Na današnji dan, pre tačno 80 godina, podignut je ustanak naroda Srbije protiv okupatora u Drugom svetskom ratu. Kada bismo na ovaj dan prošli ulicama srpskih gradova i sproveli jedan mali ad hoceksperiment, uradivši anketu, ali tako da kao ciljanu populaciju uzmemo mlade ljude rođene u poslednje tri decenije i postavimo im pitanje, Da li znate šta se dogodilo na današnji dan? zanimljivo bi bilo čuti odgovore. Čini se da bi najveći deo njih rekao da ne zna. Razloga za tako nešto ima na pretek. No, krenimo redom.

Malo koji narod u pokorenoj Evropi 1941. je imao hrabrosti da se usprotivi stravičnoj vojnoj mašineriji kakva je bila Hitlerova, ali i njegovim pomagačima u vidu kvislinških formacija koje su svoju lojalnost morale dokazivati tako što su prema nelojalnima bile nemilosrdne. Deo srpskog naroda koji je shvatio kakva je priroda fašizma kao ideologije, ali i to da se protiv okupatora treba boriti, a ne podilaziti mu, u julskim danima te godine jasno je trasirao put slobode.

Tog 7. jula u valjevskom selu Bela Crkva održavao se Ivanjdanski vašar. Kako je na vašaru bilo puno ljudi, a važila je zabrana okupljanja, dva žandara Bogdan Lončar i Milenko Braković došli su da upozore okuljenu masu da se mora što pre razići. Razlog zbog kog je zahtevano da se masa raziđe nije bila samo zabrana okupljanja, s obzirom da se pretpostavilo da će tog dana biti puno ljudi na tom mestu, već činjenica da su komandant i komesar Rađevačke partizanske čete, Valjevskog partizanskog odreda, lekar Miša Pantić (poznat u Valjevu kao „Narodni lekar“ jer svoje usluge nije naplaćivao sitrotinji) i novinar Žikica Jovanović Španac, održali politički govor, pozivajući okupljeni narod na vašaru da se pridruži partizanima, kao jedinim borcima za slobodu.

Kako su već bili otišli kada su žandari stigli, jedan student je potrčao za njima da im kaže da su došli žandari koji rasteruju narod. Pantić i Jovanović su se vratili na isto mesto, te su potegli oružje na žandare.  Žikica Jovanović Španac je iz pištolja smrtno ranio žandare, a ti pucnji označili su početak borbe protiv okupatora i njihovih pomagača. Kafana ispred koje se ovaj događaj odigrao i danas je muzej u kome se nalazi postavka posvećena 7. julu, Danu ustanka naroda Srbije.

Zikica Jovanović Španac, novinar rođen u Valjevu one iste godine kada je počeo Prvi svetski rat, ličnost je zanimljive biografije. Sa svega 22 godine odlučuje da se priključi Internacionalnim brigadama u Španskom građanskom ratu. Dobija otkaz u Politici, a kao večno sećanje na njegove svetonazore i slobodarski duh, ostaće nekoliko rečenica iz njegovog pisma roditeljima:

„Majko, ja nisam mogao ostati slep i gluv za bolove i dozive čovečanstva. Ja to nisam mogao. Ja volim čoveka. Ti si mi udahnula tu ljubav. Razumi to, i molim te, oprosti mi što sam ti naneo bol. Tebi i ocu…“

Nakon povratka iz Španije, ilegalno deluje na teritoriji Beograda sve do 1941, gde učestvuje u demonstracijama 27. marta. Poginuo je 12. marta 1942. u selu Radanovci kod Kosjerića u sukobu sa četnicima Koste Pećanca, a od 6. jula 1945. proglašen je Narodnim herojem.

Sve do 2001. godine, 7. jul se obeležavao kao državni praznik. Tog dana od 1975. dodeljivana je Sedmojulska nagrada za izuzetna postignuća u umetnosti, privredi i raznim drugim društvenim oblastima. Danas 7. jul obeležavaju samo organizacije poput SUBNOR-a, ali i pojedine stranke,  na primer, Socijalistička partija Srbije, čiji pripadnici sebe smatraju čuvarima tekovina Narodnooslobodilačke borbe. Naravno da je to čist politikantski potez, koji je svoju ulogu naročito imao u devedesetima, kada Miloševiću i njegovoj supruzi nije odgovaralo da ih etiketiraju kao srpske nacionaliste i šoviniste, pa su otuda koketirali sa tekvinama NOB-a i partizanskom borbom. Takvu politiku koketiranja vidimo i danas kod lidera SPS Ivice Dačića, naročito u predizbornim kampanjama. Ali o Dačiču nešto kasnije.

