Kada se pogleda stepen nerazumevanja i količina falsifikata kojima obiluje reakcija Aleksandra Matkovića na moj odgovor Zoranu Ćirjakoviću, jedino što se može zaključiti je da Matković ili uopšte nije pročitao tekst na koji reaguje, ili svesno iskrivljuje i podmeće. U oba slučaja reč je o nelegitimnim sredstvima u argumentovanoj intelektualnoj i javnoj debati.


Pavle Ilić – Nacionalističke infekcije levice i kako ih lečiti: odgovor Mariju Kaliku
Vuk Vuković – Zaborav stvarnosti: prilog odgovoru Darku Draškoviću
Darko Drašković – Zaborav levice
Aleksandar Matković – ”Srpska levica” i nacionalizam: 6 odgovora Ćirajkoviću i Kaliku

Levičarski karakter moje pozicije i Matkovićevi falsifikati

Navedimo samo drastične primere da čitaoci koji ovom kritičaru veruju na reč ne bi bili zavedeni. Matković odmah na početku zaključuje da se kod mene „nacionalizam opet provlači kao jedina ideološka opcija za levicu“. To je u frapantnom neskladu već sa naslovom mog teksta – „Jedini izbor levice su socijalizam i patriotizam“, u kome se vidi da moja pozicija insistira ne samo na patriotizmu (koji je bitno različit od nacionalizma, o čemu kasnije), već i na socijalizmu, sa čijeg stanovišta takođe kritikujem Ćirjakovićevu koncepciju i njegov „manifest srpske levice“. A u samom tekstu se doslovce kaže: „Ni nacionalizam, pa ni patriotizam, ne može biti krajnje odredište levice. To može biti samo socijalizam“; „umesto populizma, levica mora da promoviše socijalizam, odnosno ideju socijalne demokratije i pravde“, te da su „nužni i odlučujući elementi koji nedostaju u ovoj (Ćirjakovićevoj) konstrukciji da bi ona bila jasnije levičarska – internacionalizam i socijalizam“. Matković je, kako vidimo, prvi i značajniji deo samog naslova, koji obuhvata i veći deo teksta, prosto odstranio, a drugi uterao u nacionalizam, jer se sa takvom „mojom“ pozicijom kao levičar daleko lakše može obračunati. Problem je „samo“ što to je tu reč o imaginarnom oponentu, iskonstruisanom u njegovoj želji i mašti, a ne o onome što ja zastupam i izlažem. Ako ima neke realnosti u njegovoj kritici, on polemiše sa Ćirjakovićevim stavovima, a ne mojim.

Po Matkoviću je, s tim u vezi, i za Kalika i za Ćirjakovića „nacija spas i utočište poslednje i ’prave’ opozicije velikom svetskom anti-srpstvu kojeg spominju obojica“. Međutim, ja nigde ne spominjem „veliko svetsko anti-srpstvo“, niti je to moja pozicija, štaviše, smatrao bih je u tom oblikom kompromitovanom i degradiranom. Navodim samo antisrpske nacionalizme i šovinizme koji su evidentno prisutni na prostoru bivše Jugoslavije, dok je teza o „svetskoj zaveri protiv Srba“ zaista paranoidna mistifikacija i retorika srpske nacionalističke desnice (postoji, naravno, nenaklonjen ili neprijateljski stav jednog, pretežno zapadnog dela sveta, tačnije njegove politike, prema Srbiji i Srbima, ali ne zato što je reč o Zapadu, odnosno, Srbiji i Srbima kao takvima, već zato što su u pitanju realni sukobljeni interesi dve strane, i samo tamo i onoliko gde taj sukob postoji). A koliko je za mene „nacija poslednje utočište i spas“, tj. „nacionalizam radništva glavni narativ“, „potvrđuju“ sledeća mesta iz mog teksta: „Levica nikada ne sme da zaboravi na bauk klase i klasne borbe. Ona u nedifirenciranom ’narodu’ kojim manipuliše desničarski populizam, razaznaje i mora da razaznaje klase. Za levicu je klasno iznad nacionalnog[1]“; „Levičarska strategija ne može biti da prigrli ’strateški esencijalizam’ većinskih etničkih i verskih identiteta, koji kombinuje populizam i nacionalizam. To nepromenlјivo ostaje politika desnice. Sa svoje strane, levica…sa svom snagom treba da se okrene većinskom klasnom identitetu, jer je to njeno ’rodno mesto’, na kome ona može i treba najviše da pokaže svoju snagu i sačuva vlastiti identitet“.

Matković takođe navodi da je „šminka“ kojom ja tobože ispravljam Ćirjakovića u tome da je „jedini zadatak levice da svakoga nauči da ’voli’ svoju naciju, a da ne ’mrzi’ ostale“. Ovo je opet u direktnoj suprotnosti sa mojim jasno izrečenim stavom i primedbom Ćirjakoviću da levica „ne sme biti samo srpska, već i takva da u njoj mogu da se prepoznaju i da je prihvate i ne-Srbi“.

Time otpada i Matkovićeva invektiva da ja (kao i Ćirjaković) tobože ponavljam priču ministra rada koji eksploataciju i nezadovoljstvo radnika u Fijatu pokušava da maskira i neutrališe nacionalističkom ideologijom. Nama trojici je, kaže Matković, „amor Serbia izgleda jedini princip koji se predstavlja kao jedino rešenje za sve probleme ikada“. Koliko ova optužba ima veze sa stvarnošću, „pokazuje“ sledeći citat iz mog teksta: „Levica prepoznaje opasnost od nacionalizma kao potencijalne ideologije vladajuće klase kojom se radnička klasa integriše u jedan socijalno nepravedan i izrablјivački sistem”. Ovaj iskaz direktno pobija Matkovićeve primedbe da je meni nejasna ekonomska funkcija nacionalizma, i da spoj nacionalizma i neoliberalizma predstavlja “slepu mrlju” u mojim očima.

