U trenutku dvadesetogodišnjice petooktobarskih promena najpre treba postaviti pitanje koje su bile karakteristike režima Slobodana Miloševića. Tek ako razumemo napetosti i tragediju njegove vladavine u celosti, možemo shvatiti i značaj petooktobarskih dešavanja. Iz tri perspektive ćemo dati argumente u korist teze da se petog oktobra ništa nije dogodilo. Ali naše razočarenje bi trebalo da služi tome da bolje razumemo način na koji smo i dan danas žrtve dominacije, te mesta gde se otvaraju alternative.

Kako treba opisati režim Slobodana Miloševića? Ne treba postavljati apstraktno pitanje da li je režim bio nasilan ili ne, već treba postaviti pitanje na kom nivou, na koji način se tačno služio nasiljem. Kao što je poznato, Farid Zakaria je 1997. godine uveo termin „iliberalna demokratija“ (za koji danas već postoje mnogi sinonimi: „delimična demokratija“, „demokratski despotizam“, „kompetitivni autoritarizam“, itd.). Gabor Filipov je nedavno u ovom duhu interpretirao Orbanov režim u Mađarskoj, ali je jasno da se mnogi režimi mogu objasniti ovim konceptualnim aparatom, od Trampa preko Dutertea do Putina. Prvo, hibridni režimi se nerado služe otvorenim nasiljem. Iako nas „Miloševićevi ratovi“ mogu obmaniti, te može nam se učiniti da je nasilje suština njegove vladavine, njegov režim je i te kako bio ambivalentan. Nesumnjivo, ako mu se učinilo da je u opasnosti, on je nasilno i tenkovima nastupio protiv demonstranata, a neki lideri opozicije su s vremena na vreme bili u zatvoru. Ipak, bio je oprezan u pogledu nasilja (a ni građani nisu baš bili masovno oduševljeni zbog mogućnosti odlaska u rat). Uglavnom je pokušavao da podrži Srbe izvan Srbije u tajni ili ih je čak i izneverio (ponekad je umeo da bude neutralan ili da se povlači, mada to najmanje važi za teritoriju koja je pripadala Srbiji – Kosovo). Naravno, njegove klandestine operacije su često bile javna tajna – „otvorena tajna“ (offenes Geheimnis), kako bi Gete rekao, ili „otvoreno-zatvorena tajna“ (overt-covert secret) kako bi nešto stručniji CIA sugerisao. Za iliberalne režime je karakteristično da se nerado služe nasiljem koje je u potpunosti vidljivo za javnost. I Milošević se trudio da što više outsource-uje nasilje mračnim silama – tajnim službama (koje su osnivale paramilitarne jedinice) ili navijačkim ekstremno-desničarskim grupama. Miloševićeva državna mašinerija se uvek očajnički trudila da ako se upusti u nasilje onda pruži opravdanje za njega (makar simulativno) ili – još više – da ga što više prikrije. Čista samovolja nije bila konstantna karakteristika Miloševićevog režima, ona je više važila za kraj njegove vladavine.

