Dvadeset prvog juna tekuće godine očekuju nas još jedni, ovoga puta redovni parlamentarni izbori u Srbiji. Osim što će se održati u periodu (a za neke nakon) korona krize, ne bi trebalo ni pretpostaviti da će po bilo čemu biti drugačiji od svega onoga što možemo da uočimo još od prvih izbora nakon 2012 godine. Već sam tok predizborne kampanje nagoveštava da će rezultati biti onakvi kakvim se vladajuća koalicija i nada. Za jedan deo očekivanih rezultata zaslužna je sama, dok je za drugi deo zaslužna uboga opozicija ili barem ona kojoj se čini da opozicija jeste.

Vladajuća koalicija okupljena oko SNSa vlada dovoljno godina da bi bila u stanju da razvije vrlo efikasne načine prikupljanja glasova za potrebe pobede na izborima različitih nivoa u zemlji. Već toliko puta se govorilo o krivotvorenjima poput pravljenja duplih spiskova, obezbeđivanju glasova putem zapošljavanja jednog ili više članova familije koji su dužni da celu porodicu zauzvrat nateraju da glas daju vladajućoj koaliciji, kapilarnom glasanju, zastrašivanju crnim džipovima na lokalu, maltretiranjima građana preko telefona sa pitanjima poput „Izlazite li na izbore?; Kome planirate da date glas?; Da li znate šta je sve predsednik Vučić uradio za Srbiju?“, plaćanjem stranci procentom od plate jer ih je zaposlila i još mnogim sličnim mehanizima pritisaka i mahinacija.

Ovoga puta lestvica je podignuta. Raspisavši izbore Aleksandar Vučić je objavio  tri važne vesti. Prvo, da očekuje od svih članova SNSa da ovaj put budu još efikasniji u prikupljanju glasova, kao nikada do sada. Druga vest je bila ta da se verovatno neće kandidovati za predsednika stranke, a treća da se verovatno neće kandidovati ni na predsedničkim izborima 2022. Naravno, prva stvar koju je zatražio od svih članova je neupitna. Oni će se zaista potruditi da na sve načine privole što više ljudi koji nisu članovi SNSa da toj koaliciji daju glasove. Ne treba ići dalje od toga da postoje indicije da se u pojedinim Skupštinama opština u Srbiji zaposleni i to ne bilo koji, već oni sa klimavim ugovorima, gone da prikupe što više potpisa onih koji nisu članovi SNSa i to po kvotama za svakog zaposlenog. Da ne govorimo o praksama da direktori u pojedinim firmama (imamo zabeleženo svedočanstvo od pre par godina) poput direktora „Milana Blagojevića“ prezimena Milovanović bez pardona kaže svojim radnicima da zaokruže broj 1 na izbornom listiću jer da nije Vučića, ne bi bilo ničega: ni njega, ni radnika, ni firme, ni plate.

Druga stvar koju je predsednik izgovorio može biti zanimljiva. Neretko se dešava da predsednik države ode sa čela stranke čiji je takođe predsednik. Koliko je autoru ovih redova poznato, u poslednjih 30 godina to je uradio samo jedan čovek: Tomislav Nikolić. Onaj koga sada nema na političkoj mapi i koji se dobro uhlebio na nekoj specijalno za njega osmišljenoj državnoj funkciji.

Naravno, Vučić je daleko lukaviji igrač od Tomislava Nikolića i neće načiniti istu grešku. On vrlo dobro zna da ako stranku prepusti nekom drugom, to ne sme biti njegovo potpuno dizanje ruku od „deteta koje je poraslo, osamostalilo se“, kako reče gorepomenuti Nikolić podnosivši ostavku na mesto predsednika stranke. I odraslom detetu ponekad treba otac da mu svojim iskustvom udeli savet. Samo što je u slučaju SNSa pitanje ko je otac, a ko očuh.

Povlačenje neće biti potpuno iako ga formalno bude i to iz dva bitna razloga. Prvo jer Vučić nije neko ko će dobrovoljno prepustiti poluge moći u stranci, pa ni u državi  bilo kome. Drugo sve i da želi da ih prepusti, kome? Ko bi osim njega, na visokim položajima u SNSu uistinu mogao da ima takvu moć? Zato je sva prilika da će Vučić, iako se povuče,  na čelo stranke postaviti nekog mlađeg čoveka koga će zbog svoje mladosti i neiskustva vrlo lako moći da kontroliše i da mu na vreme saseče krila, kako se ne bi razmahao.