Kao što je malo koji narod u Evropi uspeo da se osmeli i ustane protiv fašističkog okupatora i njegovih pomagača, tako je malo koja država u Evropi uspela da se nonšalantno odrekne slavljenja tog čina. Smenom Slobodana Miloševića i njegove Socijalističke partije Srbije (za drugu će se ispostaviti, privremeno) i dolaskom takozvanih pro-demokratskih političkih opcija na vlast, dolazi do produbljivanja procesa retradicionalizacije, reklerikalizacije i revizije prošlosti. U tom duhu, već 9. jula 2001. premijer Zoran Đinđić potpisuje ukaz kojim se kao državni praznik ukida 7. jul. Osim toga, u novim nastavnim programima, po prvi put u udžbenicima istorije stajalo je da je Srbija imala dva antifašistička pokreta: Partizanski pokret i Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Istorija se neretko poigra sa datumima, pa je istog datuma kada i Žikica Jovanović Španac stradao i sam Zoran Đinđić, 12. marta 2003. a trend revidiranja prošlosti se nastavlja i nakon njegove smrti.

Već 2004. izjednačavanje dva pokreta kao antifašistička dobija i svoj pravni epilog. Dolazi do  izjednačavanja oba pokreta, iako nam istorijske činjenice svedoče da su se borci jednog i drugog pokreta u svim većim ofanzivama od 1941. do 1945. nalazili na suprotnim stranama. Slavljenje 7. jula kao državnog praznika je ukinuto pod geslom „nećemo slaviti dan kada je Srbin pucao na Srbina“. Tu rečenicu ćemo često čuti i danas, a ona je svedočanstvo jednog posebnog trenda koji je nažalost sve zastupljeniji. Reč je o nacionalizaciji antifašizma, koja za osnovni cilj ima negiranje internacionalne, zajedničke antifašističke borbe naroda Jugoslavije. Uz tu rečenicu, ovaj trend je vidlljiv i u rečenicama poput: „Najviše Srba je bilo u partizanskom pokretu“, čime se prvobitno ističe etnički identitet, a pripadanje partizanskom pokretu biva sekundarno, što u bivšoj SFRJ nije bio slučaj i što ni danas ne bi trebalo da bude slučaj. Ukoliko je udeo srpskog stanovništva u okviru SFRJ bio najveći, logično je da je u partizanskom pokretu bilo najviše Srba, iako je taj trend varirao u toku rata i uvećao se naročito nakon 1943. i kapitulacije Italije, kada masa ljudi koji su se borili protiv partizana pristupa partizanskom pokretu, koji na kraju rata broji oko 800.000 boraca.

Mišljenje da se ne sme slaviti kao praznik kad je Srbin pucao na Srbina postalo je i glavni „pravni argument“ sudije šabačkog opštinskog suda Gojka Lazareva koji je 11. decembra 2008. rehabilitovao ubijene žandare. Lazarev je u intervjuu za Blic7. jula 2016. decidirano rekao:

„Tog 7. jula 1941. Žikica Jovanović i još jedan lokalni alkoholičar Cvetin Soldatović pucali su na obične srpske žandare Bogdana Lončara i Milenka Brakovića, iako tamo i na 50 kilometara u okolini nije bilo nijednog nemačkog vojnika. To su činjenice koje pokazuju da to nije mogao biti početak ustanka protiv okupatora već početak borbe za vlast i revolucije, neki i dalje odbijaju da prihvate.“

Sudija Lazarev je ovim rečima jasno stavio do znanja šta je bila poenta rehabilitacije. Reč je o tome da je preko dvojice žandara i njihove sudbine bilo potrebno demonizovati čitav ustanak i partizanski pokret te u duhu antikomunizma partizanske borce prikazati kao alkoholičare i krvoloke koji su, eto, ničim izazvani rešili da potegnu pištolje na nevine žandare čija je ideja bila samo da zavedu red. Domaštavanju sudije Lazareva nedostaje ključna stvar koja bi toj romantičnoj priči dodala i malo tragedije. A to su pitanja: Kojoj su vojsci ti žandari pripadali? Da li je to bila kvislinška vojna formacija i zašto je potrebno da se zapuca na Nemce da bi to bio ustanak, a ne kako kaže, početak revolucije i borbe za vlast? Zar i kvislinzi kao saradnici okupatora nisu zločinci i neprijatelji? Uzgred, primera radi, protiv koga su ratovali pripadnici Prvog sisačkog partizanskog odreda od 22. juna, pa se taj dan slavi kao Dan antifašističke borbe u Hrvatskoj? Protiv Nemaca ili isprva protiv ustaša, kao kvislinške vojske, pa je i tu „udario Hrvat na Hrvata“? I na kraju, zar ustanak i nije bio početak revolucije, šta je u tome sporno? Zar i Prvi srpski ustanak iz 1804. nije bio ustanak (buna) pa prerastao u revoluciju te su zato partizani u 7. julu videli kontinuitet sa 1804. (otada na grbu SR Srbije i stoje 1804. i 1941. godina) i borbom protiv okupatora, sve sa sloganom „Srbija se umirit’ ne može“?