Kao što Nevenka Tromp piše u knjizi Smrt u Hagu. Nezavršeno suđenje Slobodanu Miloševiću: Milošević „se distancirao od svih uticaja nad vojskom, i za razliku od mnogih durgih političkih lidera u regiji, nikada nije viđen da nosi uniformu i nikada nije delovao kao da mu je ugodno među vojnicima. (…) Izbegavao je susrete s časnicima i borcima i nikada nije posećivao ratna područja ili bojišta.“ Srbi iz Krajine i Republike Srpske često su vodili akcije bez njegove dozvole, štaviše, i uprkos njegovom protivljenju. Ali i uz njegovu podršku. Florens Artman, haški uzbunjivač, rekla je da tužioci ni u jednom trenutku nisu smatrali da će biti lako naći dokaze protiv Miloševića (naročito ne u pogledu najvećih zločina, poput Srebrenice). Ono što otežava stvar jeste činjenica da je između Miloševićeve de iure i de facto moći često bilo velike distance – njegova vaninstitucionalna duboka država (deep state) se odvajala od površne države (shallow state). Valja dodati da je uz ratnohuškačku retoriku istorija Miloševićevog režima ujedno i istorija mirnih sporazuma ili takvih pokušaja – od Vens–Ovenovog plana preko Dejtona do sporazuma u Kumanovu. Ako mislimo da je režim naprosto bio nasilan, nećemo razumeti zašto je i sam Milošević bio ugodan i šarmantan s jedne strane, a agresivan i autoritaran s druge strane. Nije reč samo o „psihološkoj nemogućnosti“ ili o dvostrukosti njegove ličnosti – izvor napetosti je binarnost duboke i površne države. Naravno, ovde je u pitanju samo Miloševićev odnos sa državnim aparatima, jedan ideološki opis bi mogao da bude još složeniji. Duhovita je analiza Nevena Cvetićanina koji je razlikovao četiri Miloševića: anarhični pseudosocijalista; revolucionarni prosvetitelj, prosvećeni apsolutista evropske provinijencije; patriota, nacionalista, romantičar; futuristički tehnokrata, tržišni ekonomista, reformator (ali imamo problema kada je anarhija izjednačena sa neredom, kada se Miloševićev navodni opšti cinizam opisuje u duhu pojednostavljenog metacinizma i olake psihologizacije, ili kada se nekritički pojavljuje povezivanje Miloševića sa „našim čudnovatim dinarskim, dinaroidnim mentalitetom“, sa kolektivnim duhom koji je još i „esencijalno violentan“).

Sistem nije bio „totalitaran“ ili naprosto represivan, tiranijski. Utoliko nas uobičajeni pridevi i imenice iz naslova monografija o Miloševiću ne zadovoljavaju („zmija“, „tiranin“, „tiranin naroda“, itd.). Slobodni mediji nisu bili otvoreno i jednim potezom zabranjeni (štaviše, često je Milošević bio oštro napadnut u njima), već su onemogućeni specifičnim sankcijama, finansijskim pritiskom, itd., a u državnim medijima su s vremena na vreme sprovođene čistke. Ta ambivalentnost može se primetiti i u pogledu nevladinih organizacija. Milošević nije bio pristalica kulta vođe – možemo saslušati snimak iz 1995. godine na kojem moli saradnike državne televizije da ga na hvale više (u to vreme je često slavljen kao „heroj mira“, kako u Srbiji, tako i na „zapadu“). Za Miloševića spektakl površine nije bio previše važan – on je više želeo mračnu dubinu, tajne sastanke, sastanke okom u oko, nesposredne naredbe bez kontrole javnosti (ova strana nas podseća na prerogative state u teoriji o dualnoj državi kod Ernsta Frenkela). Sistem je bio hibridan. Neoprostivo pojednostavljenje je reći da je Milošević bio „balkanski kasapin“ – pukom demonizacijom ništa nećemo razumeti.  „Nije bilo hapšenja, proterivanja, zabrana, nije bilo logora, mučenja, suđenja za veleizdaju – stvari koje su, u sličnoj situaciji, radili pravi diktatori“ – piše Slobodan Antonić u knjizi o Miloševiću. Nama se čini da je ipak bilo drugačije. Miloševićeva duboka država je i te kako umela da se služi nasilnim sredstvima, ali je njegova površna država dala prednost soft represiji.

Kao i sve ostale iliberalno-hibridne vođe, Milošević je smatrao da predstavnički („demokratski“) sistem institucija nije prepreka, već resurs koji treba iskoristiti. Izričito se trudio da u procese uključi narod već i u trenutku dolaska na vlast 1987. godine – sudbonosnu osmu sednicu je sve vreme emitovala državna televizija (a „narod“ je slao telegrame da bi podržao novog vođu) (videti o tome knjigu Marka Grdešića. Kada je rušio pokrajinske birokrate, oslanjao se na masovne demonstracije, na „događanje naroda“. Nakon kratke hezitacije, on je pristao na višepartijski sistem i nije mu bilo teško da se upusti u sve novije i novije izbore (čak i kada je hiperinflacija bila 178 882 posto!). Bilo bi pogrešno ako bismo zaključili da je on uvek pobeđivao samo zahvaljujući izbornoj krađi. Latinka Perović je dobro zahvatila ovaj hibridni, demokratski despotizam kada je upotrebila izraz „konsenzualni autokrata”. Nesumnjivo, on je imao neke „tajne” i u pogledu površne države, pozorišta: proporcionalno gledano, u jednom trenutku tokom izbora Socijalistička partija Srbije i opozicija su se pojavljivali na televiziji u odnosu 91:8. Miloševič se čak i 2000. godine nadao da će uživati u podršci naroda. Uvek je tvrdio da ima demokratsku legitimnost, štaviše, ponekad je umeo da sarađuje i sa opozicijom, pre svega sa Vojislavom Šešeljem (koji je upravo zbog svog političkog talenta bio spreman da bude „korisna budala” [Lenjin] sistema). Pozivanje na „demokratiju” služilo je samovolji. Upravo tu kombinaciju moramo razumeti. Nemojmo zaboraviti da je Milošević izgubio moć usred demokratskih izbora koji su i te kako imali jednu mračnu dimenziju (manipulacija sa rezultatima, opasnost intervencije policije i vojske, naređenje da se opozicioni lideri likvidiraju) – ali je narodno vršenje pritiska ipak pobedilo. Hard-core diktatori to ne bi dozvolili.

