Kada ministar policije Aleksandar Vulin kaže da je „srpski svet jedina brana velikoj Albaniji“, reagujući na tvrdnju albanskog premijera Edija Rame da je cilj njegove političke karijere ujedinjenje Kosova i države čijom vladom rukovodi, teško je ne pomisliti na Ezopovu basnu o dva jarca. Životinje se susreću na brvnu i, umesto da se međusobno propuste i nastave svojim putem, udaraju rogom o rog i strmoglavljuju se u ambis. Jedini pobednik je pesnička pravda. U realnim, manje poetičnim okolnostima, Vulin i Rama se ukazuju kao državnici čiji politički život zavisi upravo od neprestanog nacionalističkog sučeljavanja. I, istini za volju, u tome se nimalo ne razlikuju od maltene svih balkanskih političara unazad tridesetak godina. Tamo gde postoji višak istorije i manjak teritorija, glasovi se dobijaju obnavljanjem etničkih bojazni, a prošlost je svedok dugog trajanja ovih procesa.
Setimo se, recimo, lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja koji je početkom devedesetih, dakle u jeku rata, predložio rešenje srpske nacionalne države po etničkom i istorijskom pravu: srpske zemlje su tamo gde su srpski grobovi. Možda i pokoja zarđala kašika ili kora od banane, ali granica je bila poznata i protezala se do linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Šešeljevo gledište nije mu donelo vlast – bar do učešća u Vladi 1998. godine – ali je učvrstilo moć decenijskog vlastodršca, predsednika Srbije, Savezne republike Jugoslavije i Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića, kome je lako bilo da rečima čuva Jugoslaviju sve dok drugi govore ono što on često ne sme. Trbuhozborstvo se na srednjevekovnim vašarima objašnjavalo time da je u naizgled zatvorenim ustima izvođača drugi, mali čovek. Devedesetih je prvi bio Milošević, a potonji Šešelj.
Njihov najuspešniji učenik, lider Srpske napredne stranke i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na vlasti je već devet godina. U šestoj godini svoje vladavine – istoj onoj u kojoj je Haški tribunal pravosnažno i kompromisno osudio Šešelja na već odsluženih deset godina zbog ratnih zločina – Vučić je izjavio da je Milošević bio lider dobrih namera, ali lošeg tumačenja geopolitičkog trenutka. Seća se Vučić svoje mladosti, zna da je nacionalni eros potentan politički narativ, ali je svestan i kako su prošli njegovi politički očevi i oci, samo zato što od erosa nisu odvojili tanatos. Naučivši štošta od obojice, konstruisao je svoje velikosrpsko strašilo u Vulinovom liku, kojeg je umesto praznom slamom napunio gorljivim sentencama o stvaranju „srpskog sveta“.
„Republika Srpska nema svoju vojsku, ali srpski narod je ima“, reći će Vulin u Banjaluci u maju 2019. godine. Budući da šanse za novi sukob takoreći ne postoje, ovakve retoričke igre imaju militarističku notu. „Srpski svet je jedinstveni politički narod koji misli isto o nacionalnim pitanjima“, dopuniće svoju tezu u avgustu ove godine. Sada se brizi za dijasporu pridružuje neophodnost jednoumlja o onim problemima koje vlast proglasi za najznačajnije. Ipak, fali asertivnosti. „Zadatak ove generacije političara je da stvori srpski svet, da objedini sve Srbe gde god oni budu živeli“, proglasiće konačno, malo nakon što su halu „Šumice“ u kojoj se obeležavao 13. rođendan njegovog Pokreta socijalista ispunili direktivom okupljeni članovi SNS. Nad tim srpskim svetom će motriti ista osoba koja je na proslavi motrila nad Vulinom – Aleksandar Vučić. Kao što je oko sebe okupio 700.000 naprednjaka i druge koalicione partnere, tako će na okupu držati i Srbe u okruženju, glasio je (ne)zvanični podtekst.
