Ovaj tekst predstavlja odgovor na tekstove dvojice profesora – Zorana Ćirjakovića i Maria Kalika. 05. aprila 2019., Zoran Ćirjaković je objavio tekst „Šta mora razumeti srpska levica?“ sa glavnom tezom da će „levica u Srbiji“ imati „veće šanse“ ukoliko „Što više bude srpska i što više bude uvažavala pravoslavlje, kao duhovnu i životnu snagu naroda“. 18. aprila, Mario Kalik je objavio odgovor na Ćirjakovićev tekst, pod nazivom „Odgovor Zoranu Ćirjakoviću – jedini izbor levice su socijalizam i patriotizam“ gde se jedina „alternativa“ u pogledu nacionalnog i državnog pitanja, kako autor kaže, nalazi „ne u nacionalizmu, zvao se on ’levičarski’ ili ’socijalistički’, već u patriotizmu.“ Time se nacionalizam opet provlači kao jedina ideološka opcija za levicu, a krivi se njeno navodno slepilo na državu i naciju. Namera ovog teksta je da istakne praznine i kontradikcije u Ćirjakovićevoj i Kalikovoj argumentaciji, kao i političke probleme koje njihove taktike stvaraju.  Ovo je bitno pošto ta debata nije izolovani slučaj na levici, već predstavlja deo čitave jedne tendencije u društvenim naukama koja ima svoje istorijske prethodnike (bivši praksisovci poput Mihajlo Markovića i njegove podrške Miloševiću, npr.[1], te uveliko poznati intelektualci poput Dobrice Ćosića, ali i nekih današnjih profesora beogradskog Univerziteta), ali i savremene advokate. Kalikovi i Ćirjakovićevi argumenti u tom smislu nisu novi, ali pružaju dobru osnovu da se otvoreno i sistematizovano kontrira takvim strujama kroz njihovu debatu.

To će se ovde uraditi kroz 6 tačaka:

Ad. 1: Patriotizam vs nacionalizam. Ovako Mario Kalik zaključuje svoju kritiku Ćirjakovića: „Bitne razlike između ova dva pojma i društveno-istorijske prakse nisu svesni a(nti)nacionalni „levičari“, ali po svoj prilici, ni Ćirjaković. I jedni i drugi izjednačavaju nacionalizam i patriotizam, jedino što ih prvi gledaju kao nešto negativno, a Ćirjaković kao pozitivno. […] je u tome što patriota primarno zastupa i brani državu (otadžbinu) u kojoj je rođen, pre svega od spoljašnjih agresora i okupatora, i njihovih unutrašnjih pomagača, dok nacionalista primarno zastupa i brani svoj etnos (naciju).“. Međutim, bez obzira na ovu šminku i sve nijanse, Kalik sa Ćirjakovićem deli isti pristup. Pored toga što podmeće Ćirjakoviću etnicizam, e da bi opravdao svoj „miroljubivi“ patriotizam, on ponavlja apsolutno istu logiku koja spopada i Ćirjakovića. Za obojicu je nacija spas i utočište poslednje i „prave“ opozicije velikom svetskom anti-srpstvu kojeg spominju obojica. Razlika među njima je u nijansama – nijansama nacionalizma: ili Kalikov „patriotizam“ ili Ćirjakovićev „etno-nacionalizam“.

Ovo su, izgleda, rešenja za levicu. Došlo je vreme da, izgleda, svi napokon predahnemo i odmorimo, i to ne samo srbi (Kalik je tu malo blagonakloniji od Ćirjakovića) već i sve manjine (koje bi u Ćirjakovićevom svetu dugovale zahvalnost Kaliku). Problemi će nestati i sve će biti u redu, ali samo ako izgovoriš „patriotizam!“ – te magične reči rešavaju sve: time se spiru svi gresi etnicizma i sve manjine i većine se ujedinjuju u jednu opštu ljubav prema državi. Zato je vreme da se odmorimo i opustimo, jer se ovaj autorski dvojac potrudio i našao rešenje za tolike probleme levice: jedini zadatak levice da svakoga nauči da „voli“ svoju naciju, a da ne „mrzi“ ostale: sa takvom šminkom Kalik „ispravlja“ Ćirjakovićevu levicu koja bi da sledi i desnicu i srpsku državu uz svu pripadajuću joj birokratiju, kao da je njoj baš stalo do toga da li je neko voli „patriotistički“ ili je voli na „nacionalistički“ način. Kao da nacija nije služila i ne služi tom istom „imperijalizmu“ kojeg obojica autora istovremeno napadaju! Kao da država ima samo ideološku funkciju kakvom je oni zamišljaju. Kao da država ne postoji materijalno i kao da nacionalna država nikada nije igrala ulogu u svetskoj ekonomiji. Primera radi, uvodeći razlike u cenama rada širom sveta i obezbeđujući uslove za transnacionalni protok kapitala – tzv. „strane investicije“ ili autsorsovanje proizvodnje. Kao da se odatle već ne mogu izvesti toliki problemi sa imigrantima i manjinama koji remete upravo tu funkciju i kao da je sve to samo ideološki problem koji se jednim potezom Ćirjakovićeve misaone „oštrice“ može odvojiti od vlastite egzistencije – i tako (uz Kalikovu „britku“ kritiku) upotrebiti baš u onom smislu u kojem to ova dvojica autora žele. Takve apstrakcije, na svu sreću, postoje samo u njihovim glavama.