Jednako je (bes)misleno meni  podmetnuti da se „druga, ’natprirodna’ Jugoslavija posle ovakvog ideološkog tretmana nacionalizmom olako odbacuje kao nepotreban istorijski višak“. Šta mislim o SFRJ, pokazuje veliki broj mojih tekstova i polemika. Matković je mogao da pročita bar onaj na koji direktno referiram u odgovoru Ćirjakoviću, pogotovo što to mesto sam citira. U njemu jednog drugog autora optužujem za velikosrpsko poimanje Jugoslavije, eksplicitno se suprotstavljajući njegovoj ostrašćenoj netrpeljivosti prema SFRJ sistemu, Titu, komunizmu itd.

Matković takođe prigovara da se Ćirjaković i Kalik „fokusiraju isključivo na najkonzervativnije i najreakcionarnije struje same crkve“, tj. „krajnji ekstrem desnice“, „jer su upravo ti elementi oni koji ’drže liniju’ nacionalističke politike koja ih zanima, a struje koje se protive trenutnoj (državno-)crkvenoj politici ih ne zanimaju jer im se nalaze ispod radara…Time ponavljaju ideologiju koju već decenijama propagira samo vođstvo Srpske pravoslavne crkve…kao da je glavni problem radnicima vera, a glavni odgovor na siromaštvo – ’srpski’ arhimandrit i đakon“.  Da su i ove tvrdnje apsurdne, i kako ja tretiram veru i SPC, može se videti u sledećim rečenicama: „Međutim, religija i crkva, pogotovo pravoslavna, tradicionalno su i čini se nepovratno bliske političkoj i društvenoj desnici, i ona njima, te se tu ne nazire neka perspektiva za levicu…Zato je za levicu dovolјno da ne bude zvanično ateistička i militantno antiklerikalna…Sve dalјe od toga, u pravcu teizma i klerikalizma, a pogotovo prihvatanja jedne određene konfesije za deo svog identiteta, i naročito u multikonfesionalnoj Srbiji, ne može pripadati istinski levičarskoj opciji…Sama levica mora ostati sekularna i insistirati na razdvajanju crkve i države“. Kako je Matković izveo gornje zaključke iz ovih mojih iskaza, to samo on zna. Ako uopšte zna. Ja priznajem da unutar tradicionalne, pa i današnje SPC, ne vidim dovoljno uticajne progresivne struje koje bi se, bar u približnom smislu, mogle nazvati levim. U čitavoj pravoslavnoj tradiciji nema ničeg sličnog npr. „teologiji oslobođenja“ koju su razvijali određeni krugovi Katoličke crkve u Latinskoj Americi, niti brojčano gledano, tolikih slučajeva sveštenika koji su se priključivali emancipatorskim borbama potčinjenih i potlačenih klasa, poput onih u Francuskoj i latinoameričkim revolucijama. Primeri koje Matković navodi su pohvalni, ali toliko retki i sporadični da se ne mogu smatrati formiranom i respektabilnom ideološkom strujom unutar SPC, i u najboljem slučaju dopiru do građanski prosvećene, a ne autentičnije leve opcije. Stoga je jednako apsurdna, bar u slučaju moje (sekularne) pozicije, Matkovićeva ocena da je „pravoslavno-politički aktivno glasačko telo ono koje najviše odgovara onome što Ćirjaković i Kalik opisuju“. Kao i njegova insinuacija da moje stanovište veze sa autorima „bogoslovsko-filosofskog“ zbornika u izdanju Mitropolije crnogorsko-primorske, na koji Matković upućuje na početku teksta. U mojoj koncepciji načelno ima mesta i za one koji se u jačem smislu identifikuju kao Srbi pravoslavci jer ona nije antisrpska niti antipravoslavna (samo je nepravoslavna, kao što je i nekatolička, neislamska itd.) Ali daleko od toga da se ona obraća prvenstveno njima, i da tu ne može doći do izvesnih napetosti i udaljavanja zbog generalno nacionalističke i antikomunističke orijentacije „tvrđih“ vernika SPC.

Dakle, svi ovi Matkovićevi iskazi na elementarnom nivou protivreče onome što faktički stoji u mom tekstu. Biće da Matković ne samo da nije razumeo moj odgovor Ćirjakoviću, nego se, još gore, nije ni potrudio da ga razume. Ako ga je uopšte u celini i pažljivo pročitao. Stoga su njegove primedbe da „Kalik sa Ćirjakovićem deli isti pristup“, da „on ponavlja apsolutno istu logiku koja spopada i Ćirjakovića“, i da je kod njih razlika samo u „šminci i nijansama“, prosto besmislene. Pre će biti da Matković falsifikuje moje stavove, i na njih tako grubo i nespretno nanosi „šminku“ i „nijanse“, da oni postaju neprepoznatljivi, tj. u njima se sve vreme pojavljuje Ćirjaković, a ne Kalik.