Ruku na srce, Vučić je u tome već uspeo s većinom srpskih lidera u neposrednom komšiluku. Ubistvo Olivera Ivanovića, čija je medijska priprema tekla na televizijama koje danas plasiraju projekat srpskog sveta, Vučić je iskoristio da na severu Kosova ustoliči svoje pulene objedinjene u vladajuću Srpsku listu. Slučajno ili ne, kosovska policija za ubistvo Ivanovića sumnjiči baš potpredsednika ove partije, biznismena Milana Radoičića. Milan Knežević i Andrija Mandić kao lideri Demokratskog fronta, srpske koalicije u Crnoj Gori, redovno posećuju zdanje Predsedništva u Beogradu, a Mandić je u julu izjavio da se „već radi na stvaranju srpskog sveta“. Nije poznato da li je pod time mislio na uticaj Srpske pravoslavne crkve na formiranje aktuelne crnogorske vlade. S druge strane, Srbi u Hrvatskoj znaju da je oslanjanje na Beograd siguran put u propast. Uostalom, Miloševićev gambit 1995. godine krunisan potpisivanjem Dejtonskog sporazuma pustio je Republiku Srpsku Krajinu niz Unu, Koranu i Savu, sve u zamenu za međunarodno priznavanje Republike Srpske, što je i omogućilo olujni egzodus oko 250.000 Srba. Tamošnji udeo srpskog stanovništva je spao s predratnih 12 na trenutnih četiri odsto, pa je i prostor za njihovo nacionalno oglašavanje sužen. Otuda se lider Srba u Hrvatskoj i predsednik Samostalne demokratske srpske stranke Milorad Pupovac svako malo nađe u procepu: vlasti u Srbiji mora da podseća da je Srbin kome je stalo do matice, ali i da je njegova prava matica zapravo Republika Hrvatska. Kada je zvaničnim Beogradu i Banjaluci čestitao 15. septembar, volšebno ustanovljeni Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, poručio je otprilike: svima svako dobro, ali mi se u Hrvatskoj spremamo za popis.
A onda je tu i Milorad Dodik, predsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata, član Predsedništva BiH i monopolista na mesto lidera bosanskih Srba. Postoji razlog zašto je on uz Vulina najglasniji zagovornik „srpskog sveta“ – kao bivši predsednik i premijer jedine srpske teritorije izvojevane u ratu, ukazuje se kao redovni tumač bojazni srpskog življa s obe strane Drine. Njegova tumačenja unazad 25 godina podrazumevaju jednostavan lek za svaku boljku – distancu spram Sarajeva i saradnju sa Beogradom. Ta saradnja može da se ogleda u projektu Podrinje kojeg su zajedno pokrenule dve srpske vlade, a čija je kruna početak izgradnje hidroelektrane „Buk Bijela“ na Drini, inače jedne od tri predviđene. Ovaj krovni projekat ujedno je najočitiji primer mešanja Srbije u unutrašnja pitanja drugih država pod krinkom „srpskog sveta“ – naime, Beograd bilateralne sporazume ne sklapa sa Republikom BiH, već s jednim od njena dva entiteta, što se u Sarajevu smatra protivustavnim. Sporna saradnja može da poprimi i diskurzivne obrise. Tako je Dodik, naizgled neuplašen mogućnošću da ga Vučić pusti niz vodu kao svojevremeno Milošević Radovana Karadžića, u julu pozdravio ideju stvaranja „srpskog sveta“, ocenivši ga patriotskim i bezopasnim. Drugim prilikama će govoriti da rešenje kosovskog pitanja mora da obuhvati i pitanje nezavisnosti RS i njenog eventualnog prisajedinjenja Srbiji. Ako se Vučić i plašio da se crnogorska parola „ne damo svetinje“ izvitoperi u srpski vapaj „ne damo Kosovo“, kroz Dodikova usta će imati spreman odgovor: daćemo Kosovo, ali ćemo dobiti RS, veću teritoriju s daleko manje Albanaca i neuporedivo više Srba. Time bi stvaranje etnički homogene države na štetu komšijskih teritorija ušlo u poslednji čin.