Ad. 2. Nacionalizam i neoliberalizam. U stvarnosti, njima izmiče ekonomska funkcija nacionalizma, a zbog toga pogotovo i današnji spoj nacionalizma i neoliberalizma (koji kroz istorijski revizionizam – ustavom zagarantovan, pritom – gleda da se ukotvi u post-jugoslovenskoj državi i time opravda privredne politike koje su izgrađene na razaranju nekadašnjih društvenih struktura). Radničko samoupravljanje je bilo njihova prva žrtva, a po toj liniji se napadaju radnici i danas: pogledajte samo današnje vapaje i „patriotske“ zahteve ministara radnicima da prihvate niže cene rada iz „ljubavi prema Srbiji“ i slične taktike vlasti koje su štrajkovi radnika 2017. apsolutno zaobišli. Vredno je setiti se ove epizode: te godine je protestvovalo više desetina hiljada radnika i doslovno nije bilo nikakve reakcije na pokušaj „nacionalnog“ umiravanja. Dok su italijanski sindikati CGIL i FIOM, inače u dugogodišnjem klinču s menadžerima Fijata, slali pisma podrške kragujevačkim radnicima, srpski ministri su isprva konstantno medijski napadali štrajkače. Premijerka Ana Brnabić neprestano je ponavljala da Srbija svaki dan gubi na BDP-u zbog štrajka koliko i na izvozu (inače netačno, s obzirom na to da profit ne ide Republici Srbiji nego Fijatu), prizivala skrivene političke sile iza štrajkača i, uz ministra privrede Gorana Kneževića, upozoravala da će se proizvodnja preseliti u Poljsku. Ministar rada Zoran Đorđević ostaće upamćen po iskrenoj i emotivnoj molbi zaposlenima u Fijatu da „pokažu malo ljubavi prema Srbiji u svojim zahtevima“[2]. Ovaj isti argument ponavljaju i Ćirjaković i Kalik: kao da odjekuju sve što sirotom ministru privrede nije uspelo: „amor Serbia“ im je izgleda jedini princip koji se predstavlja kao jedino rešenje za sve probleme ikada.

Međutim, ovo nije samo problematično u kontekstu današnjice. Dvostruki aršini patriotske “ljubavi prema Srbiji” su odavno poznate, kao i činjenica da se nacionalizam pretvara u anti-radnički sentiment, onog momenta kada radnici sami preuzmu svoje sudbine u ruke i organizuju se protiv državne politike. To se desilo još osamdesetih, za vreme radničkih štrajkova protiv raspada Jugoslavije. Tako se od 1980. (kada je štrajkovalo 13504 radnika u 205 štrajkova širom Jugoslavije) njihov broj se sve više i više povećava, sve do pred sam početak raspada države (kada je štrajkovalo 288676 radnika  u 1685 štrajkova 1987., i na tom intenzitetu je ostao[3]). Ukoliko se ukloni disproporcionalna medijska pažnja i fokusira na zahteve, dobija se zanimljiva slika tadašnjeg radničkog pokreta: „etno-nacoinalistički“ zahtevi samih radnika (pozitivini ili negativni) pominju se ukupno u tek u 17 izveštaja; nezaposlenost u svega 3; zahtevi koji se tiču konflikta sa direktorima i menadžerima – 998; zahtevi koji se tiču standarda života – 580, a zahtevi koji se tiču cene rada – 1461[4]. Ovo se ne pominje ni kod liberalne levice ni kod nacionalističke desnice, jer im krši narativ. Zato se to ne pominje ni kod naših „poznavaoca naroda“: pošto im je nacionalizam radništva glavni narativ („otišli su na Gazimestan kao radnici, a vratili se kao Srbi“, kako glasi čuveni mit), svako istorijsko dešavanje koje se ne poklapa sa time se izostavlja ili „zaboravlja“ – kako danas tako i ranije. To se čak predstavlja kao i primarni uzrok raspada Jugoslavije. Goran Musić je to lepo sumirao kada kaže da mit o nacionalizmu odgovara ujedno i liberalima i nacionalistima: „Navodna lakoća kojom nacionalisti dolaze na vlast u svim republikama jeste mit koji u životu održavaju kako nacionalističke tako i liberalne političke struje. Prva, kako bi sa sebe sprala istorijsku krivicu prikazujući sebe kao izraz volje naroda, a druga – kako bi očuvala imidž neukaljane, prosvetljene elite koja društvo čuva od destruktivnih unutrašnjih poriva.“[5]

