Polako se kraju bliži još jedna kalendarska godina u kojoj vladajuća koalicija okupljena oko SNSa kao stožera te koalicije već sedam godina i koji mesec više, dominira srpskom političkom scenom. Ostati u Srbiji tako dugo na vlasti, pri čemu se ne nazire kraj ovoj dominaciji, nije nimalo lak zadatak. Težini opstanka na vlasti doprinose gotovo svakodnevne afere koje se u javnosti otvaraju od strane takozvanih opozicionih snaga okupljenih pre svega oko Saveza za Srbiju, a koje bi u nekoj ozbiljnoj zemlji, ne samo uzdrmale vladajuću koaliciju, već bi je veoma verovatno, učinili bivšom vladajućom koalicijom. Afere Krušik, Jovanjica, diploma Nebojše Stefanovića, ali i jedna razrešena od strane Beogradskog univerziteta vezana za doktorat ministra finansija Siniše Malog, svakako su i više nego dovoljan razlog za tako nešto. Međutim, Srbija ni po čemu ne može imati status uređene države i uređenog društva. Jedan od dokaza društvene posrnulosti naše svakodnevice upravo jeste čijenica da afere u koje je nesumnjivo umešan dobar deo samog političkog vrha države, ni na koji način ne dodiruju javnost u Srbiji, ili dodiruju samo jedan uzak sloj slobodno mislećih građana koji nemaju ni snagu, ni kapacitet, ali ni prostor da na značajniji način utiču na mase.
Ova činjenica svakako navodi na niz pitanja, a jedno od ključnih je sledeće: Kako je moguće da je stvorena takva društvena atmosfera u kojoj i uprkos ozbiljnim aferama koje gotovo nedeljno isplivavaju na videlo dana, ova koalicija okupljena oko SNS i dalje suvereno vlada Srbijom i to samo blago okrznuta?
Prvi od odgovora koji bi mnogima pao napamet jeste okupacija medija sa nacionalnom frekvencijom što svakako jeste dobar razlog opstanka vlasti. Međutim, ne treba ispustiti iz vida da okupacija medija predstavlja samo metod suverenog vladanja i dominacije vladajuće koalicije, neku vrstu instrumenta pomoću kojeg se vlast učvršćuje i održava sve ove godine. A svaki metod ili instrument se primenjuje da bi se došlo do određenog cilja. Zato je vrlo važno govoriti i o onome šta je okupacija medija sa nacionalnom frekvencijom proizvela kao cilj, kroz ovaj vremenski period koji traje nešto više od sedam godina.
Okupacija medija sa nacionalnom frekvencijom je pre svega mehanizam preko kojeg je moguće pristupiti očima i ušima najvećeg broja građana Srbije, za razliku od kablovskih televizija koje su u ruralnim područjima Srbije jako slabo dostupne. Drugo, gledanje televizija sa nacionalnom frekvencijom, zbirno gledano, je nekoliko puta više zastupljeno od gledanja kablovskh televizija. Prema određenim istraživanjima koja se obavljaju na sedmičnom nivou, udeo gledanosti televizija sa nacionalnom frekvencijom (RTS1,RTS2, Pink, O2 i TV Happy) dostiže u proseku oko 60%.1 Ako tu dodamo i TV Prvu, udeo gledanosti televizija sa nacionalnom frekvencijom verovatno prelazi i 70%. Otuda nije čudno što je preuzimanje medija sa nacionalnom frekvencijom od strane ljudi bliskih vladajućoj koaliciji postao važan korak i mehanizam preko kojeg je moguće sprovoditi i nametati poželjnu sliku društvene stvarnosti, koja kao dugoročan cilj ima što duži opstanak na vlasti.
Pitanje poželjne slike društvene stvarnosti zapravo jeste ključno pitanje koje treba dublje analizirati. Ona se u najvećem broju slučajeva stvara izmišljanjem afera koje samim tim što su izmišljene, nemaju realnu potporu u stvarnosti. Izmišljene afere koje se plasiraju preko okupiranih medija naravno nisu proizvod slučajnosti, već vrlo dobro razrađenog mehanizma manipulacije masama putem medija, upravo sa željom da se stvori gorepomenuta poželjna slika kojom bi se vlast dalje održavala. Izmišljene afere ispunjavaju ulogu simulakruma. Nepohodno je dakle, stvoriti lažnu sliku, falsifikat, prema kojem će biti uperena sva medijska pažnja i pažnja javnosti, kako bi se na taj način prikrila istina. Kako se na jednom mestu kaže, „preusmeravanjem pažnje ka kopiji, egzistencija originala više nije sporna. Percepcija, a i kritika onda su preusmerene ka falsifikatu (eventualno i ka falsifikatorima), ali i ka pitanjima u vezi s tim da li je reč o dobroj (uspeloj) ili lošoj (neuverljivoj) kopiji. Pitanje realnosti originala ne samo da prestaje da bude predmet pažnje, već se uopšte ni ne postavlja. […] Prema Bodrijarovom određenju simulakruma bilo bi ono koje kaže da je on falsifikovana slika nepostojećeg originala.“2
Dakle, nameće se takva medijska slika u kojoj istina više ne igra nikakvu ulogu. Bitno je da falsifikat bude što uverljiviji kako bi se na njega skrenula sva medijska pažnja. Naravno skretanje pažnje ka određenom falsifikatu neuporedivo je lakše kad pod kontrolom imate medije koji zajedno imaju izuzetno veliki udeo u ukupnoj gledanosti. Rapravljanjem o tome da li je falsifikat uverljiv ili ne, dolazimo do vrlo važnog cilja, a to je zanemarivanje originala i realne slike stvarnosti, koja zapravo premeštanjem medijske pažnje na falsifikat, gubi na važnosti.