Prihvatimo li Hegelovu definiciju prema kojoj je tragedija konflikt inkomenzurabilnih principa, napetost lične dimenzije i sila koje su moćnije od individua (klasični primer je Antigona), onda se može reći da je Milošević bio tragična figura, i to četvorostruko.

  1. Onaj koji vidi samo Miloševićev srpski „nacionalizam”, promašuje složenost političke stvarnosti i suprotne tendecije. On je ipak bio i pastorče komunizma. „Njegov nacionalizam nije isključivo srpski, već u njemu, u momentu rađanja Miloševićeve harizme, ima nešto i od integralnog jugoslovenstva” – piše Neven Cvetićanin. Kako je i sam Milošević napisao: „nacionalizam uvek znači izolovanje od drugih, zatvaranje u sopstvene okvire, a to znači i zaostajanje u razvoju”. Više puta je oštro osuđivao „šoviniste” (Draškovića ili Šešelja), i tvrdio je da čine štetu miru i srpskom/jugoslovenskom narodu. Džefri Najs je jasno rekao: Milošević nije rasista. S druge strane, on je u izvesnom smislu stvarno bio „američki čovek”, bankar iz Nju Jorka (služeći se elegantnim engleskim jezikom), a do 1998. godine mu je SAD svašta oprostio. Simptomatično je što je Independent napisao da se Milošević u svom govoru u Gazimestanu služio jezikom tolerancije. Ne smemo potcenjivati površinski sloj u kojem se sugerisalo da se rat vodi i zbog jedinstva Jugoslavije, barem delimično crvenim petokrakama. Naravno, razmak između dubine i površine je ključnog značaja i u ovom slučaju: treba uzeti u obzir gde su tačno bile konfliktne zone i ratni šavovi, te kako se rat vodio i zbog mikroimperijalističkih napora. Neprihvatljiva je i tvrdnja da je rat bio samoodbrana – ali je retorika i te kako važna. Naravno, sve vreme su nadzirani državni mediji potpaljivali etnicističku retoriku. G. M. Tamaš pravi strogu razliku između integrativno-asimilatornog nacionalizma i ekskluzivno-disimilirajućeg etnicizma. Teško je ne primetiti ovu dinamiku o Miloševićevom slučaju, makar na površini. Ova napetost se najplastičnije pojavljuje kada se tvrdi da je ideja „svih Srba u jednoj državi” bila zapravo integrativna, u korist očuvanja Jugoslavije. Prvi tragični momenat se sastoji u tome da je dvosmislena borba za celinu doprinela upravo uništavanju celine, naime, Jugoslavije. Navodna borba da transetničko jedinstvo rezultirala je interetničkim konfrontacijama. Ovo važi i na jednom drugom nivou: zalaganje za samoopredeljenje naroda podrazumevalo je dvostruki standard, između ostalog uništavanje pokrajinskih autonomija. Volja za mir rezultirala je krvoprolićem. Ambivalentnost režima je u tome što su se ratnohuškačka retorika i demonstrativni pacifizam pojavljivali skoro ruku pod ruku.
  2. O drugoj napetosti smo već govorili. Uprkos impulsima koji su makar minimalno pokazali u pravcu „demokratije” (borba protiv birokratskih kadrova, uvođenje višepartijskog sistema, raspisivanje sve novijih i novijih izbora, itd.), režim je zapravo bio hibridan, a autoritarni elementi su više nego očigledni. Nije slučajno što se za iliberalne režime tvrdi da suprazne demokratije.