Slepa mrlja obeju strana je spoj neoliberalizma i nacionalizma. Primeri se mogu naći svugde: iako Vučić naravno negira društvenu stvarnost radništva, zar on istovremeno ne gradi sliku sebe kao predstavnika nacije u svetu pred stranim investitorima, predstavnik koji se bori za bolji položaj svojih radnika i koji „dovodi fabrike“ u svoju sirotu zemlju? Ovaj spoj nacionalizma i neoliberalizma je čak upisan u dualnu strukturu njegove stranke (SNS), koja je sazdana na sintezi pro-EU i pro-nacionalističkih snaga i koja je prevazišla raniji radikalski nacionalizam. Stoga je umesto otpora globalizaciji (kroz EU integraciju) samo postojanje SNS-a pokazalo da se nacionalizam i globalizacija mogu i te kako „užljebiti“ i funkcionisati zajedno. Nadalje, tom spoju pripada svaki istorijski revizionizam (koji Srbija garantuje ustavom!) koji ugrađuje nacionalne narative u srž post-jugoslovenskih država čije privredne politike su doslovno izgrađene na uništavanju nasleđa socijalizma: tako su nacionalizmi navodno „stariji“ i „prirodniji“ od te „nadnacionalne tvorevine“, Jugoslavije (kao da je pri tom Kraljevina za koju se četnici vezuju bila išta „prirodnija“). Ta druga, „natprirodna“, Jugoslavija se posle ovakvog ideološkog tretmana nacionalizmom olako odbacuje kao nepotreban istorijski višak dok se ova današnja „prirodna država“ Srbije svojih Srba, baca u naručje stranih investitora. Spoj nacionalizma i neoliberalizma se tu vidi u svom punom sjaju, a takav sjaj „nacije“ ne sadrži puno mesta za „ekonomsko osnaživanje siromašnih ljudi, prezrenih masa“, kako Ćirjaković na jednom drugom mestu opisuje ciljeve svoje levice.

Otuda ovaj ideološki narativ tako i danas zaboravlja istu onu društvenu stvarnost koju je prethodno istorijski anatemisao, a to je stvarnost propale privredne politike koja spaja strani kapital sa nacionalizmom kad god nacionalisti dođu na vlast. Kao da čitavoj masi radnika nije bitan svoj vlastiti progres nego već oprobana trijada pravoslavlja, nacionalizma i etatizma – odnosno “ljubavi” prema državi, bogu i naciji: kao što se zaboravlja ne-nacionalni radnički otpor protiv raspada Jugoslavije i anti-nacionalni otpor radništva unutar Srbije, tako se zaboravlja i stvarnost neoliberalizma i onda kada se takav otpor uništava srozavanjem standarda radne snage u ime nacije. Nausprot takvoj stvarnosti, Kalik i Ćirjaković opraštaju izvorima takve ideologije i krivicu svaljuju na radnike. “Mase su to želele”, moglo bi se reći? Oni zato skreću pitanje sa državnog nacional-neoliberalizma i njegovih dvostrukih aršina te problem prebacuju na „identitet“ radnika, dok za izvor takvih ideologija ne pitaju. Zato Kalik i Ćirjaković ne načinju pitanje neoliberlaizma i nacionalizma jer do tog spoja ne mogu ni doći. U tome ih sprečava iskrivljena slika same ideologije nacionalizma koju pojednostavljuju: jer do takve slike dolaze strategijom prema kojoj je ideologija je sve što postoji, a funkcije države im se gube iz vida. Tako na mesto društvene kritike dobijamo ideološki determinizam u kojem obojica istrajavaju zajedno.

Ad. 3. Populizam i liberalizam. Ovaj ideološki determinizam je strategija koja nije nimalo strana autorima koji podržavaju populizam: to dolazi pre svega od ideje da ideologemi imaju svoju „samostalnost“ te da su razdvojeni od vlastitog klasnog porekla. Tako, recimo „populistička stragegija“ počinje od zahteva samih „subjekata“ i „institucija“ kojima se postavljaju – to su dve početne tačke kod „post-marksizma“ Ernesta Laklaua[6]. Te mu početne tačke služe da bi navodno razbio ekonomski determinizam marksizma i „reduktivni“ fokus na klasnu borbu. Time bi navodno Laklau da „prevaziđe ograničenja“ marksizma, oko čega su vodile žestoke debate. Međutim, problem sa takvim stanovištem je što nekadašnji „ekonomski determinizam“ zamenjuje ideološkim determinizmom jer pretpostavlja da su ideologemi „samostalni“ i da se mogu isključivo izvesti kroz zahteva samih „subjekata“, kao da je ideologija nematerijalna. To je uslov ideje da će postojati nešto poput „praznog označitelja“: kao da ne postoje apsolutne veze između određenih ideologema i određenih ekonomskih klasa – radna etika u protestantizmu pri razvoju kapitalizma u Nemačkoj je poznat i često debatovan slučaj; slično je i sa ideologijom narodne i fabričke zajednice kod nemačkih nacista, koju je sama industrija poturala da bi vezala radnike za preduzeća tokom Velike depresije. Crkva i država zasigurno nisu usputno i baš slučajno uvek imale elemente pasivizacije otpora stanovništva, a na kraju se možemo setiti i pomenutog talasa radničkih štrajkova 2017., gde je država opet reagovala pozivom na ljubav prema Srbiji.