To se jasno vidi u odnosu vladajuće koalicije prema takozvanoj opoziciji. Kada se plasira neka izmišljena afera, od strane vladajuće koalicije takozvana opozicija je prinuđena da se od izmišljene afere brani, iako njeni pripadnici mogu biti svesni da ona nije istinita. Tako se u javnoj sferi vodi polemika oko toga da li je nešto dovoljno uverljivo ili ne i koliko je uverljivo ili ne, da bi se smatralo istinom. Dakle raspravlja se o izmišljenoj stvari, o falsifikatu, a ne od onome šta je objektivna istina. Afere koje se ispostave kao deo objektivne istine, pokrivaju se falsifikatima koji dolaze na njeno mesto.
U ovaj mehanizam vladavine ne moraju spadati samo afere. Manipulacija podacima, odnosno njihovim objašnjenima je takođe podložna falsifikatima. Primera radi, ovih dana je aktuelna priča o tome kako je stopa nezaposlenosti u Srbiji 9,5% što za treći kvartal 2019. potvrđuje i Republički zavod za statistiku.3 Od strane vlasti to je predstavljeno kao ogroman uspeh Vlade i predsednika Vučića i njihovog svesrdnog zalaganja i beskompromisnog rada na ekonomskom prosperitetu države, dovođenju i daljem privlačenju stranih investitora i povećanju uposlenosti, ali je i to određena vrsta falsifikata. Jer je realna politika koju su Vlada Republike Srbije i Vučić sproveli posledično imala drugačiji razlog smanjenja nezaposlenosti na 9,5%. Glavni razlog smanjenja nezaposlenosti je masovni odlazak mladih i radno sposobnih iz Srbije, oko 51000 godišnje od kojih je ogroman broj u Srbiji bio nezaposlen.4 Ali ipak, taj podatak nije ono što se ističe u prvi plan preko medija sa nacionalnom frekvencijom. Jer istina ostaje van analize ako se bavimo percepcijom falsifikata kao uverljivog ili manje uverljivog. Preko medija se nameće ono što je falsifikat. A to je ono što je narativ Vlade i predsednika o kojem se diskutuje. Analitičarima, apologetama vladajuće politike se kao tema nameće više to da li je uposlenost tolika ili ne, da li su strane investicije tolike ili ne, koliko one utiču na ekonomski prosperitet itd. Dakle, svo vreme se bavimo falsifikatom, a manje onim što je realna slika stvarnosti u kojima leže glavni uzroci smanjenja nezaposlenosti.
Osnovne dve funkcije simulakruma leže u tome da falsifikovana, lažna slika bude shvaćena kao realnost od strane onoga kome se falsifikovana slika nameće. Sa jednim osnovnim ciljem: da bi se prikrilo da je prava istina odnosno realnost izgubljena. Na mesto nje dolazi falsifikat. S druge strane, ideja simulakruma je da stvori virtuelnu realnost koja je ipak u nekoj meri povezana sa realnim svetom. 5
Prva funkcija je manje-više objašnjena kroz gorenavedene primere, ali druga funkcija zavređuje izvesnu pažnju. Bodrijar pokušava da ovu funkciju objasni preko reklamiranja na primeru građana Los Anđelesa. Po njemu, taj grad je imaginaran, a glavna obaveza i odgovornost njegovih građana jeste da se neprekidno smeju i pokazuju kako su srećni, da bi se stvorio privid savršenog života.6 Prenesemo li ovaj primer na mehanizme vladanja vladajuće koalicije, a naročito SNSa i njegovih birača, njihovi verni birači i pratioci na raznim mitinzima podrške, otvaranjima auto-puteva i svim drugim manifestacijama u režiji SNSa, neprekidno moraju pokazivati kako su veseli i srećni što su tu, iako su mnogi tu protiv svoje volje, upravo zato da bi se stvorio utisak da živimo u savršenom društvu, onakvom kakvo proističe iz narativa vlasti i predsednika Republike. Iako je istina, u značajnoj meri izgubljena i potpuno drugačija. Tako su obe funkcije simulakruma ispunjene. Naravno uz svesrdnu podršku medija sa nacionalnom frekvencijom.
