1.

Pružila se prilika da se na iskrsla pitanja savremene levice na stranicama Novog Plamena u raspravi od maja do novembra 20191. – između desnih i „levih“, osovine i frakcije –  između ebertista i dantonovaca – ponudi decembarski, revolucionarni Robespjerov odgovor.

Sa Vukovićem protiv Draškovića i Delića, pa na istoj bazi i protiv Vukovića

2.

Vuk Vuković primećuje da je teorija „o nepostojanju levice“ – koju iznosi osovina okupljena oko Delić-Draškovića i ostalih – ništa drugo do korumpirana teorija preuzeta zdesna, sa celim njenim providnim narativom. Deo desnice, i to ova nova – „alternativna“, a i deo tradicionalne – čak pokušava da tvrdi da je ona sama veća levica (što su pokušavali da dokažu i Boško Obradović i Marin Le Pen) od same levice  – koja je navodno zapostavila svoju primarnu socijalnu bazu, radničku klasu – a preuzela „liberalni“ projekat ljudskih i manjinskih prava.

Teoriju „o nepostojanju levice“ već godinama unazad demantuje sama praksa – ona više nije samo korumpirana, ona je i bankrotirana. Zakasnelo insistiranje na toj teoriji ove desničarske osovine – Delića-Draškovića i svih njihovih političkih saputnika – njihovo i dalje okretanje glave od pravog stanja stvari – danas postaje još izlišnije i još jasnije pokazuje njihov suštinski neprijateljski karakter prema svakoj organizovanoj, a ne samo prema toj njihovoj „projektnoj levici“. Napad na „projektnu levicu“ – a to je dobro primetio savremeni istoričar Milan Radanović – je deo strategije „najslabije karike“ u napadu na realno postojeću, organizovanu levicu u celini. Taj suštinski likvidatorski, a kapriciozni, antisocijalni, sveznajući-hamletovski pristup najbolje oslikava nedavna izjava Sergeja Trifunovića u stilu „ja sam sam više uradio za levicu nego sva levica zajedno!“. To više nisu oni stari bernštajnovci koji uzvikuju „cilj je ništa, pokret je sve!“ Današnja likvidatorska desničarska osovina uzvikuje „pokret je ništa, ja sam sve!“


Darko Delić i David Novaković – Potreba za političkom rekontaminacijom: Prilog debati o populizmu, narodu i drugim značajnim mestima leve politike u Srbiji
Darko Drašković – Zaborav sebe: odgovor Vuku Vukoviću
Pavle Ilić – Nacionalističke infekcije levice i kako ih lečiti: odgovor Mariju Kaliku
Vuk Vuković – Zaborav stvarnosti: prilog odgovoru Darku Draškoviću
Darko Drašković – Zaborav levice
Mario Kalik – Smisao i značaj levičarskog patriotizma: odgovor Aleksandru Matkoviću
Aleksandar Matković – ”Srpska levica” i nacionalizam: 6 odgovora Ćirajkoviću i Kaliku

3.

Kada se govori o argumentima za obaranje šuplje teorije „o nepostojanju levice“ – Vuković je prava strana u ovoj raspravi. Ilić, Vuković, pa i Matković, jedni su od aktera upravo tog novog, savremenog levičarskog pokreta u Srbiji, sa svojom živom, još nenapisanom istorijom. Oni ne dolaze u pokret samo preko interneta, već direktno iz borbe – borbe koja navodno ne postoji i nema nikakvog uticaja, nema nikakve savremene tekovine. Sa druge strane Delić tvrdi da srpska levica dolazi iz kabineta Jove Bakića. Ova tvrdnja stoji sasvim naglavačke: Bakić je taj koji u stvari dolazi, između ostalog, iz levičarskog studentskog pokreta.

Profesor Jovo Bakić se sa tokovima uopšte savremene politike upoznaje upravo preko dugogodišnjeg levičarskog studentskog pokreta čije je jedno od uporišta baš na njegovom, Filozofskom fakultetu. On je najpre zbunjen pred pojavom tog pokreta – osporava ga ili je indiferentan – da bi danas usvojio neke od stavova, usvojenih navika i razvijenih formi pokreta – u stilu poznate arogancije specifične građanske inteligencije. Delić-Draškovićeva pozicija stoje na istim nogama, tj. naglavačke – oni su kratkotrajni, privremeni saputnici pokreta, a onda i njegovi renegati i internetski kritičari. Bakić, za razliku od Delića i Draškovića, danas ipak tvrdi da levica postoji – i to da postoji već godinama!

4.

Osovina oko Delić-Draškovića ne skriva svoje stavove – oni traže savez sa desnicom, odnosno sukob sa organizovanom levicom. Njihova namera nije suprotstavljanje fašizmu, učešće u direktnoj klasnoj borbi, u direktnom obračunu sa klasnim neprijateljem. Njihova hrabrost se svodi na obračun sa organizovanom levicom, na beskrajno teoretiziranje i iscrpljivanje. Oni u svojoj postavci onda logično dolaze i do samih teorijskih negacija opasnosti od fašizma. Štaviše toliko su drski da govore da uopšte ne postoji opasnost od fašizma! Da bi zaključno doveli u pitanje i sam antifašizam – iznoseći kao bazu izlizane teze o nekakvom savremenom „liberalnom“ i „građanskom“ antifašizmu koji je „kidnapovao“ onaj istorijski „revolucionarni“ antifašizam (kao da antifašizam nema oduvek svoju liberalnu, građansku stranu, odnosno i demokratski oblik sa oslobodilačkim sadržajem; kao da antifašizam nije, i to baš istorijski – savez proleterske i buržoaske demokratije protiv fašizma). Na osnovu toga naslućujemo kakvu odstupnicu sebi pripremaju i šta očekivati kao logični sled ove primitivne reakcionarne logike.

Čini se da se postojano stvara struja koja pod maskom samozvanog, suštinski nacionalističkog „antiimperijalizma“ u stvari priprema četnički obračun sa levicom. Uzmimo sveži, nedovoljno osvetljeni primer, i avgustovsku samokritiku kragujevačke Crvene inicijative (CI) na temu ujedinjenog levičarskog fronta. Pojedinci okupljeni oko fejsbuk grupe „Crveni barjak“ razbili su taj ujedinjeni front upravo pod maskom nekog „antiimperijalističkog“ nacionalizma, a sve u nedrugarskom i zavereničkom stilu2. Šta je rezultat takve „politike“?

5.

U novembru je u Kragujevcu na inicijativu ujedinjene buržoazije, svih buržoaskih partija, a koju predvodi Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS) – gospodska četnička partija u formiranju – preko Skupštine grada dodeljena ulica četničkom generalu Draži Mihailoviću, glavnom organizatoru kolaboracije sa fašizmom (koji u takođe zavereničkom stilu i pod sličnim izgovorima razbija ujedinjeni ustanički front protiv okupacije – prelazi u izdaju – a onda i u zločin).

Na tu inicijativu ujedinjene buržoazije ne izostaje ni Crvena inicijativa i njena ujedinjenost sa kragujevačkom radničkom klasom. Ali izostaje ujedinjena levica, ujedinjeni antifašistički front, principijelna stvar za svaku organizovanu levicu – bez obzira na međusobne odnose – što je bezbroj puta dokazano u praksi.

Ceo Kragujevac – proleterski Kragujevacpredvođen upravo akcijom Crvene inicijative podigao se protiv davanja imena ulice vođi četničkih koljača. Čak je i SPS primoran da obrne ćurak, čak je i buržoazija povela međusobnu borbu i najavila izbornu trku3. Svi osim tog „Crvenog barjaka“ – koji u svom traženju saveza sa nacionalizmom kome pokušava da prida svoj apstraktni „antiimperijalistički“ karakter – u stvari izbegava konkretnu borbu sa četnicima, izbegava realnu borbu i konfrontaciju sa klasnim neprijateljem i njegovim nacionalističkim bandama – traži savez sa njima.

Protiv članova Crvene inicijative četnička buržoazija je angažovala i sudski aparat, u tom smislu neposredna akcija solidarnosti sa CI biće merilo stvarnog antifašizma i antiimperijalizma – to je i prilika za novu borbu, za novo plasiranje levičarskih ideja i praksi.

6.

To je u stvari praktična posledica obračuna sa realno postojećom, organizovanom levicom, koja u direktnoj borbi istupa avangardno, kao što to danas, i ne samo danas, radi proleterska Crvena inicijativa u borbi protiv buržoazije – za takvu levicu se tvrdi da „ne postoji“, da „nije bitna“, preko takvih šupljih teorija se ruše principijelni levičarski, antifašistički frontovi. U  duhu starih likvidatorskih teorija levici se oduzima pravo na samo postojanje, a sve pod zastavom ničim dokazanog – a u stvari već dokazanog u negaciji„antiimperializma“.

Takozvane Tanka Crvena Linija (Delić), Crveni Barjak i njima slični fejsbuk teoretičari neprijateljski su nastrojeni prema levici, koju predstavljaju kao nekakvu „projektnu“ ili „pedersku levicu“ (sve to vrlo dobro dekonstruiše Vuković!) ili u „najboljem slučaju“ je svode na Marks21 i sličnomišljenike (koji su logično ništa manje „pederi“). Upravo na bazi tog neprijateljstva oni i traže svoj savez sa desnicom – oni su prijateljski nastrojeni prema i u srcu i u duši četničkoj ideologiji, traže sa njom svoj „antiimperijalistički“ savez, dok gađaju levicu Maovim citatima (suštinski anti-četničko, anti-čangkajšekovskim Maovim citatima, tj. suštinskim nerazumevanjem epoha i njihovih finesa).

Ukoliko je Marks21 toliko neprihvatljiv i proimperijalistički, u meri da je protiv njih opravdan i savez sa četnicima – što je praktičan rezultat te „antikolonijalne“ političke postavke – gde su bili ti fejsbuk teoretičari da ove godine borbeno u praksi obeleže značajnu dvadesetogodišnjicu NATO bombardovanja Jugoslavije? Konkretni antiimperijalizam je po tom pitanju od svih levičara u Srbiji pre svih pokazao Marks21 i to ne vidi samo onaj ko ne želi4.

7.

Uopšte, taj povampireni slobizam desničarske osovine oko Delić-Draškovića, Ćirjakovića i ostalih – podseća na pokajničku izjavu pokojnog Željka Cvijanovića, urednika profašističkog Novog Standarda, u stilu – „Ja nisam podržao Miloševića kad je trebalo, pa taj dug vraćam podrškom Vučiću“. U pitanju je dakle obračun sa sopstvenom savešću, sa sopstvenim liberalnim grehovima, čiji se tragovi vide i u sadašnjim nastupima koji su suštinski liberalski – a onda ta rasprava sa samim sobom pokušava da se opet nametne i levici. Zapravo, ova desničarska osovina – sa trulim podmetačkim teorijama – ne postoji – organizovano-politički – jer i ne može niti je sposobna da politički postoji i organizuje se – njihove ideje može da organizuje i stavi u sporedni stroj samo buržoazija. Ali to ne znači da ne postoji i levica. Osovina kasni za njom a ne ona za njima.

Teorija „neokolonijalizma“ u vezi sa uvezanim teorijama „o nepostojanju levice“ i „o nepostojanju fašizma“ a sve u vezi sveprožimajućeg nesalomivog točka istorije

8.

Ideološka osnova za široku antilevičarsku koaliciju bivših liberala, kvazi-levičara-kukavica i nacionalista, Obradovića, Malagurskog, Antonića, Ćirjakovića i Kovića je teorija o „neokolonijalnom položaju Srbije“ – pa maltene i „stanju okupacije“!

Upitajmo osovinu oko Delića i njegovih istomišljenika – ako, prema njihovim rečima „Vučićev režim predstavlja tipičan primer kompradorske buržoazije“ – koja je to onda „nekompradorska“ – dakle „revolucionarna buržoazija“, i to ne bilo kakva nego „tipična“!?

Postoji li danas „revolucionarna buržoazija“ u Srbiji!? Je li sitnoburžoaska, malograđanska klasa u Srbiji danas revolucionarna – ili makar neki njeni elementi? Sa kojom to desnicom u stvari Delić-Drašković-i-njihova-osovinska teorija „neokolonijalizma“ – misle da grade savez – koja je to klasa, i koje je političke snage predstavljaju? Da li je to POKS? Da li su to Dveri, Srpska desnica, radikali, Zavetnici, Đilas!? NSPM!? Sa kojim to revolucionarnim elementima buržoazije misle da grade savez ovi zagovornici teorija o „neokolonijalizmu“!?

9.

Nadogradnjom krnje postavke napamet naučenih i nakalemljeno-pompeznih termina, bez ikakave veze sa proleterskom stvarnošću – a u vezi sa alternativnom stvarnošću „balkaninfo“ geopolitike – osovina oko Delić-Draškovića upozorava da je borba protiv desnice i fašizma zapravo borba protiv same radničke klase – koji u stvari i ne postoji stvarno, već je to u principu „narod koji radi“pa je borba protiv desnice i fašizma sve u svemu po njima – jedna grozomorna „liberaška“ antinarodna rabota. Ko će da ih uhvati bilo za glavu ili rep!? Nije teško.

U najkraćem, ideologija ovih savremenih  zagovornika teorije o „neokolonijalizmu“ – desničarske osovine koja se levici prikrada s leđa – svodi se na sledeće – dok zagovaraju teoriju o „nepostojećoj levici“, što je u tesnoj vezi sa rasprostranjenom reakcionarnom teorijom o „nepostojećoj radničkoj klasi“ – u isto vreme zagovaraju savez sa desnicom i teoriju o izgleda postojećoj „revolucionarnoj buržoaziji“. Takva postavka teško preživljava sud i osnovne formalne logike – nemoguće je da klasa koja ne postoji gradi bilo kakve odnose sa bilo kakvim drugim postojećim ili nepostojećim klasama.

10.

