O autoru:

Sima Marković (Kragujevac, 8. novembar 1888. – Moskva, 19. april 1939.) bio je rodom iz poznate radikalske porodice. Njegov otac Miloš (1856-1910) bio je blizak saradnik Svetozara Markovića i deo levog krila Narodne radikalne stranke. Kao gimnazijalac, pod uticajem Prve ruske revolucije 1905. godine, Sima Marković okrenuo se idejama socijalizma. Dve godine kasnije, nakon završene gimnazije, počinje studije matematike u Beogradu i postaje član Srpske socijaldemokratske partije (SSDP). Marković tada nije bio na marksističkim pozicijama Druge internacionale, kao SSDP, nego na revolucionarno sindikalističkim. Zalagao se za političku borbu radništva kroz sindikate umesto stranaka, te revolucionarnu direktnu akciju i generalni štrajk kao sredstvo proleterske revolucije. Ideje socijaldemokratije o pukom poboljšavanju uslova rada i čekanju dolaska razvijenog kapitalizma u Srbiju kritikovao je kao reformističke. Zbog toga je došao u sukob sa rukovodstvom SSDP-a i postao jedan od glavnih vođa takozvanih „direktaša“ unutar socijaldemokratske partije. 1911. godine je diplomirao matematiku, a dve godine kasnije i doktorirao sa radom „Opšta Rikatijeva jednačina prvog reda“. Mentor mu je bio njegov dugogodišnji prijatelj Mihailo Petrović – Mika Alas. Tokom Prvog svetskog rata, uz podršku glumice Žanke Stokić, vodio je azil za ratnu siročad. Nakon rata, Marković je postao jedan od najistaknutijih pristalica Treće internacionale iz redova bivše Srpske socijaldemokratske partije. Vodio je rasprave sa ministerijalcima i centrumašima u partijskoj štampi, braneći doktrinu boljševizma. Bio je član i sekretar Centralnog partijskog veća Komunističke partije Jugoslavije, te šef poslaničkog kluba komunista u Ustavotvornoj skupštini. Nakon zabrane partije, gubi posao profesora u Drugoj beogradskoj gimnaziji i na Filozofskom fakultetu. Tada postaje profesionalni revolucionar i posvećuje se isključivo partijskom radu. Bio je delegat KPJ na Trećem kongresu Kominterne u junu i julu 1921. godine, te je izabran za jugoslovenskog člana Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (IKKI). Pošto nije mogao da se vrati u zemlju, ostaje u Beču, gde osniva Zagranični komitet KPJ. Smatrao je da partija nije vodila pogrešnu politiku kada je odlučila da se ne odupre zabrani, te da će ta mera biti samo privremena, zbog čega je došao u sukob sa „levim“ krilom partije koje su predvodili Pavle Pavlović i Kosta Novaković. Po povratku u Jugoslaviju 1922. godine je uhapšen i osuđen na dve godine robije. Na robiji je napisao svoja dva najvažnija teorijska marksistička dela, „Ustavno pitanje i radnička klasa Jugoslavije“ i „Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma“. Tokom njegovog boravka u zatvoru, KPJ je prihvatila princip prava nacija na samoopredeljenje do otcepljenja, što je podrazumevalo taktičke saveze sa seljačkim i nacionalnim organizacijama zarad borbe protiv centralne vlasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Marković je postao najoštriji i najglasniji protivnik ovog kursa, jer je smatrao da će fokus na nacionalno pitanje skrenuti pažnju sa klasne borbe i oslabiti položaj radništva i Komunističke partije. Pozvan je u Moskvu na Peti prošireni plenum IKKI 1925. godine, gde mu je data prilika da iznese svoje stavove. Sukobio se sa Josifom Staljinom i Dimitrijem Manuilskim, koji su smatrali njegov stav po nacionalnom pitanju anti-lenjinističkim i socijaldemokratskim. Po istim osnovama, Markovića su napadali „levičari“ u partiji, čiji neformalni vođa je polovinom dvadesetih bio Đuro Cvijić. Sam Marković postao je deo frakcije koja je nazivana „desnom“. Uprkos neslaganjima, ostao je član Centralnog komiteta i Politbiroa partije. Međutim, na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu u novembru 1928. godine, Marković je osuđen kao frakcionaš, a nedugo potom i izbačen iz partije. Potom se bavio novinarskim i naučnim radom, da bi 1932. godine ponovo bio uhapšen i proteran u Čajniče. Uz pomoć rukovodstva KPJ, u aprilu 1935. godine dolazi u Beč, a odatle sa suprugom Branislavom (1898-1965) emigrira u Sovjetski Savez. Vraćen je u članstvo KPJ i dobio je posao pri Institutu za filozofiju Sovjetske akademije nauka. Radio je na naučnom radu „Dijalektički materijalizam i savremena fizika“, ali je tokom Velike čistke stavljen pod istragu i ponovo isključen iz partije. Krajem 1937. godine je i otpušten sa posla. Pao je pod sumnju kao bivši vođa desne frakcije, a referent KPJ u Kominterni Kamilo Horvatin ga je čak nazvao i „Trockim u KPJ“. Marković je uhapšen u Moskvi 19. jula 1938. godine i streljan tačno devet meseci kasnije. Markovićeva supruga Brana vratila se u Beograd 1945. godine, ali je u oktobru 1948. godine uhapšena kao navodna pristalica Rezolucije Informbiroa. U zatvoru i na Golom otoku je provela pet godina, a po puštanju na slobodu bavila se prevodilačkim radom. 1965. godine, usled teške bolesti, izvršila je samoubistvo. Do kraja života verovala je da njenog muža nije ubio NKVD, nego da je umro od čira nakon puštanja na slobodu.1