Istini za volju, nisu aktuelne vlasti u Srbiji osmislile potencijalno zapaljivu mešavinu nacionalističke i državotvorne retorike. Ne mora se ići do Načertanija Ilije Garašanina iz 1844. godine, traktata koji se ne razlikuje bitno od sličnih spisa karakterističnih za polovinu 19. veka i trend formiranja nacija. Može se krenuti od memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine koji je krizu jugoslovenske države video kao plodno tle za rešavanje srpskog nacionalnog pitanja. Lider Demokratske stranke i potonji premijer Srbije Zoran Đinđić je u rane programe svoje partije kao cilj uvrstio ujedinjenje svih srpskih zemalja. Isto su tokom devedesetih radili i drugi meki i tvrdi nacionalisti u opoziciji, od Vuka Draškovića i Milana Paroškog do Borislava Prelevića. Posle petooktobarskih promena, baklju je preuzeo predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, inače bivši član Senata RS, koji je prvu državničku posetu kao predsednik SRJ proveo u Trebinju, pred ostacima Jovana Dučića, omiljenog pesnika Radovana Karadžića. Dve godine kasnije će RS nazvati „privremeno odvojenim delom Srbije“, a Crnu Goru će po osamostaljenju nazvati „kvazidržavom“.
No, za naprednjačko formulisanje koncepta „srpskog sveta“ naročito je značajna Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu koja je usvojena 2011. godine, dakle za vakta bivšeg predsednika Srbije i DS-a Borisa Tadića. Prvi put od Memoranduma SANU, srpska država naglašava ugroženost „srpskog nacionalnog bića“, kako pesnički stoji, te najavljuje logističku podršku SPC i Srbima u rasejanju, naročito neposrednom. Potonji strateški dokumenti iz 2019. godine – Povelja o srpskom kulturnom prostoru, odnosno Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije – samo nastavljaju niz već trasirane putanje. Od famozne Deklaracije o opstanku Srba se u februaru 2018. nakon nekoliko odlaganja odustalo, kažu upućeni, jer je Dodik insistirao na formulaciji eventualne nezavisnosti RS, a Vučić se bio umorio od ponavljanja da poštuje teritorijalni integritet BiH. Ipak, u međuvremenu postignuta dva bilateralna dogovora – Zakon o ćirilici, kojim je latinica stavljena u podređeni položaj, kao i ustanovljenje Dana srpskog jedinstva, koji neobično mnogo liči na Dan zastave Albanije. Uz to, reč je o prazniku koji de iure ne postoji, jer je proglašen mimo skupštinskih procedura i bez usaglašavanja sa Zakonom o državnim praznicima.
No, svaki argument koji će koncept „srpskog sveta“ objasniti urođenim srpskim nacionalizmom nenaučan je i završava se u blatu moralizma. Srpski narod jeste uz albanski ubedljivo najrasejaniji u okruženju (970.000 u RS, 278.000 u Crnoj Gori, 186.000 u Hrvatskoj), a državotvorni projekti nisu zaokruženi ni u bogatijim regijama od Balkana. U takvim okolnostima, politička kasta može da relativno lako farba ekonomske olupine na kapitalističkoj poluperiferiji u nacionalne nijanse. Izgledaće suverenije, ako već ne lepše. Slično radi mađarski premijer Viktor Orban, čiji partijsko-državni aparat ulaže silne novce u nacionalističke organizacije po Vojvodini kakva je Omladinski pokret „64 županije“. Hrvatski predsednik Zoran Milanović ume da uvredi zvanično Sarajevo, što tvrđim hrvatskim nacionalistima ostavlja prostor za zazivanje stvaranja trećeg entiteta, Herceg-Bosne. Bivši hrvatski ministar kulture i bivši član Hrvatske demokratske zajednice Zlatko Hasanbegović redovno o Hrvatskoj i BiH priča kao o „jedinstvenom prostoru“. Videli smo da slično rade i albanski lideri kada govore o Kosovu i Albaniji, ali i o delovima Crne Gore i Makedonije. Koncepcija srpskog sveta nije ništa opasnija od mađarskog, hrvatskog ili albanskog Lebensraum. Naizgled paradoksalno, Orban i Rama su verni Vučićevi saradnici u očuvanju regionalnog mira i stabilnosti – prvi u podršci sprskim evrointegracijama, drugi u projektima kakav je „Otvoreni Balkan“.