Nepostojanje sprege nacionalizma i neoliberalizma kao vladajuće politike u Srbiji

Čini se, međutim, da Matković ne razume ni pravu prirodu vladajućih politika i ideologija u Srbiji u poslednjih tri decenije. Kod njega se čitav taj period vidi kao monolitna „trijada pravoslavlja, nacionalizma i etatizma (u službi neoliberalizma)“, dok, naprotiv, ne samo da ovi elementi ne mogu da posluže kao adekvatni opisi vladajućih opcija, već postoje neki suštinski ekonomski, politički i ideološki rezovi i diskontinuiteti unutar tog perioda. Jednim delom je to opet posledica Matkovićevog nerazlikovanja patriotizma i nacionalizma. Vlast 90-ih, koja je bila u sukobu sa imperijalizmom, dominantno je držala i profilisala patriotska, i po samorazumevanju, levičarska SPS-JUL koalicija na čelu sa Slobodanom Miloševićem, dok su desničarske nacionalističke stranke, poput SPO, DSS, SRS i sličnih, bile u opoziciji, ili u podređenoj ulozi unutar vlasti (SRS je bio u republičkoj i saveznoj vladi samo poslednje dve godine tog perioda, i to tek kao treći član po uticaju). Što se tiče odnosa prema pravoslavlju, vlast je bila pretežno sekularna, a SPC je od 1992. uglavnom kritikovala Miloševića i pozivala ga da podnese ostavku. Istina je da vlast nije ulazila u konfrontacije sa religijom i crkvom, ali se takođe nije ni preplitala sa njima. Na ekonomskom planu vladajuća politika nije bila neoliberalna, nego socijalno-tržišna, sa naglaskom na prvi element, tj. jak uticaj države i njen intervencionizam u ekonomske i socijalne tokove, što je na neki način i neizbežno u uslovima sankcija, ratova, bombardovanja i drugih negativnih spoljašnjih faktora. Zbog kočenja i „zamrzavanja“ privatizacije vlast su prozivali upravo liberalni intelektualci (upućujem Matkovića na zbornik „Račji hod“[2] kao reprezentativan u tom pogledu). Tako od Matkovićeve „trijade“ ostaje, i to samo delimično, njen treći deo (etatizam) kao (približno) tačna identifikacija jednog aspekta vladajuće politike 90-ih koja se, zahvaljujući svom antiimperijalizmu i antiliberalizmu, zaista može smatrati levičarskom i značajnim delom socijalističkom (što se može videti i u pogrdnim izrazima „komunjare“ i „banda crvena“ kojima je ne samo nacionalistički, već i građanski deo opozicije „častio“ vlast). Nakon oktobarske kontrarevolucije 2000. godine, vlast postaje, uz manja odstupanja (Koštunica u poslednjoj fazi), sasvim lojalna i servilna prema imperijalizmu, i biva takvom sve do danas, gurajući Srbiju u kolonijalni status. Ne čudi, jer se pod logističkom kontrolom i finansijskom podrškom Imperije i izveo petooktobarski prevrat. U periodu 2000-2012, u kome je Demokratska stranka bila najsnažniji činilac vlasti, politika i ideologija bila je izrazito proevropska (a evropsko je ovde svedeno na EU), i antinacionalistička, sa SRS/SNS kao vodećom opozicionom snagom. Međutim, u istom periodu dolazi do zbližavanja vlasti i SPC, a veronauka postaje izborni predmet u državnim školama. Paralelno teku rehabilitacije domaćih izdajnika iz Drugog svetskog rata, i revizija istorije u kojoj se četnici postaju rodoljubi i antifašisti, i kao takvi se izjednačavaju sa partizanima,. Za razliku od 90-ih, u oba ova procesa uključena je država (sudstvo, parlament i zakoni, izdavačke kuće itd.) Ekonomska politika postaje neoliberalna, i tek tada, a ne 90-ih, dolazi do onoga što Matković spominje – naglaska na preduzetništvo i tržište, i radikalnih reformi sindikalnih, obrazovnih, zdravstvenih, školskih i finansijskih infrastruktura, koje se potčinjavaju i prepuštaju žrvnju privatizacije i redukovanju državnih izdvajanja. Dakle, od pomenute trijade, samo njen prvi član (pravoslavlje, tačnije, SPC) može da se odnosi na karakterizaciju državne politike u ovom periodu.