  3. Slične ambivalencije važe i za Miloševićevu ekonomsku politiku. Jugoslavija se već od 1979. godine borila sa tendencijama neoliberalnog kapitalizma (nezaposlenost, deregulacija, itd.), mada je jasno da je komodifikacija imala i neke ranije talase (kao i zaduživanje). Milošević je i krajem 1980-ih tvrdio da treba ostati veran socijalizmu (vidi i njegovu knjigu Godine raspleta sa rečenicama na primer o Pariskoj komuni), a tokom 1990-ih „Socijalistička partija Srbije se ugledala na zapadnoevropsku socijaldemokratsku tradiciju i takozvanu ‘socijalnu tržišnu provredu’ ili ‘kapitalizam s ljudskim likom’, gde država zadržava jak uticaj u regulisanju ekonomskih kretanja”. Nije slučajno što je Milošević imao simpatije mnogih zapadnih levičara, te tokom njegove izolovanosti govorilo se da je on evropski Če Gevara. Nesumnjivo, postojala je „blokirana transformacija” (Mladen Lazić), ali dodajmo da je i sam Milošević učestvovao u „blokiranju“. Danas samo možemo sanjati o (post)socijalističkoj Jugoslaviji koja pruža barem simulirani kvaziotpor strukturalnim procesima kasnog kapitalizma. Tragedija se sastoji u tome da je usred ratova i intenzivirajućih procesa periferizacije (sankcija, hiperinflacija, itd.) Milošević mogao da bude samo gubitnik. A ekonomskoj katastrofi je doprinelo i ratno profiterstvo elita i organizovanog kriminala, kao i rasprostranjena korupcija (off-shore računi na Kipru i tako dalje). Naravno, napetosti su još veće ako sugerišemo da je već i „antibirokratska revolucija” krajem 1980-ih služila deregulaciji tržišta. Štaviše, moglo bi se reći da su promene služile tome da samoupravne tehnokrate neometano nadzirano konvertuju društveni u finansijski kapital. S druge strane, Socijalistička partija Srbije se protivila reformama Ante Markovića, a na primer privatizacija je sprovedena na ambivalentan način. Milošević je imao Janusovo lice i u pogledu ekonomije.
  4. Najviše smo dirnuti zbog najtragičnije četvrte tačke. Na trenutak prihvatimo pomalo naivan i ideološki problematičan narativ prema kojem je srpski narod pobeđivao protiv različitih imperija (nikada ne u potpunoj samoći): protiv Turaka, protiv Austro-ugarske, protiv nacističke Nemačke i protiv staljinističkog Sovjetskog saveza. Ostavimo po strani činjenicu da su svi ovi konflikti bili veoma kompleksni (uz kolaboraciju mnogih, uz složene odnose prijateljstva i neprijateljstva, uz periode relativno mirnog zajedničkog života sa hegemonijom imperija, itd.). U okviru našeg narativnog Gedankenexperiment-a pokušajmo da razumemo Miloševićevu tragediju. On je u jednom trenutku ostao potpuno izolovan u svetu, naime, u unipolarnom svetskom poretku u kojem je čak i Rusija bila pod američkim uticajem. U ovom pogledu se Milošević suštinski razlikuje od svih ranijih borbi protiv različitih centara, naime, od već pomenute antiimperijalističke „tradicije” – on uopšte nije imao relevantne saveznike. Tako je bilo naročito tokom NATO-bombardovanja 1999. godine (a države suprotstavljene Srbiji bile su daleko bogatiji od nje). Milošević je tokom kampanje 1993. godine govorio o tome da ne treba ratovati protiv svih (kao što radikali sugerišu), ali, s druge strane, Srbi ne smeju da se predaju (kao što „demokratska opozicija” želi). Ipak, na kraju krajeva, Milošević je bio gubitnik. Jasno je da je njegov odnos sa „Zapadom” bio veoma složen. Washington Post je 1996. godine napisao da se američka administracija raduje Miloševićevoj pobedi. Dešavalo se da je Evropska unija bila indiferentna prema izbornim krađama. Štaviše, postoji sumnja da je podrška „Zapada” doprinela Miloševićevoj pobedi 1997. godine (naspram Šešelja koji je neprestano i sistematično napadao „Zapad”). Kao što je Slavoj Žižek rekao, Srbi imaju najdužu demokratsku tradiciju od naroda bivše Jugoslavije koju je Milošević izneverio – ali to za „Zapad” nije bilo previše važno. Kao što ni danas nije važno kada Donald Tusk slavi pobedu Aleksandra Vučića kao „pobedu demokratije”.

