Šestog februara 2019. Savez za Srbiju, koji čini nekoliko opozicionih stranaka, udruženja i lidera takozvane opozicije, uz podršku Pokreta slobodnih građana koji je nedavno dobio novog predsednika stranke, potpisali su takozvani Sporazum sa narodom, kao odgovor na želju organizatora protesta „1 od 5 miliona“. Protesti koji se održavaju već desetu subotu zaredom u Beogradu, ali i u drugim gradovima Srbije, povodom prebijanja jednog od lidera opozicije Borka Stefanovića u Kruševcu, ali i sve većih medijskih nesloboda i fizičkih pretnji novinarima u zemlji, poprimili su prilično neočekivane razmere, te se može primetiti da i uprkos negativnoj kampanji i iznošenju lažnih informacija od strane prorežimskih medija, ovi protesti postaju sve zapaženiji, kako u domaćoj, tako i u inostranoj javnosti. Kako protesti odmiču i kako se njima priključuje sve veći broj ljudi u raznim gradovima u Srbiji, pojavila se potreba za jasnim definisanjem onoga zbog čega oni jesu na ulicama. Do ovog dana, nije bilo kristalno jasno kakvi su zahtevi onih koji protestvuju osim slogana koji je bio najviše aktuelan, a to je „Stop krvavim košuljama“ kao aluzija na krvavu košulju lidera Levice Srbije Borka Stefanovića koji je u Kruševcu pretučen.
Ipak, tog šestog februara, barem u naznakama, dobili smo određene predloge koji bi trebalo da budu deo tog Sporazuma sa narodom. Iako opozicioni lideri tvrde da su tih sedam tačaka nešto što je najznačajnije i što će dovesti do popravljanja stanja i izmene nakaradnog političkog sistema u našoj zemlji, potrebno je detaljnije pogledati svaku tačku ovog sporazuma. Cilj ovog članka jeste da ukaže na manjkavosti u svim navedenim tačkama sporazuma.
Prva tačka kaže da se obavezuju za zajedničku borbu za slobodne medije i slobodne i poštene izbore na način na koji su definisali u zajedničkim uslovima opozicije za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora koji su sastavni deo ovog sporazuma. Ono što prvo upada u oči, a tako je i u ostalih sedam tačaka, jeste termin „obavezujemo se“. Ukoliko se zaista neko obavezuje na nešto, potrebno je jasno naglasiti na koji način se obavezuje. Da li zalaže svoj lični integritet (ukoliko ga ima), da li, recimo, zalaže svoju imovinu, ili možda svoju političku funkciju ili nešto slično. U bilo kom drugom smislu, to „obavezivanje“ ostaje prazno slovo na papiru. Drugo, u toj tački uopšte ne stoji šta je definisano u zajedničkim uslovima opozicije za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora. Naravno, ovde nije mesto da ulazimo u to da li je zaista moguće organizovati slobodne i poštene izbore u Srbiji u uslovima u kojima se građani Srbije primoravaju i potkupljuju radi osvajanja vlasti, ali i zbog toga što se političke odluke ne donose, ili ne donose samo u institucijama Republike Srbije i gde su spoljašnji pritisci na rezultate izbora toliki da ne možemo govoriti o potpunoj slobodi da se bira na izborima. Ne zaboravimo situaciju u kojoj su 2012. predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej i predsednik Evropske komisije Hoze Maunel Barozo u 18 časova, dakle dva sata pre zatvaranja birališta, čestitali Tomislavu Nikoliću na pobedi na predsedničkim izborima. I kao treće, čini se da su ovde pomešane „babe i žabe“. Nije jasno kakva je tačno veza između slobodnih izbora i slobode medija i zašto su oni spojeni u jednu tačku. Sloboda medija bi trebalo biti posebna tačka ovog sporazuma i ne samo to, već je potrebno jasno definisati kako je zamišljeno osloboditi medije. Ne bi se trebalo složiti sa tim da su pojedini lideri opozicije referentni primeri nekoga ko se za vreme obavljanja visokih funkcija borio za slobodu medija, pa nije jasno zašto bi se i sada za to zalagali.