Ovo su samo najčešći primeri od mnogo drugih slučajeva, ali se isto može proširiti da bi se vratili u igru oni elementi koje Kalik i Ćirjaković izostavljaju: jer, nije li tu istu ljubav i patrioziram koristio jedan određen društveni sloj koji je uključivao intelektualce (SANU, Ćosić, Šešelj, Mihajlo Kostić i ekonomisti koji su govorili o „srpskoj“ nezaposlenosti, itd.), paravojne formacije (Arkan), državnu upravu i strane bivše četnike koji su došli u pomoć pri rušenju Jugoslavije? Da li je slučajnost što se u Srbiji naglasak na preduzetništvo i tržište „poklopilo“ sa reformama sindikalnih, obrazovnih, zdravstvenih, školskih i finansijskih infrastruktura i nisu li se tome prethodno suprotstavljali radnički štrajkovi osamdesetih? To se navodno zaboravlja i isključuje – ili ih se bar ne seća upravo onaj deo levice koji ima najviše problema sa tim elementima, a to je onaj koji bi da iskonstruiše nekakav „prirodni“ nacionalizam odnosno patriotizam. Zbog toga što se fokusira samo na nacionalističku ideologiju dok izostavlja njene izvore, ovakav način razmišljanja naprosto zaboravlja istoriju i „pamti“ je selektivno. Zbog toga će povezanost ideologije sa privredom  uvek reći više o nacionalizmu i patriotizmu nego intelektualne spekulacije o nekakvoj „prirodi radnika“.

Međutim, postoji i jedan dublji problem u prirodi samog populizma koji se zagovara u ovoj debati, a to je njegova svrha. To je nešto što bi trebalo vratiti u igru. Tako, prema Šantal Muf, odbacivanje desničarskih zahteva a priori znači odbacivati mogućnost politike i odustati od vraćanja nekakvog demokratskog elementa. I obrnuto, prepoznati te zahteve kao inherentno demokratske znači otkriti nužnost da im se pruži progresivna forma. Međutim kod nje je sama demokratija ta koja treba da je cilj: tu demokratiju sačinjavaju dva principa – individualizam i jednakost, a pošto jednakosti danas „nema“ (kao da ju je nekada bilo u liberalnim demokratijama) pa je treba, vrlo jednostavno rečeno, „vratiti“. Zato Muf ne želi da se reši liberalnih demokratija već da im vrati demokratski element: to što je naša levica zapela da je koristi protiv samog liberalizma proizvodi sve moguće kontradikcije sveta. Tako, čak i kada je neki zahtev udesno, ako je on zahtev za demokratijom (npr. „posao za sve Grke“) – to je zahtev za demokratijom i treba mu dati progresivnu „formu“, jer iza toga stoji desni deo „narod“ (ali ne i „klasa” ili, recimo, savez između huligana i visokog kapitala). Zato nije ni čudo što Muf negira postojanje fašizma – ona mora da ga negira jer joj je ta negacija potrebna da bi iskonstruisala svoj demokratski narod: „nisu to fašisti, nigde nema fašista“ – ni u Kemnicu ni u Atini, a umesto fašizma se pojavljuju samo „demokratski elementi u svojoj „desnoj“ formi[7]. Kao da je stvar levice i desnice stvar forme i kao da je svejedno i kao da ne postoji istorija apsolutno klasno određenih ideologema koji su koristili apsolutno isti društveni slojevi već vekovima. Da li su narativ tržišta uvodili svi liberali od Loka do Fridmana, ili su ih uvodili britanski rudari? To isto pitanje se može postaviti i u domaćem kontekstu: da li ikada u istoriji nalazimo na masovnu produkciju domaćih tekstova o nacionalizmu od strane radnika, ili upravo od strane intelektualaca? Opet se društvena stvarnost naprosto izvrće: kao da su umesto crkve, klase i države, radnici sami sebi stvorili vladajuće narative države, tržišta i nacije širom sveta.