Miloševićev poraz se ne može osporiti. Činjenica da je Zoltan Dani oborio avion F-117A ili analize Majkla Ignjatijeva (prema kojima se jugoslovenska vojska dobro držala) ne dovode u pitanje poraz. Važnije je ono što se dogodilo na Kosovu i ono što je prihvaćeno mirnim sporazumom. To što je Milošević izgubio naklonost poput mnogih lidera sa (polu)periferije (od Mosadeka do Diema) nije nikakav moralni kriterij – ali nije ni politički kriterij, ako pod politikom podrazumevamo slobodno delanje u zajednici. Materijali Vikiliksa najjasnije pokazuju meru u kojoj je Milošević izgubio simpatije „transatlantske elite“. Ali nemojmo zaboraviti: „Zapad“ se kolebao između protekcije i prohibicije, između „batine“ i „šargarepe“ (današnji odnos prema Orbanu ili Vučiću je veoma sličan), sve do 1998. godine. Štaviše, često su „zapadne“ elite podržavale Miloševića naspram opozicije – imajući u vidu kako se opozicija ponašala tokom 1990-ih, to nas i ne čudi previše.

Tragedija u pogledu imperijalizma i izloženosti centru ima i jednu nezgodniju stranu. Siptomatično je da su srpske sile napadale i naselja (poput Dubrovnika) u kojima Srbi nisu bili u većini, štaviše, gde ih je jedva bilo. To se dogodilo zbog borbe za koridore ili da bi došli do izlaska na more, itd. O čemu je reč? Imperijalizmu centra se suprotstavila (polu)periferija koja je isto tako bila mikroimperijalistička. Upravo je zbog toga tekst Dimitrija Tucovića, Srbija i Albanija, još uvek koristan (uzgred budi rečeno, izraz „kolonijalisti” koristi se i u Vojvodini između dva svetska rata). Šta se dogodilo? „Srpski lokal-imperijalizam nakon više od jedne decenije nateran je u defanzivu, ali nauštrb najdominantnijeg svetskog imperijalizma – američkog” (vidi ovde).

Francuski moralista La Rošfuko je govorio o tome da je privid kompliment vrlini. Les non-dupes errent – rekao je Lakan onima koji potcenjuju površinu. Iako je Miloševiću dubina bila prioritet, on nije potcenjivao privid. Stalno se pojavljuje „uvid” da je bio samo ciničan pragmatista koji je želeo da zadrži moć i poziciju. Navodno nije reč o nikakvim principima, već samo o volji za moć – dakle, hegelijanski konflikt između principa zapravo ne postoji. Međutim, nama se čini da nije mens rea, stanje Miloševićevog uma ono najvažnije. Mnogo je bitnije da su principi bili u konfliktu u samoj političkoj stvarnosti. Ne zavodoljava nas niti intencionalistička, niti relativistička, niti apologetska interpretacija – Miloševićev režim treba razumeti na osnovu specifičnosti i kompleksnosti.