Druga tačka govori o tome da se obavezuju da, sve dok se ne ispune traženi uslovi da izborni proces bude slobodan i pošten, na eventualnim izborima neće učestvovati. Pokušaj formiranja vlasti na osnovu rezultata takvih „izbora“ smatraće aktom rušenja ustavnog poretka. Takvu vlast smatraće nelegitimnom i protiv nje se boriti svim vrstama otpora i građanske neposlušnosti. Ovde je ključno pitanje zašto se na ovo nisu ranije obavezali, jer od 2012. do danas postoji osnovana sumnja u regularnost izbora, bilo predsedničkih, bilo parlamentarnih. Šta se to ključno izmenilo da ovakva inicijativa dolazi baš sada? Nije li ustavni poredak već nekoliko puta urušen? Isto tako, pitanje je šta spada u „sve vrste otpora“. To je širok dijapazon metoda kojim se može usprotiviti. Dakle, potpuno neodređena formulacija bez jasnog preciziranja šta će se desiti i kako će reagovati ako izbori ne budu regularni.
Treća tačka kaže: Obavezujemo se da ćemo nastaviti borbu svim raspoloživim legalnim sredstvima za demokratizaciju Republike Srbije. Obavezujemo se da ćemo se suprotstaviti nasilju, posebno svakom ekstremizmu povezanim sa režimom. Obavezujemo se na solidarnost u zaštiti svih ugroženih građana koji se nađu na udaru pesnice vlasti zbog drugačijeg mišljenja ili kritičkog delovanja i da ćemo pružiti pomoć i zaštitu ugroženim ljudima i grupama. Ovde vidimo kako su sad „sve vrste otpora“ svedene na borbu svim raspoloživim legalnim sredstvima. To već predstavlja redukciju načina na koji se otpor pruža. Opet nemamo naglašeno šta su te vrste otpora i šta su legalna sredstva. Jedno od njih može biti učešće na izborima, ali ukoliko se to u gornjoj tački odbija i ukoliko se smatra da su oni izgubili svoj legalitet, s obzirom na to da se ne organizuju na „pošten“ i zakonom propisan način, onda dolazimo do zaključka da izbori nisu rešenje za demokratizaciju Srbije. Postaje razumljivo zbog čega se ne želi učestvovati na izborima, ali ostaje nejasno kojim se sredstvima van toga može legalno boriti. Očigledno da u ovakvim uslovima takva legalna sredstva ne mogu da utiču na promenu ove vlasti. Na kraju, vlast ima dovoljnu većinu da svaki zakon može promeniti u Narodnoj skupštini, tako da nešto što se smatra nelegalnim prilično brzo može biti legalno. Borba protiv uzurpacije institucija nije moguća legalnim sredstvima, štagod se pod tim podrazumevalo.
Četvrta tačka govori o tome da se obavezuju da će obelodaniti i preispitati sve akte koji su do sada usvojeni i koje bi sadašnji nedemokratski režim usvojio, a koji ugrožavaju državne, nacionalne i ekonomske interese. Šta je garant toga? Opet se postavlja pitanje čime se obavezuju i koji su to akti. Da li to znači recimo raskidanje štetnih ugovora sa stranim investitorima? Ako do toga dođe, kako reagovati? Šta sa onim radnicima koji budu otpušteni? Kako uposliti ogroman broj nezaposlenih? Šta su to nacionalni interesi? Da li se misli na Kosovo i položaj Srba u regionu i ako da, kakav je stav po pitanju rešavanja tih problema? Pitanja je mnogo, a odgovora nijednog. Dakle, ne možemo znati šta se pod ovim interesima podrazumeva i kako ih rešavati ukoliko osvoje vlast.
Peta tačka kaže: Obavezujemo se da ćemo kao opozicija napustiti rad skupština u kojima je režim ukinuo demokratska načela i temelje parlamentarizma Narodne skupštine Republike Srbije, Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, Skupštine grada Beograda i drugih lokalnih samouprava i gradskih opština i time oduzeti bilo kakav legitimitet režimu. Izabrani poslanici i odbornici će na drugi način štititi interese građana Srbije na svim nivoima. Opet dolazimo do kontradiktornosti, jer se gore govori o „svim legalnim sredstvima za borbu za demokratizaciju“, a ovde se obavezuju da će napustiti sve one institucije koje potvrđuju važenje zakona, što na republičkom, što na pokrajinskom, gradskom i lokalnom nivou. Isto tako, ne kaže se na koji način se oduzima legitimet, kad koalicija koja ima većinu i u Narodnoj i u pokrajinskoj skupštini može donositi i većinski prihvatati zakone i njihovu primenu i prihvatanje, sa ili bez opozicije u skupštinama na raznim niovima. Dakle, i taj pokušaj očigledno ne bi dao nikakve bolje rezultate i ni na koji način ne bi ugrozio vlast. A opet, ne kaže se ni šta su ti „drugi načini“ borbe kako bi se zaštitili građani Srbije.