Na kraju, od 2012. do danas, u kome SNS postaje vladajući politički činilac, imamo nešto drugačiju sliku, ali na temeljnom nivou ne bitno drugačiju od prethodnog perioda. Jer SNS je preuzeo politiku i procese koje je započela i vodila „žuta“ vlast, i čak ih dodatno ubrzao i produbio. Servilnost prema inostranim imperijalnim strukturama (SAD, EU, NATO, MMF, strani kapital itd.) postala je još izrazitija, a kolonijalni položaj Srbije još učvršćeniji. Vlast koja je otvoreno snishodljiva prema SAD i Nemačkoj, zalaže se za ulazak u EU po svaku cenu, spremna je na priznanje Kosova, ima najviši stepen saradnje sa NATO, potpuno se potčinjava diktatu MMF-a, predaje privredne resurse i nacionalna bogatstva u ruke stranog kapitala itd. itd., i koju u svemu tome podržavaju evroatlantske stranke i snage u Srbiji, nikako ne može biti ne samo patriotska, nego ni nacionalistička. Sporadične nacionalističke izjave s vrha vlasti, koje su inače znatno ređe od onih autošovinističkih (npr. „Mislimo da se Pećka patrijaršija zove zato što monahinje pale peći da bi se ogrejale“) i autokolonijalističkih (npr. „Ako Srbija misli da treba da ide u budućnost, a da sa SAD ima loše odnose, nađite drugog predsednika i drugu vladu“), namenjene su isključivo demagoškoj manipulaciji javnim mnenjem i vlastitim glasačkim telom. Cilj im je da se upravo prikrije sopstvena antinacionalna politika, i žig izdaje i kolaboracije s okupatorom pomeri sa vlasti na opoziciju. One služe za jednokratnu upotrebu, kao i (odbačene) zastave Srbije s početka Matkovićevog teksta (toliko o ukorenjenosti istinskog osećaja patriotizma među pristalicama SNS-a). Uostalom, da je SNS režim zaista nacionalistički, ne bi ga napadala nacionalistička opozicija (Dveri, DSS, NS, Otadžbina, 1389 i druge manje organizacije). Zato se iza navedene pseudopatriotske izjave ministra rada krije mrska politička i ekonomska stvarnost u kojoj on deluje ne kao predstavnik Srbije u svetu pred stranim investitorima, već kao zaštitnik stranih investitora (konkretno Fijata) pred radnicima u Srbiji. Sprega istinskog nacionalizma i neoliberalizma i nije moguća u banana državama, baš zato što su one u zavisnom i potčinjenom položaju, i na njega pristaju. Stoga taj levičarski argument koji, naravno, sam po sebi nije sporan, ne pogađa ni Miloševićevu vlast 90-ih, ni „demokratsku“ i Vučićevu 2000-ih, jer ih pogrešno identifikuje. Prva je bila patriotska, ali antiliberalna, a druga neoliberalna, ali kvislinška. Ovaj argument pogađa samo onu državu i vlast koja spolja obezbeđuje nacionalni suverenitet, ali iznutra sprovodi neoliberalnu ekonomsku politiku i njome vladaju domaći kapitalisti. To bi mogla da bude Srbija u nekoj budućnosti, i od toga nas ne štiti Ćirjakovićev nacionalizam. Kao što u sadašnjosti nacionalizam slabi potencijal radničke borbe jer iz svoje optike isključuje radnike drugih nacionalnosti. Zato sam ga, između ostalog, i izložio kritici, uz gore navedene stavove da je za levicu klasno iznad nacionalnog, da je ona internacionalistička, i da je njeno krajnje odredište socijalizam. Međutim, do nacionalnog suvereniteta Srbija tek treba da dođe, pa o toj kombinaciji nacionalizma i neoliberalizma ima smisla eventualno raspravljati tek u budućnosti.

Građanistički karakter opozicionih protesta u Srbiji i srpski nacionalizam

Matkovićeva analiza promašuje i pravu prirodu višemesečnih opozicionih protesta u Srbiji. Oni upravo nisu jasno profilisani u socijalnom pravcu. Njihov dominantan tok i grupacije koje ih vode su srednjeklasnog karaktera, te se kritika režima uglavnom vrti oko pitanja građanskih prava i političke demokratije, a ne radničkih prava i socijalne demokratije. To je i razlog zašto praktično sve organizacije koje se definišu kao izričitije levičarske u njima ne učestvuju, ili su prestale da učestvuju negde na samom početku. Kada se tome doda da ni nacionalistička opozicija nije uspela, sem u pojedinim momentima, da upravlja protestima, ne čudi da su oni sada u fazi odumiranja. Bez upadljive socijalne i nacionalne komponente, protesti su svedeni na vrlo malu društvenu bazu, odsečeni od širih, socijalno i nacionalno obespravljenih slojeva. Međutim, zanimljivo i značajno za analizu je da su protesti najviši intenzitet dostigli u trenucima kada su nacionalisti poput Boška Obradovića i Dveri vodili glavnu reč („upad“ u RTS, opkoljavanje zgrade Predsedništva Srbije, veliki miting 13. aprila). To pokazuje da nacionalna tematika (Kosovo, anti-EU, anti-NATO itd.) ima snažan mobilišući kapacitet koji se ne može i ne sme ignorisati. Slagali se mi s tim ili ne, činjenica je da je većina biračkog tela u Srbiji danas nacionalistički orijentisana. Među njima su i izmanipulisane pristalice režima, koje su ubeđene da je režim patriotski, a opozicija izdajnička, i brojni protivnici režima koji veruju suprotno. Najveći deo i jednih i drugih su pripadnici nižih društvenih slojeva, tzv. „gubitnika“ tranzicije, koji su „prirodna“ baza levice. Zato levica ne može a priori da ignoriše postojeća ideološka uverenja ovih ljudi, ili još gore, da ih frontalno i ostrašćeno napada i osporava. Ona ih mora bazično prihvatiti da bi ih postepeno i pažljvo transformisala i unapređivala. Tačno je da Ćirjakovićevo tumačenje utapa levicu u desničarski nacionalizam i populizam, i u tom smislu predstavlja opasnost za njenu egzistenciju. Ali ništa manje (auto)destruktivno nije profilisanje levice kao izrazito a(nti)nacionalne i elitističke, izolovane, nepoverljive ili netrpeljive prema širokim narodnim masama koje su trenutno, iz mnogih razloga razumljivo, pa i opravdano, zavedene nacionalizmom, po pravilu reaktivnim na nesumnjivo neprijateljsko delovanje raznih sila prema legitimnim nacionalnim interesima Srbije i srpskog naroda (suverenitet i teritorijalni integritet zemlje, politička i vojna neutralnost, pogotovo u odnosu na zapadni blok, egzistencija i položaj Srba na Kosovu i van Srbije itd.). U tom smislu slažem se sa pristupom Šantal Muf. U nekim političkim stavovima (srpskih) nacionalista, tamo gde su oni antiimperijalni, ima inherentnih demokratskih zahteva. Njih treba izvući iz desničarkog ideološkog registra i dati im progresivnu levičarsku formu.

