Ovih dana Srbiju je ponovo zahvatio talas štrajkova, blokada i protesta. Protesti nisu retka stvar u Srbiji, ali je u poslednje vreme ključna odlika gotovo svakog vida socijalnog bunta to da je samoorganizovan. Narod, koji je već dugo nezadovoljan vlašću, ali i (zvaničnom) opozicijom, spontano komunicira, formira protestne šetnje i blokira puteve ili svoja radna mesta. U proteklo vreme, različite grupe su se opredelile za nešto radikalnije metode kako bi ostvarile svoje interese.
Najpre su malinari blokirali puteve zbog niske otkupne cene i zahtevali da otkupna cena bude 180 dinara. Kao odgovor, Ana Brnabić je izjavila da će razgovarati sa malinarima tek kada odblokiraju put. Ona je dodala da će zahtevati i od ministra Nedimovića da se ne viđa sa njima zato „što to daje potpuno jedan pogrešan signal“. Znamo da radnici u Srbiji imaju mnogo problema (setimo se Goše, Fijata, Jure, itd.), ali ne odluče se svi na štrajk i blokadu. Prisetimo se da su prošle godine radnici Fijata stupili u štrajk kada je poslodavac odbijao da razgovara sa njima. Tada je Brnabić rekla da „kompanija Fijat širom sveta ne razgovara sa sindikatima dok je štrajk u toku“. Međutim, tada, kao i sada član 6 Zakona o štrajku, kaže: „Štrajkački odbor i predstavnici organa kojima je štrajk najavljen dužni su da, od dana najave štrajka i ZA VREME ŠTRAJKA, pokušaju da sporazumno reše nastali spor.“ Tada, kao i sada, Brnabić i Vlada Srbije nisu poštovali zakon, uporno odbijajući da se suoče sa problemima, već standardno vršeći pritisak na štrajkače i pokazujući po ko zna koji put šta misle o radnicima i njihovim pravima.
Nakon malinara, krenule su blokade ulica po celoj Srbiji. Građani, nezadovoljni visokom cenom goriva, su se u kratkom roku samoorganizovali preko društvenih mreža zbog činjenice da je cena goriva od početka godine porasla za devet dinara po litru, a dizela za više od 11 dinara. Njihov je zahtev da cena bude 110 za dizel i 120 za bezolovni. Ubrzo su zbog cene goriva krenuli da se bune u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Region se opet ujedinio, ovoga puta u blokadi magistrala i saobraćajnica u većim gradovima. Otpori lokalnog tipa čini organizovanje građana Petlovog brda u protestu protiv sečenja šume Borići koja predstavlja jedini štit ovog naselja od zagađenja sa Ibarske magistrale. Takođe, građani su organizovali protest i potpisivanje peticije u Novom Sadu u naselju Liman kako bi, kako kažu, „sačuvali Liman od betona“, odnosno sprečili da se na zelenim površinama u njihovom naselju izgrade kompleksi garaža. Imamo i akcije protiv deložacija i proteste Nišlija protiv poklanjanja aerodroma.
Vlast, a to najpre znači Vučić, u svojoj reakciji na ove i druge događaje se služila već poznatim metodama – represijom i medijskim spinovima. U toku protesta slušali smo o „osmoro” ljudi koji blokiraju Slaviju, prebijenom čoveku zbog 300 evra i ženi koja je izgubila bebu. Međutim, sem ovih laži koje se ponavljaju do iznemoglosti kako bi u glavama gledalaca i čitalaca postale istine, Vučić je izgleda procenio da je policiji potrebno dati više slobode u hendlovanju neposlušnih građana. Primetno je da su pripadnici policije, koji svakako stoje sa one strane naroda, počeli da primenjuju prekomernu silu. Taktika je izgleda sledeća: oštre mere represije, a zatim „peglanje“ preko sredstava informisanja.
Upravo skorašnje iživljavanje policajaca nad Žarkom Pavlovićem dovoljno govori o policijskoj brutalnosti i agresivnoj propagandi. Sve se događalo na protestu povodom visoke cene goriva, u toku blokade Ibarske magistrale u blizini Lazarevca. Žarku je policajac najpre lupio šamar, a kada je on počeo da se brani, na njega su nasrnuli policajci koji su ga prebili. Pošto to izgleda nije bilo dovoljno, njega će kasnije u policijskoj stanici „29. novembar“ desetak policajaca brutalno prebiti. Režimske novine će spinovati o siledžiji koji je divljao i udario pesnicom policajca.