U socijalističkoj Jugoslaviji prihvaćena je ocena Staljina i Manuilskog o Simi Markoviću kao „austro-marksisti“ i „socijaldemokrati“ čije je protivljenje lenjinističkom principu samoopredeljenja naroda objektivno pomagalo dominantnoj srpskoj buržoaziji u Kraljevini. Pripadnici „leve“ frakcije, iako takođe smatrani „frakcionašima“ koji su naštetili partiji, bili su barem doživljavani kao iskreni lenjinisti. Marković je sudski rehabilitovan u SSSR-u i dobio je ulicu u rodnom Kragujevcu, ali nije zauzeo mesto u panteonu zaslužnih komunista poput njegovih saboraca Filipa Filipovića i Đure Cvijića. Indikativno je da su istraživanja o njegovom delu, i kao komuniste i kao matematičara, počela tek krajem šezdesetih, iako se o ljudima poput Filipovića ili Živka Jovanovića u tom trenutku pisalo već deceniju i po. Interesovanje za Simu Markovića probudila su u konačnici naučna istraživanja o odnosu KPJ prema nacionalnom pitanju u međuratnom periodu, koja su bila naročito aktuelna tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Najveću ulogu u pozitivnom preocenjivanju Sime Markovića igrala je istoričarka Desanka Pešić, koja je 1985. i priredila i objavila odabrana dela Markovića o nacionalnom pitanju pod naslovom „Tragizam malih naroda“. Marković je u poslednjih tridesetak godina postao popularan u srpskoj nacionalističkoj istoriografiji, uprkos tome što je bio komunista, jer je usled svojih gledišta o nacionalnom pitanju stekao reputaciju svojevrsnog branitelja „srpskih nacionalnih interesa“ unutar KPJ. To je čak rezultiralo time da mu je Srpska akademija nauka i umetnosti posvetila naučni skup 2012. godine.2 Međutim, interpretacije Markovića kao srpskog nacionaliste su istorijski netačne i pokazuju nepoznavanje šireg konteksta intelektualne istorije komunističkog pokreta. Marković je bio dosledan proleterski internacionalista, a njegov otpor prema teoriji o hegemoniji srpske buržoazije u Kraljevini svakako nije bio motivisan odbranom „nacionalnog interesa“ ili te same buržoazije, nego uverenjem da fokus na nacionalno pitanje objektivno šteti interesima radničkog pokreta. Stoga je, barem što se debata dvadesetih tiče, najprikladnije smestiti Markovića u teorijsku tradiciju luksemburgističkog komunizma (iako je bio i kritičar Roze Luksemburg).

Najvažnija dela Sime Markovića su „Valutno pitanje“ (1920), „Ustavno pitanje i radnička klasa Jugoslavije“ (1923), „Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma“ (1923), „Komunizam u Jugoslaviji“ (na ruskom i nemačkom, 1923), „Teorija relativiteta: popularno-naučna skica“ (1924), „O sindikalnom ujedinjenju“ (1927), „Seljačko pitanje i agrarna kriza“ (1932), „Osnovni pojmovi političke ekonomije“ (1933), „Kritički osvrti I i II“ (1934, pod pseudonimom dr Vasilije Bunić), „Princip kauzaliteta i moderna fizika“ (1935) i „Prilozi dijalektičko-materijalističkoj kritici Kantove filozofije“ (1936). Početkom dvadesetih napisao je nekoliko srednjoškolskih udžbenika algebre.