Treća stvar koju je Vučić nagovestio jeste da se možda neće ponovo kandidovati za predsednika Srbije na izborima 2022. Ovo možda treba uzeti sa najvećom rezervom od sve tri najave. Da li je lako verovati čoveku koji je rekao da mu ne pada napamet da se kandiduje za predsednika 2017. a on se kandidovao i postao predsednik, da se neće kandidovati na izborima 2022. iako na to ima pravo po Ustavu?  Naravno da će Vučić i u ovom slučaju vagati. Mada je teško zamisliti Vučića koji nije ni formalno predsednik stranke SNS, ni predsednik Republike. Jer njegova moć postoji samo ako je vidljiva. I to uglavnom medijski, preko nacionalnih frekvencija.

S druge strane, uboga opozicija u Srbiji već godinama stagnira. Svedoci smo ovih dana propadanja pokušaja da se opozicija ujedini u jedan zajednički savez, nalik na pokojni DOS s početka ovog veka koji ni sam nije dugo trajao. Čini se da je SzS patio od slične boljke kao i DOS: previše stranaka iako ne tolikog broja kao DOS, ali mnogo važnije,  previše razlika, kako među strankama, tako i među liderima istih. Od samog početka SzS nije imao velike izglede na uspeh. Ne samo zbog svoje raznorodnosti i zbog ljudi koji su bili lideri u njemu a neki od njih i deo bivših vlasti. Iznad svega zbog pogrešne političke strategije i pristupa borbi protiv vladajuće koalicije.

Prevashodno treba početi od protesta „1 od 5 milona“. Vrlo brzo se došlo do vrhunca tih protesta, a SzS je bio nesposoban da politički odgovori na pitanje kako dodatno omasoviti protest i na koji način steći poverenje građana koji sumnjaju u namere ljudi okupljenih oko koalicije. Jer protesti se ne mogu održati ukoliko nemate konstantni priliv mase. Ti protesti postali su kilavo dete, ali ne samo zato što je bilo mnogo babica. Možda je veći razlog bio što su babice imale drugačija viđenja kako se dete treba roditi.

Iako je lajtmotiv protesta bio nekakav Ugovor sa narodom (narod kao ugovorna strana odavno ne veruje u ugovore),  protest se sveo na svega tri zahteva koji čak ni tako minimalni, nisu ispunjeni. Na kraju se selo za pregovarački sto sa istim onim protiv kojih se trubilo po ulicama nekoć pre. I pretpostavljate, opet je sve prošlo bez uspeha.

Čini se da SzS nije imao nikakvu ozbiljniju strategiju, već da je ponavljao greške iz prošlosti. Jasno je da nisu imali kapaciteta za političku borbu, jer je situacija u zemlji takva da od strane vladajuće koalicije imamo zarobljene sve institucije koje bi trebale da budu odgovorne za sprovođenje demokratskih procesa. Ipak, ukoliko ulazite u borbu, morate računati na to i to ne sme biti opravdanje za vaš lični neuspeh. A ako još na sve to kao krajnji metod političke borbe izaberete lupanje u šerpe sa balkona zarobljeni policijskim časom i karantinima jasno je da tu nema ozbiljne političke strategije.

Takav nesupeh je doživeo i Boško Obradović sa svojim paradiranjem pred Skupštinom u trajanju od nedelju dana. Štrajkom glađu koji je imao za cilj da se sedne za pregovarački sto sa vladajućom koalicijom kako bi se dogovorilo oko novog datuma izbora, na jesen, jer je korona virus još prisutan i da bi izbori u ovom trenutku bili rizični za same građane.

Naravno da je i vladajuću koaliciju i opoziciju najmanje briga za građane. Nesumnjivo je ideja Boška Obradovića bila da se kupi vreme kako bi se neke nesuglasice u okviru SzS rešile, a da ukoliko ne budu rešene on ima dovoljno vremena da svoje Dveri spremi da samostalno izađu na izbore na jesen. Na kraju, neuspešna epizoda štrajka glađu se završila onako kako i priliči nekome kome je po ideologiji, porodica i tradicija svetinja: mama i tata su mu rekli da prestane da gladuje.

Poslednji ekser u kovčeg bojkota SzS udarili su svi oni koji su ih podržavali u bojkotu do pre samo neki dan. Reč je o PSG i Dosta je bilo, odnosno Koalicija Suverenisti. Koliko su i sami kao opozicija koja je rešila da izađe na izbore zavađeni, imali smo priliku da vidimo u prime time-u na Tv Nova S u „Utisku nedelje“ u kom su gostovali Vukadinović, Trifunović i Radulović.  Dovoljno je bilo pokrenuti pitanje kako je ko i gde uspeo da sakupi potpise da bi se prešlo na arlaukanje, zapomaganje i naravno svađu i uvrede  poput „Lažovčino“, a glavni akteri svađe su potonja dva nabrojana gosta. Jasno je ko time dobija poene više – vladajuća koalicija koja to posmatra i već kroji planove za novi četvorogodišnji mandat.

