Kao i 2008. godine, host KPFA radija Mič Jezerič, obratio se profesoru Ričardu Vulfu povodom kolapsa dve banke u SAD. Mič traži od Vulfa da ga izvuče iz „intelektualne rupe“ u kojoj se našao pokušavajući da shvati šta se dogodilo, događa ili će se tek dogoditi u vezi sa kolapsom dve američke banke.

Vulf kaže da se najveći deo „komplikovane galame“ odgovornih eksperata (executives, regulators) koja zaglušuje medije, i pravi da bi ljudi odustali od razumevanja navodno suviše komplikovanih a u stvari jednostavnih činjenica. Osim toga, on tvrdi da ljudi koji rukovode bankama nisu baš među najbistrijima i najsposobnijima na svetu (not the sharpest knifes in a drawer). Uzmimo na primer argument koji je radi usvajanja Zakona Dod-Frank u Kongresu svojevremeno izneo predsednik SVB banke Greg Beker: „Uzimajući u obzir malu rizičnost naših aktivnosti…“… ta „mala rizičnost“ dovela je do kolapsa banke prošlog vikenda.

Evo u čemu je stvar: komercijalne banke uzimaju depozite od pravnih i fizičkih lica, zauzvrat ne dajući skoro nikakvu naknadu, prosto vam čuvaju novac „na sigurnom“. Ali onda uzmu taj novac i pozajmljuju ga po najvećoj mogućoj kamati, biznisima, pojedincima, i žive od toga. Najviše kupuju državne obveznice (vlade SAD). To je godinama radila i SVB banka i zarađivala pri tom ogroman novac ali je pre nekoliko meseci hi-tech sektor (kome pripada najveći deo start-up-ova kojima je banka davala kredite) zapao u teškoće i otpustio stotine hiljada ljudi, posebno u Silikonskoj dolini. Nije više bilo profita, nije bilo dobrih plata, tako da su depoziti počeli da se smanjuju a ljudi i preduzeća su počeli i da ih povlače. Da bi banka mogla da ih isplati, morala je da počne da prodaje obveznice. Ali, kako je u međuvremenu kamatna stopa povećana radi smanjenja inflacije, cena obveznica je počela da pada, tako da banka nije mogla da sakupi dovoljno novca. Onda na scenu stupaju oni ne baš najbistriji i najsposobniji na svetu i izlaze na tržište sa vešću da im je potreban novac, dodatan kapital, nudeći akcije banke radi dokapitalizacije. Tu se dešava ono što su oni trebali da znaju da će se desiti – bolje obavešteni ljudi shvataju da stvar propada i povlače novac iz banke. Depoziti preduzeća ne mogu biti osigurani po FDIC osnovu kao privatni ulozi, pa su prvo počela preduzeća da ih povlače a onda i građani-štediše pa banka to nije mogla da izdrži. Vrednost njenih investicija nije pokrivala vrednost depozita koje je koristila, nije se znači držala poslovnih načela u smislu odgovornog postupanja sa depozitima koji su joj povereni (feduciary duty), to je klasični način propasti banaka.

Novac služi održanju kapitalističkog društva, svi zavisimo od toga. Ali enormni uticaj na politiku novca je poveren privatnim bankama, čiji je glavni cilj profit a ne ono što je društvu potrebno. Oni se dakle bave privatnim interesom, zaradom svoje banke na primer, i sa bilo kim ko vam kaže da svi treba samo da jurimo svoju zaradu i da će to sve magijski da se uskladi i funkcioniše, treba da imate što kraću konverzaciju jer su to ludaci. A oni koji pominju Adama Smita, zaboravljaju da je upravo on uporno upozoravao da će vas kapitalista uništiti samo ako mu date priliku. Ako poverite bankarskom funkcioneru svoje finansijske poslove, on će učiniti ono što je dobro za banku, po tom osnovu je i nagrađivan i kažnjavan. Kao na primer ovaj član izvršnog odbora SVB banke, pomenuti Beker, koji je zaradio milione dolara. A kad zabrljaju tako da ugroze celo društvo, država uskače i spasava ih, kao što je to Nuriel Rubini lepo rekao: „U našem sistemu, profiti su privatizovani a troškovi socijalizovani“. Evo, i sada se vlada pojavljuje, spasava obe ove banke i izlazi sa zaista bizarnim saopštenjem, da će obezbediti bilo koju količinu novca za bilo koju banku koja nije u mogućnosti da vrati depozite. Dakle, mi smo u sistemu koji kaže: imamo problem sa inflacijom, a rešićemo ga emitovanjem neograničene emisije novca, dakle, baš kao gašenje vatre kerozinom.“

Predsednik Bajden pri tom tvrdi da nije u pitanju novac poreskih obveznika, međutim FDIC će naterati banke da podignu likvidnost što će one naravno preneti na komintente, dakle, obične građane, poreske obveznike. Drugo, inflacija će ili porasti ili će duže trajati, što će takođe ugroziti ljude. Osim toga, predsednik ne zna kao što ni mi ne znamo, koje su sve moguće posledice ovih događanja, srednje banke su u velikoj krizi, ljudi povlače novac iz njih, prebacuju ga u velike banke, niko više ne veruje vladi, i to dovoljno govori o situaciji. Buš nas je isto tako tokom 2007. i 2008. uveravao da je sve ok.

Postavlja se pitanje zašto odgovorni službenici banke nisu upozoravali na opasnost? E pa, zato što to nije profitabilno. A zašto zakonska regulativa nije reagovala? Evo vam prvog zakona regulacije: ona ne funkcioniše. Kapitalisti zahvaljujući deregulaciji prisvajaju društveno bogatstvo i imaju svaki razlog da blokiraju reforme koje ih ometaju u profitiranju. Kada se regulativne reforme ipak nekako proguraju, obično posle krize kao što je ova, oni ih prvo oslabe još prilikom pripreme, a onda na razne načine izbegavaju i miniraju. Zakon Glas-Stigl donesen je još posle Velike depresije 1929, a njegovo ukidanje je potpisao Bil Klinton 1999, dakle nisu samo republikanci zainteresovani za deregulaciju. Posle sloma 2008. donesen je zakon Dod-Frank a njegovo ukidanje je potpisao Donald Tramp.

Pitanje je samo zašto inače inteligentni i odgovorni ljudi ne žele sve to da vide? U pitanju je dakle poricanje (denial), ljudi ne žele da vide izvore krize jer opravdano strahuju od dubine problema i suočavanja sa uzrocima. Ali to izbegavanje vodi samodestrukciji.

Ceo intervju možete slušati na ovom linku.

Prepričala Crvena podrška, tajna inicijativa prevođenje/prepričavanje emancipujućih tekstova, stripova, podcasta, konferencija, tračeva, Fb rasprava i naučnih radova… a ovom prilikom časti čitaoce i starim dobrim Ničeom: „Svaka prećutana istina je otrovna“