Restauracija kapitalizma na jugoslovenskim prostorima praćena je ideološkim uraganom čiji je centar nastojanja da se zacementira kvazi-legitimitet tržišta i privatne svojine kao „prirodnih“ i „racionalnih“ uslova za društveni poredak kome, pored tu i tamo nekog nedostatka, ipak nema alternative. Liberalizam, bilo u svojim klasičnim predstavnicima, bilo u libertarijanskoj četi epigona, proglašava se zastavom pobede i svetionikom pred kojim treba da se ravna društvena misao i političko ustrojstvo savremenog sveta.
Objavljivanje knjiga, nastupa i predavanja istaknutih teoretičara, ili možda bolje rečeno doktrinara, čiji je poklič slobodno tržište i „nevidljiva ruka“, dobilo je potpis u frapantnom zanemarivanju istorije nečovečne eksploatacije rada u epohi prvobitne akumulacije kapitala, praćenom ropstvom miliona crnaca i grotesknim siromaštvom miliona žena sa propratnim imperijalnim ratovima buržoazije XVIII i XIX veka.
U tome posebnu ulogu igra Ludvig fon Mizes, jedan od slavljenih „očeva osnivača“ tako zvane Austrijske škole mišljenja u ekonomiji i političkoj filozofiji, koji se svojski potrudio da kapitalizam ustoliči na oltar bezvremenosti i bezgrešnosti, dokazujući da racionalne alternative nema i da je kritika „spontanog“ poretka tržišta plod zablude čija se cena plaća „totalitarnim“ socijalizmom.
Ostalo je zabeleženo njegovo predavanje, održano argentinskim studentima 1954. godine,[i] u kome je skicirao nastanak kapitalizma i kakve je blagodeti doneo ljudima koji su čamili u navodnoj viševekovnoj nemaštini. Mizes u narativnom stilu pojednostavljenih poređenja i doskočica dočarava jednu idiličnu sliku tehnološki takmičarskog tržišnog društva, koje je svima nama, bez obzira na klasni status, donosilo i donosi bogatstvo masovne proizvodnje i neprestanog napretka.
Bacajući kletvu na feudalizam zbog njegove društvene statičnosti i klasne nepokretljivosti, gde bi pojedinac imao nesreću da bude rođen kao kmet, ostao bi to biti čitavog života, Mizes insistira na oskudnoj proizvodnji, koja navodno nije mogla da zadovolji potrebe stanovništva za ishranom i drugim životnim potrepštinama, vodeći tako u opštu glad i populaciono izumiranje, pri tom čineći osnovicu za represiju velmoža radi prikupljanja danka za ratničku slavu i aristokratski prestiž.
Da i moderni simpatizeri i apologete libertarijanske ideologeme, ponavljaju nekritički ovaj narativ, služeći se sumnjivim metodologijama merenja realnog dohotka kroz istoriju, pokazuje i ekonomista Slaviša Tasić, u njegovoj knjizi Šta je kapitalizam?,[ii] navodeći neretko korišćen grafikon koji navodno svedoči o eksponencijalnom rastu blagostanja od doba kada se kapitalizam ustoličio.
Međutim, uzećemo Englesku kao primer, pošto se na nju Mizes najviše osvrće kao uzornoj istoriji napretka koji je doneo društveni poredak slobodnog tržišta i privante svojine fabrikanata. Gregori Klark[iii] je sačinio studiju kretanja realnih nadnica izraženim u bušelima[iv] žitarica (ovas, pšenica, zob) od 1220. godine do 1864. godine. Istorijskoj nauci je dobro poznato da su posle velike kuge, koja je uzdrmala srednjovekovnu Evropu sredinom XIV veka, kraljevi i feudalna vlastela morali silom zakona ograničavati visinu najamnina.[v] Dupli skok u količini hrane koju je mogao da priušti srednjovekovni radnik ili slobodni seljak ozbiljno su ugrozili tadašnji društveni poredak i već započet proces prvobitne akumulacije kapitala. Navešćemo samo primer zakona iz 1363. godine, kada je zabranjeno kućnim slugama kod džentlmena, trgovaca i majstora da imaju više od jednog obroka sa mesom ili ribom i da se moraju zadovoljiti mlekom, maslacem i sirom.