Vuković, sa druge strane, uočava da je jedna od karika opšte teorije desničarske osovine, a u vezi njihove teorije o „neokolonijalizmu“ – i teorija „naroda koji radi“. Vuković dobro razume razliku između naroda i radničke klase – to jest razliku između saveza klasa i samih klasa – ali iako troši mnogo reči ne oslikava to ni malo konkretnije, ostaje u praznim filozofskim ljušturama. On ipak ostaje principijelan na pozicijama radničke klase, protiv mućenja vode, protiv uticaja neprijateljskih ideologija na proleterski pokret – za koji u suštini tvrdi da postoji i u svom savremenom obliku. To je sve vrlo dobro i vrlo važno. Ipak, u nastavku se i on pokazuje kao lenj i nedovoljno artikulisan, napuštajući teren svog dobro oblikovanog teorijskog okvira iz uvodnog dela.

Nakon principijelne odbrane organizovanog levičarskog pokreta u Srbiji, Vuković naime stupa u svoju ofanzivu suštinskim slaganjem sa Draškovićem – stidljivo iznoseći tezu da je savremeni levičarski pokret nedovoljno proleterski, nedovoljno komunistički – odnosno dopunjujući kritički arsenal teorije o „nepostojanju levice“. (Ovo slaganje ne treba samo tumačiti u smislu „kritike“, nego pre svega u smislu stidljivosti!) Brzinski svodeći račune svoje i Draškovićeve filozofije, Vuković usput kritikuje i Oktobarsku revoluciju – i to „u velikoj meri ispravno“ – a onda mu u analizi – u kojoj se svojski potrudio da razbistri razliku između „naroda koji radi“ i same radničke klase – promiče da podvuče neslaganje sa samim produžetkom Draškovićeve teorije „naroda koji radi“ – a to je teorija „o antikolonijalnom pokretu u Venecueli ili u Boliviji“. Sada vidimo svu krnju celinu teorije desničarske osovine koju predvode Delić-Drašković-sl. – to je srce njihove teorije – o savremenim „antikolonijalnim pokretima“ „naroda koji radi“ – i likvidiranja savremenog proletarijata kao političkog faktora. Vuković i ovde razume njihovu klopku, ali očigledno i ne ume da je suštinski objasni, da bi na liniji tog suštinskog nerazumevanja i sam zaglibio u protivrečnosti.

11.

Ovde mora da se objasni političkim analfabetima – istina, nije narod isto što i radnička klasa, ali nije ni antikolonijalna isto što i antiimperijalistička borba. Masovna antiimperijalistička borba naroda Latinske Amerike – saveza radničke klase i njenih prijateljskih demokratskih klasa – ima drugačije odnose nacionalnih klasa nego antikolonijalni pokret u Latinskoj Americi.

Antikolonijalni pokret u Americi predvodi baš ta „tipična“ revolucionarna buržoazija – Simon Bolivar, Hoze Marti, Tusen-Luvertir i ostali. Dakle organizator antikolonijalizma u Americi je revolucionarna nacionalna buržoazija. A ko je danas organizator antiimperijalističke borbe u Latinskoj Americi, njegova avangarda? Venecuelanske i brazilske radničke vođe Maduro i Lula, zatim Evo Morales vođa bolivijskog radničkog pokreta oko kojeg se okupljaju mase domorodačkih seljaka, Komunistička partija Kube i njena nepobediva revolucija koja ulazi u sedmu deceniju, uopšte pokret radničke klase koji raste u celoj Americi, u Čileu, na Haitiju, u Argentini itd.

Kakva je pozicija ostalih klasa, kakva je danas pozicija buržoazije u borbi protiv imperijalizma u Latinskoj Americi? Reklo bi se da nema nikakve nekompradorske, revolucionarne nacionalne buržoazije“ koja podupire antiimperijalizam u Latinskoj Americi – nacionalna buržoazija u Americi je, poznato – proimperijalistička, kontrarevolucionarna, antidemokratska, profašistička.

Dakle, imamo fundamentalno drugačiji odnos snaga u antikolonijalnom i antiimperijalističkom pokretu u Latinskoj Americi. U antikolonijalnoj borbi nacionalna buržoazija je uglavnom revolucionarna, a u antiimperijalističkoj borbi nacionalna buržoazija je uglavnom reakcionarna.

12.

Šta dakle pokazuje današnja borba protiv imperijalizma u Latinskoj Americi? Pokazuje da je principijelni organizator antiimperijalizma proletarijat, jedina do kraja zainteresovana klasa za revolucionarno rušenje imperijalizma.

Revolucionarnu ulogu proletarijata u borbi protiv kolonijalizma i imperijalizma pokazuje i neuništiva kineska revolucija, na koju vole da se pozivaju savremeni „antikolonijalisti“ i njima slični. Jedina do kraja zainteresovana klasa za rušenje preživelog kolonijalizma – sa čime se u zakasneloj kineskoj modernoj istoriji uvezala i borba protiv imperijalizma – je proletarijat predvođen Komunističkom partijom Kine, koja oko sebe okuplja sve revolucionarne i demokratske klase.

Nikako da desničarska osovina oko Delić-Draškovića – bilo preko teorija „naroda koji radi“ i „levice koja ne postoji“ ili preko teorije  „o neokolonijalizmu“dokaže da je savremena buržoazija revolucionarna a savremena radnička klasa jedna pasivna, reakcionarna masa, zadojena „desnicom“.  Ne postoji više nikakva njihova „revolucionarna buržoazija“, jedina revolucionarna klasa epohe je međunarodni proletarijat!

13.

U čemu je u krajnjem razlika između epohe kolonijalizma i epohe imperijalizma, a posebno perioda savremenog imperijalizma – ne u konkretnim istorijskim slučajevima, već uopšte? Osnovna razlika, u kojoj treba tražiti i sve druge, je u fazama i stadijumima kapitalizma – između – sa jedne strane slobodne konkurencije i takozvane prvobitne-akumulacije u početnoj; i sa druge strane koncentracije proizvodnje i monopola u završnoj fazi – u fazama samih delovanja različitih društvenih i ekonomskih zakonitosti, kvalitativno drugačijih karaktera, kvalitativno drugačijih opsega, snage i prodornosti delovanja.

Na šta se u stvari svodi teorija „neokolonijalizma“? To je suštinski teorija neoprvobitneakumulacije“ – reakcionarna maštarija o povratku točka istorije unazad, na „dobri stari kapitalizam“ –  što je poznati stari reakcionarni malograđanski san, i to ne bilo kakav, već „tipični“ – recimo desno-malograđanski san! To je mešanje oblikovanih, preovlađujućih istorijskih pojava sa bledim, sporednim skicama – „tipično“ malograđansko bavljenje banalnostima umesto suštinom (treba pročitati onu „avgustovsku samokritiku CI“, sa posebnim osvrtom na deo oko ćirilice).

Ovaj sitni – tragičarski i fanatični – građanin, predstavnik u svakom smislu izgubljene i prevaziđene klase – u svom specifično malograđanskom posmatranju društva „na sitno“, u malim razmerama, u sporednostima, u samim sporednim, malim predstavama, koje su deo predstave, a nisu i sama predstava – u suštini ne može da razluči razliku između delovanja isturenih, preovlađujućih ekonomskih zakonitosti i delovanja prevladanih ekonomskih zakonitosti prema kojima on ima nostalgiju – a koje su otišle u duboku pozadinu i čije je delovanje sila ograničeno. To ograničeno delovanje je duboko sporedno, zaostalo – naslanja se, uvija i ustiče pred delovanjem preovlađujućih istorijskih zakonitosti – koje formiraju karakter epohe.

U pitanju je sitničava sitnoburžoaska maštarija i nesnalaženje u krupnom društvu savremene epohe – društvu krupnog monopola a istovremeno krupnog haosa, i prodiranja novih zakonitosti koje preusmeravaju haos – društvu sve krupnijih i sve jasnijih protivrečnosti.

14.

Savremena imperijalistička buržoazija je buržoazija monopola i ekstraprofita (tj. u savremenoj epohi maksimalnog profita kakve zahtevaju osnovne zakonitosti savremenog monopola), ona preko svog finansijskog kapitala i banaka formira čvrstu i razgranatu organizaciju. Nacionalna, manja, srednja i krupnija buržoazija u manjim, srednjim i većim zemljama je mnogo više uvezana sa savremenim monopolom nego što je nacionalna buržoazija u kolonijalnim zemljama ikad mogla biti uvezana sa kolonijalnim i stranim kapitalom.

Na primer kineska krupnija nacionalna buržoazija je u tom smislu imala slabe veze sa stranim kapitalom – mnogo slabije nego što to uopšte mogu biti bilo koje, savremene veze buržoaskih klasa – skroz protkane imperijalizmom i njegovim kontradikcijama. Ta nepovezanost sa stranim kapitalom joj je i dalo osnovu za revolucionarnu ulogu u borbi protiv kolonijalizma i oslobodilačku protiv japanskog militarizma – ali ne do kraja – ne do kraja protiv imperijalizma – koji ju je vremenom uglavnom uvezao sa sobom, potkupio – zaglavio i utabao put za kontrarevoluciju.

15.

Potpuni prodor opšte uvezanosti buržoazije u fazi savremenog imperijalizma, duboko prodiranje „kapitalističke niti, koje hiljadama mreža povezuju“ sve strane sveta, sve pore društva i proizvodnje – iako podrazumeva da danas nigde u svetu nema više te „revolucionarne buržoazije“ (jer sami ostaci rascepkanosti feudalne epohe su baza za revolucionarnu buržoaziju) ne podrazumeva da nema više i savremenih međusobnih buržoaskih i imperijalističkih protivrečnosti, kako između malih i velikih, tako i između samih malih i samih velikih – naprotiv on ih sve više zaoštrava.

Na primer savremena ruska nacionalna buržoazija, sa kerenskijevsko-miljukovskim sentimentima – je istovremeno jedna od najbogatijih na svetu (na bazi opljačkanog bogatstva sovjetske radničke klase), ujedno tesno povezana sa kapitalističkim monopolima preko EU banaka, ali i u brojnim kontradikcijama sa njima. To nisu jedine imperijalističke protivrečnosti, odnosno stalno izranjaju nove.

16.

Ovaj prodor opšte svetske kapitalističke uvezanosti – takođe ne likvidira ni zaostalu neujednačenost svetskog razvoja. Ali deluju i društvene sile, izranjaju i nove društvene zakonitosti – koje tu svetsku neujednačenost čine sve manje neujednačenom – sile savremene kineske proleterske demokratske diktature i zakonitosti socijalističke ekonomije – koje ubrzano iskorenjuju svetsko siromaštvo, i uvezuju zaostale delove sveta na sasvim novoj bazi5. Imperijalistička globalizacija – dobija svoju dijalektičku negaciju –  globalizacija postaje socijalistička.

17.

Odakle onda – u takvim savremenim istorijskim uslovima, koja imaju kvalitetnije novija pitanja od onih iz starijih epoha – izviru seni „revolucionarne buržoazije“? Procesi takozvane prvobitne akumulacije i kolonizacije6 kapitala, i svih koji slede za njom su, dakle, procesi na koje je nemoguće vratiti se, a nemoguće je i preuzeti bilo kakve njihove suštinske oblike i karaktere – nemoguće je značajnije preokrenuti razvoj proizvodnih snaga i vratiti se na prethodne stadijume i karaktere njihovog razvoja; nemoguće je vratiti se usitnjenost i nepovezanost i ponovnu koncentraciju i akumulaciju, ne samo industrije i kapitala – nego i na usitnjenost samog ljudskog društva koje sve više dobija globalni karakter. Nemoguće je današnju epohu vratiti na epohu kolonijalizma i imperijalističkog kolonijalizma, nemoguće je uništiti povezanost i ujedinjenost nacija! Nemoguće je vratiti točkove svetske istorije unazad.

„Neokolonijalizam“ ni u čemu ne otkriva pravi karakter savremenog imperijalizma, iako možda ukazuje na njega – imperijalizam u osnovi nije prevazišao Lenjinovu sliku o njemu7. Savremena imperijalistička faza kapitalizma je razrađenija, uvezanija, maksimalnoprofitabilnija a bez starih kolonija – sa novim licima i još starijim maskama – ali sa karakterom svog kapitala koji se nepromenjeno razvija na bazi kapitalističkog monopola.

18.

Jasno je da ne postoji više nikakva baza za povratak na delovanja zakonitosti kolonijalne epohe – koja je prožeta, tj. neprožeta, ostacima feudalnih, rascepkanih odnosa. Jasno je da bi pokušaji povratka na takve preovlađujuće ekonomske zakonitosti – pokušaji ma kakve sile! –  naleteli na tektonsku ploču nerešivih kontradikcija, da oni nikada ne bi mogli ni da budu pravi pokušaji. Jasno je dakle da baza „neokolonijalizma“ – baza ove suštinski predmoderne reakcionarne fantazije – ne može da bude baza ni za šta zaista savremeno, da ona može da bude jedino – savremena pomoćna baza jedinoj preživeloj modernoj teoriji sa reakcionarnim fantazijama – a čija je savremena baza i sama u izvesnom smislu izgubila na snazi epohe – fašizmu.

Baza za neofašizam i dalje postoji u savremenom društvu, kao pre svega – reakcija imperijalističke finansijske buržoazije, u organizaciji deklasiranih društvenih elemenata i klasa: za kontrarevolucionarni teror nad proleterijatom8. Upravo to gledamo ovih dana baš u Boliviji, kao i u Brazilu u uopšte u Americi – gde ne hara nikakav „neokolijalizam“ već hardkor savremeni neofašizam. Ne idu, dakle – neokonkistadori protiv neoindijanskih masa i neokreolskih Los Libertadoresa – nego ide, i to prilično „tipični“Maksimalnoprofitabilni monopol i njegove profašističke deklasirane bande protiv radničke klase i njenog saveza sa seljačkom demokratijom.

Iako fašizam ne može danas kao nekada da se oslanja na one ostatke baze svojih starih saveznika – na stare mandarine – sveukupnu predratnu čudovišnu međunarodnu reakciju – koji su još i tada bili na izdisaju, ali baš time još krvoločniji, kao ranjena zver – on danas računa na njihova strašila od sena.