Kontekst:

Pošto je na Vukovarskom kongresu izabran za sekretara Komunističke partije Jugoslavije, Centralni izvršni odbor odredio je Markovića za jednog od predstavnika partije na Trećem kongresu Komunističke internacionale, koji je održan u Moskvi od 22. juna do 12. jula 1921. godine. Marković je bio jedan od četrnaest jugoslovenskih delegata i vođa delegacije. Bio je to prvi put da je KPJ na kongres Kominterne uspešno poslala delegate iz zemlje. Na prva dva kongresa, partiju je predstavljao Ilija Milkić, koji se već nalazio u Moskvi, jer delegacija iz Jugoslavije usled rata nije mogla da se domogne Sovjetske Rusije.

Sima Marković bio je enfant terrible Trećeg kongresa Kominterne. Na kongresu se sukobio sa Egzekutivom te organizacije, kao i njenim predsednikom, Grigorijem Zinovjevim.3 Marković je oštro kritikovao stav Kominterne prema KPJ, kao i odnos prema italijanskoj i nemačkoj komunističkoj partiji. Ispravno je smatrao da je Egzekutiva Kominterne nedovoljno obaveštena o stanju u Jugoslaviji, te da neosnovano kritikuje komuniste za izbegavanje sukoba sa centrumašima, iako su centrumaši u trenutku održavanja Trećeg kongresa već uveliko ili napustili partiju ili iz nje bili izbačeni. Kolerični Marković je bez dlake na jeziku kritikovao Zinovjeva što nije svestan ovih činjenica, rekavši kongresu „moram da zaključim da predsednik Internacionale ne čita službeno glasilo Internacionale.“ Markovićev govor svedoči o njegovom iskrenom i vatrenom revolucionarnom radikalizmu, koji je sušta suprotnost pogrešnim istorijskim predstavama o Markoviću kao „umerenom“ komunisti u KPJ. Iako Marković kasnije zaista nije delio mišljenje o neophodnosti ilegalnog rada, pogrešno smatrajući da će zabrana partije biti samo privremena, to nije značilo i da je odustao od svojih revolucionarnih uverenja. Isto tako, ovaj sukob sa rukovodstvom Kominterne pokazuje da je Marković bio nezavisan i originalan mislilac mnogo pre nego što se, 1925. godine, sukobio sa Staljinom i Manuilskim oko nacionalnog pitanja – ovo njegovo rano buntovništvo zaboravljeno je jer se ne uklapa u tendenciozan narativ o Markoviću kao latentnom srpskom nacionalisti.

Glavni sukobi Markovića sa Kominternom ticali su se međunarodne situacije. Naime, u januaru 1921. godine, došlo je do podele na Kongresu Socijalističke partije Italije u Livornu. Treća internacionala zahtevala je da se iz partije izbace reformisti koje je predvodio Filippo Turati. Centristi u partiji, odnosno njihov vođa, Giacinto Menotti Serrati, protivili su se ovoj odluci, iako su želeli da ostanu u Trećoj internacionali. Nemački izaslanik Kominterne, Paul Levi, pokušao je da stvori platformu ujedinjenja sa Serratijem, koji je uživao podršku oko 60% delegata Kongresa u Livornu. Međutim, Levi je morao ranije napustiti Kongres, a druga dva izaslanika Kominterne, Hristo Kabakčijev i Mátyás Rákosi, antagonizovali su Serratija i podstakli ga da se odvoji od Treće internacionale. Posledice su bile katastrofalne: od 200,000 članova Socijalističke partije Italije, manje od trećine učlanilo se u novoosnovanu Komunističku partiju Italije. Svi ostali stali su na stranu reformista. Tako je jedna od najvećih i najradikalnijih radničkih partija u Evropi, u vreme zauzimanja fabrika od strane radništva, podeljena na štetu komunista. Razočarani Levi podneo je ostavku mesto predsednika Komunističke partije Nemačke. Dva meseca kasnije, novo rukovodstvo, uz podršku Kominterne i njenog izaslanika Béle Kuna, izvelo je neuspešan pokušaj državnog udara poznat kao „Martovska akcija“. Levi je smatrao da je potez bio avanturistički i da je ustanak bio nedovoljno pripremljen – u mnogim gradovima, nekomunistički radnici su napali  komunističke koji su pokušavali da ih ubede da započnu štrajk. Levi je potom izneo svoja neslaganja u pamfletu „Naš put. Protiv pučizma“. Levijev oštar napad na partijsko rukovodstvo i otkrivanje osetljivih podataka koje je nemačka policija mogla iskoristiti protiv komunista doveli su do njegovog isključenja iz Komunističke partije Nemačke i Treće internacionale. Iako je Lenjin smatrao da je Levi u pravu, njegova javna i nekonstruktivna kritika smatrana je za žestoko kršenje partijske discipline.4

Sima Marković bio je, zajedno sa nemačkom komunistkinjom Klarom Zetkin, najglasniji branitelj Paula Levija na Trećem kongresu Kominterne. Verovatno je da su njih dvojica bili u stalnom kontaktu tokom 1921. godine, što su Markovićevi kritičari na Kongresu isticali. Marković je oštro napadao Egzekutivu Kominterne, tvrdeći da je za situaciju u Italiji ona kriva koliko i sami italijanski komunisti. U nemačkom slučaju, Marković je bio još oštriji. Rekao je da bi isključenje Levija moralo značiti i isključenje celokupnog rukovodstva nemačke partije koje je organizovalo Martovsku akciju, jer su njihove greške bile ne jednake Levijem, nego još veće i još gore. Ova izjava izazvala je svojevrsni skandal na Kongresu i gnev mnogih nemačkih delegata.