Sledeća tačka govori: Kada se izborimo za slobodne i poštene izbore zajedno ćemo raditi na formiranju zajedničke izborne liste na kojoj bi pored stranačkih kandidata za narodne poslanike uzeli učešće i predstavnici sindikata, strukovnih i građanskih udruženja, studenata, profesora, akademika i javnih ličnosti. Obavezujemo se da niko od potpisnika neće formirati parlamentarnu većinu na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou sa strankama postojećeg režima. Bilo bi logično da ova tačka ide na drugom ili eventualno trećem mestu. Nije jasno zašto su tačke ovim redosledom poređane, pa deluje kao da su bez bilo kakvog reda nabacane. Formiranje zajedničke liste na kojoj neće biti samo političari ne predstavlja nikakvu garanciju slobode biranja na listi. Nije toliko bitno ko je na listi, koliko je bitno pod kojim je rednim brojem na listi. To što će neki predstavnik sindikata, student, akademik ili javna ličnost biti stoti, a ne u prvih deset na listi, ne znači da je time zadovoljen nekakav demokratski uslov. Ukoliko će u prvih deset, dvadeset ili trideset na listi biti sva ona lica koja smo već imali prilike da vidimo i za koje znamo kako se politikom bave, teško da će takva lista izabrana u parlament, doneti bilo kakvu promenu. Da ne govorimo o tome koliko je produktivno stvarati zajedničku listu onih kojima je trebalo šest godina da se dogovore da izađu u javnost u okviru nekakvog saveza. Pitanje je kako će funkcionisati savez sa toliko raznorodnih politika. Takođe, to što se neće praviti koalicija sa onima koji su trenutno na vlasti, ne znači da mnogi zarad te iste vlasti neće preleteti u njihovo jato čega smo svedoci već 20 godina na našoj političkoj sceni. Mogućnost za dalja preletanja i dalje ostaje otvorena, a to se ovom tačkom ne onemogućava, niti pominje.
Poslednja tačka se čini konkretnijom, ali sa isto tako puno manjkavosti: Nakon sprovedenih slobodnih i poštenih izbora obavezujemo se na formiranje vlade stručnjaka sastavljene od odgovornih i stručnih ljudi na čelu sa nestranačkim premijerom. U toj vladi neće biti niko od aktuelnih lidera opozicije, a biće oročena na godinu dana. Vlada stručnjaka sa novoizabranom Narodnom skupštinom Republike Srbije ispuniće sledeće preduslove za vraćanje demokratskih načela i vladavine prava u Srbiju: obezbediti vraćanje demokratskih načela i vladavinu prava u Srbiji i poštovanja ustavnih načela o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i slobodne i fer izbore; uspostavljanje nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva; uspostavljanje nezavisnosti Ustavnog suda Srbije; uvođenje specijalnog tužioca za korupciju, organizovani kriminal i trgovinu uticajem; osnaživanje uloge Državne revizorske institucije u kontroli trošenja budžetskih sredstava; utvrđivanje kriterijuma za izbor javnih funkcionera; zaštita nezavisnih i regulatornih tela i institucija od stranačkog uticaja; lustracija; uspostavljanje socijalnog dijaloga i obeštećenje državnim merama oštećenih građana; ispitivanje porekla imovine; izmena izbornog zakonodavstva; poštovanje prava na lokalnu samoupravu.
Ova tačka deluje kao najpreciznija, pošto se ukazuje na to šta bi trebalo biti zadatak te vlade stručnjaka koja se predlaže. Predlaže se i nestranački premijer. To što je premijer nestranački, ne znači da nije pod uticajem dominantnih stranaka, naročito to ne znači u državama poput naše koja je tipičan primer partokratske države. Drugo, ne treba zaboraviti da je i sadašnja premijerka Ana Brnabić, oficijelno nestranačka premijerka. Takođe, ne treba zaboraviti da je i Mirko Cvetković postavljen kao stručnjak iz oblasti ekonomije kao nestranačka ličnost. Čini se da je ta krinka nestranačke ličnosti na mestu premijera bila aktuelna uglavnom kada se težilo da predsednik države prigrabi svu vlast u svoje ruke, kako su to činili Tadić, a sada Vučić. Otuda nam iskustvo govori da nestranački premijer ne znači i smanjenje uticaja dominantnih stranaka, njihovih lidera i predsednika zemlje na tog premijera.
