Evropski kontinent je nakon mnogo godina u plamenu. Zaista je retko koji stanovnik Evrope mogao pretpostaviti da će pored svih nedaća koje su čitav svet zadesile, doći još jedna ozbiljnija. Da zlo bude gore, plamen je toliko blizu da njegovu preteću toplotu oseća i naš region. Balkansko poluostrvo i njegovi stanovnici na svaki rat u neposrednoj blizini, hteli to ili ne, osete blagu jezu i hladno probijanje znoja. Zašto je to tako, šira je tema kojoj ovde nije mesto, ali je delom svakako posledica nerazrešenih sukoba među balkanskim narodima na ovom podneblju iz ne tako daleke prošlosti.
Mnogi autori govore da je nakon 24. februara stvari vrlo teško vratiti na period pre tog datuma. Napad Ruske armije na jednu suverenu i nezavisnu zemlju u Evropi svakako predstavlja presedan. Malo ko je zaista očekivao da će do direktnog sukoba doći, iako naknadno saznajemo da je ovakva mogućnost najavljivana nekoliko meseci ranije. Autor ovih redova bio je sklon da poveruje da će do sukoba doći nekoliko dana pre samog rata, kada je čuo za vest da su mnogi ukrajinski oligarsi privatnim avionima rešili da napuste zemlju. Naravno, to nije bila nužna pretpopstavka da se tako nešto zaključi, ali je vrlo jak indikator neposredne ratne opasnosti. Nije ovo niti prvi, niti poslednji rat u kojem prvo svoje živote spašavaju najbogatiji slojevi jednog društva. A ostane da gine sirotinja.
Ruska agresija na Ukrajinu izazvala je ogromne reakcije. Naročito u okviru zemalja članica EU i članica NATO saveza. Jednoglasno je Unija rešila da uvede stroge sankcije Ruskoj federaciji. Mnogi tumači ovog sukoba čak idu dotle da kažu kako je Putin agresijom na Ukrajinu kao nikada do sada ujedinio EU i NATO. Za sada iako jake, te sankcije ne pomažu u prekidu napada na Ukrajinu, a i nisu baš potpune. Premda su sankcije štetne i za one zemlje koje su ih Rusiji uvele, ipak takve zemlje primarno gledaju sopstveni interes. Ali naravno, nisu u tome usamljene.
Pozicija Srbije u rusko-ukrajinskom sukobu vrlo je specifična. Reklo bi se da je posle Rusa i Ukrajinaca, ovaj sukob najteže pao Srbima. Razlika je samo u jednom. Kada kažem Rusa i Ukrajinaca tu mislim na obične ljude, s jedne strane pogođene sankcijama usled sulude ideje Vladimira Putina da napadne Ukrajinu, a s druge strane na običan ukrajinski narod koji trpi razarajuće posledice ruske agresije. U slučaju Srbije stvari su nešto drugačije. Sukob u Ukrajini nije toliko teško pao narodu, koliko njegovom rukovodstvu.
Nakon nekoliko dana neoglašavanja i pritisaka da se izjasni rukovodstvo Republike Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem, Anom Brnabić i Ivicom Dačićem, udostojilo je srpsku i evropsku javnost zvaničnim odgovorom. On bi se mogao sažeti u jednu prosto proširenu rečenicu: Osuđujemo svaki vid napada na jednu suverenu i nezavisnu zemlju, pa tako i na Ukrajinu, ali sankcije Ruskoj federaciji uvoditi nećemo. Drugim rečima, zauzeta je određena pozicija balansa, „da se niko ne naljuti“. Takav stav je relativno dobro prošao i na Istoku i na Zapadu, a šta će se dalje dešavati, to niko ne zna. Nekoliko dana nakon te objave Srbija je u okviru UN-a glasala za osudu ruske agresije na Ukrajinu. Time je pozicija Srbije za nijansu pojačana.
Međutim, za onoga ko prati geopolitička zbivanja, ali i lokalne političke prilike, indikativno je uočiti da je Srbija, uz Bosnu i Hercegovinu, jedina zemlja u ovom delu Evrope koja nije odlučila uvesti sankcije Rusiji. Čak i nešto šire od samog Balkana. Dok je u slučaju Bosne i Hercegovine taj stav usled permanentne nestabilnosti države u velikoj meri razumljiv, razlozi Srbije za politiku balansa imaju nešto dublje korene.
Primarno, politika balansa i nesvrstavanja Srbije ima jedan dugoročan uzrok, koji u proteklih dvadesetak, a možda i tridesetak godina Srbija nikako ne rešava, a koji proizvodi upravo sada viđene posledice. Srbija i njena rukovodstva u protekle tri decenije pokušavaju da se što manje opredele i da imaju neku međupoziciju u svakom važnom geopolitičkom pitanju. Razumljivo je da je to stvar diplomatije, političke trgovine, nezameranja velikim silama usled problema sa Kosovom i Metohijom, ali je ovde posredi nešto drugo. Čini se da gotovo sve vladajuće strukture u Srbiji nakon 1989. nisu jasno procesuirale da je geopolitička karta sasvim drugačija nego pre te godine. Hladnog rata u onom obliku pre 1989 više nema, ili ga do ovog rata nije bilo. A ni sada nije isti kao tad.