Na kraju je jugoslovenska delegacija bila jedina koja nije glasala za rezoluciju Kominterne o nemačkom pitanju, nego je bila uzdržana. Po sećanju Ilije Milkića, jedino što je Lenjin zamerio Markoviću ovom prilikom bilo je to što Jugosloveni nisu glasali protiv.5 Uprkos svojim žestokim neslaganjima sa Kominternom, Marković je izabran u njen Izvršni komitet kao predstavnik KPJ. Ovaj potez, kao i Lenjinov stav, svedoče o još uvek slobodnom i živom duhu rasprave u Kominterni koji je vladao u tom periodu. Za razliku od kasnijeg, Staljinovog doba, neslaganja, čak i ako veoma oštra, bila su dobrodošla. Jedini problem bilo je kršenje partijske discipline, odnosno iznošenje oštrih kritika koje mogu koristiti neprijateljima komunističkog pokreta, u javnost, jer je to slabilo pozicije radništva u potencijalno revolucionarnoj situaciji i davalo municiju neprijateljima. Zbog toga je Levi izbačen iz partije i Kominterne, a njegov saveznik, Marković, koji je razumeo značaj partijske discipline, nije. Marković se pokazao kao disciplinovan revolucionar, ali i kao nezavisan mislilac i dalekovid političar, koji se nije libio da kritikuje i najveće autoritete komunističkog pokreta ako je smatrao da prave grešku. U vreme Lenjina, te osobine su ga uzdigle u Egzekutivu Treće internacionale, sam „štab svetske revolucije“. U vreme Staljina, dovele su do njegovog isključenja iz partije, a potom i ubistva.

Tekst:

Marković (Jugoslavija): Drugarice i drugovi! Veoma bih rado prihvatio jučerašnji savet druga Radeka da zauzmem stav o svim važnijim pitanjima koje je Egzekutiva pokrenula. Ali moram odmah da izjavim da je nemoguće u roku od 10 minuta dati mišljenje o svim ovim značajnim pitanjima. Ograničenje ima smisla samo ako postoji prilika za iscrpnu diskusiju o Komisiji. (Glasovi: Tako je!). Za 10 minuta je nemoguće zauzeti stav o svim tim važnim pitanjima. Za to nismo mi krivi, već Egzekutiva, koja nam nije omogućila da iscrpno raspravljamo u Komisiji.

Radek6: Predlažem da se trajanje govora produži.

Marković: Najpre želim da se osvrnem na one delove govora druga Zinovjeva koji se odnose na Komunističku partiju Jugoslavije. Drug Zinovjev nas podseća na govor koji je održao na Drugom kongresu, u kome je, između ostalog, rekao da u velikoj i jakoj Komunističkoj partiji Jugoslavije ipak postoji desno krilo koje treba odseći. Drug Zinovjev je konstatovao da je Komunistička partija Jugoslavije ovo desno krilo, u stvari, i odbacila. Drug Zinovjev je još dodao da ipak ne može da jemči da u Komunističkoj partiji Jugoslavije neće više biti oportunističkih elemenata.7 Ova sumnja druga Zinovjeva o eventualnim oportunističkim elementima u Komunističkoj partiji Jugoslavije niti je bila niti može biti opravdana. Stoga sam prisiljen da ovoj neosnovanoj zabrinutosti druga Zinovjeva suprotstavim mnoge činjenice. Iza Komunističke partije Jugoslavije stoji dvadesetogodišnje besprekorno revolucionarno držanje Socijalističke partije Srbije,8 poznato celoj Internacionali. Možda ne postoji ni jedna partija u Internacionali koja je od svog nastanka tako hermetički zatvorena za reformizam kao naša partija. Svako ko se i pre rata interesovao za socijalizam može to da potvrdi. Komunistička partija Jugoslavije naslednica je Socijalističke partije Srbije. Kada je Srbija, posle sloma Austro-Ugarske ušla u sastav Jugoslavije, Srpska socijalistička partija postala je Komunistička partija Jugoslavije. Srpska buržoazija je nasledila od Austrije velika bogatstva. Mi, srpski socijalisti, to ne možemo reći; nasledili smo od Austrije najgori oportunizam austrijske socijaldemokratije i što je još gore, mađarski reformizam. Zbog toga smo morali da vodimo tešku borbu protiv ostataka austrijske i mađarske socijaldemokratije. Ovu borbu smo morali voditi od prvog dana i za veoma kratko vreme odneli smo potpunu pobedu nad reformizmom, tako da se sada ne može ozbiljno govoriti o reformizmu u proleterskim redovima Jugoslavije.