Takvo stanje je potrajalo gotovo dvesta godina sve do kraja XVI veka kada su se nadnice postepeno ponovo srozale na nivo kasnog srednjeg veka. Upadljivo je kako Mizes prećutkuje čitavu plejadu krvavih istorijskih procesa koji su doveli do toga, pri tom isti tok stvari je pripremao institucionalno tlo za kapitalizam u različitim kulturama zapadne Evrope. Ovaj bard libertarijanizma ili doista nije upoznat ili perfidno skriva nasilno proterivanje nekada slobodnih seljaka[vi] sa svojih kotedža i zagarantovane okućnice[vii] i potpuno ignoriše kriminalno ograđivanje opštinskog zemljišta, koje je vekovima u germanskoj tradiciji bilo na usluzi zemljoradnicima i njihovim porodicama, uključujući tu i slobodni pristup šumama i izvorima vode.
Istoriji je veoma dobro poznato šta je izazvalo ovaj proces: visok skok cena vune usled razvoja flamanske tekstilne manufakture krajem XV veka i želja krupnih zemljoposednika da pretvore plodne oranice u pašnjake za ovce. Proterani kmetovi predstavljaju prvobitni proletarijat koji se potucao u nemaštini širom tadašnje Engleske i razlog njegovog bednog položaja nije bila nesposobnost feudalne privrede da prehrani ljude već interes aristorkata da se pretvore u kapitaliste radi sticanja profita u proizvdnji vune.
Da ovim nesretnicima nije data nikakva sloboda izbora, o kojoj Mizes i njegovi epigoni stalno govore, opet svedoči dobro poznata istorija brutalnih kažnjeničkih zakona protiv skitnica i beskućnika koje je započeo donositi Henri VII. Krvava ironija se ogleda u tome da nekada usposleni seljaci na feudalnim gospodstvima, kao proterane žrtve bivaju zatvarani i šibani kao vagabunde i „lenjivci“ pod pretnjom da se moraju vratiti svom rodnom mestu i „prihvatiti se rada“. Zakon Henrija VIII biva još oštriji sa dodatkom da ko se uhvati po drugi put u skitnji treba da mu se odseče pola uveta uz šibanje, a kod trećeg hvatanja kazna je smrt.
Edvard VI je doneo akt da svako ko neće da radi mora da se preda kao rob onom licu koje ga potkazalo za besposličenje, a gospodar ima pravo da svog slugu hrani hlebom i vodom, slabim pićem i takvim otpacima mesa kako mu se prohte. Ako se nesretnik svojevoljno udalji sa posla na 14 dana onda se hvata i žigoše na licu slovom S (prvo slovo engleski reči za roba – slave) kao znak da je porobljen, a prilikom trećeg pokušaja bekstva kažanjava se smrću.
Nećemo dalje navoditi mnogobrojne primere, njih čitalac može lako naći, želimo da istaknemo kakvu je ulogu odigrala ovakva zakonodavna brutalnost u obaranju najamnine, koja je dobro došla prvobitnoj akumulaciji kapitala pupećih manufaktura i sada već kapitalističkih poljoprivrednih zakupaca, kod kojih je proleterijat morao da radi kako bi se održao u životu.
O slamanju proizvodnje žitarica radi pretvaranja oranica u pašnjake za ovce, govori i podatak o promeni njihove razmere tokom vremena. Na primer, u XIV i XV veku odnos je bio 3:1 ili 4:1 u korist njiva za ratarstvo. Ta se prednost smanjuje na 1:1 u XVI veku da bi se kasnije razmera smanjila na 2 ekera pašnjaka za 1 eker oranice, sve dok se odnos nije ustoličio na 3:1 u korist livada za ovce.[viii] Još i tokom ustoličenog industrijskog kapitalizma, kome se Mizes divi, u periodu od 1801. do 1831. godine, seljacima je oteto bez nadoknade 3.511.770 ekera opštinske zemlje, na kojoj su njihovi očevi i dedovi nesmetano radili, izdržavajući porodice odvajkada. Ironja je da su to uradili lendlordovi odlukom parlamenta u kome su oni sami sedeli i glasali za zakone koji im odgovaraju.