Da se poniranje u totalitarnu stvarnost svakim danom ubrzava, govori i misteriozni nestanak novinara Stefana Cvetkovića u noći između 13. i 14. juna. O ozbiljnosti situacije govori činjenica da se Stefan proteklih godina više puta žalio da mu prete „političko-tajkunski moćnici“, dok se istovremeno eksplicitno konfrontirao sa Vučićem na način koji je gotovo neverovatan za srpsko novinarstvo. U međuvremenu je Cvetković pronađen, ali smo to saznali najpre od Vučića na konferenciji za štampu, koji je rekao da je Cvetković u policiji, gde ga ispituju. Prema načinu na koji se stvar rešava, čini se da je pronalazak Cvetkovića proizveo još veću paranoju i nepoverenje u zvanične informacije.
Aktuelni protesti (uz aprilske koji su se odvijali prošle godine) predstavljaju jasan signal da narod prepoznaje loše ekonomske i političke uslove u kojima živi. Povećanje cene goriva, efektivno smanjenje plata i penzija[1], devastiranje privatizovanih fabrika, pa i cene maline, posledice su neoliberalne politike koja se vodi decenijama, a čiji je prvak u sprovođenju sadašnja vlada. Država se povlači iz bilo kakvog regulisanja cena pa i strateških proizvoda kao što je malina, ostavljajući proizvođače na milost i nemilost tržišnoj utakmici gde opstaju najsnažniji, odnosno oni koji mogu da obezbede monopol – u ovom slučaju vlasnici hladnjača. Javna dobra, kao zelene površine i parkovi pod okrivljem javno-privatnog partnerstva, izgradnjom garaža kao u slučaju Limana, ili prodajom u celosti kao u slučaju izgradnje mnogih tržnih centara širom Srbije, otimaju se od građana i postaju izvor profita privatnih firmi. Nekada uspešne fabrike, kao što je Goša, kroz proces privatizacije ostavljaju se na milost i nemilost vlasniku. Tolerisanjem kršenja zakona i manjkom brige za budućnost preduzeća i radnika, država omogućava totalnu pljačku čiji je mehanizam nedavno razotkrio Insajder. Povećanjem akciza na derivate goriva kao i smanjenjem plata i penzija, država prebacuje finansijski teret na obične građane. Akcize čine drugi najveći izvor prihodovanja budžeta od poreza, posle poreza na dodatu vrednost, koji se takođe najviše ubira iz svakodnevne potrošnje. Tako, akcize na gorivo čine skoro 60 % akciznog prihoda, a prihodi od PDV-a i akciza zajedno čine više od 73 % prihoda budžeta od poreza. Poređenja radi, porez na dobit privatnih lica čini manje od 8 % ukupnih poreskih prihoda. Povećanje cene goriva dalje naravno utiče i na porast cena svih namirnica i usluga.
Ono što je jasno je da problem sa istim uzrokom, treba imati i ujedinjeni front borbe. O tome svedoči i razlika u načinu ophođenja koji je Vučić sa svojim konglomeratom pokazao tokom prošlogodišnjih aprilskih protesta i ovogodišnjih štrajkova i blokada. Prošlogodišnji aprilski protesti su imali ujedinjeni front sa sedam političkih i ekonomskih zahteva. Neki od njih su bili sloboda medija, departizacija, poboljšanje položaja radnika i životnog standarda. Oni su bili masovni i rasprostranjeni. Međutim, vlast je gotovo ignorisala protestante, a policije gotovo da nije bilo. Vlast se povukla, znajući da bi primena represije prema brojnim i ujedinjenim građanima samo podstakla još veću borbenost.
Dakle, izvodi se zaključak da je Vučić te proteste zaista smatrao realnom pretnjom. Sa druge strane, već iznetim načinom reagovanja prema svim nedavnim protestima i blokadama, vlast je bila oštra, beskompromisna, spremna da upotrebi represiju, hapšenja i insinuacije. Očigledno je da rascepkane borbe ne predstavljaju nikakvu pretnju za aktuelni režim jer ih Vučić i njegov tim veoma lako i pametno, uz pomoć proverenih metoda, guše. Dakle, potrebno je ujediniti partikularne borbe i stvoriti jak front. Međutim, mora se istovremeno izvući pouka iz prošlogodišnjih aprilskih protesta. Pokazalo se da masovnost, iako nužan, nije dovoljan uslov za radikalnije promene. Kada Vučić sledeći put skloni policiju sa ulica, to treba da bude signal da se protest mora radikalizovati, kako se ne bi kao prošli put ljudi umorili od mirnih šetnji bez rezultata. Narod i svi mi tada moramo kapitalizovati svoju brojnost.
Isidora Aćimov je apsolventkinja sociologije
Dušan Arsovski je master student filozofije
[1] Kada se uzme u obzir inflacija, kupovna moć plata i penzija je realno manja i pored toga što je došlo do njihovog faktičkog povećanja u odnosu na prethodno smanjenje.