Socijalizam je utihnuo, SSSR nestao, Jugoslavija je nestala. Više nije bilo potrebe za medijacijom jedne veće zemlje između dve super sile.
Osim toga, ni Srbija nije SFRJ. To je bila daleko veća, daleko brojnija i daleko uticajnija zemlja od današnje Srbije, usudim se reći, u svetskim okvirima i u potpuno drugačijem geopolitičkom kontekstu. Srbija je zemlja od oko 6,5 miliona stanovnika sa ne tako velikom teritorijom i ne tako velikim uticajem, uz to okružena zemljama članicama NATO od kojih su neke i članice EU. Ona jednostavno nema kapacitete da može da balansira između proruskog i prozapadnog bloka. Takođe, ne poseduje ni neke značajne resurse kojima bi ostvarivala komparativne prednosti u odnosu na oba bloka, kako bi na taj način barem u nekoj meri bila nezavisnija od oba i imala barem neki privid ucenjivačkog kapitala u svojim rukama, kako bi tu poziciju nesvrstavanja održala. Dakle u tom smislu, Srbija kao mala zemlja, potpuno zavisna od evropskih i svetskih zbivanja i inostranog kapitala, nije u stanju da vodi politiku neopedeljenosti.
Upravo je nemanje ucenjivačkog kapitala i nedostataka komparativne prednosti u nekim resursima, bilo ekonomskim, bilo političkim, razlog za drugu vrstu problema. Kako je već rečeno Srbija zavisi od inostranog kapitala. Priliv inostranog kapitala na nesreću Srbije, dolazi upravo iz zemalja članica EU i Ruske federacije, uz NR Kinu, koja je vanevropska zemlja. Međutim, jasna je nesrazmera priliva kapitala u Srbiju u proteklih dvadeset godina. Neke procene govore da oko 70% priliva inostranog kapitala u Srbiju najčešće kroz kredite, dolazi iz zemalja članica EU. Rusija je kao spoljno-trgovinski partner Srbije negde tek na sednom ili osmom mestu. Ipak, srpska privreda je oko 90% zavisna od ruskog gasa i naftnih derivata iz ove zemlje. Otuda je Srbiji veliki problem da stane na jednu ili drugu stranu, jer kao u priči o Tamnom Vilajetu, „ko kamenje ponese kajaće se, ko kamenje ne ponese, kajaće se“.
Ali ako stvari postavimo ovako i stavimo ih u kontekst rusko-ukrajinske krize dolazimo do nečeg što baš i nema veze sa opredeljenošću. Jer da bi se oko nečega opredelili morate imati slobodan izbor da to učinite. Da li Srbija slodobno bira u ovom slučaju? Naravno da ne. Srbija dakle samo deklarativno pristupa problemu rusko-ukrajinskog sukoba, a zapravo štiti sebe. Dakle, to nije istinska želja za neopredeljenošću. To je pre svega nametnuta želja za neopredeljenošću. Ipak, ukoliko proširimo problem i na druge zemlje, da li su one slobodno odabrale da uvedu sankcije Rusiji? Verovatno ne, jer su sledile politiku velikih sila unutar EU. Ali postoji jedna bitna razlika. Za razliku od Srbije, one se jesu opredelile, svesne da će zbog toga imati gubitke. Srbija se nije opredelila, nesvesna da će zbog toga takođe imati gubitke.
I tu dolazimo do trećeg problematičnog momenta koji se nastavlja na gore navedeni. Da li je konstatacija srpskog rukovodstva da Srbija mora ostati neutralna zaista istinska neutralnost? To je možda i najvažnije pitanje. Dakle Srbija može deklarativno biti neutralna. Ali jedna je stvar šta ste vi deklarativno, a sasvim druga šta je real – politika. Srbija je, kako je već rečeno okružena zemljama EU i NATO. Kao takva nema preveliki manevarski prostor delovanja. EU i NATO su oko nje, a Moskva nije baš toliko blizu. Ako Ruska federacija nametne sankcije EU i ako EU nametne sankcije Ruskoj federaciji, Srbija će kao zemlja u procepu između dva bloka to itekako osetiti. Dobijaće šamare i po levom i po desnom obrazu. Primera radi, šta ukoliko se ostvare pretnje Bugarske da će zatvoriti plinovod u svojoj zemlji, ukoliko Rusi budu zahtevali da im gas plate u rubljama a ne u dolarima? Koga će to pogoditi? Srbiju naravno. Onu istu Srbiju koja Rusiji nije uvela sankcije, jer je srpska privreda 90% zavisna od ruskog gasa. Koja bi u tom slučaju bila razlika između uvođenja i neuvođenja sankcija Ruskoj federaciji od strane Srbije? Čini se da je ne bi bilo. Otuda politika balansiranja i neopredeljenosti, ne znači i nužno neopredeljenost i benefit od toga. Srbija nije sama u Evropi i nije na granici sa Rusijom. Ona je evropska, balkanska zemlja okružena drugim zemljama, koje su u tesnim vezama sa EU i NATO. Pritisak na Srbiju otuda, može biti samo veći.