Razlika između patriotizma i nacionalizma, i nužnost patriotizma za socijalizam

I to nije vezano samo za aktuelnu strategiju levice u Srbiji u kontekstu opozicionih protesta i kritike neoliberalne vlasti. Takav princip i načelno važi. Videli smo u čemu je deficit Ćirjakovićeve „levice“. Sada se treba idejno diferencirati od Matkovićeve verzije. Ovde ponavljamo naš stav da u suverenoj nacionalnoj državi socijalizam nije nužan, ali da u koloniji on nije moguć. Zato je patriotizam nužan za socijalizam. On zaista nije magična reč koja rešava sve, ali nije ni flactus voci koji ne rešava ništa. On nije krajnje odredište levice, ali mora biti njeno početno odredište, kao što nacija nije poslednje utočište i spas, ali jeste početno. „Amor Serbia“ nije jedino rešenje, ali jeste jedno od rešenja, i to vrlo značajno. Zato levica nije samo srpska, ali mora biti i srpska. Klasno jeste iznad nacionalnog, ali i nacionalno ima neki nivo, i ne sme se preskočiti. Nacija ne služi samo imperijalizmu, već može da služi i borbi protiv njega. Nacionalna država ne pospešuje samo transnacionalni protok kapitala, već može i da mu se suprotstavi. Internacionalizam nije negacija nacija i nacionalnog, nego upravo njihovo potvrđivanje i povezivanje. Itd. itd. Sve je to deo jedne složenije i ispravnije koncepcije odnosa klasnog/levičarskog i nacionalnog/patriotskog, kojoj Matković očigledno nije dorastao. Najviše zbog toga jer on, kao i Ćirjaković, ne pravi razliku između nacionalizma i patriotizma, i što ne samo prvi, nego i drugi tumači negativno. On prosto navodi rečenicu u kojoj ja objašnjavam ovo razlikovanje, ali se nimalo ne upušta u njeno razumevanje. Logično, jer na ovom mestu ima slepu mrlju. Pošto se moja, kao i svaka progresivna koncepcija patriotizma, zasniva prvenstveno na prihvatanju i priznanju vlastite države (otadžbine) – podrazumevajući u vanrednim okolnostima njenu odbranu od stranih agresora i okupatora, i njihovih domaćih slugu i izdajnika – a ne na zastupanju i odbrani isključivo vlastite, etnički shvaćene nacije, u njoj ima mesta ne samo za Srbe, nego i za pripadnike nesrpskih nacionalnosti u Srbiji. Jednom rečju, ova koncepcija je internacionalistička, a ne nacionalistička. Zato i neki Muslimani, Mađari, Albanci, mogu biti, kao što su bili i jesu – srpski patrioti. Navodim samo nekoliko primera: muftija Hamdija Jusufspahić, Zoltan Dani, Tibor Cerna, Muharem Ibraj[3], Ammir Mekšić. Kao što to mogu biti i oni koji nisu rođeni i ne žive u Srbiji, niti po poreklu imaju ikakve veze s ovim prostorom, ali su podržali i pomagali odbranu Srbije od imperijalističke agresije. Npr. Peter Handke ili ruski dobrovoljci u VJ za vreme rata protiv NATO.

(Neo)liberalna „levica“ i a(nti)nacionalni levičari

Kada se ima u vidu ovako koncipirana patriotska levica, otpada i Matkovićeva primedba da ja dajem samo „asptraktan“ opis (neo)liberalne „levice“. Svako ko iole poznaje našu društvenu, političku i ideološku scenu poslednjih decenija, može jasno da shvati na koga se ovaj izraz odnosi. Reč je o klasičnim (neo)liberalnim strankama, značajnom delu NVO sektora (koji se, uzgred, sve više prepliće s državnim aparatom), i organizacijama, projektima, portalima, grupicama i aktivistima/-kinjama itd. koje se, zbog isključive kritike desničarskog srpskog nacionalizma i njegovih „satelita“ – šovinizma, ekspanzionizma, militarizma, fašizma, homofobije, patrijarhata, mizoginije, i sličnih pojava (stvarnih, preuveličanih ili iskonstruisanih) – često implicitno ili eksplicitno samorazumevaju kao „levičarske“. Ova mreža neprestano ističe i bučno propoveda „ljudska“ i „građanska“ prava, ali Srbi su za nju uvek manje ljudi i manje građani od ostalih. Njeni pripadnici su nacionalno, građanski i rodno „senzitivni“, ali samo kad su u pitanju nesrpski građani i njihova nacionalna prava, i seksualni rodovi, a ne i rodoljublje. Da ne može biti reči o istinskoj levičarskoj orijentaciji govori činjenica da kod njih izostaju dva glavna uporišta levice – antiimperijalizam i antikapitalizam (uzgred, ne mogu da se složim sa Matkovićem da se odnos Srbije prema Kosovu može nazvati „sub-imperijalizmom“, no to je druga i posebna tema). Kao što su i u kritici nacionalizma ekstremno selektivni, pa je njihova meta samo srpski, ali ne i antisrpski nacionalizmi i šovinizmi na ovom prostoru. I ne samo da kod njih izostaje kritika imperijalizma, kapitalizma i antisrpskog nacionalizma, nego su od tih struktura podržavani ili finansirani. Zato sam i rekao da su u pitanju proimperijalističke i lažno antinacionalističke snage. Treba li ih poimenice navoditi? Od stranaka LDP, LSV, VP, u poslednjem periodu PSG, SSP, GDF; od NVO sektora i ostalih: Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Žene u crnom, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Centar za evroatlantske studije, Fondacija za otvoreno društvo, Beogradski fond za političku izuzetnost, razne LGBT i feminističke organizacije, NUNS, NDNV, Mladi Vojvodine, Savez antifašista Srbije, Peščanik, Talas, Vice, Editor itd. itd. Ogromna većina navedenih uklapa se u ideološki opis koji sam izneo – oni su po pravilu geopolitički i geoekonomski prozapadno orijentisani, podržavaju ulazak Srbije u EU i priznanje nezavisnog Kosova, a neki od njih su i eksplicitno za članstvo u NATO. Sve to treba da bude alternativa „malignom“ srpskom nacionalizmu (i ruskom uticaju koji ga podržava), kao ne samo glavnom, već i jedinom neprijatelju koji stoji na putu „napretka“ i „prosperiteta“ Srbije.