Postaje jasno šta je bio uzrok gladi kroz vekove, zapravo pašnjaci, koji su gutali preko potrebne oranice za rastuće stanovništvo. Da bude još gore po intelektualno poštenje Ludviga fon Mizesa, bestijalno pretvaranje plodnih njiva u livade, igralo je paklenu ulogu u obaranju najamnina novopečenoj radničkoj klasi za interes akumulacije kapitala u tekstilnoj i široj manufakturi. Jasno rečeno, Engleska je imala duplo više naroda sa tri puta manje oranica za uzgoj hrane krajem XVIII veka nego trista godina ranije, kada je feudalizam već praktično naprsao. Dakle, kapitalizam je izazvao glad, čemer i muke.
Nećemo se duže zadržavati na tome kakvi su teški i eksploatatorski uslovi rada vladali za potomke nekadašnjih ratara, koji su zamenili zimsku idilu seoskog života iscrpljujućim rintanjem u zagušljivim fabrikama od 12, 14 pa i 16 sati. Ne želimo da kažemo da je feudalizam bio pogodan za razvoj čoveka. Naprotiv, bio je strahovito skučen, grub i nehuman za većinu kmetova već hoćemo da istaknemo bestijalnost i krvoločnost nastanka kapitalizma.
Neshvatljivo je da Ludvig fon Mizes može glatko da pređe preko osakaćujućeg siromaštva miliona radnika i radnica i njihove dece uprkos napretku koji je donala parna mašina i reorganizacija manufakturne i fabričke proizvodnje. Na gornjem grafikonu indeksa realnog dohotka izraženog u žitaricama, može se videti da je njegova visina iz XIV veka dostignuta tek 1864. godine. Zaista se postavlja pitanje, kakav je to ekonomski sistem kapitalizam kada mu je potrebno gotovo više od 80 godina od početka industrijske revolucije da bi prosečan radnik mogao da se hrani kao seljak iz 1330. godine?
Gotovo je neverovatno da Mizes može da izrekne kako „iz ovako ozbiljne društvene situacije izranjaju prvi počeci modernog kapitalizma. Među tim otpadnicima, tim siromašnim ljudima, bilo je onih koji su pokušali da se međusobno organizuju i otvore male radnje koje bi mogle nešto da proizvode. To je bila inovacija. Ovi inovatori nisu proizvodili skupu robu koja je bila priuštiva samo višim klasama; oni su proizvodili jeftinije proizvode za svačije potrebe. Odatle potiče kapitalizam kakav danas postoji. Bio je to začetak masovne proizvodnje, tog osnovnog principa kapitalističke industrije (…) To je bila masovna proizvodnja za zadovoljenje potreba masa.“
Pokretači krupne kapitalističke proizvodnje kao što smo mogli da vidimo bili su nekadašnji feudalni zemljoposednici za potrebe proizvodnje i trgovine vunom, zatim bankari koji su spekulisali sve većim javnim dugovima zbog kraljevih avantura sa osvajanjima na svetskim morima, trgovački putnici i manufakturisti koji su akumulisali kapital eksploatacijom nepreglednog mnoštva proletera koji su se slivali iz nekadašnjih seoskih područja.
Međutim, Mizes gubi svaku pristojnost tvrdnjama da “čuvena stara priča, stotinu puta ponavljana, da su fabrike zapošljavale žene i decu, a da su te žene i ta deca, pre nego što su se zaposlili u fabrikama, živeli pod zadovoljavajućim uslovima, jedna je od najvećih obmana u istoriji. Majke, fabričke radnice, nisu imali čime da kuvaju. One ne napuštaju svoje domove i kuhinje zato što žele da se zaposle u fabrikama, već se zapošljavaju u fabrikama zato što nemaju kuhinje. Štaviše, čak i u slučajevima kada imaju kuhinje one nemaju hranu koju mogu da skuvaju u tim kuhinjama.“
Podsetićemo da je premijer Vilijem Pit, predlagao njegov akt „Poor Law Bill“ po kome bi legalno bilo da se dečaci i devojčice od pete godine mogu zapošljavati. Tek je 1819. godine bio zabranjen rad za mališane mlađim od 9 godina, a radno vreme je bilo ograničeno do 12 sati za uzrast do 16 godina. Jedva je donat propis 1825. godine kada je subotom ograničeno zaposlenje na 9 sati, da bi se konačno 1831. zabranio noćni rad za decu i mlade od 9 do 21 godine starosti. Navešćemo i to da su deca često bilo surovo disciplinovana za intezivni rad, a iz tog perioda postoje mnogobrojni medicinski izveštaji o njihovom jako lošem zdravlju i kratkoći života.