Savremeni imperijalizam dakle možda proizvodi neke zaostale „kolonijalne“ skice, ali ne i kolonijalni sadržaj, ne postoji više baza za one Vukovićeve i Delić-Draškovićeve zaista „kolonijalne uticaje“. To su, nazovimo ih pravim imenom – profašistički uticaji. Sram bilo desničarsku osovinu Delić-Drašković koja na sva usta tvrdi da opasnost od fašizma ne postoji, a i Vukovića što se sa njima suštinski slaže.

19.

Suština stvari, vezana za konkreciju rasprave, je da – ne postoji savremena baza za reakcionarnu proto-kolonijalno-feudalnu istorijsku likvidaciju nacije – u čemu jurišnici desničarske osovine sa svojom teorijom „neokolonijalizma“ i vide savez sa nekakvom „nekompradorskom“, dakle „revolucionarnom buržoazijom“, i to „tipičnom“!

U pitanju je dakle precenjivanje nacionalnog pitanja, forsiranje već suštinski rešenih pitanja starih epoha (pitanja jezika npr! – opet „samokritika CI“) – čiji stari zaostaci – uvek vrebajuća stara reakcija, stari mandarini, i uopšte sva stara, zaostala kontrarevolucija – traže nove forme za nova savezništva sa još uvek nerešenim pitanjima – ali kao sporedna snaga, kao snaga isključivo u superstrukturi, sa fragilnim vezama sa bazom – novom bazom, u kojoj duhovi starih mandarina ulaze u tela savremene imperijalističke buržoazije maksimalnoprofitabilnog monopola – klasu krupnih banaka i krupne, skoncentrisane proizvodnje – a ne u tela nekadašnje kolonijalne i kolonijalno-imperijalističke buržoazije i ostataka njenih feudalnih saveznika – klasa golog nasilja i klasa kompasa, baruta, štamparija i parnih mašina – koji su zapravo sami duhovi. U toj rupi se i sreću stari mandarini i zagovornici teorije „neokolonijalizma“ – stari dobri duhovi „tipične“ revolucionarne antikolonijane buržoazije zaista ulaze i u desničarsku osovinu oko Delić-Drašković-produžetaka!

20.

„Neokolonijalizam“ je dakle mnogo više lažan nego stvaran, on je samo senka – na čijim senovitim temeljima je ipak sazdana stvarna reakcionarna teorija koja treba da se prevlada. Kao što je desničarska osovina oko Delić-Drašković samo senka, bez stvarne političke prakse – prirepci savremene wanna-be „antikolonijalne“ deklasirane sitne buržoazije – čije prazne političke teorije usisava senžistovski šreder superiornog jedinstva revolucionarne teorije i prakse savremene levice.

21.

Vuković je, ipak, krenuo sa njima protiv sebe. Njegov promašaj da pokuša – umesto što je izašao na put razbacivanja rečima – da izađe na put sveobuhvatnog stega sveobuhvatne nedoslednosti Delić-Drašković-desničarske-osovine – a onda i njegovo suštinsko slaganje sa teorijom „kolonijalnih uticaja“ – sledstveno ga vodi do krajnje nemuštosti kao izraza sopstvenih krnjosti i nedoslednosti – vodi ga do zabačenih jarećih staza neumesnog klevetanja vođe Bolivarske Republike Nikolasa Madura.

Dalje, Vukovićevo zapravo suštinsko slaganje sa Draškovićem u teoriji „o nepostojanju levice“ – to jest njenoj „nedovoljnoj komunističnosti“ – uvezano je sa njegovom očigledno neartikulisanom i neiskrenom „levokomunističkom“, „anti-avangardističkom“ teorijom – što ga izvodi na put daljih uopštenih nesuvislih komentara – ne samo „u velikoj meri ispravne kritike Oktobra“ – na nju smo čini nam se celovito odgovorili – veličanstvena dijalektika Oktobra ostaje neuhvatljiva za „kokoš što ne leti visoko“.

Ipak, u ovim okvirima izbija kao vanredno važno osvrnuti se na Vukovićev komentar u stilu: „sistem UN“  je „konzervativna“, pa čak i „reakcionarna“ „politika“!? – zapravo, to izbija kao sam okvir dosadašnje kritike:

22.

Treba istaći: najkonzervativnije i najreakcionarnije snage u svetu danas su suštinski anti-UN, dok demokratske snage neguju i bore se za ravnopravnost odnosa u UN, koja je neoboriva tekovina antifašističke Pobede i potpunog sloma stare svetske reakcije, starog evropskog kolonijalizma i žandarmerizma i svetskog militarizma. A stari mandarini uvek pokušavaju da se prikažu u novom ruhu na zakrpama nove reakcije – seni stare reakcije lutaju po dvorovima imperijalizma. Novo imperijalističko svetsko žandarmstvo SAD i NATO (a ovaj savez se sada klima, cepa – izbijaju na površinu nove imperijalističke protivrečnosti9 i njihove zaoštrenosti) – uopšte sva savremena svetska reakcija – ide suprotno politici Ujedinjenih nacija, a ne uz liniju te Vukovićeve „konzervativne i reakcionarne politike sistema UN“.

Ujedinjene nacije su u samom svom korenu demokratska institucija, koja čuva svet od svetskog, ali ne i regionalnih ratova, ne i ratova uopšte za koje – kao uostalom i za sam svetski mir – nije dovoljan samo UN – da bi se uništili imperijalistički rat i pljačka potrebno je ostvariti – ne samo Ujedinjene nacije – nego i ujedinjenu međunarodnu demokratsku proletersku diktaturu. A u toj borbi, protiv rata i pljačke – odbrana i jačanje demokratije u UN, borba za ravnopravnost malih i velikih nacija, je od izuzetnog značaja.

UN je u zapravo jedna od istorijskih klica međunarodne demokratske diktature. Ona je potpuno drugačijeg karaktera od stare Lige Nacija koja je imala do srži imperijalistički i pro-kolonijalni karakter – sve do pred početak Drugog svetskog rata.

23.

Vuković, zaključno – otkriva drugu stranu iskazanog karaktera klasnog borca. On kreće putem Draškovićevog fejk akademizma, putem konfuzije, nesočnosti i dosade – da bi stupio na stramputicu koja otkriva dvojakost njegovog političkog karaktera – na put u dubinu sopstvenih protivrečnosti, put u sopstvenu negaciju.

Sa Ilićem protiv Kalika i na istoj bazi protiv Ilića i Matkovića

24.

U majsko-novembarskoj raspravi o pitanjima savremene levice na stranicama Novog Plamena tekst Pavla Ilića otkriva upečatljiv politički talenat. On je u celom nizu najbogatiji ocenama neposrednih iskustava, a sa njima u vezi i ocenama teorijskih pitanja – dakle teorija koja se koristi u samoj akciji i borbi a ne u apstrakciji. To je očigledno tekst pravog klasnog borca. On neustrašivo iznosi postavku nezavisne, avangardne proleterske politike, oslanjanja na sopstvene snage, kovanja sopstvenih planova, a ne podrepašenja na razvoj događaja.

25.

Treba iskoristiti priliku pa istaći da je takav pristup danas – važan napredak u odnosu na suštinski neavangardni pristup Marksa21 u studentskom pokretu 2006-2014. To se pre svega odražava na period 2009-2011, kada je pokret u svojoj najuzlaznijoj fazi, kada pravi nove kvalitativne pomake. Od uvođenja studenskog Parlamenta (koji je nastao kao reakcionarni odgovor na levičarski studentski pokret i studentski Zbor na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2006. godine)10 –  Marks21 ima strategiju opozicije buržoaskoj omladini u studentskom Parlamentu – precenjujući ulogu Parlamenta, koji ima reakcionarni karakter. U isto vreme M21 potcenjuje karakter studentskih Zborova/Plenuma – koji tada imaju ne samo formalno demokratski, nego i duboko revolucionarni karakter – u smislu okupljanja novih, mladih levičarskih, proleterskih snaga i njihovog masovnog praktikovanja politike – u samom revolucionarnom smislu klice kritike svega postojećeg!

Marks21 se tada do kraja zapetljava u kontradikcije, u samu svoju negaciju – u proto-kontrarevoluciju – kada postaje avangarda neizglasavanja, dakle preglasavanja „proto-revolucionarnog“ zahteva za besplatno obrazovanje dana 22. oktobra 201111. Oni su postali sopstveni protivnici, i tu je cela tragika, još utoliko što je njima ova „proto-revolucionarna“ uloga bila dodeljena.

Iznošenje pitanja formulisanja zahteva za besplatno obrazovanje kao glavnog zahteva studentskog pokreta nametnulo se pred Plenum blokiranog Filozofskog fakulteta, pre nego pred Plenum blokiranog Filološkog fakulteta – zaokupljenog borbom, koja je zadobila masovan, proleterski karakter,  čiju bazu čine uglavnom studentkinje, uglavnom iz unutrašnjosti – u samoj borbi, maloj-masovnoj, zaista borbi! Ta „nametnutost“ izbila je iz nepoverljivosti prema masama u borbi – ili protomasama u borbi, kako vam drago! – a prepoverljivosti prema „nama“; to je sama klica „proto-kontrarevolucije“;  to je poslednji Maraov pozdrav!

26.

Izglasavanje zahteva za besplatno obrazovanje potpuno bi preokrenulo tok blokadnog pokreta, potpuno bi preokrenulo ishod borbe, potpuno bi promenilo istoriju savremene srpske levice, kao i tokove savremene istorije Srbije. Uostalom, pogledajmo danas hrvatsku a pogledajmo danas srpsku levicu – srpska levica kasni taman toliko koliko je zagrebački12 (i splitski i ostali) studentski pokret bio uspešniji od beogradskog (i novosadskog i ostalih) studentskog pokreta – taman koliko ima između one noće zagrebačkog izglasanog i one noći beogradskog neizglasanog „zahteva za besplatno obrazovanje“. Iste noći, blokadu Filološkog i Filozofskog prvi put napadaju fašisti, dolazi i policija sa lažnim dojavama o podmetnutim bombama sa namerom kršenja univerzitetske autonomije. Pokret nije dalje kvalitativno omasovljen – zaglavilo se u kontradikcijama, u totalnu dezorganizaciju, u termidorski haos političkih i svih drugih obračuna. Ta noć odvela je studentski pokret u poraz, odustajanje pred samim ciljem, pred kvalitativni korak napred – a onda i u haos čamotinje, pa krupnim koracima nazad u najvulgarniju negaciju13

Ova studentska dijalektika više je na Delićev, a i na Vukovićev (tada avangardnog studentskog člana tada u studentskoj borbi „anti-avangardističkog“ M21) no na Ilićev račun – kao ostatak i produžetak baze prethodne rasprave – prilika za bogatije oslikavanje istorije savremenog levičarskog pokreta u Srbiji za koju su fejsbuk teoretičari osovine tvrdili i još uvek tvrde da ne postoji – dok se dešava. To je produžetak baze za dokusurivanje zaostalih starih mandarina na liniji borbe protiv novih:

27.

Rasprava između Ilića-Matkovića i Kalika, koja otkriva i njihov stil i polazišta – u suštni se vodi oko nacionalnog pitanja. Kalik se postavlja kao „levica“ same, već osenčene desničarske osovine, dok se Pavle postavlja kao „levica“ same, nazovimo je sada: „levičarske“ frakcije. Ipak, obe „leve“ strane ove „osovina-frakcija“ potkovice pokazuju fundamentalno nerazumevanje nacionalanog pitanja – što je zajedničko svim učesnicima ovogodišnje rasprave na Novom Plamenu. Naročito se u tome ističe sam Kalik, koji se po samom nacionalnom pitanju predstavlja kao poseban „ekspert“, pa ta banalnost čini polje za raspravu sa njim najsuženije, najskučenije –  dok baza za raspravu sa borbenim Ilićem otvara šire horizonte.

Ilić, kao principijelni predstavnik avangardne proleterske politike, i dalje se suštinski drži one stare površne postavke da navodno „nacionalno“ zamenjuje „klasno“ – da je nacionalno pitanje samo prašina u oči za maskiranje pravih, realnih, ekonomskih i materijalnih, na kraju klasnih, dakle i političkih pitanja.

28.

Ilić ne želi do kraja da prihvati da nacionalno pitanje zaista postoji i da je ono zaista ostalo nerešeno, odnosno da je to zaista ostatak samih buržoaskih zadataka. But nevertheless upravo proletarijat – i to baš na bazi potrebe za svojom nezavisnom, avangardnom politikom – mora da ima odgovor i na nacionalno pitanje – mora da predvodi i borbu za nacionalne slobode, za nacionalnu nezavisnost i ravnopravnost – on to mora baš zato što buržoazija nije rešila to pitanje, baš zato i uprkos tome – što je buržoazija od nekada zagovornika svih ovih sloboda prešla na pozicije reakcije, na pozicije imperijalizma, na pozicije neprijatelja buržoaskih sloboda! Nacionalno pitanje daje poseban pečat savremenoj epohi – ono može biti moćno oružje u rukama proletarijata protiv buržoazije, koja i po tom pitanju nužno odlazi u haos nerešivih protivrečnosti svojih okvira.

29.

Nacionalno pitanje nije zamena za klasno pitanje, već ono u sebi sadrži klasno pitanje. Nacija nije politički sadržaj već politički okvir modernog, buržoaskog poretka, sveukupne epohe kapitalizma i epohe prelaska na put komunizma. Klasna borba, kako uče Marks i Lenjin, upravo ima nacionalni oblik. Interes nacije je interes vladajuće klase. Kada proletarijat zbaci staru vladajuću klasu – on postaje nova vladajuća klasa, dakle on preuzima kormilo nacije.

U prelazu između kapitalizma i socijalizma-komunizma još dugo postoji država, država novog tipa, sa novim sadržajem – diktatura proletarijata – nova država – ali i dalje država, koja u svom pohodu ka uništenju svih klasa stalno raste, jača i razvija – da bi kada se do kraja razvije, kada se društvo razvije do zaista besklasnog, mogla sebe da prevaziđe a time i praktično nestane. Dakle to je država koja se gradi da bi se ukinula, ona se ukida u sopstvenoj izgradnji, ona se ruši dok se gradi!14 – ona zaista zauvek baca tu „staru mašinu“ – stari društveni oklop, državu – u muzej starina!