Nažalost, kod nekih drugih organizacija koje u osnovi jesu levičarske (fondacija Roza Luksemburg, Marks21, Partija rada i još neke manje grupice), u programima i aktivnostima se pojavljuju kritika imperijalizma i kritika kapitalizma, ali je to u senci kritike srpskog nacionalizma i spomenutih „srodnih“ pojava, dok kritika antisrpskog nacionalizma, kao i kod prethodno navedenih, potpuno izostaje. Stoga ne čudi da u izvesnim praktičnim situacijama, ali i širim međuodnosima, dolazi do personalnog i akcionog savezništva i preplitanja „levih“ liberala i a(nti)nacionalnih levičara[4]. Osnova ovog ideološkog i praktičnog zbližavanja je borba protiv srpskog nacionalizma koja, međutim, završava u pogubnom antipatriotizmu. Naravno, udaranjem u desnu nacionalističku retoriku, levica gubi svoj identitet, a onda neminovno i egzistenciju. Ali, ako levica ne udari u patriotsku ideju i retoriku, ako je potpuno slepa za državu i naciju, doživeće i već doživljava propast (mada takvi „levičari“ na tome znaju da lično profitiraju). Drugim rečima, levica ne sme u svoju koncepciju da ugrađuje desničarske ideologeme, ali to ne znači da treba u konkretnoj političkog borbi da unapred i zanavek isključi svaki oblik saradnje s nacionalistima, bar ne tamo gde je u pitanju zajednički imperijalistički neprijatelj, i gde nacionalisti ne stavljaju ideološku borbu na relaciji levica-desnica u prvi plan. Kritika nacionalizma ne sme u idejnoj i političkoj strategiji levice da nadjača kritiku imperijalizma, tj. antinacionalizam ne sme da potiskuje i prekriva antiimperijalizam. Ko na levici ćuti o zapadnom imperijalizmu i antisrpskom nacionalizmu, neka ćuti i o srpskom „imperijalizmu“ i srpskom nacionalizmu. Takva levica se neizbežno utapa u korpus i mrežu kvazilevih, proimperijalnih liberala koji su trenutno daleko jači na društvenoj i javnoj sceni. Matkovićeva varijanta levice nas ne čuva od ove druge opasnosti, i u tome je njen krupan i ozbiljan nedostatak. Za početak osvešćenja može poslužiti stav Todora Kuljića, koji je inače oštar i beskompromisan kritičar nacionalizma, ali je čak i on (pomalo) svestan da patriotizam nije poslednje, ili još gore, prvo „utočište hulja“, već da može postojati jedan oblik patriotizma kao legitiman pojam i pojava. Njegove tvrdnje da je „nacionalizam kostimiran kao patriotizam”[5] (K 52), da “treba razdvojiti slepi od kritičkog patriotizma” (K 54), i da je ovaj drugi “protivotrov nacionalizmu” (K 49), sugerišu da patriotizam ne mora biti nešto sasvim identično sa nacionalizmom. Kuljić zaključuje tim povodom: “Zato treba jasno razdvojiti patriotizam od nacionalizma…da li je građanska lojalnost vlastitoj državi i narodu nadmoćna, ili bar ravnopravna, sa etničkom privrženošću manje ili više biološki shvaćenoj zajednici istog porekla. Potrebno je uravnotežiti prioritete patriotske lojalnosti, patriae civitatis i patriae naturae, a ne isključiti nacionalno osećanje iz patriotizma“ (K 49). Razdvojiti patriotizam od nacionalizma, a ipak ne isključiti nacionalno osećanje iz patriotizma – ništa drugo i ništa više ni mi ne tražimo.

Na sreću, prisutne se i čini se da jačaju patriotske leve organizacije i grupe koje daju nadu u oporavak i uticaj jedne istinski antiimperijalističke i antikapitalističke levice. Za razliku od prethodne dve grupacije, čije su klasno poreklo i ciljna grupa prevashodno srednji, urbani i visoko obrazovani slojevi, i koje se manje-više iscrpljuju u zaštiti manjinskih društvenih grupa i identiteta, patriotska levica se više regrutuje iz radničkih i siromašnijih slojeva, i obraća se većinskom radnom stanovništvu i narodu, čiji su interesi briga i cilj izvorne, autentične levičarske politike. Matković je u tom pogledu u zabludi oko nekih činjenica vezanih za moju klasni i profesionalni status, koja bi navodno trebalo da učini „prirodnim“ što je ona zaokupljena kritikom levice iz „kruga dvojke“ (kao da u mom dosadašnjem radu nema jednako oštre kritike srpskih nacionalista i antikomunista, sa čim Matković očigledno uopšte nije upoznat). Ne znam odakle mu da sam ja profesor Univerziteta u Beogradu (što se tiče generacijske pripadnosti, spadam u osobe srednje generacije, a ne starije, kako reče Matković). Na Beogradskom univerzitetu nisam nikad radio, a trenutno sam nezaposlen, i mogu reći da pripadam akademskom proleterijatu koji je po mnogo čemu srodniji nižim, plebejskim, nego srednjim, sitnoburžoaskim društvenim slojevima.