To je činjenica koja se često zanemarije u naširokoj apologetskoj literaturi koja slavi navodnu nezabeleženu ekspanzivnu moć kapitalizma da masovno proizvodi. Posebnoj se blamaži izlaže Mizes kada umanjuje ili sasvim negira strahovt eksploatativan dečji rad, koji je na početku XIX veka u Engleskoj i drugim delovima Evrope, bio sasvim normalna stvar i nije zabeleženo da su deca tako svirepo i sistematski iskorišćavana u prethodnim društveno-ekonomskim formacijama.
Ovaj apostol libertarijanizma neprestano ističe kako je kapitalizam u Engleskoj u periodu od 1760. do 1830. udvostručio stanovništvo nasuprot „gladnom“ feudalizmu. Međutim, čak i površan pregled demografskih kretanja kroz istoriju Velike Britanije od XV veka pokazuje, istina veoma blag, ali ipak neprestani rast populacije za par miliona ljudi uprkos „nesposobnosti“ neindustrijalizovane poljoprivrede da proizvede dovoljno hrane. Ovde posebno želimo da istaknemo uvećanje stanovništva iako smo mogli da vidimo kakve su sve svirepe zločinačke mere preduzimali zemljoposednici i kraljveska vlast, radi pretvaranja oranica u pašnjake i goneći nekadašnje seljake u skitnice.
S druge strane, slično veliko povećanje naroda od 1760. do 1830. dogodilo se i u keltskoj Irskoj, a tamo industrijska revolucija nije prodrla,[ix] pa se može sumnjati da se demografski porast u Engleskoj duguje isključivo kapitalističkom razvoju, koji Mizes bespogovorno propagira krivotovreći istoriju. Rast populacije u Velikoj Britaniji pre se može pripisati medicinskom iskorinjavanju kuge, odvonjavanjem zemlje radi sprečavanja močvarne groznice, nastankom sanitarnih bolnica i porodilišta za majke i decu i boljim shvatanjem značaja čistoće.
Pada u oči i guranje pod tepih uloge crnačkog i kolonijalnog ropstva u prvobitnoj akumulaciji kapitala, ne samo Ludviga fon Mizesa, nego i savremenih autora o istoriji kapitalizma. Često se ta sramotna epizoda novovekovnih evropskih država tumači zaslepljenošću tadašnjih elita, pohlepom monarhističkog imperijalizma i geopolitičkim igrama dvorova. Međutim, ropstvo je imalo svoju specifičnu kapitlističku funkciju u osnivanju prvih plantaža i rafinerija šećera širom kolonija Severne i Južne Amerike. Liverpul se podigao na trgovini robovima i sa 15 brodova u 1730. godini, dostigao je 1792. godine 132 lađa za ovaj sramotni posao. Na donjoj tabeli[x] možemo da vidimo kakav je bio odnos između slobodnog stanovništva i robova u raznim delovima sveta.
Potraga za isceđivanjem viška vrednosti i oplodnja sve većeg kapitala nije se mogla zadovoljiti eksploatacijom proletera na teritoriji imperijalnih evropskih metropola već je moralo da se krene u lov na crnačku radnu snagu, čiji su troškovi održavanja bili ispod svakog nivoa. Bez ropstva ne bi se podigla pamučna industrija, a bez nje ne bi nastala svetska trgovina koja povratno sa svoje strane pogoduje razvoju krupne industrije. Može se samo proceniti koliko je ljudi poginulo prilikom hvatanja i odvođenja na galije, na kojima su umirali od zaraznih bolesti. Maks Veber ide čak dotle da je svega 25 % otpremljenih preživljavalo da stigne na robovski rad.
Ludvig fon Mizes u više svojih radova podmeće Marksu takozvani „Gvozdeni zakon najamnine“ po kome tržišne nadnice radnicima ne mogu da porastu iznad egzistencijalnog minimuma za goli biološki opstanak njih samih i njihovih porodica, jer bi sa porastom populacije usled dobre ishrane išla i povećana ponuda rada, koja bi zarade spustila ispod elementarnog nivoa. To bi dovelo do gladi koja bi smanjila broj radničkog stanovništva i tako bi se tržišne najamnine vratile u ravnotežu, dovoljnu za puko preživljavanje.