Ranije je grupa mladih ljudi pod imenom „1 od 5 miliona“ odlučila  da sama izađe na izbore jer nisu dobili adekvatne odgovore u kom pravcu bi istoimeni protest trebalo da ide. Neki su njihov potez osudili,  pa čak i oni koji su sada odlučili da u izbornu trku ipak uđu. Odlučili su da na izbore izađu, iako svesni neregularnosti koje ih čekaju, ali ipak sladak je ručak skupštinski, a ni dnevnice nisu za baciti.

Ostatak SzSa je pak, sam sebe doveo u ćorskokak. Bojkot izbora ne donosi ništa osim priznanja da su za izbornu trku nesposobni. Ulazak u trku donosi neke sitne dobiti, ali duboko nedovoljne da se vlast smeni.  Jedni su od dva zla izabrali jedno zlo, a drugi su od dva zla izabrali drugo. Ali redni brojevi ne menjaju ništa. I prvo i drugo zlo jesu zlo. Mada će na ovim izborima učestvovati i oni koji su zlo po sebi, poput konzervativnih i krajnje desnih stranaka i pokreta: SRS, Pokret Kraljevine Srbije, Zavetnici i Levijatan čija je lista poslednjeg dana za prijavu prvo odbijena, pa nakon toga prihvaćena. Indicije da su ove političke opcije pod okriljem SNSa dobijaju na značaju, upravo zbog toga što verovatno nikada nećemo saznati kako su Zavetnici, Levijatan i Pokret Kraljevine Srbije uspeli da sakupe potreban broj potpisa, ali i kako su uopšte finansijski sposobni da samostalno izguraju kampanju, a da za to nemaju neku podršku izvana.

Tako zapravo dolazimo do jedne surove činjenice. Osim kršenja izbornih procedura koje su započele snižavanjem izbornog cenzusa sa 5% na 3%, iako je po Zakonu o izboru zabranjeno menjati izborne uslove u izbornoj godini,  sam  izborni proces je potpuno obesmišljen. Iako se na izborima bira, oni koji biraju da glasaju za SNS i partnere im, to zapravo ne rade slobodnom voljom. S druge strane, oni koji traže alternativu u opoziciji su duboko svesni da njihov glas neće doneti pobedu i smenu vlasti, a poneki bi se dali i zapitati da li oni zaista jesu opozicija i alternativa Vučićevom režimu?  Upravo je ovo i shvatio najveći deo onih koji imaju pravo glasa, a već godinama na izbore ne izlaze. Onih skoro 50%, a prema nekim istraživanjima i preko 50% građana Srbije.

Otuda građani moraju tražiti alternativno rešenje. Kako neko pogrešno ne bi protumačio tekst kao izraz defetizma autora ovih redova, neophodno je barem naznačiti kako političku situaciju učiniti smislenijom. Rešenja svakako ima i mora ga biti. Jedino što se nameće jesu oni pokreti i stranke koji zamislite, već postoje i kojih će nesumnjivo biti sve više, samo je pitanje na kom su delu ideološkog spektra, a koji ne spadaju niti u vladajuću koaliciju, niti su od nje kontrolisani,  niti u sadašnju opoziciju čiji deo bojkotuje izbore, a ni u onu koja na njih izlazi. Da, ima i takvih. Treba se okrenuti onim strankama i pokretima koji nisu ni vladajući, ni formalno opozicioni, već antisistemski i upravo ka tom pravcu trebaju ići i novoformirani pokreti u budućnosti. Jer sve ovo što nam se dešava i sva učmalost srpske političke scene nije nastala preko noći. Ona je direktan proizvod razvoja krivo nasađenog političkog sistema koji je nastao pre 30 godina sa kojim su i nastale sve ove partije i ljudi koji se povremeno i stranački presvuku, neki i po više puta,  zarad vlasti i koji vrlo brzo zaboravljaju šta su u prošlim mandatima činili za ovaj napaćeni narod. Truli politički sistem je do temelja potrebno urušiti i na njemu kada se ruševine rasčiste postaviti novi, bolji i čvršći politički temelj koji bi omogućavao slobodu izbora građana, ravnopravnu izbornu trku za sve učesnike, lakšu smenjivost vlasti, ograničavanje političke moći i nemogućnost svođenja poluga vlasti na jednog čoveka i nemogućnost da u izbornu trku ulaze one stranke i pokreti koji propagiraju esktreme poput rasizma, antisemitizma, antimigrantske politike, islamofobiju, mizogene stavove i sl. Takvi izbori imali bi kakvog-takvog smisla i sasvim sigurno bi na glasanje pokrenuli barem jedan deo od onih oko 50% koji su besmisao izbornog procesa u Srbiji davno uočili.

PODELITE