Afirmativan stav prema naciji i patriotizmu u građansko-demokratskoj i marksističkoj misli

Ovakvo nerazumevanje, ignorisanje, obezvređivanje ili osporavanje nacije, nacionalnog, patriotizma, koje je upadljivo kod a(nti)nacionalne levice, u drastičnoj je suprotnosti spram progresivnih i emancipatorskih ideja i tokova evropske i svetske istorije. Prosvećeni građansko-demokratski mislioci znali su da razlikuju i razdvajaju nacionalizam i patriotizam. Štaviše, ozbiljna i relevantna istoriografska i socijalno-filozofska literatura uviđa kompleksnost pojma i pojave samog nacionalizma, pronalazeći u njemu istorijske transformacije koje utiču na njegovo različito vrednovanje. Ni marksistima i komunistima uopšte nije strano razumevanje, prihvatanje i podržavanje nacionalnog pitanja i patriotizma, pa čak i nacionalizma uzetog u određenom značenju. O svemu tome može da se pročita na ovom mestu. Zato tobože radikalni a(nti)nacionalni levičari koji ostrašćeno i ultimativno optužuju patriotske levičare za „nacionalizam“ i „desničarenje“, izgledaju pre kao Marsovci nego kao Marksovci. Verovatno bi i za njih Marks rekao „Ja nisam marksista!“, o potonjim marksističkim misliocima da ne govorimo. Podsetimo i da je parola latinoameričkih komunista i revolucionara „Patria o Muerte“ (Kastro, Če Gevara), odnosno „Patria, Socialismo o Muerte“ (Čavez). Pozitivno vrednovanje nacije, nacionalnog i patriotizma može se naći i u srpskoj i jugoslovenskoj socijalističkoj i komunističkoj tradiciji. Himna SFRJ oličava duh (jugo)slovenskog rodoljublja rečima „Hej, Sloveni, jošte živi duh naših dedova…Proklet bio izdajica svoje domovine!“, i da se isti motiv pojavljuje u pesmi „Uz maršala Tita“: „Rod prastari svi smo, a Goti mi nismo. Slavenstva smo drevnoga čest“. Takođe, poznata partizanska melodija poručuje: „Po šumama i gorama naše zemlje ponosne…Prije ćemo mi umrijeti, nego svoje zemlje dat’!“. Bez rodoljublja i otadžbine, spominjanje dedova, izdajica domovine, roda, svoje zemlje ponosne itd. postaje naprosto apsurdno. Treba li čitavu ovu jugoslovensku i partizansku tradiciju da obesmislimo samo zato što su neki današnji levičari u deluziji da levica nema i ne sme da ima nikakve veze sa patriotizmom?!

Ovde postaje neposredno vidljiva neodrživost Matkovićevog stave da postoji “istorija apsolutno klasno određenih ideologema koji su koristili apsolutno isti društveni slojevi već vekovima”. Neće biti da su ideje o državi i naciji samo buržoaski i desničarski ideologemi, da su ih produkovali samo buržoaski intelektualci, imajući za cilj ideološku legitimaciju interesa buržoaske klase. Vidimo da su ove narative, koji negde uključuju pozitivno konotiranje čak i izraza “nacionalizam”, koncipirali i koristili i marksistički i komunistički teoretičari i vođe, u cilju oslobođenja radničke klase i potlačenih nacija širom sveta. Zbog opterećenosti nacionalizma isključivo etničkim shvatanjem nacije i njegove sraslosti sa desnicom u našem idejnom i političkom podneblju, moje stanovište se ne poziva na njega, nego ga, štaviše, kritikuje. Ali zato insistira na patriotizmu kao prevazilaženju (etno)nacionalizma, uz očuvanje nacionalnog kao onog što je i u nacionalizmu legitimno, i usredsređivanje na državni suverenitet kao branu imperijalnoj okupaciji i savezu globalne i domaće kompradorske buržoazije. Takav patriotizam, zbog vezanosti za višenacionalnu državu, a ne (većinsku) naciju, uključuje naravno Srbe, ali i ne-Srbe. On pokazuje da npr. jedan Mađar nema razloga da bude protiv Srbije ako ona nije protiv njega, a takva jeste Srbija ako se definiše ne samo kao država srpskog naroda, već i građana drugih nacionalnosti (podsetimo da se u Ustavu “nacionaliste” Miloševića Srbija nije definisala čak ni kao država srpskog naroda, već svih građana koji u njoj žive). Takvu Srbiju koja priznaje njegova legitimna nacionalna prava i identitet, Mađar može da brani, i u tom smislu, da bude srpski rodoljub iako nije Srbin. Takođe, ovako shvaćen patriotizam uspešno demonstrira da je jednom Mađaru radniku u Srbiji po društvenom položaju i interesima bliži Srbin radnik nego strani kapitalista, čak i ako je Mađar, i da zbog toga on treba da bude zainteresovan za odbranu i očuvanje ekonomskog suvereniteta Srbije (kao što je, s druge strane, Srbinu radniku bliži Mađar radnik nego Srbin kapitalista, i zbog toga treba kritikovati nacionalizam kao ideologiju koja prikriva i konzervira klasnu podelu unutar nacije). Zato se ovaj pojam patriotizma, koji se razdvaja od etnonacionalizma i integriše internacionalizam, nadovezuje na građansko-demokratski, republikanski koncept američke i francuske revolucije i nacije, i dalje prati liniju antiimperijalističke i antikapitalističke borbe u evropskoj i svetskoj istoriji, sve do nedavnog (Irak, Srbija/SRJ, Libija) i današnjeg otpora (pro)socijalističkih država i nacija kapitalističkoj Imperiji (Sirija, Venecuela, Severna Koreja, Kuba itd.) U tom pogledu, moja pozicija nema nikakve veze sa “prirodnim” nacionalizmom/patriotizmom, kako Matković podmeće, jer se u njoj patriotizam ne koreni u nekakvoj zajednici (krvnog) porekla, i jer neprestano ugrađuje u sebe istorijska iskustva svog i ostalih naroda u njihovoj borbi za nacionalnu slobodu i nezavisnost.