Zaprepašćuje kako je Mizes intelektualno nepošten. Karl Marks je u više navrata, a najupečatljivije je kritikovao gvozdeni zakon najamnine u njegovoj Kritici gotskog programa, prebacujući Lasalu za čvrsto držanje datog aksioma. Zapravo, veliki broj političkih ekonomista je smatrao da je ovaj fenomen nužan u kapitalističkoj privredi i koristio se kao polemičko sredstvo protiv ranih socijalista i njihovih zahteva za poboljšanjem položaja radničke klase.
Nažalost, jedan broj socijalističkih misiloca prihvatio je ispravnost ovog „zakona“ i Marks je negirao njegovu univerzalnost. Zapravo, kao što smo mogli da vidimo na grafikonu realnih najamnina u bušelima kroz istoriju Engleske, nadnice su zaista u uslovima oskudnih proizvodnih snaga kasnog srednjeg veka i ranog kapitalizma zavisile od demografskog kretanja stanovništva. Takve prilike su se nastavile sa raznim kolebanjima i tokom industrijske revolucije i Marks ih je samo detektovao u svojim analizama britanskog kapitalizma XIX veka.
Dotični zakon nije držao za neku neizbežnu i nužnu osobinu buržoaskog društva. To pokazuje i sama njegova teorija akumulacije kapitala, koja na visinu nadnice gleda u zavisnosti od relativnog stepena tehnološkog razvitka kapitalizma, u raznolikim istorijskim i kulturnim sredinama sveta. Osim toga, najamnine su određene fazama cikličnih kriza kojima je kapitalistički način proizvodnje bremenit. Plate se dižu u vreme poleta, ali i naglo padaju u recesijama, bez obzira na porast produktivnost rada usled tehnološkog napretka. Zatim u čitavoj problematici mora se postaviti i pitanje ishoda institucionalne borbe radništva i buržoazije na dugoročnu visinu nadnica, koje se ustaljuju kao kulturološka navika za prihvatljiv standard trudbenika. Ne postoji nikakav unapred dati ravnotežni nivo koji bi bio „zakonit“. To nije Marksova ideja niti postavka marksizma.
Sumirajući sve do sad rečeno, ne možemo a da se ne podsetimo zapisa o tome da je Džon Lok, kao jedan od apostola političke filozofije liberalizma, posedovao deonice kompanije koja je držala robove.[xi] Licemerstvo, intelektualni javašluk i sramotno prećutkivanje pošasti kapitalizma prati i Ludviga fon Mizesa i njegovo zaklinjanje u ljudsku slobodu.
[i] http://katalaksija.com/2012/12/03/kako-je-nastao-kapitalizam/
[ii] Preuzeto iz Slaviša Tasić, Šta je kapitalizam, Heliks, Smederevo, Beograd, 2016, str. 11.
[iii] Graikon je preuzet iz: Gregory Clark, The Economic History Review, New Series, Vol. 60, No. 1 (Feb., 2007), p. 104.
[iv] Jedan bušel iznosi 36,368 litara zapremine odnosno 27,215 kilograma žitarica.
[v] Za detaljne izvore videti Emmanuel Arghiri, Nejednaka razmjena, Izdavački centar „Komunist“, Beograd, 1974, na str.145.
[vi] Koji su zapravo bili sitni zakupnici na krupnim posedima.
[vii] Koja je obično iznosila 4 ekera. Jedan eker iznosi 4.046,7 metara kvadratnih.
[viii] Prema svedočenju čuvenog političkog ekonomiste s kraja XVIII veka Ser Frederika Mortona Edena. Videti o tome: Karl Marks, Kapital, Bigz, Prosveta, Beograd, 1973, na str. 643.
[ix] Videti o tome sedmo poglavlje pete knjige u George Macaulay Trevelyan, Povijest Engleske, Kultura, Zagreb, 1956.
[x] Na osnovu podataka iz Henryk Grossmann, Zakon akumulacije i sloma kapitalističkog sistema, Prosveta, Beograd, 1983., na str. 318.
[xi] Videti o tome Lucien Sève, Liberalizam, ideologija “rase gospodara” na: https://lemondediplomatique.hr/liberalizam-ideologija-rase-gospodara/