Poneki se sećaju da je i Milošević 1995. od „balkanskog kasapina“ izrastao u garanta mira i stabilnosti, pre no što će se 1998. zaratiti i na Kosovu. Međutim, tamo gde Milošević nije shvatio da je Berlinski zid pao i da je vreme rata za teritorije prošlo, Vučić je svestan da od 2008. dolazi do, ako ne dizanja novih zidova, onda svakako kopanja dubokih šančeva. Zazivanje ideja koje su devedesetih vojno i politički poražene u nešto pomirljivijem tonu ukazuje se i kao strategija mobilizacije desnih glasača uoči beogradskih, parlamentarnih i predsedničkih izbora zakazanih za april iduće godine.
„Trenutna priča o ’srpskom svetu’ je i marketinška i dublja, strateška. Vulinova formulacija možda jeste nova, ali se od devedesetih govori o interesnim sferama podeljenim po etničkim osnovama. Aktuelni ministar policije možda govori ono što Vučić misli, možda služi da bi se predsednik Srbije pred međunarodnom zajednicom legitimisao kao mirotvorac, ali ako se ni Vlada Srbije ni on sam ne ograđuju od istupa jednog ministra, onda su oni deo zvanične politike Srbije. S druge strane, taj srpski svet je nemoguće napraviti diplomatijom ili lokalnim konfliktima. On može da se desi samo u slučaju nekog velikog međunarodnog dar-mara, a svaki politički iole pismen čovek vidi da Srbija danas nije u situaciji kao posle Prvog svetskog rata kada je mogla da računa na teritorijalne dobitke“, kaže za Le Monde Diplomatique Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam.
Sociolog Dario Hajrić ukazuje da se tumačenja „srpskog sveta“ u domaćim medijima kreću od očuvanja nacionalnog identiteta do poznatih ekspanzionističkih apetita i podseća da se niko od zastupnika „mekših“ interpretacija nije suprotstavio Vulinovom povratku na „sve Srbe u jednu državu“. Sve dok vlasti ne odbace tačke u kojima se srpski svet preklapa s Velikom Srbijom, pojam će izazivati kritike na koje će moći da se orkestrirano odgovara pitanjem kome smetaju srpski jezik i kultura.
„Od tendencija u međunarodnoj politici, ideji srpskog sveta više pogoduje potreba Vučićevog režima da bujanje autokratije prepakuje u nekakav pozitivan koncept i po mogućnosti je podigne na nivo pseudoideologije. Nije zgodno kada režim stavlja svoje protivnike na novinske poternice i gazi demonstrante konjima kao što je to činio prošle godine, ali ako se to preinači u demonstraciju moći koja evo samo što nije pokuljala širom regiona i zaštitinički nas obgrlila, onda to možda i ne zvuči tako loše. Ovako nedefinisana, ideja srpskog sveta liči na najnoviji pokušaj da se izmisli nekakav ’dobri nacionalizam’. Kao i svaki put, jedini test koji dežurnim peračima pojmova valja postaviti je da na konkretnim svakodnevnim primerima odrede šta bi onda bio onaj ’rđavi nacionalizam’, jer se uvek iznova ispostavlja da im je to nerešiva zagonetka“, kaže Hajrić.
Uostalom, kao što je vlastima balkanskih država večita enigma kako da u postojećim teritorijama stvore bolji svet. A ako ne može da bude bolji – daj bar da bude veći, lepše će izgledati u atlasima.
Izvor: LMD/Nedeljnik
Foto: Cea+/Flickr