U takvoj superiornoj dijalektičkoj logici teče i razvijanje nacija i njihovo bratimljenje u veliku međunarodnu socijalističku naciju, koja u tom razvitku prevazilazi i sam politički i svaki drugi okvir nacije. Proleterska nacija nije isto što i ona stara buržoaska, „nacionalistička nacija“ – to je nacija sasvim novog sadržaja, ali je i dalje nacija – štaviše ona nije više buržoasko-nacionalistička a jeste još više, zaista nacija. Proletarijat vodi svoju klasnu borbu u nacionalnom okviru da bi preuzeo naciju, da bi postao sama nacija – što je samo forma – oblik, ne i sam sadržaj epohe – koja može da se prevaziđe jedino u svojoj dijalektičkoj, sadržajnoj – a ne u formalnoj, praznoj, prostoj – negaciji.

30.

Postavka da je nacionalno pitanje pre svega stvar buržoazije – ne samo da sužava Ilićev okvir za stvaranje prostora za hrabru i nezavisnu proletersku politiku – nego ga izvodi i na put koji ga vodi direktno do buržoaskog nacionalizma. Ilić je svoju postavku rušenja buržoaskih balkanskih država okrnjio, ostavio je nedovršenom, a time je izveo i na put sopstvene negacije. U tom smislu, on skicira: „U praksi, glavnu prepreku ostvarenju prava naroda Kosova na samoopredeljenje od 2000. godine naovamo predstavlja NATO, a ne država Srbija. Međutim, to ne znači da socijalistička i revolucionarna levica treba da se bori za povratak na stanje iz devedesetih, već ona, da bi otvorila put ka slabljenju moći koju nacionalistički političari na Kosovu imaju nad tamošnjim življem, mora nastojati da osujeti pokušaje države Srbije da povrati kontrolu nad Kosovom ili delom njegove teritorije. Samo takvi napori omogućiće joj da uputi poziv najširim slojevima naroda Kosova i kosovskoj levici (koja i sama mora prevazići nacionalističke okvire u kojima operiše) protiv vojnog prisustva NATO-a, kao najveće pretnje po mir na Balkanu.

Dakle, pitanje je Iliću: ako srpska levica treba da se bori protiv srpske države na Kosovu – u skladu sa opštom postavkom da treba se bori protiv srpske države uopšte – šta znači da „kosovska levica mora i sama prevazići nacionalističke okvire u kojima operiše“? Da li to znači da i kosovska levica treba da se bori protiv kosovske države – protiv koje Pavle u svom tekstu ne istupa, već je afirmiše? Kakav karakter ima kosovska država? Nije li ona do srži buržoaska? Ilić tako sam sebi podmeće, glibi u blato sopstvenih protivrečnosti, u sopstvenu ograničenost.

Pavlovi stavovi u ovom momentu razbijaju ljušturu i otkrivaju svoj pravi karakter, tok svoga kretanja. Iako se trudi da svoje stavove iznese u duhu nezavisnog, avangardnog, principijelnog stava proletarijata, a opet u izvesnom smislu apstraktno – oni ipak potpadaju pod rep vrlo konkretne buržoazije, šlepaju se na njenu politiku?

31.

Pored ove principijelno krivo nasađene postavke – suštinskog nerazumevanja marksističkog prilaza nacionalnom pitanju – koje se grana duž Ilićevog teksta i ostavlja svakakav korov i đubrište – on ipak uzbudljivo opisuje dinamiku savremenog proleterskog pokreta u Srbiji – pokazuje da on nesumnjivo postoji.

Ilićeva kritka Kalika je principijelna – bez obzira što obojica nesumnjivo greše na temu nacionalnog pitanja –  jer u pitanju je kritika sa pozicija klasnog borca, koji u svojoj borbi proverava svoju teoriju. U pitanju je kritika postavki koje su, kako i sam Ilić ističe – suštinski prežvakane, izlizane, a pored toga mrtve, dosadne, odvojene od prave borbe. Bez obzira što se kod obojice – kada ulaze u teorijska polja marksizma – stiče utisak da nisu sasvim dorasli zadatku (a kakvo je to polje ako nije polje dijalektičkog jedinstva sa praksom?) – Ilić u suštini nastupa kao proleterski borac koji u suštini poziva na avangardnost, dok Kalik u suštini filozofira i u suštini nastupa kao kapitulant.

Kalik suštinski, ne samo u okrnjenoj i nedorečenoj formi svojih misli, nego od početka do kraja, sveobuhvatno i principijelno, od glave do pete a sve preko stomaka – zagovara podrepaštvo buržoaskoj politici i ništa manje povampirenu, gubitničku slobističku socijaldemokratiju i teoriju „o oslobodilačkom karakteru velikosrpske buržoazije“. Ideološka osnova za to je svakako: revizionistički slobistički govor u skupštini pri izglasavanju Ustava iz 1990. – ima na jutjubu – sigurno ga je i Kalik gledao kao i Branko Ružić! Ovde treba reći da kada se već citira Lenjin po pitanju imperijalističkog karaktera Prvog svetskog rata i uloge srpske vojske u njemu – on se citira samo do pola – kakva je i bila uloga te, samo do pola srpske oslobodilačke vojske, a od pola vojske austrijskog režima čiji generali tuku svoje vojnike, divljaju na osvojenim teritorijama i vrbuju krvave austrijske oficire15; od druge polovine vojska korumpiranih i verolomnih generala i buržoazije koja koncesira sa englesko-francuskim-nemačkim monopolima, diluje sa ruskom belogardejsko-crnostotinaškom reakcijom.

32.

A kada za malo i pomisli da ipak kreće na samoosvešćeni revolucionarni put klasne borbe proletarijata – čovek se za trenutak potpuno izgubi u onoj Ilićevoj šumi „apstraktnog socijalizma“ – kao „apstraktnog, krajnjeg odredišta levice“. Već pri ulasku u „Ilićevu šumu“, a posebno u samom lutanju njom – on pokazuje da dok ima najbolje namere i hrabrost da krene ka razvijanju proleterske politike – dakle samom cilju formiranja proletartijata kao zaista klase – ipak ne razume šta to do kraja, u praksi, zaista znači. Tu postoji Ilićeva sličnost sa pristupom svih likvidatora, svih boja i opravdanja. Desničarska likvidatorska osovina oduzima levici pravo na postojanje, želi da „likvidira“ levicu, prave se da je ne vide, da ona „ne postoji“, napadaju je i podmeću joj trule teorije. Dok Ilić levicu brani, i na delu i na rečima – ali joj u suštini oduzima pravo na pobedu, a time u suštini – i na samo postojanje! Da vidimo…

Teorija „neoliberalizma“ u vezi sa socijaldemokratskim kapitulantstvom, a sve u vezi sa svime

33.

Osvrnimo se samo na kratko na glavnog teoretičara „levičarske“ frakcije – Matkovića. Kao što je desničarskoj osovini važna loše skovana teorija „neokolonijalizma“, tako je „levičarskoj“ frakciji važan „neoliberalizam“. U suštini, i osovina i frakcija se slažu sa obe ove teorije – ni desničari ni „levičari“ ne pokušavaju da ih okrnje ni za jotu, a kamoli da pokušaju da iznesu makar bazičnu celovitu kritiku – i jedni i drugi zadržavaju ne samo delove, nego i osnovne baze obe ove teorije. Ne pokazuje li to najbolje slučaj ujedinjenog desničarsko-“levičarskog“ fronta Vuković-Delić-Drašković i njihova zajednička teorija „kolonijalnih uticaja“? Ne pokazuje li tu ujedinjenost sila osovine-frakcije i Ilić-Kalikov udruženi buržoaski pogled na nacionalno pitanje? To su tek obrisi njihovih zajedničkih baza, treba oslikati samu zakonitost, samu primarnu bazu na kojoj čitava desničarsko-„levičarska“-osovinska-frakcija stoji na istim nogama, tj. dubi naglavačke.

34.

O čemu se radi u teoriji o „neoliberalizmu“? Ona je osnova neo-kenzijanizma, neo-welfare state socijaldemokratske ideologije. U redu. Ali u kakvoj je to vezi sa kapitulanstvom? Ako pogledamo nastup Ivana Zlatića, sjajnog novog, borbenog vođu Socijaldemokratske unije (SDU) – koji je manje više trenutno najjasniji politički izraz „levičarske“ frakcije Matković-Vuković-Ilić – on u svojim prvim nastupima povodom najave ulaska u parlamentarnu politiku – kao principijelnu borbu navodi upravo borbu protiv „neoliberalizma“ – za politiku javnog vlasništva obrazovanja, zdravstva, socijale, svih važnih javnih resursa koje krupni kapital ugrožava. To je sve vrlo dobro, takva borba je opravdana. Međutim, kao što „neokolonijalisti“ gađaju praznim praćkama na imperijalizam, tako i „neoliberalisti“ praznom politikom idu na kapitalizam i dok najavljuju nove pobede u isto vreme najavljuju staru kapitulaciju: nemoguće je odbraniti javno dobro a ne povesti borbu za socijalizam, nemoguće je nadvladati krupni kapital a borbu protiv „neoliberalizma“ proglasiti kao svoj principijelni cilj, nemoguće je nadvladati krupni kapital a ne oboriti njegovu vlast – nemoguće je pobediti imperijalizam i kapitalizam bez diktature proletarijata, bez izgradnje socijalizma, bez tranzicije ka komunizmu – kao zaista principijelnom cilju!

35.

Treba pitati latinoameričke antiimperijalističke socijaldemokrate – koji delovanjem zakonitosti sopstvenih socijaldemokratskih nazadnosti ne prepoznaju ni šupljinu latinoameričkih teorija o „neoliberalizmu“ i „neokolonijalizmu“ – pa vole i sami često da ih spominju. Kako oni prolaze!? Stalno ih ruše neke „šuše“. Oni ne rešavaju glavne protivrečnosti, zaista zadatke trenutka – već ih dalje zaoštravaju, a zaoštrene nerešene glavne protivrečnosti izazivaju haos, ivicu rata, a onda i rat, u koji oni nisu spremni da uđu – jer iako ga dobiju, biće po veliku cenu, a neće rešiti zaostale protivrečnosti – ne pokazuju li to današnje arapske antiimperijalističke socijaldemokrate? Samo diktatura proletarijata spašava od rata, samo ona izvlači zemlje, narode i svet iz imperijalističkog rata – to je dokazano bezbroj puta u modernoj svetskoj istoriji, dokazano u oba svetska rata i svim njihovim rukavcima i nastavcima.

Od svih latinoameričkih antiimperijalista najbolje prolaze oni koji pokušavaju da se ugledaju na kubanske komuniste. Kubanska revolucionarna narodna vlast gradi socijalizam i bori se za komunizam16. Kubanski narod je ove godine na delu demonstrirao svoju narodnu demokratiju, kada su kubanske mase aktivno učestvovale u izradi novog Ustava, a sama izlaznost za referendumsku potvrdu Ustava bila višemilionska. Njih pritiskaju od kada postoje, ne daju im da dišu, opkoljavaju i vrebaju svaku priliku, decenijama – najmoćnije sile u dosadašnjoj svetskoj istoriji – tu ispred nosa! Ali samo par miliona Kubanaca – ne mnogo više nego što je stanovnika Srbije! – na bazi šećerne trske i bezgranične ljubavi međunarodnog proletarijata – prkosi takvoj sili, i ne samo da prkosi – na Kubi vlada najveće zezanje na svetu, sloboda čoveka i stvaralaštva kao nigde drugde. Te slobode se šire dok njihova revolucionarna diplomatija probija ekonomsku blokadu, a njihova posvećenost slobodi stvaralaštva – uz oslanjanje na sopstvene snage i prijateljstvo i saradnju među narodima – razvija kubansku savremenu tehnologiju.

36.

Šta je onda suština teorije o „neoliberalizmu“? Kao i stari kejnzijanizam, ona se bazira na ideji mogućnosti organizacije kapitalističkih monopola u nadi će ih primorati na fer uslove poslovanja i kapitalističku slobodnu konkurenciju. U pitanju su odrazi malograđanskih reakcionarnih snova, recimo „levo“-malograđanskih snova, o mogućnosti povratka na staru XIX vekovnu fazu neimperijalističkog kapitalizma, o mogućnosti okretanja točka istorije u nazad. Danas se takav „neimperijalistički“, pa maltene i „antiimperijalistički“ kapitalizam zamišlja kao nekakav – fini i ograničeni, slobodnokonkurentski, socijaldemokratski nedivljački ne-(maksimalno)profitabilni – sve u svemu jedan demokratski kapitalizam-imperijalizam – koji neki vole da nazovu i „demokratski socijalizam“. Teorija protiv „neoliberalizma“ je ukratko reakcionarna teorija za „neoslobodnukonkurenciju“, koja pokazuje neshvatanje da su zakonitosti privatno-svojinske slobodne konkurencije u savremenim kapitalističkim zemljama ostale daleko pozadi. U ograničenom delovanju, da ispred njih suvereno vladaju surove zakonitosti kapitalističke faze savremenog monopola.

37.

Sa ovom ultraekonomističkom teorijom „neoliberalizma“ tesno je povezano podcenjivanje imperijalističkog karaktera savremenog kapitalizma, a s tim u vezi i podcenjivanje nacionalnog pitanja. Setimo se desničarske osovine, teoretičara „neokolonijalizma“ – oni precenjuju nacionalno pitanje, daju mu pogrešno mesto i skoncentrišu na pogrešan front, ističu ga i gde treba i gde ne treba, preteruju i tako mu oduzimaju snagu, daju priliku neprijatelju da levicu ocrni kao konzerve i šovene, pretvaraju nacionalno pitanje iz oružja levice u bumerang, vuku ga u banalnost i negaciju. Oni suštinski precenjuju snagu imperijalizma, plaše nas njegovim strašilom, šire paniku i mit o nepobedivosti nad imperijalizmom (a u isto vreme potcenjuju opasnost od fašizma – koji za razliku od kolonijalizma i dalje ima bazu u savremenom društvu – iako je i dalje sporedna snaga, ona ima uslove za razvoj, dok su duhovi „kolonijalizma“ sama sporedna snaga te za sada sporedne snage, zaparavo ne prava snaga već snoliki efekti).