Kako to utiče na samog primaoca informacija? Kako Bodrijar smatra, on se ponaša kao simulant-bolesnik. Postavlja se pitanje da li je on bolestan ili nije budući da proizvodi „prave“ simptome proizvedene simulacijom. S njim se ne može postupati ni kao sa zdravim ni kao sa bolesnim čovekom. Dakle, on se može osećati bolesnim, prihvata simulaciju koja je falsifikat, može umisliti da je bolestan, ali je ključno pitanje da li je objektivno bolestan. Ako bi se tako posmatralo onda bi svaka bolest bila izvodljiva iz perspektive bolesnika, čime bi medicina koja o tome objektivno presuđuje izgubila na smislu.7
Primenjeno na našu stvarnost, primalac informacija prihvata da se ponaša kao simulant lepe stvarnosti. On se ponaša kao da zaista veruje u ono što mu se nameće kao falsifikat, a falsifikati proizvode željene efekte. Primaoci informacija se stoga ponašaju kao bolesnici koji veruju u svoju umišljenu bolest, da zaista veruju u ono što je falsifikat, iako falsifikat nije odraz objektivnog stanja, kao i njihova bolest. Falsifikat nametnut od strane kontrolisanih medija primaocu informacija, postaje moguć i izvodljiv, čime objektivnost, odnosno istina gubi na smislu. Otuda kao što se sa umišljenim bolesnikom ne može postupati ni kao sa zdravim ni bolesnim, tako se ni sa primaocem informacija koji veruju u falsifikat, ne može postupati ni kao sa maloumnim, niti sa nekim ko ispravno rasuđuje. Njima falsifikat postaje jedina realnost, pošto je objektivna realnost njime zamenjena.
Simulakrum postaje i sam vođa. Vučić predstavlja personifikaciju vlasti. Suspenzijom pravne države i državnih institucija, sve grane vlasti bivaju personifikovane u vođi. On se svodi na nivo obožavanja i glorifikacije. Parafrazirajući Bodrijara, kao što je božanstvo personifikovano preko ikona, i kipova-idola, tako i primaoci informacija koji veruju u falsifikat, veruju da je i država i vlast personifikovana u liku jednog čoveka, koji sebe nameće vođom. U taj falsifikat se veruje od strane primaoca, a ta slika, ikonografija i idealizacija vođe se nameće preko medija sa nacionalnom frekvencijom.
Ovim mehanizmima, držanjem javnosti u falsifikovanom, izvitoperenom stanju, preusmeravanju stvarnosti ka kopiji i analizom iste, stvaranjem privida savršenog života, vladajuća koalicija uspeva da toliko dugo opstaje na vlasti i da je afere bilo kog tipa za sada, značajno ne ugrožavaju. Ovakav sistem i mehanizam vladavine izuzetno je teško razbiti. Jedan od mogućih načina jeste očekivanje da će se mehanizam u nekom trenutku iznutra urušiti. Postavlja se pitanje da li je moguće proizvesti beskonačan broj falsifikata sa ciljem da se prikriju realne afere, kako bi se na vlasti moglo odžati. Nedostatak falsifikata može nas navesti da poverujemo u nešto što nije falsifikat, a to je original. Isto tako, potencijalnim oslobađanjem medija sa nacionalnom frekvencijom, smanjuje se mogućnost falsifikacije i u velikoj meri bi došlo do prekidanja lanca proizvodnje i nametanja falsifikata. To bi bila dva važna preduslova da primaoci poruka, ni maloumni, ni zdravog rasuđivanja, prestanu biti simulanti „lepe stvarnosti“.
U nadi da će što pre spoznati objektivnu ružnu stvarnost.
foto: Koreni.rs
- Više o ovome na: http://www.advertiser-serbia.com/oznaka/gledanost-tv/
- Đorđević, Đorđe, 2016. Bodrijarovo viđenje uloge masovnih medija u savremenom društvu, Teme, god. XLI, str. 391-406
- Više o ovome na: https://publikacije.stat.gov.rs/G2019/Pdf/G20198005.pdf
- Više o ovome na: http://rs.n1info.com/Vesti/a524373/Srbiju-mesecno-napusti-vise-od-4.000-ljudi.html
- Đorđević, Đorđe, 2016. Bodrijarovo viđenje uloge masovnih medija u savremenom društvu, Teme, god. XLI, str. 391-406
- Bodrijar, Žan, (1991), Simulakrumi i simulacija, Novi Sad: Svetovi.
- Više o tome na: https://filozofskitekstovi.wordpress.com/2011/03/25/bodrijar-zan-simuklarumi-situacije-zapad-amerika-votergejt-roba-apokallipsa/