Na Prvom kongresu posle rata u aprilu 1919. godine, jednoglasno je doneta odluka o pristupanju Trećoj internacionali. Bili smo, dakle, prva velika evropska partija koja se priključila Komunističkoj internacionali. Već prvih dana našeg novog života, naša Partija je bila stavljena na probu kao revolucionara partije. Graničili smo se sa Mađarskom Sovjetskom Republikom. Intervencija protiv Mađarske bila je na dnevnom redu. I jugoslovenska buržoazija je, pod pritiskom nacionalističke hajke iznutra i finansijske podrške Francuske, od koje jugoslovenska buržoazija zavisi, odlučila da učestvuje u gušenju Mađarske Sovjetske Republike. Ali, zahvaljujući snazi naše Partije i njenom uticaju na široke mase, nije moglo biti ni govora o nekoj intervenciji jugoslovenske buržoazije. Sjajni generalni štrajk 21. jula onemogućio je intervenciju. Ni jedan vojnik nije učestvovao u ugušivanju Mađarske Sovjetske Republike, dok je na hiljade jugoslovenskih radnika marširalo u prvim redovima mađarske crvene armije.9 (Živo odobravanje).

Mi smo u poslednje dve godine sproveli u našoj Partiji tri rascepa. Na taj način smo našu Partiju potpuno očistili od centrističkih i polucentrističkih elemenata. Nismo štedeli žrtve, kada se radilo o komunističkoj čistoti naše partije. Isključili smo i našeg nekadašnjeg druga Lapčevića, koji je 20 godina bio vođ naše Srpske socijalističke partije. Nije on bio Kašen.10 Poznat je celoj Internacionali po svom revolucionarnom držanju, ne samo pre rata već i za vreme rata. Uprkos tome, isključili smo druga Lapčevića iz Partije čim je počeo da skreće našu Komunističku partiju s revolucionarnih puteva Komunističke internacionale. Drugovi, morao sam da navedem ovu činjenicu kako bih oslobodio druga Zinovjeva teških briga, a i dokazao svim drugovima i drugaricama da je današnje i dosadašnje revolucionarno držanje naše Partije prema centrističkim i polucentrističkim elementima dovoljno jemstvo da nećemo ni ubuduće trpeti nikakve oportunističke tendencije u našoj Partiji.

Osvrnuću se sada na drugu pojedinost, na koju moram da odgovorim. Zinovjev kaže da nije informisan o Jugoslaviji. Ko je tome kriv? Komunistička partija Jugoslavije je krajem prošle godine stavljena van zakona.11 Za prošlih pet meseci poslali smo iz zemlje tri opširna pismena izveštaja Egzekutivi. Jedan od ovih izveštaja objavljen je u poslednjem broju časopisa „Kommunistische Internationale“.12  Ako drug Zinovjev kaže da nije informisan o Jugoslaviji, moram da zaključim da predsednik Internacionale ne čita službeno glasilo Internacionale. Iako je to teško shvatljivo, verovatno je ipak tačno, jer on inače ne bi rekao da nije informisan o Jugoslaviji. Još nešto moram reći, Komunisti Jugoslavije su krajem prošle godine stavljeni van zakona. Ovo je događaj od velikog značaja, posebno zato što je primer jugoslovenske buržoazije sledila i rumunska buržoazija, a, po svemu sudeći, i bugarska. Ovom događaju drug Zinovjev nije posvetio gotovo ni malo pažnje u svome izveštaju. Međutim, ovaj događaj je od velikog značaja jer otvara novu političku eru na Balkanu. Buržoazija u Jugoslaviji proklamovala je bezobzirnu otvorenu diktaturu. Nama, komunistima, ona kaže: da, vi, komunisti, imate pravo, potpuno pravo. Dobro ste postavili pitanje: diktatura buržoazije ili diktatura proletarijata. Tertium non datur.13