Dok „levičarska“ frakcija i teoretičari „neoliberalizma“ – a to se može videti kod svih, a posebno je demonstrirano na Ilićevom slučaju – potcenjuju nacionalno pitanje, prepuštaju ga neprijatelju i ostavljaju nezaštićen front, daju priliku neprijatelju da ocrni levicu kao petu kolonu. Oni takođe odvode nacionalno pitanje u banalnost, u svoju skroz-na-skroz negaciju, dozvoljavaju neprijatelju da ga koristi protiv levice umesto levica protiv njega. Oni potcenjuju snagu imperijalizma, ušuškavaju levicu pred zadacima koji se ukazuju u borbi protiv imperijalizma.

38.

Uopšte, teorije o „neoliberalizmu“ i „neokolonijalizmu“ se možda ne slažu po svim pitanjima u odnosu prema buržoaziji, ali se slažu po svim principijelnim pitanjima u odnosu prema proletarijatu – to su ukratko „leva“ i desna strana malograđanske potkovice (suštinski prožete svim i „levim“ i desnim frakcijama socijaldemokratije, uopšte necelovitošću socijaldemokratskih teorija) koja je usmerena na isti cilj – falsifikovanje i podmetanje proleterskoj teoriji i praksi borbe protiv kapitalizma-imperijalizma – usmerena protiv borbe za proletarsku diktaturu. To je uopšteno: podmetanje sekundarnih stvari za primarne, podmetanje zadacima trenutka – baza za produbljivanje haosa.

39.

Robespjer je tek doskočio na pozornicu na kojoj leži Maraov leš.

Robespjer sa Dantonom protiv Ebera, a onda i protiv Dantona

40.

Da se vratimo na Ilićevu vezu sa kapitulacijom-likvidacijom. Kako Ilić konkretno zamišlja rad organizovanog proleterskog pokreta levice u Srbiji? On to ističe u jednoj skici: „Marks21 trenutno postoji samo u par većih gradova Srbije. Naš neposredni cilj je izgradnja nacionalne organizacije, a potom i njeno širenje izvan granica Srbije. Paralelno s radom na ostvarenju tog srednjeročnog plana, naše polje delovanja je u kratkom roku ograničeno realnošću srpske političke scene. “

Dakle, šta je neposredni cilj levice u Srbiji, ako uzmemo za primer Marks21, svakako jedne od njenih najaktivnih organizacija? Neposredni cilj je izgradnja nacionalne organizacije. Taj neposredni cilj je u isto vreme i „srednjoročan“ plan, dakle nije neposredan cilj u punom smislu, već nešto čije je „polje delovanja u kratkom roku ograničeno“. Dakle, organizovana levica u Srbiji, koja ima izvesnu istoriju, koja za sebe tvrdi da postoji, da je organizovana – za svoj kratkoročni i „srednjoročni“ cilj postavlja zadatak – da se organizuje!? Osećamo li pipke likvidatorstva, samu njegovu bazu!? Idemo dalje…

41.

Šta bi onda bio dugoročni, glavni cilj? Dugoročni cilj je onda verovatno ulazak na političku scenu, ulazak u parlament ili u još boljem slučajudugoročni cilj je osvajanje vlasti!? To i piše Marks21 u svom programu, njihov „glavni cilj“ je – a to je izrečeno u vrlo apstraktnom i neopipljivom kontekstu – „stvaranje radničke države“. A zar nije dugoročni, glavni cilj proleterskog, levičarskog, komunističkog pokreta – komunizam? Sa ovom postavkom Ilića i Marksa21 –  izgradnja socijalizma, a tek komunizma – to deluje kao neki tisućljetni san! Koliko dugo ovi reprezenti organizovane levice u Srbije misle da vode klasnu borbu i po čemu se takvi tisućljetni snovi razlikuju od samog kapitulanstva, od samog likvidatorstva?

Ne može li se zamisliti da na primer u rok od 5 ili 10 godina levica – ne samo ima svoju masovnu organizaciju, nego osvoji samu vlast? Može li neposredno osvajanje vlasti i stvaranje države biti proglašeno za njen neposredan, kratkoročni ili „srednjeročan“ cilj!? Ako to može danas da zamišlja svaka „šuša“ – zašto ne bi mogla i levica!? Ko danas u Srbiji uopšte ima bilo kakvu politiku nego levica? Gde su te ozbiljne političke demonstracije u Srbiji u poslednjih 10 godina koje prevazilaze i kvanitete i kvalitete levičarskih pokreta!? Najjače buržoaske partije ne mogu danas da popune Trg Republike! I onda tamo govore – ni o čemu! Kako danas nastupa opozicija? Oni preuzimaju levičarske metode borbe i pretvaraju ih u svoju farsičnu negaciju – isti oni koji su se borili protiv studenata-levičara kada zauzmu Rektorat i iznose socijalne zahteve, obustavu komercijalizacije obrazovanja, bolje materijalne uslove studiranja – isti ti buržoaski omladinci danas zauzimaju Rektorate i izvode svoj white riot.

42.

I Pavle i Vuk dok brane levicu od likvidatora-kapitulanata, ipak i sami potcenjuju snagu proleterskog pokreta. Pojava savremene levice u političkom životu zemlje nije pompezna, nije opisana i sistematizovana, ali je pristutna u pojedinim akuntnim tačkama. Je li slučajno da onaj „Kikica“, arhineprijatelj levičarskog studentskog pokreta, danas predvodi proteste #1od5miliona i zauzima Rektorat? Je li slučajno da je jedini buržoaski političar koji je ikada podržao zahteve levičarskog studentskog pokreta i stao u njegovu odbranu kada su ga napadali fašistički huligani – Vučić, opozicioni Vučić!? Je li onda slučajno da Vučić na vlasti kasnije prećuti iste metode obračuna države sa studentima-levičarima!? Je li slučajno da se Srbijanka Turajlić nađe toliko ugroženom nastupom studentskog pokreta da je primorana da predvodi napade na njega, da bude intelektualna avangarda opšte malograđanske antistudentske i antikomunističke histerije17 (kako je (ne)nastupao ondašnji Bakić!?), a da ta ista Srbijanka Turajlić na parlamentarnim izborima bude intelektualna avangarda istorijskih „belih listića“? Je li sve to slučajno, ili ima karakter nekakve zakonitosti – koju treba otkriti i oslikati18? Je li slučajnost današnji Bakić!?

43.

Šta je pokazao levičarski studentski pokret u Srbiji? Pokazao je da je levica jedina politička sila u zemlji. Talenat da to primeti na vreme imao je Branimir Stojanović iz „Učitelja neznalice“ kada je govorio: „Studentska blokada zaustavlja puzajuću privatizaciju. Blokada koja već 11 dana traje na Filološkom, a 8 dana na Filozofskom fakultetu polako menja tok političke istorije Srbije.“19 Takvu silu je u još jasnijem svetlu pokazao i studentski pokret u Hrvatskoj 2009. (a nije li ta sila pokazala da ne može bez jugoslovenske koordinacije i solidarnosti?) Levica dakle može da ustroji sve ostale klase, da ih natera na reakciju, da otkrije njihov pravi karakter. Šta pokazuje npr. levičarski Antinato pokret iz 2011.20 i kasnijih godina? On je – mnogo pre nego što je to danas očigledno – pokazao da su sve desničarske snage koje glume patriotizam i sikću na Ameriku, da su svi ti obrazovci, dssovci, dverjanski i radikalski elementi – suštinski saučesnici otvorenih proimperijalističkih i pronatovskih deesovskih i ostalih građanskih elemenata –  a da je jedini principijelni borac protiv imperijalizma – revolucionarna levica i njene organizacije. Šta je pokazao na primer štrajk radnika u kragujevačkom FIAT-u, koji je u većinskom vlasništvu krupnog kapitala, 2017.212223, a i ranijih godina24!? Pokazao je da je moguć nezavisan, otvoren nastup proletarijata – nove, mlade radničke klase, odrasle u kapitalizmu – u direktnom okršaju u proizvodnji – protiv kapitalizma, protiv imperijalizma! Taj nastup ustrojio je reakciju svih ostalih klasa, pokazao njihovo pravo lice, pokazao koja je jedina zaista principijelna klasa koja se bori protiv kapitalističke pljačke i korupcije, koja se zaista bori protiv imperijalizma i njegovog ekonomskog porobljavanja – klasa koja jedina može da spase naciju od socijalne katastrofe – radnička klasa!

44.

Savremena, mlada levica i savremeni, mladi proletarijat – pokazali su dakle da su sposobni za nezavisni, avangardni nastup, za posredno ili neposredno menjanje situacije i njeno dalje ustrojavanje, za stvaranje nove situacije! To, u samoj suštini, svim svojim bićem, ističe i Pavle Ilić. Pavle kaže:  „…ukoliko bi celokupni opseg politike uvek bio diktiran trenutnim odnosom snaga, ne bi mogla postojati ikakva mogućnost pobede nad kapitalizmom.“ To je sama suština stvari! To je sama suština „avangardnosti“, koju zagovara i Ilić! Dakle mislimo i delajmo hrabro!

Međutim, Pavle to govori u kontekstu stvari sa kojima ima vrlo malo ili nikakve veze, u kontekstu nečega na šta može vrlo malo ili gotovo nikako da posreduje. Tu Pavle, u suštini, govori o tzv. visokoj politici – o Kosovu, Amerima, Rusima, Kinezima, balkanskom pitanju. Naravno, ispravno je da pokušava da o tome ima stavove, i to konkretne stavove, a još ispravnije da se trudi da ima nezavisne i avangardne, a ne podrepaške stavove – pa čak iako su u pitanju tako posredne stvari. Međutim, da vidimo još jednom šta Pavle kaže o stvarima na koje može da ima neposredni uticaj: „Paralelno s radom na ostvarenju tog srednjeročnog plana, naše polje delovanja je u kratkom roku ograničeno realnošću srpske političke scene.

Dakle Pavle se ne miri sa realnošću kada govori o stvarima o kojima nema pojma i na koje ne može ni neposredno a ni mnogo posredno da utiče – visoka politika i slično –  ali je zato savršeno pomiren sa „ograničenom realnošću“ kada govori o nečemu na šta ima direktni uticaj i na šta može neposredno da utiče – izgradnja proleterskog pokreta u Srbiji. Za ovaj Pavlov raskorak se treba uhvatiti i pojasniti stvari!

45.

Ebertisti i dantonovci dakle imaju važno principijelno slaganje, izvor svih svojih principijelnih slaganja – i za jedne i za druge pobeda revolucije je nemoguća! Jasno je da to kaže desničarska likvidatorska osovina koja uzvikuje „pokret je ništa, ja sam sve!“ Ali to u samoj suštini kaže i „levičarska frakcija Ilić-Vuković-Matkovići-drugi, koja ne ide u konačnu pobedu već u večni poraz – koja samo ima dovoljno fanatičnosti da večno gubi – baš u stilu stare bernštajnovske „cilj je ništa – pokret je sve!“ Robespjer preskače rampu i napušta pozornicu.

Pitanje svake levičarske, proleterske političke organizacije je – pitanje  diktature prolaterijata – to je uopšte pitanje epohe

46.

Najkorišćenija reč u savremenoj srpskoj politici je – vlast. Ona se koristi u najvulgarnijem, čisto formalnom obliku, bez ikakvog pravog sadržaja. Jedina politička snaga koja ima da ponudi neki sadržaj danas je levica. A ona jedina gotovo i da ne pominje tu opojnu reč – vlast!

47.

Neposredni, kratkoročni i „srednjeročni“ ciljevi bilo koje stvarno savremene levičarske proleterske politike mora danas biti povezana sa neposrednom borbom za osvajanje vlasti – što čak ni ne treba smatrati preterano ambicioznim. Kako kaže Lenjin: najlakše je uzeti vlast, ono što je zadatak je vlast održati. Diktatura proletarijata – to je osnovno kod Marksa25 i Lenjina, to je srce njihove teorije i prakse. To je ključ za razumevanje sve naše prošlosti i anticipacije naše budućnosti.26

48.

Domaća buržoazija, sve njene frakcije, danas imaju još uvek slabu političku i organizacionu snagu. Već samo rušenje, setimo se – olovne dosovske decenije, kada je buržoaska diktatura bila dobro organizovana, kada je u hegemoniji liberalizma i desnice bilo malo ili ni malo prostora za levicu – već to rušenje u kome su levica i radnička klasa posredno ili neposredno učestvovali (talas radničkih štrajkova pred kraj vlasti DS-a i na početku vlasti SNS-a, setimo se ministra Radulovića te političke slike profesorke Turajlić)27 – najavilo je stupanje levice na politički horizont.

49.

Levica na Balkanu danas istupa sve nezavisnije, uz sve svoje skromne snage, uz svu stihijnost i nepravilnost rasta, ona se razvija – javljaju se nove levičarske partije, nove generacije, nastavci studentskih i radničkih pokreta i dugogodišnjih levičarskih inicijativa.

Tu je još bezbroj novih levičarskih inicijativa, ne može se oslikati cela zgrada, ali se mogu skicirati planovi i formulisati određene zakonitosti, ne zgrade, nego tehnodroma – koji se kreće i razvija. Uopšteno savremeni balkanski levičarski pokret ulazi u novu fazu. To je faza ukrupnjavanja dosadašnjih rascepkanih snaga i faza prelaska iz propagandno-aktivističke faze u političku fazu – u fazu neposredne političke snage. To je faza kada balkanski socijalizam pokazuje novo lice! To je lice nove generacije.

50.