Očigledno da sudiji Lazarevu nije jasno da ustati protiv kvislinga znači ustati i protiv okupatora. Jer su kvislinzi svojom voljom pristali da okupatoru služe. Lončar i Braković nisu bili obični žandari niti simbol nevinosti, već simbol kvislinštva. Otuda 7. jul ima ogroman značaj za srpski narod. Slobodarska tradicija srpskog naroda počiva upravo na borbi protiv okupatora sa bilo koje strane sveta da dolazi, ali i na borbi protiv domaćih izdajnika koji okupatorima služe.

Iste te godine 18. oktobra 2008. gore pomenuta Socijalistička partija Srbije kao jedan od čuvara tekovina NOB i sećanja na 7. jul, potpisuje takozvani „Istorijski sporazum pomirenja“ sa Demokratskom strankom. Onom istom strankom čiji je pokojni lider ukinuo proslavu 7. jula kao državnog praznika. Koliko je lideru SPS zaista stalo do istorije i čuvanja antifašističke tradicije, videli smo i u tome što u istorijskom sporazumu nije bilo ni naznake gde bi se reklo: ispravite odluku iz 2001. koju je vaš lider (lider DS) potpisao. Tako bi postpuli istinski čuvari tekovina NOB. Ipak, za Ivicu Dačića je važnije da se živi od sadašnjosti, a ne od prošlosti. Šta je 7. jul 1941. za direktorska mesta u Javnim preduzećima, za ministarska mesta, za premijersko mesto? Kakvi čuvari tekovina, tako i sačuvane tekovine.

Uništavanjem tekovina i marginalizacijom 7. jula, otvoren je put ka još jačem talasu revizije istorije i rehabilitaciji saradnika okupatora. Tako ona više ne postaje vidljiva samo u udžbenicima istorije za osnovne i srednje škole. Ona postaje dominantan društveni narativ. U medijima, na filmu kroz kvaziistorijsko kinematografsko stvaralaštvo režisera, poput Radoša Bajića (nekada svesrdnog podržavaoca Demokratske stranke i Borisa Tadića), preko raznih istoričara, poput Bojana Dimitrijevića (takođe člana i lokalnog funkcionera Demokratske stranke), ali i kroz razne manifestacije i četničke marševe osobito u delovima bivše nam zemlje, gde su četnici počinili stravične zločine. Dakle, ukidanje 7. jula kao nacionalnog praznika nije bio hir. Ukidanje 7. jula kao nacionalnog praznika je razrađeni plan i proces započet 2001. sa ciljem ne izjednačavanja dva pokreta, već marginalizacije tekovina Narodnooslobodilačke partizanske borbe, kako bi se time ostavio prostor potomcima i apologetama poraženih vojski da svoje pretke rehabilituju, dobiju pravo na nasledstvo i oslobode ih realne i moralne krivice, koju im niko nije nametnuo, jer su sami izabrali kojim putem će krenuti pre 80 godina.

Gubitkom predsedničkih izbora i skupštinske većine 2012. godine i dolaskom na vlast krunisanog četničkog vojvode Tomislava Nikolića i danas najmoćnijeg političara u Srbiji, Aleksandra Vučića, ali i povratkom njihovog izdanog političkog oca Vojislava Šešelja, takođe četničkog vojvode, iz Haga, pro-četnički stavovi postaju mainstream narativ srbijanskog društva. Na nacionalnim medijskim frekvencijama gotovo da ne možemo videti niti jednog intelektualca, istoričara, politikologa, sociologa koji bi kritički govorio o četničkom pokretu, o četničkim pokoljima diljem Srbije i Bosne i Hercegovine, što samo dokazuje da ideja svih vlasti od smene Miloševića naovamo, nije bila izjednačavanje, već potpuna marginalizacija Partizanskog pokreta, njegove borbe, žrtve, pobede, što nesumnjivo vodi potpunom isključenju tog narativa iz javnog diskursa. Jer ukidanjima praznika kao državnih se ništa ne može izjednačiti. Tako se šalje jasna poruka da je nešto u društvu nepoželjno.

Otuda je sasvim legitimno pitanje iz naslova: Šta je nama danas 7. jul? Seti li ga se iko osim ionako marginalizovanih grupa građana i političkih stranaka koje taj praznik koriste u politikantske svrhe? Zar je početak revolucije u Srbiji i ustanak protiv okupatora u porobljenoj Evropi našoj državi toliko beznačajan da smo taj praznik ukinuli? Da li su oni koji su pripadali partizanskom pokretu, verujući u ideale slobode, jednakosti, bratstva i jedinstva, i u toj veri položili svoje živote, zaslužili da ih se više ne sećamo ni na taj jedan jedini dan?

Razmislimo o ovim pitanjima. Ne dozvolimo da nam se dogodi ono što je jako dobro primetio Renan: „Dok trijumf kojem se raduju pobednici neminovno postaje prošlost, sećanje gubitnika pokazuje u budućnost.“

Srećan 7. jul, Dan ustanka naroda Srbije u Drugom svetskom ratu, svima koji slave.

PODELITE