Treba biti skeptičan i na toj ravni gde se stručnjaci postavljaju na političke pozicije. Uz sve poštovanje stručnih ljudi i njihovih znanja i njihovog rada i zalaganja u svojim oblastima bavljenja, nameće se pitanje da li su oni sposobni da svoje zamisli sprovedu u delo. Biti stručnjak u nekoj oblasti ne znači znati i sprovesti u delo neku političku platformu. Stručnjaci su najčešće stručnjaci u svojim teorijskim oblastima, često bez želje da se uključuju u svakodnevnu politiku. Bilo bi zanimljivo videti koji bi to stručnjaci bili spremni da založe svoj lični integritet i svoj ugled, zarad pokušaja da nešto konkretno promene uključivši se u politiku. To je za njih i njihovu zajednicu svakako veliki rizik. Takođe, niko nam ovom tačkom ne garantuje da ti stručnjaci u isto vreme neće biti i članovi ili obavljati funkcije u nekoj od tih stranaka. Nameće se tako pitanje: Da li su oni na toj poziciji jer su stručnjaci, ili su na toj poziciji jer su u toj stranci koja je na vlasti? Ovde je važan i vremenski horizont. Ostaje nejasno zašto bi ta vlada stručnjaka bila na vlasti samo godinu dana, a ne recimo dve ili tri. Na koji način je procenjeno da je za promenu svega navedenog potrebno tačno godinu dana? Da li se sve gore popisane stvari mogu urediti za godinu dana i na osnovu čega se do toga došlo? Ili možda politički lideri ne mogu da izdrže duže od godinu dana bez vlasti u svojim rukama?
Svih sedam tačaka zapravo predstavljaju jednu finu šminku i ulepšavanje već postojećeg političkog sistema, a ne njegovu promenu, koja je neophodna. Vidljivo je da je reč o paušalnim tačkama koje su toliko generalizovane da deluju kao skup ispraznih rečenica. Politički sistem ovakav kakav je, aktuelan je skoro 30 godina. Toliko razvijen sistem nije moguće promeniti za jednu godinu ma koliko ti stručnjaci bili stručni. Treba imati u vidu kome bi taj sporazum trebalo da bude upućen. Upućen bi trebalo biti pre svega, udruženjima, sindikatima, studentima, akademicima i svim drugim građanima koji u protestu učestvuju i onima koji imaju nameru da im se priključe. Nijedna tačka ne govori o tome na koji način je potrebno preurediti privredu zemlje da bi ona bila produktivnija. Nema nijedne tačke koja govori o položaju radnika, o donošenju novog zakona o radu, o jačanju radničke klase i poboljšanju njihovih prava, o pravima žena i popravljanju njihovog ugroženog položaja u društvu, poboljšanju statusa penzionera i generalno, zaštiti najsiromašnijih i najugroženijih slojeva. To bi možda zanimalo sve radničke sindikate, udruženja radnica i radnika, i sve obespravljene i siromašne koji pružaju podršku protestima i koji su Vučićevom politikom najviše pogođeni. Takođe, nema nijedne tačke koja govori o tome na koji način bi trebalo osnažiti domaću poljoprivrednu proizvodnju, jer bi to pitanje zanimalo pre svega i neke koji ove proteste podržavaju, na primer udruženje malinara, koje se već godinama bori za bolji položaj onih koji proizvode malinu koje se smatra najkvalitetnijom na svetu, ali i druga udruženja poljoprivrednih proizvođača. Šta je sa sistemom obrazovanja? Da li će tu doći do promene? Da li će se menjati odnos prema osnovnoškolskom, srednješkolskom i visokoškolskom obrazovanju? Ta pitanja bi zanimala studentkinje i studente, ali i profesorke i profesore i akademike u protestu. Isto tako, uopšte se ne postavlja pitanje smanjenja administracije i birokratije u našoj zemlji. Da li nam je potrebno toliko zaposlenih u javnom sektoru? Kome taj broj odgovara? Da li onima koji čine vlast kako bi im podelili svoje partijske knjižice i na taj način sebi obezbedili sigurne glasove na izborima, ili su u tom broju potrebni da bi zaista obavljali neku funkciju značajnu po čitavo društvo? Da li nam je i dalje potrebno 250 poslanika u Narodnoj Skupštini na sedam miliona stanovnika? Ovo su daleko bitnija pitanja ukoliko je opoziciji zaista stalo do promene nakaradnog političkog sistema. Očigledno je da su ovde suštinska pitanja promašena i da je ovaj nekonzistentni skup tačaka na jednom mestu, daleko od bilo kakvog sporazuma sa narodom. Jer većinu ovog naroda čine poljoprivrednice/i, radnice/i, obespravljene/i, siromašne/i, kao i one/oni koji bezakonito bivaju izbacivani iz svojih domova i oni koji svakodnevno strepe za svoju egzistenciju, čija prava ovim sporazumom, ako on to uopšte jeste, nisu ni obuhvaćena i čija prava ovakav sporazum očigledno ne prepoznaje.