Katarina Peović i levičarski savez oko Radničke Fronte i Socijalističke radničke partije Hrvatske, uz podršku Nove Levice i svih nesdpovskih levičarskih partija i snaga u Hrvatskoju svojoj kampanji za decembarske predsedničke izbore svima pokazuju šta može da se uradi čak i sa skromnim snagama a posvećenom odlučnošću! Katarina je na sporedna vrata ušla u hrvatsku politiku i već postala njena duša. Dok pišemo ove redove, ona je – na bazi borbene levičarske koalicije i svoje nepobedive dijalektičko-materijalističke mašte – putovala celom zemljom, neumorno pričala sa ljudima, uključila se u radničke borbe – i baš je ovih dana objavljena njena kandidatura sa overenim potpisom 14.000 hrvatskih radnika!

Stupanje na scenu novog, višeg tipa klasne borbe u Hrvatskoj, istovremeno najavljuje masovan radnički štrajk u Hrvatskoj, masovna radnička solidarnost, nastupa avangarda hrvatskog radništva – borbeni pulski uljanikovci i Katarini učitelji, nastavnici i profesori, đurođakovićevci – i svi elementi radničke klase koji su se uvezali sa ovim radničkim pokretom, koji se upravo dešava. Radnička klasa u Hrvatskoj tako šalje borbene pozdrave Katarini Peović, Radničkoj fronti i Socijalističkoj radničkoj partiji Hrvatske – Katarina Peović i hrvatska radnička klasa nastupaju zajedno, avangardno – izbijaju na čelo situacije, stvaraju novu situaciju. Neka nas ne zbune i eventualni izborni rezultati, ali neka već svaki sledeći budu bolji! Katarina Peović, Radnička Fronta, Socijalistička Radnička Partija, hrvatska radnička klasa – nastupaju hrabro, principijelno, ruše nacionalizam, ne libe se da otvore i najteža pitanja, imaju rešenost i bazu da vode svoju borbu do kraja – to se vidi i oseća, to je jasno – oni nastupaju, oni osvajaju naša srca!

51.

Makedonska Levica i generalisimus Apasiev formiraju klice opšteg fronta i treba im predviđati uzbudljivu budućnost! Apasiev u svom stilu podseća na novog mladog avangardnog vođu afričkog naroda južnoafričkog Juliusa Malemu. A od Maleme treba učiti kako se izbija na čelo situacije, kako se stvara nova situacija. Malema voli i da kaže, u stilu: „Mi nismo kao Nelson Mandela, to su bili oni. Mi njima ne dugujemo ništa i vodimo svoju borbu“. Tako i Dmitar Apasiev voli da kaže, u stilu: „SDSM su nastavak „crvene buržoazije“, a mi iz Levice smo deca radničke klase!“

Makedonska Levica – takođe baš dok pišemo ove redove – šire i formiraju svoje odbore na spektakularan način, spremaju svoj decembarski Kongres, spremaju nastup za izbore, vode predparlamentarnu i vanparlamentarnu borbu – kuju svoje planovespremaju se da se stave na čelo makedonskog naroda! Za to im se ukazuje istorijska prilika u okviru borbe za rešavanje makedonskog nacionalnog pitanja, a uvezanog sa rešavanjem balkanskog pitanja uopšte. Makedonska avangarda, makedonska Levica – to su sve mladi ljudi, izrasli iz borbe! Neka im balkanska levica pošalje svoje borbene pozdrave!

52.

Dok pišemo ove redove i Levi samit Srbije i SDU akteri izrasli iz borbi savremenog srpskog levičarskog pokreta – najavljuju inicijativu za okupljanje levice za nastup na parlamentarnim izborima – klicu zajedničkog nastupa levice u Srbiji. A to čak i nisu sve snage levice u Srbiji, kako i sam kaže Ivan Zlatić u svojim prvim javnim, vanrednim političkim nastupima u odnosu na ukupnu srpsku političku scenu. Nedavno je Čedomir Jovanović – stara kajla kontrarevolucije – izjavo, u stilu – „u Srbiji trenutno ima „dva i po političara“. Treba odgovoriti starom Čedi – i to konkretno i u praksi – da srpska levica već sada, a to još nije sve  – ima sigurno već jednog, a najmanje još 10 političara! Iz takve perspektive – ujedinjena levica je u odnosu snaga spram ujedinjene buržoazije u Srbiji od 1:2,5 pa do najmanje 4:1. Uz kolosek ove najave parlamentarnog nastupa levice u Srbiji – ovih dana stupili su u štrajk i radnici Pošta Srbije u borbi za povećanje zarada, organizuje se srpska radnička klasa!

53.

Treba da bude kristalno jasno: dobijanje i razvijanje takve političke snage, njenog neposrednog delovanja – moguće je jedino na bazi neposredne i direktne borbe za vlast, za esencijalno diktaturu proletarijata – za socijalizam! Takvu, pravu političku borbu nije moguće voditi na bazi „neposrednih planova o izgradnji organizacije“, „odbrane javnog dobra“ ili bilo koje slične kvaziteorije.

Katarina Peović, RF, SRP – objavili su svoj program demokratskog socijalizma – i to onog koji podrazumeva borbu za društveno vlasništvo. To u tamošnjim uslovima deluje kao nešto ozbiljnije, liči na neku korenitiju promenu, nešto što liči na rušenje starog vladajućeg poretka – što može da liči na esencijalno diktaturu proletarijata – a deluje tako i za naše uslove kada se posmatra kako to oni iznose – borbeno! Takav „demokratski socijalizam“ je već, za naše uslove, mnogo bolje od samo „borbe protiv neoliberalizma“ – mada su te dve u principu jedna ista teorija. U principu je sve u redu – ali đavo je u detaljima! – rekli bi Englezi. To je, za sada, Katarinina-radničkofrontovska-srpovska verzija demokratskog socijalizma – koji se bori za društveno vlasništvo – a ne verzija onog  uvreženog evropskog i američkog „demokratskog socijalizma“ –  koji se i nije baš nešto pokazao! To je, za sada, osnovna baza za socijalizam 21. stoljeća u Hrvatskoj.

54.

U čemu je tu razlika između objavljenog demokratskog socijalizma Katarine Peović i neobjavljenog, ali najavljenog „demokratskog socijalizma“ Das Cabineta doktora Bakića?

SDU i LSS još uvek imaju suštinski socijaldemokratski karakter. Zlatić i SDU vode posvećenu borbu u okviru pokreta Krov nad glavom, u kome se, kao i u pokretu Kolektivna odbrana stranara – iskazalo mnogo sjajne nove borbene omladine. LSS ima sjajne kadrove koji se bave sindikatima, oni mogu biti baza za nastup u sindikatima. Međutim, klica ujedinjenja levice koju oni stvaraju ostaće prazna ako se ona ne prigrabi svom snagom i daj joj se kvalitetniji sadržaj – ona sama zapravo nema uslove da se na sopstvenoj bazi razvija. Ta je ljuštura još uvek samo do pola puna. Njihov „demokratski socijalizam“ je u stvari baš odraz evropskog i američkog „demokratskog socijalizma“ – on zapravo i nije njihov Zato Zlatić sam i kaže – mi samo razumemo da treba da se bavi i parlamentarnom borbom – ali nismo jedini na levici! – jer se i sama njihova borba suštinski naslanja na borbu –  revolucionarne, proleterske levice u Srbiji. Oni svoj „demokratski socijalizam“ moraju da stvore u hrabrom tumačenju  potreba savremenog proletarijata. Tu ne sme da bude nikakve prazne priče i starih rasprava.

Vidimo da u tom projektu već nedostaje vera u sebe, vidimo da se Bakić pušta da blamira sam projekat – ne samo jednom, pa je morao da se demantuje – nego on nastavlja da priča praznu priču, bez ikakvog programa, potpuna opozicijska praznina, nekakva teorija „o otetoj Republici“ i slično. On uopšte ne pokušava da razreši kontradikcije, on dok priča – „nećemo ništa da imamo sa opozicijom i SZS“ – priča njihovu priču, preti praznim puškama – diže i puč i ustanak. Nastavlja da pali društvo na bazi deklasiranog malograđanskog obračuna. Bakić tako ne stvara nikakvu bazu za klasnu borbu, on produžava bazu za profašizam.

Ne mora borba za nacionalnu organizaciju – pa borba za vlast; može i borba za nacionalnu vlast – u borbi za nacionalnu organizaciju!

55.

Istorija naše revolucije, kao i istorije revolucija „malih nacija“ govori da je uzaludno zamišljanje masovne radničke partije pre dolaska na vlast i uspostavljanja diktature proletarijata – kao što je to možda slučaj sa partijama u velikim ili razvijenim zemljama – sa čime ide i njihova neposredna vlast u komunalnim okvirima, masovna partijska organizacija koja ima prisustvo u parlamentu i sindikatima, tu i tamo nekakvu lokalnu ili regionalnu vlast, suštinski komunalnu a ne i pravu političkunacionalnu vlast; ili masovna seljačka gerila koja drži vlast pojedinih oblasti dugi niz godina – isto bez realne političke vlasti.

Iskustva radničkih partija u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, zatim Grčkoj, Turskoj, onda u Indiji, Filipinima itd. treba svakako znati, ponekad i koristiti, ali treba i uvideti da su takve ideje primenjene na naše uslove, a očigledno i na njihove – u stvari obične socijaldemokratske fantazije, u stilu mantre „cilj je ništa, pokret je sve“. Ne samo da su u pitanju fantazije, nego su u pitanju i neodgovorne fantazije koje podražavaju nagomilane preživele društvene kontradikcije, kaskaju za reakcijom, i same razvijaju kontrolisani socijalni haos i klice socijalne katastrofe.

56.

Iskustva revolucija manjih nacija – poput jugoslovenske i kubanske – govore da o masovnoj klasnoj borbi proletarijata, o pravoj politici u malim, nerazvijenim zemljama  – može da se govori tek pri  i nakon direktnog osvajanja vlasti, i to ne bilo kakve, već vlasti proleterske demokratske diktature!

Evo šta o tome kaže Lenjin, ne konkretno za manje nacije, već uopšteno: „1. Diktatura proletarijata je nastavak klasne borbe proletarijata u novoj formi. To je suština stvari, koju oni („socijalisti“) ne razumeju. Proletarijat, kao posebna klasa, sam nastavlja da vodi svoju klasnu borbu.“ (dakle tek u svojoj diktaturi se zaista formira kao posebna klasa, tek tada možemo da govorimo o punoj klasnoj svesti, o klasi za sebe u njenoj punoj formi – naš dodatak) „2. Država je jedino oružje proletarijata u njegovoj klasnoj borbi.28

57.

Uostalom, iskustva i istorijskog i savremenog proleterskog pokreta, kako u domaćim tako i u međunarodnim okvirima, govore da svaka podrepaška politika, na ovu ili onu klasu (a pre svega „srednju“ tj. sitnoburžoasku) postaje izlišna – da sazreva nova epoha, epoha zaoštrenih kontradikcija, epoha novih ratova i revolucija, epoha ne samo nacionalnih nego i međunarodne diktature proletarijata. Neka to odzvoni u ušima. To više ne treba kriti i treba svetu obznaniti – neposredna borba za proletersku diktaturu je jedini spas, i za naciju i za čovečanstvo! Socijalizam ili varvarstvo! Samo komunisti mogu da izvuku svet iz nagomilanih kontradikcija i spreče klice katastrofa i same katastrofe! Dole podrepaštvo, dole vučenje na repu događaja, za nezavisnu proletersku politiku, za avangardnost! Za globalnu diktaturu proletarijata!

58.

Da je takva avangardnost moguća pokazuju primeri iz savremenog međunarodnog, kao i istorije domaćeg levičarskog pokreta – kada su levičarske snage istupale avangardno, ustrojile sve ostale klase i naterale ih na reakciju, ustrojile neke elemente daljeg opštedruštvenog razvitka u nacionalnim okvirima.

Kako bi takva politika bila zakonitost a ne slučajnost, stihijnost i haotičnost ona jedino može da se razvija u direktnoj i neposrednoj borbi za proletersku diktaturu. Dokle ide ta klasna borba proletarijata i kakva je to politika koja ne obara vlast buržoazije, vlast krupnog kapitala!? Dokle ide dok ograničava njegovu vlast, uzima mu parkove, vodu, zdravstvo, školstvo i slične komunalije, pa i neke ključne resurse, dokle ide ta „klasna borba“ – ako buržoaziji ostavlja u rukama upravljanje represivnim državnim aparatom, čitavu organizaciju društva i ekonomije, čitavu suštinsku upravu koja daje društvu sadržaj i oblikuje i školstvo i zdravstvo i vodu i parkove? Takva „klasna borba“ verovatno može da traje decenijama, jer to je vrlo jalova klasna borba, to suštinski – nije klasna borba – to suštinski nije nikakva politika – to je šlepanje na repu događaja, ništa manje šlepanje na buržoasku politiku, to je saučesništvo u katastrofi.

O klasnoj borbi proletarijata, o zaista politici  – možemo da govorimo samo i isključivo u njegovoj borbi za proletersku diktaturu – tu počinje i završava se svaka prava klasna borba proletarijata, svaka prava savremena politika. Samo na bazi neposredne borbe za proletersku demokratiju moguće je izvršiti zadatke savremene reindustrijalizacije koji se stavljaju pred sva balkanska društva i uopšte zadatke rešavanje zaostalih haotičnih i reakcionarnih društvenih protivrečnosti. Samo na toj bazi je moguće spasiti naciju, sprečiti inkubiranje socijalnog haosa.

59.

Nije li i savremena kineska politika – bazirana baš na nacionalnoj, demokratskoj diktaturi radničke klase koja gradi socijalizam i bori se za komunizam29 primer savremene i originalne, suštinski demokratske i miroljubive međunarodne politike!? Nisu li za uljudne Kineze svi imperijalisti pravi kočoperni tigrovi od papira!?  Bez Kine oni bi se bojali i za same sebe, ovako šta god da bude – tu su Kinezi da reše stvar i Kubanci da pošalju doktore.

Politika NR Kine je pored toga primer savremenog i originalnog odgovora na uopšte novu, savremenu istorijsku situaciju. Uprkos epohi produžene, stagnirane, kapitalističke krize – Kina ne zna za krizu, ona je na putu stabilnog kvalitativnog društvenog i ekonomskog razvoja – na putu razrežavanja protivrečnosti razvoja i otkrivanja novih30  Tek preko Hongkonga danas na njena vrata kucaju nerešeni problemi epohe – što će je i primorati da ih rešava kvalitativno ubrzanije – da otvara puteve novih epoha.