Isto važi i za Srbiju: Vučić čini istu stvar koju su činili Regan, Tačer ili Hajek, a to je opravdavanje tržišta i to ga ne čini nikakvim guruom populizma. Političari i autori poput ovih navedenih ne samo oni su ipak pripadali određenoj klasi i nisu trošili vreme u proizvodnju narativa koji ih opravdavaju bud zašto. Međutim, nasuprot ovome, populistički poznavaoci „prave suštine“ naroda, a u duhu Muf i Laklau poput domaćih magova à la Ćirjaković, misle da su „prevarili sistem“ kroz igru mističnog radničkog identiteta (odnosno nekih amorfnih subjekata pošto klase za njih nemaju primat) koji je svima ostalim smrtnicima politički nedostižan i nedostupan. Zato umesto da objektivne uzroke nacionalizma i njemu sličnih ne slučajno dominantnih ideologija napadaju, oni u potpunosti zamagljuju njihove izvore i krivicu prebacuju doslovno na sve ostale klase osim onih kojima služe, a u tome žele da eksploatisane klase predstavljaju bolje i od levičara i od samih „radnika“. Tako se ovim „poznavaocima naroda“ taj isti narod pojavljuje samo kao pasivna masa koju treba oblikovati i to upravo od strane teoretičara koji se nameću kao „narodni“ intelektualci, intelektualci koji su umislili da poznaju „narod“ više i bolje u odnosu na „ortodoksne“ levičare, „gradsku decu“, itd. Pritom se zaboravlja njihova svrha, a to je elektoralni uspeh i očuvanje liberalne demokratije.

Upravo je zato zanimljiv primer Šantal Muf: nije slučajno da njen „populizam“ kritikuje marksizam dok između ostalog predstavlja dijalog sa nacističkim pravnikom Karlom Šmitom, prema kojem postoji unutrašnja tenzija između individualističke i demokratske ravni u liberalizmu i da se zbog toga se liberalizam raspada u građanski rat[8]. Odgovor Muf na to je da se specifično liberalne (njen naglasak) demokratije mogu spasiti i da je moguće sačuvati inherentnu tenziju između individualizma i demokratije. Drugim rečima, drugačiji „narod“ je moguć; treba samo uzeti u obzir te „socijalno“ inherentno demokratske zahteve koji su samo „pogrešno“ artikulisani; to su sve naši deklasirani prijatelji i sunarodnici i moguće je izbeći građanski rat. Ovo su krajnje tačke njenog „populizma“: restauracija liberalnih demokratija i politička reforma, dok radna klasa koja je osiguravala tu demokratiju i njene progresivne reforme biva skrajnuta i to još u ime nekakvog vlastitog „naroda“.

Ad. 4: Levica i imperijalizam. Istovremeno, Ćirjaković, a i Kalik, imaju apstraktan opis „levice“. Taj opis maši stvarnost i brka različite političke struje dok „zaboravlja“ sve one radove i studije koji se ozbiljnije bave svim temama koje on nabraja. Otuda, bez navođenja, Ćirjaković svodi međusobno isključive političke struje na jednu jedinu kategoriju – sve što se autoru ne sviđa: „(Neo)liberalni ’levičari’ po pravilu su geopolitički i geoekonomski prozapadno orijentisani (takva orijentacija u intelektualnom i kulturom pogledu ne mora sama po sebi biti sporna), oni su za ’evropske integracije’, odnosno ulazak Srbije u EU, (brzo) priznanje nezavisnog Kosova u ovom ili onom obliku, a neki od njih su i za NATO, što dovodi ’levičarski’ karakter ove opcije do potpunog obesmišljavanja.“. Trebalo bi navesti precizne primere za postojanje ovako opisane političke sorte (koja je navodno veoma široko rasprostranjena širom Srbije, ali to ni Kalik ni Ćirjaković na žalost ne rade). Time su već njihove prve dijagnoze pogrešne. U stvarnosti postoje ozbiljne studije imperijalizma od uticaja stranih kompanija na proizvodnju obuće i tekstilnih radnica do činjenice da marksistička levica kritikuje Evropsku Uniju i njenu krizu već godinama unazad i to bez potrebe da se uporište nađe u nacionalizmu, već da se istakne njihova veza u sprovođenju neoliberalnih ekonomskih politika u Srbiji (ovde su izlistani samo neki, a nikako svi primeri). Kalikova i Ćirjakovićeva dijagnoza „neoliberalne levice“ je pogrešna i predstavlja samo jedan vrlo uzak deo levice, pritom predstavljen apstraktno i bez primera, iako ga oni uzimaju kao glavni razlog potrebe za izgradnjom svoje vlastite pozicije. Zatim je ta pozicija – čak i kada se zađe u njene pretpostavke – jednako reduktivna jer je imperijalizam za nju stvar NATO-a i Evropske Unije, a svi ostali vidovi imperijalizma (ekonomski, politički, kulturni, itd.) koji su im prethodili su za nju – tabu. (Za početak, Kosovo se mora razumeti kroz istoriju sub-imperijalizma Srbije, od Kraljevine SHS do 1999.) Pogrešnija od ove greške može biti samo činjenica da Ćirjaković i Kalik idu još jedan korak dalje i ovako iskonstruisanu dijagnozu „ukorenjuju“ u iskonstruisano klasno poreklo cele levice. Kako Kalik kaže, „Na kraju, ali ne najmanje važno, ova mreža, čast retkim izuzecima, nema nikakve veze s radničkom klasom, niti se njome bavi i obraća joj se. Njeno klasno poreklo i identitet je (sitno)buržoaski.” – kao da cela levica u Srbiji pripada beogradskom krugu dvojke sa kojim Kalik i Ćirjaković očigledno polemišu što je i prirodno budući da je reč o dvojici starijih profesora sa Univerziteta u Beogradu. Tako smo došli u situaciju da se procenjuje ko je iz koje klase u Srbiji i to od strane dva akademska profesora sa Univerziteta u Beogradu.