Jugoslovenska buržoazija se izjasnila za prvi deo ove dileme i proklamovala bezobzirnu diktaturu. Time je naša buržoazija dokazala da je i ona izgubila sve iluzije o građanskoj demokratiji. Bar da ih je izgubio i zapadnoevropski proletarijat! Čak je i jugoslovenska buržoazija napustila sve iluzije o građanskoj demokratiji, o građanskom parlamentarizmu, i kaže otvoreno da zakoni i ustav služe samo da obazbede njenu klasnu vladavinu. Čim demokratska sredstva više nisu dovoljna, moramo prihvatiti nasilne mere. Jugoslovenska buržoazija se prihvatila nasilnih mera da bi obezbedila svoju klasnu vlast. I mi verujemo da će buržoazija u svim zemljama, čim oseti da gubi tlo pod nogama, reagovati slično kao što je reagovala jugoslovenska buržoazija. Ona je izvršila državni udar protiv Komunističke partije, pod izgovorom da je partija tada, pre pet meseci, odlučila da sprovede brutalnu revoluciju po ruskom uzoru i da prigrabi državnu vlast. Tako je pisalo u ministarskom proglasu. Na žalost, u tim danima Komunistička partija još nije bila dovoljno snažna da stupi u konačnu borbu za osvajanje vlasti. Ali je bila dovoljno snažna da zastraši buržoaziju revolucijom. I iz straha pred tom predstojećom revolucijom, jugoslovenska buržoazija je morala da pribegne nasilnim sredstvima. Ovaj primer sledila je i rumunska buržoazija, a kako izgleda i bugarska. Čini nam se, drugovi i drugarice, da u svakoj zemlji diktatura buržoazije mora da prethodi diktaturi proletarijata. Buržoazija u mnogim zemljama dokazuje da je više naučila od ruske revolucije nego, na žalost, proletarijat u mnogim zemljama. Ona kaže da neće da igra ulogu Kerenskog.14 Reči ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije odjeknule su u Rumuniji i Bugarskoj, a bojim se da će odjeknuti i u drugim zemljama. To je, bez sumnje, veoma značajan momenat koji bi trebalo podvući u izveštaju Egzekutive. Pošto je vreme ograničeno…

Radek predlaže da se produži vreme za izlaganje.

Zinovjev: Predlažem da se trajanje govora produži na 20 minuta. Upućujem ličnu molbu drugu Markoviću da izloži svoje stanovište o pitanju Seratija i Levija.

Marković: S najvećim zadovoljstvom. Imao bih još mnogo da kažem o radu naše Partije u uslovima ilegalnosti. Ali moram preći na druga pitanja da drug Zinovjev ne bi stekao utisak da ih izbegavam.

Prelazim na italijansko pitanje. Već sam spomenuo da je Komunistička partija Jugoslavije sprovela u poslednje tri godine tri rascepa. Ne može nam se, dakle, prebaciti da se bojimo rascepa. I baš zato što imamo veliko iskustvo u akcijama koje dovode do rascepa neće biti nezanimljivo čuti naše mišljenje o rascepu u Italiji. Imali smo prilike da iz blizine posmatramo razvoj Italijanske partije. Vrlo dobro smo upućeni u taj razvoj. Zinovjev je veoma konkretno govorio protiv Seratija. Ima mnogo centrističkih i polucentrističkih tendencija u Seratijevim člancima koje nam je Zinovjev pročitao. No moram da primetim da Zinovjev prvi put počinje da kritikuje Seratija tek sada na ovom Kongresu, i to na osnovu prvog članka koji je napisan pre godinu dana. Mi u Jugoslaviji bili smo prinuđeni već mnogo ranije da istupimo protiv Seratija i njegovih centrističkih tendencija. Moram vam reći da smo uvek nailazili na Seratija kad god smo čistili partiju od centrista i polucentrista, jer su se oni uvek pozivali na Seratijeve članke. I pošto je tada Serati uživao puno poverenje Egzekutive, centristi su nas napadali tvrdeći da su Serati i Egzekutiva pravi komunisti, a da smo mi anarhisti, a ne komunisti. Bili smo, dakle, prisiljeni još pre više od godinu dana da zauzmemo stav prema Seratiju. Bili smo prisiljeni na to uz rizik da se sukobimo sa Egzekutivom, pošto još nismo imali pojma da li Egzekutiva odobrava njegove izjave.

Ne može nam se, prema tome, prebaciti da branimo Seratija i oportuniste, centriste i polucentriste, na osnovu toga što smo tvrdili da je rascep u Italiji bio u izvesnoj meri pogrešan. Smatrali smo rascep greškom zato što nije bio pripremljen. Imamo iskustva sa takvim akcijama. Mi smo u Jugoslaviji svaki rascep smatrali značajnom akcijom partije; kao svaka druga akcija partije, on mora idejno i organizaciono da bude pripremljen. U Italiji toga nije bilo. Ko snosi odgovornost za to? S jedne strane, komunisti u Italiji, sa druge – Egzekutiva. Njeno je pravo i dužnost da svaku centrističku i polecentrističku tendenciju, u bilo kojoj partiji, da se pojavi najoštrije suzbije. Ona nije imala pravo da Seratija tako dugo toleriše. Drugovi u Italiji zauzimali su prema Seratiju i njegovim centrističkim tendencijama kolebljiv stav. S našeg jugoslovenskog stanovišta, u Italiji je došlo do rascepa prekasno, a ne prerano.