Kina je i sama pozitivni, pomirujući faktor imperijalističke krize, faktor privremenog rešavanja njenih repova, faktor preokretanja situacije, faktor kontrole haosa i usmeravanja razarajućeg dejstva zakonitosti zaoštrenih imperijalističkih kontradikcija. Ona je i sama žrtva tih zaoštrenosti, i sama svojim postojanjem i socijalističkim razvojem – baza za izvor novih svetskih kontradikcija, paralelnih i uvezanih sa primarnim imperijalističlim kontradikcijama – dobra ilustracija za to je „ekonomski rat“ koji je Tramp objavio Kini, koji je ipak ostao bezuspešan. Savremenost savremene politike NR Kine pokazuje se i u slučaju tog „rata“ – a sve na bazi nepobedive sile – njene „esencijalno diktature proletarijata“.

60

Diktatura proletarijata je uopšte – odavno stvar epohe. Moćne levičarske organizacije, masovne radničke partije na Balkanu – mogu se izgraditi isključivo na bazi ovog sadržaja – neposredne borbe za vlast, neposredne borbe za proletersku diktaturu, za proletersku demokratiju – a ne na bazi  isprazne i apstraktne, samodopadljive – borbe za „izgradnju organizacije“ – večite borbe za „apstraktne ciljeve“, večite borbe ni za šta, večite suštinski neborbe.

Takva partija može se izgraditi, u svom stvarnom masovnom i stvarno avangardnom obliku, ne samo pre ili pri nego i nakon osvajanja vlasti, kao što je to na primer slučaj sa kubanskom revolucijom – gde nije bilo klasično „partija pa vlast“ – već vlast pa partija. Deo te zakonitosti oslikava se i na borbu KPJ – koja je nakon legalnog, parlamentarnog nastupa izvrgnuta teroru monarhofašističkog buržoaskog režima, zatim primorana na ilegalno delovanje, da bi svoj zaista masovni, zaista avangardni karakter, zaista organizaciono i političko jedinstvo – dobila tek u okviru neposredne borbe za vlast – u toku Narodnooslobodilačke borbe i revolucije i borbe za narodno demokratsku diktaturu. (I sama boljševička partija je dobijala i dobila svoj finalni, komunistički – a odbacila socijaldemokratski oblik – tek pri – i samo pri toj borbi! – a onda i formalno tek nakon izvojevanja – proleterske diktature.)

To dakle nije više ona tucovićevska: „kad jednom osnujemo partiju – sve će biti bolje!“ – to je sada, do srži lenjinska – kada uzmemo vlast, što pre to bolje – onda možda i bude bolje! – jer tek tada u stvari i kreće prava borba za bolje – sama prava borba!

61.

Osvrnimo se još jednom na tokove novih globalnih generacija – koje su u nekom smislu i dalje „male“ i „mlade“ – i u formalnoj solidarnosti sa manjim i mlađim nacijama. Tu je pre svega pomenuti južnoafrički milenijals Julijus Malema – lice budućnosti čovečanstva – i njegovi Ekonomski borci za slobodu (EFF). Njima sigurno nije lakše nego balkanskoj proleterskoj omladini – nad Afrikom još uvek bde oštre senke duboke prošlosti!31 Ali oni vode borbu za vlast! Hoće da grade socijalizam, hoće da ujedinjuju Afriku – imaju plan – oni su budućnosti! Oni su već u samo par godina srušili staru korumpiranu kajlu Zumu, pokrenuli nova pitanja revolucije, zavode red u južnoafričkom Parlamentu – stvorili su situaciju ne samo u Južnoj Africi, nego na celom jugu Afrike – politička dešavanja u Zimbabveu, Namibiji i Južnoj Africi su povezana. Podjednako je i zanimljiva „studentska komanda“ EFF, predvodnik čuvenog studentskog #FeesMustFall pokreta, što je izvesna veza sa balkanskim levičarskim pokretima koji i sami dobrim delom imaju pozadinu u savremenoj borbi protiv komercijalizacije obrazovanja, koje je izniklo kao svetsko pitanje, pitanje epohe – od Džakarte do Montreala, od Čilea do Londona i Pariza preko Zagreba, Beograda, Atine sve do Kejptauna.

Ne samo lica mladog južnoafričkog proletarijata – tu su i Kamila Valjeho, jedna od već iskazanih inspirativnih vođa čileanskog mladog proletarijata, zatim američke AOC jahačice – dolazeće „4 komete“ – zbog kojih je sama reč socijalizam vraćena na dnevni red u SADnakon decenija prohladnoratovske antikomunističke histerije. Tu je naš grčki „all fascists out of shcools!“ Nikos Abatielos, tu je i naša Katarina Peović, naš Apasiev. To su samo lica i imena – iza kojih stoje mase i sazrevanje novih istorijskih epoha – to su odrazi nesalomivih točkova istorije, odrazi stupanja na snagu nove epohe. To su brojni blještavi globalni primeri novih generacija koji od do skora društvene rezerve postaju najsvesniji elementi društva to je aurora koju je nemoguće zaustaviti.

62.

Gotovo je sa starim šezdesetosmaškim raspadačima i otromboljenim brežnjevističkim samoupravljačima. Sva vlast dijalektičko-materijalističkoj mašti!

Sa njima protiv njih a onda i protiv njih ili sami protiv svih i onih oko njih

63.

Videli smo iskustvo naše i ostalih revolucija manjih i mlađih nacija, u kojima se vlast lakše gubi i osvaja (ne pokazuju li to danas gibanja širom sveta?) – nego u većim nacijama sa iskusnom i organizovanom buržoazijom ali i ništa manje iskusnom i organizovanom radničkom klasom – mada i te „iskusne“ klase danas pokazuju izvesnu nezrelost.

Uzmimo na trenutak za primer nama blisku, balkansku, Grčku i njenu levicu. Poznato je da je grčka buržoazija politički i ekonomski uglavnom dezorganizovana (ne i vojno!), da u Grčkoj vlada opšte antiimperijalističko raspoloženje (domaći mediji izveštavali su o ovogodišnjim sedamnaestonovembarskim demonstracijama u udarnim vestima). A kako nastupa levica?

64.

Prvo, Komunistička partija Grčke (KKE) – to je izuzetno moćna partija grčke radničke klase, sa razvijenim vezama sa grčkim radničkim i studentskim pokretom, sa vezama sa masovnim grčkim radničkim sindikatima i borbenim omladinskim i drugim organizacijama, sa dugogodišnjom frakcijom u parlamentu – ona je vodeći odred antiimperijalizma u Grčkoj, ona se bori za socijalizam. Međutim, može li se reći da je KKE relevantna politička snaga? Iako ukrupnjena, ukorenjena, iako prava partija – za nju se još uvek ne može reći da je i prava politička snaga, ona je još uvek suštinski propagandno-aktivistička partija – ona stagnira već godinama. Zašto? Zato što svoju borbu ne orijentiše na osvajanje vlasti, zato što se ne bori za vlast, nego paradira i čauri – KKE kuje apstraktne planove ili ne kuje planove uopšte. Ne iznuđuje političke greške buržoazije, već čeka na njih, pa čak i onda na njih ne odgovara politički, već suvo propagandno, u stilu „evo još jednog primera da buržoazija ne valja, a mi valjamo verujte na reč“.

65.

A šta je uradila Koalicija radikalne levice (SIRIZA), grčka levičarska sitna buržoazija? Siriza je krenula u osvajanje vlasti, ali bez pravog sadržaja, bez ikakvog revolucionarnog plana. Videli smo kuda je odvela njenaborba“ protiv „neoliberalizma“. Siriza je mislila da je dovoljno da dobije potreban broj glasova na izborima pa da sve bude u redu. Ona nije pružila ruku grčkom proletarijatu za klasnu borbu protiv monopola već je pokušala da se dogovori sa monopolom, ona nije formirarala nacionalnu, demokratsku diktaturu, ona praktično nije ni imala nikakvu vlast – osim nad proletarijatom! Ona nije vodila pravu klasnu borbu – osim protiv radničke klase! Vlast buržoazije ostala je neprikosnovena, Siriza se od početne pompeznosti totalno osramotila, a na kraju izgubila i svaku formalnu političku vlast – ljosnula na izborima isto kao buržoasko-konzervativna Nova demokratija pre nje, koja se sad opet isto tako vratila na vlast.

66.

Organizovana levica u Srbiji, koja očigledno postoji, treba i da zaista osvesti da zaista postoji, da već ima snagu kojom može da utiče na tok stvari; da osvesti svoje ukrupnjivanje i svoj prelazak iz propagandno-aktivističke faze u fazu političke snage, da bi taj prelazak bio što potpuniji, da bi pokazala što svetlije lice, da ne bi kočila sopstveni razvitak, kako se ne bi zapetljala u spostvene kontradikcije! U masama raste potreba za borbom, kapitalistička kriza je prešla u stagnaciju, a ulazi u novu fazu zaoštravanja. Levica ne sme da kasni za tim procesom, i mora da ga prestigne! Ona dakle mora da osvesti i svoje osvešćivanje i uvidi da je zaista delovanje i održavanje lica mladim, svežim, atraktivnim i nepotkupljivim – jedino moguće na bazi borbe za proletersku demokratsku diktaturu, u borbi za socijalizam! Proleterska levica u Srbiji treba da ima i drzak program i principijelnu politiku. Obim snaga nije uvek presudan, već je presudan odnos snaga – presudno je hvatanje za pravo pitanje i dobar odgovor na njega, dobar plan akcije – „bez zaista revolucionarne teorije ne može biti ni zaista revolucionarne prakse.“

67.

Za srpsku levicu i snage i organizacije zainteresovane za parlamentarnu politikuNKPJ, LSS, SDU, M21, CI i ostale drugarice i drugovi – udruženi baš kao i makedonska LEVICA i baš kao hrvatska levičarska koalicija okupljena oko RF i SRP (a šteta je što u svo pomenuto društvo ne bi želeli da se priključe i još neki, dobri drugovi/drugarice a tvrde glave) – izbija prilika da iskoriste trenutnu političku dezorganizovanost buržoazije i najavu bojkota izbora buržoaske opozicije, da iskoriste svu svoju sada već pozamašnu organizacionu i kadrovsku infrastrukturu – za udruženo delovanje na predstojećim parlamentarnim izborima, zajedno sa svim svojim saveznicima.

68.

Takva prilika izranja i zbog trenutnog odnosa buržoaskih snaga i korišćenja njenih kontradikcija. Samo nastup levice može da stabilizuje trenutnu političku krizu – da izbije prazne i nasilničke „argumente“ iz ruku i jedne i druge buržoaske frakcije, da uljudi korumpiranu apolitičnost političke scene – i izvede je na put prave, zaista sadržajne politike – na put klasne borbe! Samo nastup udružene levice može da likvidira sve ubrzanije formiranje baze za malograđanski haos i profašizam.

69.

Na istoj udruženoj bazi treba povesti i borbu za levičarsko vođstvo u radničkim sindikatima – pre svega u Samostalnom i Nezavisnom, ali i u svim drugim sindikatima – treba povesti borbu za besprekorno jedinstvo sindikalnog pokreta u Srbiji, za jedinstvo radničke klase, za klasnu borbu! Samo nastup organizovane levice može da reorganizuje snagu sindikata! Za ujedinjeni parlementarni, sindikalni, antifašistički, antiimperijalistički front organizovane levice u Srbiji! Ujedinjeno i solidarno protiv svih oblika represije – a konkretno, kroz borbu i u praksi – protiv svih kukavica i nasilnika, a hrabro protiv njih – jer oni su kukavice! I tigrovi od papira!

70.

Levičarske snage u Srbiji zainteresovane za zaista avangardno nastupanje, zaista nezavisnuproletersku politiku – treba da formulišu udruženu strategiju za delovanje na bazi neposrednih kratkoročnih i „srednjeročnih“ ciljeva ne samo izgradnje „nacionalne organizacije“ već i osvajanja nacionalne vlasti (i u toj neposrednoj borbi izgradnje organizacije), a glavnog i ništa manje neposrednog cilja – ne u suštini praznu borbu protiv „neokolonijalizma“ ili „neoliberalizma“ i slično – ne apstraktno već konkretno obaranje buržoaske vlasti, obaranje imperijalizma, jačanje proleterske demokratske diktature, izlazak na put izgradnje socijalizma-komunizma, na put ka društvu izobilja, ka potpunom oslobođenju čoveka, društva, stvaralaštva, nauke, proizvodnih snaga!

71.

To su zadaci koje epoha stavlja pred današnju levicu na Balkanu i pred svakog mladog čoveka – koliko dugo inače traje taj život Ilićevih „srednjoročnih“ ciljeva i “apstraktnih ideja o socijalizmu“ – u krizi konkretnog kapitalizma – i kakav je to život uopšte? Tisućljetni snovi su stvar feudalnog doba, danas se stvari dešavaju brzo, neuhvatljivo, kao Vukovićeva „poplava sadržaja“ – to je problem epohe! – jedino što može da ih uhvati i obuhvati, prestigne i ustroji, izgradi brane i poplavi da tok, oblik i smisao – je superiorna marksistička naučna filozofija, superiorni dijalektički materijalizam, superiorna klasna borba proletarijata!

72.

Sa nama protiv nas a onda i protiv nas – dole čaurenje, dole podrepaštvo, dole kapitulantstvo – kritički i samokritički, avangardno! Sa njima protiv njih a onda i protiv njih – sa državom protiv nje a onda i protiv nje: vlast – diktatura proletarijata – komunizam! To je jedini način da se stalno napreduje, jedini način da se ne zaglavi u kontradikcije i postane sopstvena negacija – to je jedini stvarni kritički, revolucionarni metod. Od stvarnosti a protiv nje a onda i protiv nje – stvarnost – kritika stvarnosti – kritika kritike, dakle nova stvarnost – to je uopšte osnovni zakon razvoja prirode, razvoja društva, razvoja ideja, razvoja života! Neka taj zakon osvoji srce levice, neka sa njim uhvati zakonitost sopstvenog razvitka! Sa nama protiv nas a onda i protiv nas, sa njima protiv njih a onda i protiv njih – to je zakon svake revolucije!