Ad. 5. Pravoslavlje. Pritom Ćirjaković i Kalik obojica misle da je crkva jedna monolitna institucija u kojoj različite struje ne postoje. Zato isto tako zapostavljaju „leve“ struje unutar same crkve (npr. na desetine potpisnika apela iz različitih delova crkvene hijerarhije protiv revizije učenja o teoriji evolucije u srpskim školama[9]) i poistovećuju državnu politiku sa crkvenom politikom (protiv čega takođe postoje kritike iz unutrašnjosti same crkve[10]). Oni se nadalje ne dotiču ni spoljne politike crkve koja isto tako zavisi od njene domaće politike i podrške. Međutim, čak ni tu crkva nema uvek nužno na čelu pro-nacionalističke episkope (iako to ne znači da oni a-nacionalni episkopi zagovaraju išta manje agresivne stavove kada su u pitanju druge vere[11]). Sve u svemu Ćirjaković i Kalik zapostavljaju sve ove različite struje i fokusiraju se isključivo na najkonzervativnije i najreakcionarnije struje same crkve jer su upravo ti elementi oni koji „drže liniju“ nacionalističke politike koja ih zanima, a struje koje se protive trenutnoj (državno-)crkvenoj politici ih ne zanimaju jer im se nalaze ispod radara; kao da je glavni problem radnicima vera, a glavni odgovor na siromaštvo – „srpski“ arhimandrit i đakon. Zato umesto i najmanjeg tračka progresivnosti ili, recimo, savetovanja saradnje sa progresivnim elemntima unutar same crkve (to se može zamisliti iz njihove vlastite pozicije), oni biraju da izostave svaki vid progresivne politike i biraju da se čak i unutar same crkve fokusiraju isključivo na krajnji ekstrem desnice. Time ponavljaju ideologiju koji već decenijama propagira samo vođstvo Srpske pravoslavne crkve, dok se kritika iz unutrašnjosti same crkve i njenih vernika zaboravlja.

Ad. 6. „Masovna mobilizacija“. Postoje različiti problemi koje su ovde izvedeni. Međutim, ako se uzme da je svaka reč kritike pogrešna i ako se ostavi po strani sve što je ovde rečeno, opet ostaje činjenica da neko piše savete za „širenje levice“ i to u vidu „manifesta srpske levice“ (a to su Kalik i Ćirjaković) u trenutku kada se širi slojevi stanovništva već mobilizuju zbog socijalnih pitnaja i to na protestima koji traju već pet meseci. „Manifest srpske levice“, pored svih problema, apsolutno je slep na društvenu stvarnost sopstvenog autora. Jer, koliko je jedna zaista „srpska levica“ potrebna, ako se širi slojevi stanovništva već uveliko mobilizuju protiv SNS-ove koalicije, njenih politika i to baš za vreme pogoršavanja životnog standarda?

Pogledajmo neke statistike. Prema Republičkom zavodu za statistiku, domaćinstva u Srbiji zvanično ne mogu da sastave kraj sa krajem: „domaćinstva u Srbiji su 2018. godine imala u proseku za 747 dinara veće mesečne rashode od prihoda“. Prema istom zavodu, svaki četvrti stenovnik Srbije je u riziku od siromaštva (ispod već niske granice od 15 600 dinara); prema evropskoj anketi o prihodima i uslovima života (SILC), nedavno je objavljeno da je Srbija prva po jazu između bogatih i siromašnih. U pojedinim firmama se žene teraju da nose crvenu traku tokom menstruacije, a setimo se i vesti o samoubistvu 20 ljudi zbog siromaštva, a od kojih je jedno upravo samoubistvo radnika „Goše“ Dragana Mladenovića koje je obeležilo predsedničku kampanju pre nekoliko godina i koje su Dveri pokušale da kapitalizuju svojim predizbornim spotom. Da li su ovo problemi nastali iz „neoliberalne levice“ (kako Ćirjaković misli) ili možda zato što se uništavala sva iole progresivna infrastruktura koju nijedan populist nije uspeo da popravi i zato što desnica ima već stvorenu državnu infrastrukturu iza sebe, a pritom ne pati od toga da imitira levicu?