(Radekova upadica: I zato ste protiv?) (Smeh.)

Marković: Ne, ja kažem da rascep nije bio pripremljen. Morao se još ranije pripremiti i sprovesti, ali to su propustili da urade italijanski drugovi i Egzekutiva. Revolucionarne mase u Italiji nisu bile dovoljno obaveštene da je Serati komunist sa centrističkim i polucentrističkim sklonostima. Ko je za to kriv? Komunisti u Italiji, koji su bili popustljivi prema njemu i nisu istupali dovoljno oštro. Zato što rascep nije bio dobro pripremljen, on samo zato i u tom smislu ostaje greška. Da ne bi došlo do nesporazuma: rascep sa centristima nije greška, ali je rascep u Italiji bio greška, jer nije bio dovoljno pripremljen. Da je drug Zinovjev, posle objavljivanja prvog Seratijevog članka, protiv njega oštro istupio, italijanske mase ne bi u Livornu pošle sa Seratijem, već bi ostale s komunistima. Seratija je još u toku prošle godine, kada je postao oportunist, trebalo pred italijanskim masama otkriti i raskrinkati. To su italijanski drugovi propustili. U tome je greška rascepa u Italiji. Smatram, drugovi i drugarice, da sam dovoljno jasno izložio naš stav prema italijanskom rascepu.

Prelazim sada na nemačko pitanje. Martovska akcija iznela je na videlo dva važna momenta. S jedne strane, volju i požrtvovanje nemačkih radnika-komunista, a sa druge, loš način rukovođenja. Još za vreme martovske akcije, još u vreme kada nismo imali pojma o brošuri Paula Levija i o držanju Izvršnog komiteta KI, Centralni komitet naše partije u Beogradu zauteo je stav prema toj akciji. Već tada smo uočili mnogobrojne greške u rukovođenju martovskom akcijom. Bili smo ubeđeni još tada da je martovska akcija pružala sjajnu priliku Komunističkoj partiji Nemačke da na širokom frontu razvije borbu protiv nemačke buržoazije. Ova sjajna prilika, međutim, bila je propuštena zbog pogrešnih teorijskih postavki, s jedne strane, i niza krupnih taktičkih grešaka, sa druge. No, ipak, martovska akcija znači korak napred. (Glasovi: Čujmo, čujmo!15) Odobravamo je kao borbu radnika koje je napao Horzing,16 ali uz to moramo svom oštrinom naglasiti da je ta akcija bila bremenita velikim, veoma velikim greškama. Ona bi, možda, postala velika bitka za vlast, ali zbog lošeg rukovođenja predstavlja u izvesnoj meri fijasko za našu Komunističku partiju u Nemačkoj.

To je naš stav prema martovskoj akciji.

Što se tiče slučaja Levi, drug Radek je veoma radoznao da čuje moje mišljenje. Levi je, po mome mišljenju, učinio veliku grešku što je objavio brošuru. On je, možda, počinio više grešaka, ne samo jednu. (Graja.) No, i nemačko vođstvo martovske akcije učinilo je mnoge greške. I ako bismo Paula Levija zbog njegovih grešaka isključili, ona bi trebalo – ako merimo istom merom greške vođstva martovske akcije – i odgovorne i neodgovorne vođe te akcije još strože kazniti. (Velika graja.) To je moje mišljenje o slučaju Levi.

Nadam se da ćemo imati još prilike da govorimo o martovskoj akciji, o njenim dobrim i lošim stranama.

(Radek: Slučaj Levi će se sada okončati.)

Marković: Nadam se da će se time pozabaviti jedna komisija, pre nego što pređemo na glasanje.

Na kraju, još nešto. Moram da istaknem jedan veliki nedostatak u izveštaju druga Zinovjeva. Očekivao sam mnogo statističkih podataka u izveštaju. Drug Trocki je veoma lepo govorio o važnosti statistike kao oružja. Ne smemo nikada izgubiti iz vida da u našem političkom i revolucionarnom radu statistika igra isto tako veliku ulogu kao i oružje. To je, bez sumnje, veliki nedostatak izveštaja druga Zinovjeva.

Na kraju bih hteo bez rezerve da se pridružim pozivu druga Zinovjeva da sve komunističke partije delegiraju u Egzekutivu Komunističke internacionale svoje najbolje snage, kako bi Egzekutiva zaista postala generalštab svetske revolucije. (Odobravanje.)