Patriotski marksisti i komunisti smatraju da se svi citirani stavovi takođe mogu primeniti na antiimperijalističku tradiciju srpskog naroda (Kosovski boj, srpski ustanici, Balkanski ratovi, Prvi i Drugi svetski rat, SFRJ, sukob sa zapadnom imperijom 90-ih), i da se unutar nje mogu detektovati, kako Lenjin reče, demokratski i socijalistički elementi. Tačno je da Srbi i Srbija nisu imali razvijenu tradiciju liberalnog nacionalizma koji izvire iz Francuske revolucije, ali srpski ustanci protiv Turaka jednim delom su bili refleks (post)revolucionarnih dešavanja u Francuskoj i Evropi, i imali su, poput njih, i nacionalnu i socijalnu emancipatorsku komponentu. Ne čudi da značajnu ulogu u ustaničkoj Srbiji ima Dositej Obradović, koji donosi sa Zapada ideje evropskog prosvetiteljstva, a da Leopolod Ranke svoju knjigu o srpskim ustancima naziva „Srpska revolucija“. Slično tome, srpski socijalisti i jugoslovenski komunisti itekako usvajaju revolucionarno iskustvo Pariske komune, i nastoje da ga ostvare na našem prostoru. Kao što smo i mi imali našu ’68., ali i studentske pobune 2000-ih. Time otpada Matkovićeva primedba da se revolucionarna francuska iskustva „ne mogu naprosto nakalemiti na društveni kontekst Balkana kao da razlike ne postoje“. Razlike postoje, ali postoje i bitne sličnosti i povezanosti. Udružena strategija antiimperijalizma i antikapitalizma ima značajne podsticaje i osnovu u našoj istorijskoj prošlosti, i treba da predstavlja platformu i za današnje delovanje levice. Takođe, patriotski marksisti i komunisti misle da i Srbi, poput drugih naroda, imaju pravo na samoopredeljenje spram nekadašnjih i današnje Imperije, o kome su govorili Lenjin i Staljin. Zanimljivo da a(nti)nacionalni levičari i „marksisti“ to pravo gorljivo brane i traže za Albance u odnosu na Srbiju, ali ne i za Srbe u odnosu na globalnu Imperiju. Ovo prvo gledaju kao nešto „progresivno“ i „emancipatorsko“, a drugo kao „retrogradno“ i „represivno“, jer zaudara na „nacionalizam“. Biće da je za njih albanski nacionalizam jednakiji i poželjniji od srpskog. Zato sam ovakve „levičare“ i nazvao (pro)nacionalističkim, jer po pravilu tolerišu ili čak podržavaju antisrpske nacionalizme, sve galameći o tobožnjem internacionalizmu da bi prevara bila manje uočljiva.

Kakve veze imaju Ćosić, SPC intelektualci, SANU (koja, uzgred, već dugo nije nacionalistička, već a(nti)nacionalna ustanova), Šešelj, Arkan, četnici, i ko sve ne, u čiji koš me Matković ubacuje, sa Marksom, Engelsom, Kauckim, Plehanovom, Lenjinom, Staljinom (tamo gde sledi Lenjina), Gramšijem, Maoom, Ho Ši Minom, Kim Il Sungom, Kim Džong Ilom, Kastrom, Če Gevarom, Čavezom, Svetozarom Markovićem, Tucovićem, Kardeljem, Titom, KPJ/SKJ, SFRJ (o čemu se može pročitati na navedenom linku), procenićete sami. No tako to biva kada se ne razume smisao i značaj levičarskog patriotizma, i on brzopleto i kratkovido izjednači sa desničarskim nacionalizmom. Prema Matkovićevim kriterijumima, svi nabrojani marksisti i komunističke vođe, sudeći po iznetom, spadaju u nekakve opskurne nacionaliste. Neka onda i ja budem u društvu takvih „nacionalista“, nemam ništa protiv. Radije bih da budem među njima, nego u miljeu kvazilevice koja, potpuno odričući se nacionalnog i patriotskog, i žestoko ih napadajući, postaje sluga i poluga imperijalističkog, transnacionalnog kapitalizma i a(nti)nacionalnog (neo)liberalizma.


[1] O tome sam pisao još 2010. godine u tekstu “Klasno nejedinstvo”.

[2] Lazić, Mladen (ur.) (2000): Račji hod. Srbija u transformacijskim procesima, Beograd: Filip Višnjić

[3] Vid ovde.

[4] Jedan slučaj takve saradnje analizirao sam u tekstu “Dvoglavi orlovi, svinjske glave i burek solidarnosti, ili ko ćuti o albanskom nacionalizmu, neka ćuti i o srpskom”.

[5] Kuljić, Todor (2008): “Neoliberalizam i levica: evropski centar i srpska periferija”, u Ivica Mladenović, Milena Timotijevic (ur.): Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung.


PODELITE