Do sada je reč bila uglavnom o tome zašto je neopredeljenost neodrživa u okvirima odnosa Srbije i drugih zemalja. Međutim, neopredeljenost ima još jednu vrlo značajnu dimenziju u unutrašnjem kontekstu Srbije. Zemlju trećeg aprila čekaju izbori za predesednika, parlament i lokalne vlasti. Aleksandar Vučić će trčati novu predsedničku trku i u tom smislu u okviru predizborne kampanje, mora pažljivo birati kakve će političke poteze povlačiti. Kako je srpsko društvo u velikoj meri već dvadeset i više godina podeljeno na proevropsku i prorusku sferu uticaja (doduše više na prorusku), a kako stranka predsednika Vučića funkcioniše po catch-all principu spajanja nespojivog, radi privlačenja što većeg broja birača na svoju stranu i posledično održanja na vlasti uz masovnu podršku, logično je povući potez da se ne opredeli niti na jednu stranu. Osuđivanjem ruske agresije izašao je u susret proevropskoj javnosti. Neuvođenjem sankcija Rusiji izašao je proruskoj strani u susret. Ipak, i jedni i drugi su se našli uvređenim, pa smo tako nakon proruske podrške u Boegradu, jedine u Evropi, imali i proukrajinsku podršku, samo nekoliko dana kasnije. Čini se da ni na unutrašnjem planu politika neopredeljenosti u ovom slučaju nije dala baš potpuno željene rezultate, a posledice toga ćemo videti nakon trećeg aprila. Ono što je sasvim izvesno je da takva pozicija u ovom smislu može doneti samo Vućiču lično, ali ne i narodu koji će ovakvim mehanizmom postati samo još oštrije podeljen unutar sebe.
Poslednji problem koji se uočava u neopredeljenom stavu srpskog rukovodstva po pitanju rusko-ukrajinskog rata, više je moralno, nego političko. Naime, stiče se utisak da stav o neopredeljenosti zapravo nije do kraja iskren. Iako se napominje da im je žao što se to desilo, da je ukrajinski narod bratski narod, kao i ruski, da treba poslati humanitarnu pomoć i udomiti izbeglice iz Ukrajine, itd. čini se da od silne pragmatičnosti tu ima jako malo emocija za realna stradanja ukrajinskog naroda. Uprkos tome što Ukrajina čvrsto stoji na pozicijama poštovanja Međunarodnog prava i nepriznavanja Kosova i Metohije kao nezavisne zemlje i podrške ukrajinskog predsednika Leonida Kučme SR Jugoslaviji nakon napada NATO-a 1999.
Nije tajna da je Vučić nekoliko puta svečano dočekivao Putina, da mu je stotine hiljada građana u Beogradu klicalo, da je Srpska pravoslavna crkva u izuzetno jakim vezama sa Ruskom pravoslavnom crkvom, te da u jednom delu ekonomske, političke, pa i intelektualne javnosti u Srbiji postoji vrlo jaka tendencija za još jačim vezama sa Putinovom Rusijom,. Uostalom i same ankete u Srbiji neretko pokazuju da je Vladimir Putin vrlo popularan političar u Srbiji, s jedne strane, zbog svog autoritarnog načina vladanja, a sa druge, jer je prepoznat kao „stariji brat“, neko ko bi stao u zaštitu Srba „od zlog Zapada“, ukoliko bi ih snašle neke strašne nedaće. Uz to, Ruska federacija takođe stoji na pozicijama odbrane Rezolucije 12/44 SB UN koja propisuje celovitost Srbije.
U tom smislu očigledno se ne shvata da tobožnjim balansiranjem i neopredeljenošću, ne bivamo neiskreni samo prema Ukrajini i njenom narodu koji strada i ruskom narodu koji strada kao kolateralna šteta Putinove agresije. Ovim takođe bivamo neiskreni i prema samima sebi, jer ni nakon trideset godina još uvek nemamo bazični konsenzus oko toga u kom pravcu želimo da se krećemo. Kao da nam je kompas upao u neki vrlo dubok džep, a naša ruka nije dovoljno duga da ga dohvati, ali ga oseća pod prstima. Neopredeljenost tako možda jeste kratkoročno korisna. Ali dugoročno biva pogubna, čemu ćemo tek biti svedoci. Neopredeljenosću se kratkotrajno čuva mir u kući i biva dobar sa komšijama. Ali u sadašnjem kontekstu, to samo dodatno produbljuje neizvesnost. Uz to, treba biti svestan još jedne vrlo važne stvari. Neopredeljenost i balansiranje u politici nije nužan pokazatelj toga da je to željeni smer jedne državne politike. On može, i neretko i implicira nešto sasvim drugo. Da se balansira, jer se zapravo ni ne zna šta je pravi smer državne politike. A to je posledica našeg izgubljenog kompasa.