Prema Ćirjakoviću, ovi problemi će zadobiti svoju širu artikulaciju tek kada se usmere ka nacionalizmu i pravoslavlju. Međutim, ako ova politika ima ikakvog značaja – a nema – populizam srpske levice bi trenutno koristio isključivo Bošku Obradoviću i Dverima obzirom da je upravo takvo pravoslavno-politički aktivno glasačko telo[12] ono koje najviše odgovara onome što Ćirjaković i Kalik opisuju, a ne masama ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Ukoliko levica udari u desnu retoriku time može samo učvrstiti položaj onih koji tu retoriku potkrepljuju iole ozbiljnim politikama i to su Boško Obradović i Dveri (Nacionalni stroj, Obraz, 1389, itd.)[13], odnosno upravo političke struje koje kritikuju Vučića kao „izdajnika“ Srbije zbog Kosova. Time se umesto iskorištavanja „podele“ unutar nacionalističkog kampa taj isti kamp podržava. To se, štaviše, dešava upravo u trenutku u kojem zbog takve situacije postoji otvorena mogućnost alternativnog delanja levice i takva politika može predstavljati samo autogol usled već postojećih protesta i popularne mobilizacije.

„Alternativa“ populiste Ćirjakovića

Postoje dve opcije u Ćirjakovićevom svetu: levica će ili udariti u desnu retoriku ili će nestati. Obe varijante se pojavljuju u Ćirjakovićevom tekstu: „Neko može reći da ovo što predlažem nema veze s levicom ili da je „desna“ levica. Možda.“. Međutim, kaže on – to je jedina alternativa! „Nažalost, alternativa nije neka „prava“ – levlja levica, već „leva“ desnica, koja je već na vlasti u velikom delu sveta.“ [14]. Tako je Ćirjaković briljantno zaključio da nema smisla voditi levicu ulevo. Na stranu to što desnica već uveliko radi bolji posao od levice u svakom aspektu svega što Ćirjaković navodi – nacionalizam, klerikalizam i populizam (pored desnog originala, kome trebaju leve kopije?), postavlja se pitanje, čemu onda služi levica? Zar levica u tom slučaju ne služi samo svojoj vlastitoj reprodukciji? Zar ne služi onda istoj vlastitoj reprodukciji za koju je Ćirjaković toliko kritikovao svoje sugrađane i velike neprijatelje –„gradsku decu“ – mlađe levičarke i levičare koji su iz njegovog ugla zabludeli jer nisu dovoljno pravoslavni, dovoljno lukavi, dovoljno – Srbi? Vlastita reprodukcija levice je otuda jedini objektivni razlog postojanja ćirjakovićevskog debakla pošto od takve, druge, levice niko ne bi imao koristi – ni radnici, ni mladi, ni levica ni desnica, niti zaposleni i nezaposleni, već isključivo oni čiju ideologiju reprodukuje – crkva i država. Zato Ćirjaković nigde ni ne navodi nijedan razlog postojanja „srpske levice“ čiji manifest piše – on u to pitanje ni ne ulazi. Naprotiv, budući je za Ćirjakovića problem iskonstruisana „neoliberalna levica“, njegova srpska, „prava“ levica može da bira između toga da bude sluga desnici ili da ne postoji. Izbor je, makar za Ćirjakovića,  očigledan: pokornost i poslušnost desnici. Dok mašta o borbi za narod i svoje „leve ideje“, srpska levica diže ruke i, na obostranu štetu, prepušta sudbinu desnici u Srbiji. Krajnji rezultat  ove „srpske levice“ je stoga njeno svođenje na pukog sledbenika i koalicionog partnera kojeg niko ne želi – pošto je on sam suštinski nebitan.


[1] O tome više ovde.

[2] Zanimljivo je da su skoro svi štrajkovi bili u fabrikama pod stranim vlasništvom. Više o tome u: Aleksandar Matković, Štrajkovi u Srbiji: ponor stranih investicija.

[3] Jake Lowinger (2009), Economic Reform and the Double Movement in Yugoslavia: An Analysis of Labour Unrest and Ethno-Nationalism in the 1980s, Baltimore, Maryland, dostupno ovde, str. 29.

[4] Isto, str. 43.

[5] Gde je nestala radnička klasa?, intervju sa Goranom Musićem za nedeljnik “Vreme”.

[6] Laclau, E. (2006), “Why Constructing a People Is the Main Task of Radical Politics”, Critical Inquiry, 32 (4): 654 (za debatu sa Žižekom), odnosno Laclau, E. (2005), On Populist Reason, Verso: London, str. 72. (o istom problemu).

[7] Mouffe, C., “A new fascism?”, predavanje održano 17. decembra 2016. na istoimenom simpozijumu u “Fridericianum”-u u Kaselu, Nemačka. Link (25. 04. 2019.)

[8] Videti uvod Šantal Muf u ovom zborniku o Šmitu: The Challenge of Carl Schmitt (ed. C. Mouffe) (1999), London: Verso., str. 1–7. (Tematika je ista kao njen prethodno navedeni video).

[9]Povodom apela protiv revizije učenja teorije evolucije, vid. ovde.

[10]Primer toga je đakon Nenad Ilić koji se uveliko bavi ovom temom i pri tome otvoreno kritikuje i vlast i opoziciju, ovde.

[11] Pravi primer za to bi bio Episkop Irinej Dobrijević, vid. ovde.

[12] Po jednom izveštaju, glasačko telo Dveri pritom čine: “službenici ili kvalifikovani i visokokvalifikovani radnici među kojima je najviše onih od 60 i 69 godina.”.