73.

P.S. Sledi i stogodišnjica važnog Vukovarskog kongresa Komunističke partije Jugoslavije – možda to iskoristi za krupniju političku akciju, za borbenu smotru levičarskih snaga na Balkanu? U takvu zajedničku akciju mogli bi i trebalo bi – da se uključe svi, pa i drugovi „tvrde glave“.

PPS. Još malo „O postojanju“ – levice, društva, prirode; 74. Filmski kritičar i scenarista Jurica Pavičić rekao je na jednoj od tribina ovogodišnjeg septembarskog neopraxisovskog Korčula After Party, posvećenog obeležavanju stogodišnjice KPJ – a novembarsko obeležavanje pedesetogodišnjice filma Bitka na Neretvi Veljka Bulajića u beogradskom DKC je dobar povod da se to i opet kaže – film Bitka na Neretvi istinitiji je i od same bitke! Zaista, ni sami borci, a ni sam Tito, nisu u toku same bitke mogli da anticipiraju svu celovitost, sav njen istorijski značaj, svu njenu i trenutnu i istorijsku kompleksnost, već su tok bitke mogli da sagledavaju samo u fragmentima, u skicama, stihijno i bez pravilnosti. A istina je cela! Oni su dakle, svu celovitost, celu istinu, svu pravilnost i logičnost – mogli da vide tek nakon bitke – tek na filmu. Dakle predstave o stvarima nisu nužno nepravilan odraz stvari, već mogu da postanu i sama pravilna stvar. 75. Ako nešto deluje da je tako, da li je to zaista tako? Da li je predstava nečega isto što i ono samo? U društvenoj stvarnosti – da, predstavnošću i pojavnošću stvari potvrđuju sebe – dakle isto su što i sama stvar – to je suština32 same stvari –  „suština se pojavljuje, pojava je suštastvena“. Oni procesi koji se razvijaju a još uvek nisu dobili svoj oblik i predstavu, koji još uvek nemaju društvenu snagu – njih je moguće uvideti, predvideti, računati na njih – ali ne i sa njima izgraditi društveni, celovit odnos, oni nisu „članovi“ društva, tj. nisu mu se nametnuli, nemaju u njemu nikakav neposredan uticaj – dakle nemaju neposredan33 društveni izraz. Dakle, ako nešto deluje da je tako onda je ono i zaista tako, ako nešto nema društvenu predstavu onda ono neposredno društveno i ne postoji (često se npr. danas kaže „ako te nema na fejsu/insta onda i ne postojiš“). Ako se nešto predstavi dovoljno uverljivo – ono je zaista tako i prestaće da bude tako tek kada prestane da bude uverljivo. A da bi neka predstava bila uverljiva ona ne može da bude samo dobro oblikovana, ona mora da bude i istinita. A šta je društvena istina? Društvena istina bazirana je na društvenoj sili, nećemo pogrešiti ako kažemo: društvena istina je društvena sila. A i prirodna istina je bazirana na prirodnim silama. Dakle – stvari su predstavljene na bazi neke sile koja je oblikovana, a da bi dobile svoju predstavu moraju da nadvladaju ostale predstave. Predstava dakle nije laž – ona i jeste prava predstava tek kada je istina, i prestaće da bude prava predstava tek kada je nova, superiornija istina nadvlada. Takva je stvar i sa predstavama u prirodi – predstave stvaraju preovlađujući zakoni, delovanje njihovih sila. Ali prirodne sile i zakoni se ne menjaju, iako deluju u haosu, a društvene zakonitosti i sile se prevladavaju i stalno menjaju karakter. Zato se i postavlja pitanje odnosa pojavnosti društvenog bića i samog bića – zato sve predstave u društvu deluju istovremeno i istinito i lažno – jer su odraz sila koje se stalno bore za prevlast, koje stalno menjaju istinu. U tome leži i izvesna zakonitost savremenog društvenog haosa a sa njim u vezi i haosa istine – fragilnosti savremene društvene i istorijske istine. Dakle, u prirodi je nebo uvek plavo ali u društvu čovek čoveka može u svašta da ubedi. A ako ga je ubedio – ako deluje da je to istina, onda to i jeste istina! Pa čak i da je nebo crveno. Istina će prestati da važi za istinu, dakle i da bude istina – tek kada prestane da ima bilo kakvu društvenu, materijalnu snagu. Ako sunce sija za buržoaziju i njega ćemo ugasiti!34 76. Komunizam je, prema Engelsovom Anti-Diringu35, u osnovi – stadijum razvitka čovečanstva u kome ono potpuno ovladava zakonitostima društvenog razvoja, masterira nauku a posebno društvene nauke, to je proces u kome čovek od roba društva i svog sopstvenog roba, roba haosa zakržljalih društvenih odnosa – postaje gospodar društva, gospodar svoje društvene sudbine – kada on u stvari i postaje pravi čovek. Kao gospodar svoje društvene sudbine, čovek krči put za potpuno oslobađanje proizvodnih snaga od stega društvenih odnosa, njihov kvalitativno drugačiji, do sada neviđeni razvoj, kvalitativno superiorniji razvoj nauke, a posebno prirodnih nauka. Može li on u tom kvalitativno novom razvoju masterirati i same prirodne nauke, potpuno ovladati zakonima prirode, potpuno prevladati haos prirode i sve njene ograničenosti, podvući se ispod ropstva njenog haosa – dakle potpuno preuzeti u ruke i svoju prirodnu sudbinu? Da li čovečanstvo stvara uslove ne samo za sveobuhvatnu, dijalektičko materijalističku kritiku društva, nego i za sveobuhvatnu, kritičko-kritičku kritiku prirode, sveobuhvatnu kritiku svega – zaista „kritiku svega postojećeg“, da se „svet“ zaista „izmeni“!? „Večni zakoni prirode takođe se sve više pretvaraju u istorijske zakone.“36 Da li je dakle moguće sveobuhvatno, kvalitativno uzvišenije dijalektičko jedinstvo prirode i čoveka!? A ne postoje li već klice takvih ideja i u savremenoj nauci!? (npr. teorije simulacije big-banga)  Šta je onda jedna diktaturčica proletarijata u odnosu na pitanje epoha koje dolaze – diktaturu čoveka nad prirodom!? Zadaci naše epohe su dakle skromni i ne treba ih precenjivati. „Kao opštevažeće preostaje samo – kretanje

PODELITE

  1. Aleksandar Matković – „Srpska levica“ i nacionalizam: 6 odgovora Ćirjakoviću i Kaliku; Mario Kalik – Smisao i značaj levičarskog patriotizma: odgovor Aleksandru Matkoviću; Darko Drašković – Zaborav levice; Vuk Vuković – Zaborav stvarnosti: prilog odgovoru Darku Draškoviću; Pavle Ilić – Nacionalističke infekcije levice i kako ih lečiti: odgovor Mariju Kaliku; Darko Drašković – Zaborav sebe: odgovor Vuku Vukoviću; Darko Delić i David Novaković – Potreba za političkom rekontaminacijom: Prilog debati o populizmu, narodu i drugim značajnim mestima leve politike u Srbiji, Novi Plamen, maj-novembar 2019.
  2. Samokritika CI (povodom platforme LEK/Crveni barjak), Crvena inicijativa Kragujevac 24. 08. 2019.
  3. „Rat „četnika“ i „partizana“ u Kragujevcu“, Politika 16.11.2019.
  4. Balkansko NE u NATO! – 20 godina kasnije, međunarodni skup „Marksizam za 21. vek“/međunarodna anti-NATO konferencija, Marks 21 21.03.2019. (23-24. mart 2019.)
  5. „Belt and road“ incorporated into Communist party of China Constitution, Xinhuanet, Xinhua News Agency 24.10.2017.
  6. Karl Marks, XXIV Takozvana prvobitna akumulacija, XXV Moderna teorija kolonizacije, KAPITAL, Kultura 1947.
  7. V.I.Lenjin, Predgovor francuskom i nemačkom izdanju, IMPERIJALIZAM KAO NAJVIŠI STADIJUM KAPITALIZMA, Crvena Inicijativa 2011
  8. Palmiro Toljati, PREDAVANJA O FAŠIZMU, 1970
  9. J.V.Staljin, 6. Pitanje neizbežnosti rata između kapitalističkih zemalja, EKONOMSKI PROBLEMI SOCIJALIZMA U SSSR, 1952
  10. Grupa autora, BORBA ZA ZNANJE, Studentski protest 2006.
  11. Birov, STUDENTSKI PROTEST 2011. Analiza, hronologija, dokumenti
  12. Centar za anarhističke studije, BLOKADNA KUHARICA (…ili kako je izgledala blokada Filozofskog fakulteta u Zagrebu 2009)
  13. Kritički osvrt na naše delovanje u Samoorganizovanom Studentskom Pokretu 2014, Dragana Jović, Milena StanićSlobodni Filozofski, 13.10.2015.
  14. Svi prevrati su tu mašinu usavršavali umesto da je razbijaju“, Karl Marks, OSAMNAESTI BRIMER LUJA BONAPARTE, 1852
  15. Miroslav Krleža, Pijana novembarska noć 1918, 1952
  16. Preambula i Osnovni principi nacije, USTAV REPUBLIKE KUBE, odobren na nacionalnom referendumu 24. februara 2019 (potvrđen u Nacionalnoj skupštini Narodne vlasti)
  17. „Stepen konfuzije oko blokade i Plenuma u srpskom društvu narasta zabrinjavajućom brzinom, od deliričnih izjava Rektora da to treba zaustaviti „milom ili silom“, do do juče liberalnih intelektualaca koji pozivaju da se ovo završi već jednom jer je za jedne premalo radikalno a za druge previše radikalno, što pokazuje da oni zapravo ne razumeju o čemu se radi“ Tribina Učitelja Neznalice, NA KOJOJ STRANI AUTONOMIJE, Filološki fakultet 29.10.2011.
  18. „Da bi se pravilno shvatilo slučajno, potrebno je pre svega pravilno dijalektički shvatiti nužno i zakonito.“,  Boris Ziherl, V tema, Bitne i nebitne, nužne i slučajne veze,  DIJALEKTIČKI I ISTORIJSKI MATERIJALIZAM, Rad 1951.
  19. Tribina Učitenja Neznalice, NA KOJOJ STRANI AUTONOMIJE, Filološki fakultet 29.10.2011.
  20. Državna ofanziva protiv slobodarskog pokreta, Sekretarijat Anarhosindikalističke inicijative, sekcije Međunarodnog udruženja radnika i radnica u Beogradu 21. 07. 2011.
  21. Saopštenje za javnost povodom štrajka u Fijat-Krajsler Srbija, Crvena inicijativa Kragujevac 27.06.2017.
  22. Goran Musić: Zahtevi Fiatovih radnika su ofenzivni, intervju Srećko Pulig/Novosti(SNV), 17.07.2017.
  23. Epilog štrajka u FCA, Crvena incijativa Kragujevac, 27. 07.2017.
  24. Podrška radnicima FIAT-a!, Nastavak hajke na radnike FIAT-a i ASI, br. 60/61 Direktna Akcija, propagandni nedeljnik Anarhosindikalističke inicijative, maj-jun 2013.
  25. V.I. Lenjin, Glava II, Odeljak 3., DRŽAVA I REVOLUCIJA 1917.
  26. „Borba je apsolutna, a jedinstvo relativno; kao što je kretanje apsolutno a mirovanje relativno“, V.I.Lenjin,  iz nedovršenog nacrta KA PITANJIMA O DIJALEKTICI 1925.
  27. Nada G. Novaković, RADNIČKI ŠTRAJKOVI I TRANZICIJA U SRBIJI OD 1990. DO 2015. GODINE (Glava 8. Radnički štrajkovi od 2010. do 2015. godine), 2017.
  28. V.I. Lenjin, skica za nedovršenu brošuru DIKTATURA PROLETARIJATA, 1925.
  29. Preambula i Glavni Principi, USTAV NARODNE REPUBLIKE KINE, poslednji put izmenjen na Prvoj sednici 13. Nacionalnog Narodnog Kongresa, 11. marta 2018.
  30. Komunistička Partija Kine, Rezolucija 19. nacionalnog Kongresa o izveštaju 18. Centralnog Komiteta, 2017.
  31. „Vesti iz međunarodnog radničkog pokreta: Masakr nad radnicima u Južnoj Africi; Nastavlja se teror nad radnicima u Južnoafričkoj Republici“, br.25/27 Direktna Akcija, propagandni nedeljnik Anarhosidnikalističke inicijative, sept 2012.
  32. „Svaka bi nauka bila izlišna kada bi se pojavni oblik i suština stvari neposredno podudarali“, Karl Marks, KAPITAL III (str. 708), Kultura 1947.
  33. „Bitak-za-sebe kao odnos prema samome sebi jeste neposrednost, a kao odnos negativnoga prema samome sebi on je nešto što je za sebe, „jedno“ – ono u samome sebi nerazličito, dakle ono što iz sebe isključuje drugo.“  G.W.F. Hegel, NAUKA LOGIKE Svjetlost 1987.
  34. Žan Divinjo, SOCIOLOGIJA POZORIŠTA, 1965
  35. „Sloboda se ne sastoji u sanjarijama o nezavisnosti od prirodnih zakona, nego u spoznaji tih zakona i time danoj mogućnosti da njihovo delovanje planski usmerimo u određeno svrhe.“ Fridrih Engels, ANTI-DIRING
  36. Loša beskonačnost. Pravu beskonačnost stavio je već Hegel ispravno u ispunjeni prostor i u vreme, u prirodni proces i u istoriju. Danas se takođe i sva priroda rastvara u istoriju, a istorija se od istorije prirode razlikuje samo kao razvojni proces samosvesnih organizama“ Fridrih Engels, O Negelijevoj nesposobnosti da sazna beskonačno, DIJALEKTIKA PRIRODE, Kultura 1970