PODELITE

  1. O smrti Brane Marković dosta se nagađalo poslednjih decenija, iako je njena prijateljica Vera Zogović objavila detaljno svedočanstvo o njenoj smrti (uključujući i njeno oproštano pismo) u članku pod naslovom „Šamar za prijatan glas“ objavljenom u Borbi od 27-28. jula 1991. godine.
  2. Radovi sa skupa objavljeni su u zborniku „Društveno-politička i naučna misao i delatnost Sime Markovića“ (Beograd: SANU, 2013).
  3. Grigorij Zinovjev (1883-1936) član Ruske socijaldemokratske radničke partije od 1901. godine i osnivač njenog boljševičkog krila 1903. godine. Tokom Revolucije 1917. godine izabran je za predsednika Petrogradskog sovjeta. Od 1919. do 1926. bio je predsednik Komunističke internacionale. Te godine je zajedno sa Trockim formirao Levu opoziciju, zbog čega je smenjen sa svih položaja. Staljin ga je ubio 1936. godine, pod lažnom optužbom da je organizovao atentat na boljševičkog vođu Sergeja Kirova.
  4. O Paulu Leviju i katastrofama 1921. godine, vidi treće poglavlje knjige Duncana Hallasa o Kominterni, kao i članak Jean-François Fayeta „Paul Levi and the Turning Point of 1921: Bolshevik Emissaries and International Discipline in the Time of Lenin,“ u: „Bolshevism, Stalinism, and the Comintern: Perspectives on Stalinization, 1917-53“, urednici Norman LaPorte, Kevin Morgan i Matthew Worley (Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2008), 105-123.
  5. Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1992), 53.
  6. Karl Radek (1885-1939), poljski i nemački revolucionar, učesnik revolucija 1905. i 1917. godine. Jedan od osnivača sovjetske države i Kominterne. Bio je član Trockijeve Leve opozicije još od njenih početaka 1923. godine. Zbog toga je postepeno marginalizovan unutar Boljševičke partije. Na montiranom procesu 1937. godine osuđen je na deset godina logora, ali je po Staljinovom naređenju ubijen dve godine kasnije.
  7. Zinovjev je imao na umu takozvane „centrumaše“ koji su, zbog odbijanja revolucionarne platform Treće internacionale, većinom izašli ili su isključeni iz partije nakon Vukovarskog kongresa u junu 1920. godine.
  8. Marković ima na umu Srpsku socijaldemokratsku partiju, osnovanu 1903. godine, koju su predvodili Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.
  9. Između šest i osam hiljada Jugoslovena dobrovoljno se borilo na strani Mađarske Sovjetske Republike. O tome vidi knjigu Vujice Kovačeva „Na zajedničkom frontu revolucije: Veze između jugoslovenskih i mađarskih komunista 1918-1919. i učešće Jugoslovena u mađarskoj revoluciji 1919. godine“ (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1987).
  10. Marsel Kašen (1869-1958) bio je francuski socijalista koji je 1914. podržao ulazak Francuske u svetski rat i obećao da će se, kao radnički vođa, suprotstavljati radničkim štrajkovima i antiratnim akcijama. Kao takav bio je simbol „socijal-patriotizma“, odnosno doktrine koja klasnu borbu potčinjava „nacionalnim interesima“. Međutim, nakon boravka u boljševičkoj Rusiji, Kašen je skrenuo u levo i postao jedan od osnivača Komunističke partije Francuske, u kojoj će ostati do kraja života. Kad Marković za Lapčevića kaže „nije on bio Kašen“, naglašava da je Lapčević bio dosledni internacionalista koji nije kapitulirao pred nacionalizmom.
  11. Marković misli na Obznanu, donešenu 30. decembra 1920. godine.
  12. Misli se na članak „Ekonomska i politička situacija u Jugoslaviji“ objavljenom u 17. broju časopisa „Kommunistische Internationale“ na ruskom, nemačkom, francuskom i engleskom jeziku.
  13. „Treće ne postoji“ (lat.).
  14. Aleksandar Kerenski (1881-1970) bio je premijer ruske Privremene vlade od jula 1917. do Oktobarske revolucije. Član Partije socijalista-revolucionara, brzo je izgubio popularnost usled represivnih mera protiv radništva i odbijanja da prekine svetski rat. Kontrarevolucionari su kasnije smatrali da je bio previše blag prema revolucionarima, te da je njegova politika bila kriva za pobedu boljševika.
  15. Ovo je bio znak odobravanja.
  16. Oto Horzing (1874-1937) bio je socijaldemokrata i premijer nemačke pokrajine Saksonije. U martu 1921. godine, poslao je policiju na radnike u rudniku bakra Mansfeld da bi isprovocirao komuniste i podstakao radnike da se pobune. Njegov blef je uspeo i komunisti su počeli ustanak koji je bio sporadičan i koji je vlast bez problema ugušila.