[13] “Tradicionalizam” u pogledu “zdrave” porodice i “povratka selu” je ta crta koja izdvaja Dveri spram “modernističke” desnice SRS i Šešelja sa akcentom na savremeno slobodno tržište. Zato, dok obe partije očekuju podršku Rusije, oni to čine na drugačije načine i uz drukčije ciljeve u pogledu domaćih ekonomskih politika.

[14] Pride je upitno koliko njegov „manifest srpske levice“ ponavlja mantru liberalnih medija: to što su Mej, Orban ili Boris Džonson svojevremeno uprtili da vode evropske zemljice ne znači da je „populizam svugde u svetu“ pa da onda „zato“ treba da „dođe“ i u Srbiju. Naprotiv, Evropa sama po sebi postaje sve manji referent u odnosu na Kinu, a upitno je da li je tačna Ćirjakovićeva vizija da većina sveta zaista funkcioniše prema logici populizma, a sve i da funkcioniše to ništa ne dokazuje o nužnosti takve logike za levicu, a razlaz između Trampa i Stiv Benona je takođe pokazalo koliko je i na najpoznatijem današnjem primeru taj populizam (zbog koje se The Economist i drugi liberalni mediji redovno zgražavaju) relativno (ne)bitan u odnosu prema unutrašnje potrebne establišmenta i u Americi. Primer SAD je takođe zanimljiv jer je tamo nastala i prvi populistički pokret (tzv. „Populist movement“) pre nego što se izgubio u okvirima Demokratske stranke krajem 19. veka. Taj pokret je, usled slabosti tražeći saveznike u već postojećim partijama, pokazao upravo tendenciju manje-više svih populističkih partija, a to je razvodnjavanje ka desnici, a pritom čak i taj primer nije ništa neuobičajeno među progresivno-liberalnim partijama i misliocima koji su s jedne strane deklarisali univerzalnu pripadnost „narodu“ dok su s druge strane podržavali rasizam i ropstvo. Današnji izbori u Španiji (24. 04. 2019) su takođe simptomatični jer već pokazuju pobedu socijalista daleko ispred desnice i Podemosa, verovatno najpoznatijeg primera otvoreno levo-populističke partije u Evropi sa učenikom Ernesto Laklaua na čelu partije (tj. Pablo Iglesias), koja trenutno pokušava da opstane uprkos svom populizmu (o analizi dugoročnog trenda propasti ove populističke partije i zavisnosti njenog populizma od socio-političkih uslova u Španiji, videti ovde). Za Francusku je isto zanimljiv nedavni intervju sa Melanšonovim savetnikom, Đorđem Kuzmanovićem za Novi Plamen. Kuzmanovićeva tačna dijagnoza je da su „siromašne klase“ zapravo „još siromašnije u odnosu na period od pre 30 godina. Ipak, pod uticajem dominantne ideologije, ove društvene kategorije ne doživljavaju sebe kao radničku klasu, ili sve manje to čine […]“. Međutim, za iste klase je najviše karakteristična i apstinencija od glasanja na izborima, navodi Kuzmanović dalje. Strategija populizma bi se sastojala u distanciranju od „crvenih zastava“ i „Internacionale“, a u sve većem naglasku na pojmu naroda; Francuska, u tom smislu „nema problem sa populizmom“ – kao da je za očekivati da parole od pre stotinak godina isto „rade“ danas. Populizam se ovde pojavljuje istovremeno sa već unapred datom masovnom mobilizacijom i sve osetnijom ekonomskom krizom. Pride, internacionalne konotacije same „Marseljeze“ i različit politički značaj „naroda“ kao ujedinjujuće kategorije u Francuskoj (zemlji centra koja je iznedrila 3 najpoznatije revolucije od svetskog značaja: 1789., parisku komunu i 1968., a koja i danas prednjači u masovnoj mobilizaciji) dolazi iz vrlo drugačije političke tradicije u odnosu na Srbiju koja nije imala period istorijskog liberalizma niti slično razvijene liberalne partije koje bi zagovarale ujedinjujuću funkciju naroda i na koju bi današnji liberali mogli da se pozovu. Zato nije iznenađenje da i današnji srpski liberali po pravilu ovaj mnogoznačan pojam otpisuju kao puku zaostavštinu nacionalističke i desne retorike devedesetih, a što daje povoda „populističkoj levici“ da pokuša da ga prihvati i „preuzme“ od desnice. Time se vrši „kopiranje“ strategija nastalih radi reformisanja liberalizma i to unutar liberalnih zemalja (uprkos tome što čak i tu upitno funkcionišu), kao da se one mogu naprosto nakalemiti na društveni kontekst Balkana kao da razlike ne postoje i kao da ih je moguće „rešiti“ bez razvoja vlastite infrastrukture (i to verovatno za vreme jedne izborne kampanje).


PODELITE

One thought on “„Srpska levica“ i nacionalizam: 6 odgovora Ćirjakoviću i Kaliku”

Comments are closed.