Jugoslovenski ratovi su puni ličnih tragedija. Ali Miloševićeva tragedija je drugačija: reč je o makro-nesreći unutar koje je ponekad možda imao i alternative. Mogao da je da bude otvoreniji prema „demokratskoj opoziciji” (početkom 1990-ih je bilo prilike), mogao da je da bude fleksibilniji prema svojim kritičarima (Paniću, Ćosiću, Đinđiću ili Markoviću), a često je mogao da vodi konstruktivnije i otvorenije pregovore i sa međunarodnim faktorima. Da li je mogao da bude oštriji prema srpskom etnicizmu, kako u retorici, ali još više u praksi, ne ulazeći u kompromise i u manipulaciju sa etničkim strastima? Da li je mogao da Srbiju vodi putem koji nije neoliberalan, a da narod pritom ne pati? Na ova pitanja je teško dati odgovor jer je moć prinude uglavnom u rukama centra, a ne u rukama (polu)periferije. Sasvim sigurno je i Milošević lično odgovoran zbog neuspeha. A izvesna snažna inercija proističe i odozdo. Nama je najviše žao zbog generacija koje nemaju nikakvo iskustvo o socijalističkoj Jugoslaviji, a još manje su imale šansu da očuvaju zajednicu menjajući sistem na emancipatorski način. Ovo je najveći poraz za sve nas.

U doba pluralizacije, Milošević je iskoristio pluralizam u autoritarne svrhe. U doba uništavanja društvene solidarnosti u korist neoliberalizma, on je uništavao društvenu solidarnost ne pružajući dovoljan otpor neoliberalizmu. U doba etnicizacije društava (i raspada transetničkih država poput Sovjetskog saveza), on se pozivao na jugoslovenstvo, ali se borio za etnički definisane srpske interese. U trenutku kada je u svetu američka hegemonija bila presudna, on se suprostavljao toj dominaciji bez ozbiljne pozadine i pri tome razvijao je svoj lokal-imperijalizam. Tragedija u svakom pogledu.

Miloševićeva površinska država, kao iskrivljeni Behemot, sve vreme je bila bolesna – u korist duboke države. Država je „preživela” kao living dead, podnosila je teška vremena pomoću mračnih mehanizama: od šverca preko ilegalne trgovine do ubistava i paramilitarnih jedinica. U izvesnom smislu, u okakvim okolnostima i narod traži linije bekstva u „mračnim dubinama”: crno tržište je cvetalo, ljudi iz grada su dobijali hranu sa sela, gastarbajteri su slali novac svojim porodicama u Srbiji, mnogi su pomagali onima koji su pobegli na zapad zbog regrutacije, a konspirativno organizovani kritički mediji su glasno govorili protiv režima (dovoljno je setiti se alternativnih prostorija B92). Paralelno sa lažnom solidarnošću Miloševićeve kartelne države postojala je prava solidarnost odozdo. Tajnovitost je imitativna.

Tokom antike je postojala retorička praksa koja je podrazumevala da učenik prvo treba da ponudi argumente u korist jednog stava, a sutradan u korist suprotne pozicije (ponekad je ova praksa služila osnaživanju relativističkog stava sofista). Mi ćemo sada sa tri različitih pozicija argumentovati u korist jedne te iste teze: da se petog oktobra ništa nije dogodilo. Naravno, reč je o veberovskim idealnim tipovima – ove pozicije su u stvarnosti mnogo kompleksnije. Ostavljamo čitaocima mogućnost da odluče koja argumentacija im je bliska.

Možemo imati različte – afirmativne ili iskrivljene – odnose prema istorijskim događajima (vidi naš tekst o singularnosti događaja Holokausta). Francuski filozof Alen Badju je rekao da su mogući različiti odnosi prema Događaju: u znaku vernosti, iz reakcionarnog aspekta (koji poriče da se išta dogodilo), u duhu opskurnog subjekta (koji čak vodi napad protiv Događaja u ime kontrarevolucije – nacizam). Slavoj Žižek je dodao dve figure: subjekta reaktivne reintegracije (koji je prividno veran Događaju, ali ga zapravo izdaje) i subjekta koji forsiranjem Događaja izaziva tragične posledice (kao što čini staljinizam). Na drugom mestu smo već pokazali kako se ovi subjekti mogu tumačiti u kontekstu globalne pobune koja se dogodila 1968. godine (vidi ovde).

Iako se može učiniti da zagovaramo reakcionarni stav koji poriče Događaj, mi zapravo razmišljamo drugačije. Peti oktober nije dostojan imena Događaja jer nije bio dovoljno emancipatorskog (i univerzalnog) značaja. Zašto?

Prvo, iz perspektive jedne srpsko-etnicističke pozicije, ne bi bilo teško zamisliti makronarativ kojim bi se insistiralo na tome da je već i socijalistička Jugoslavija bila antisrpska. Iz te perspektive gledano, 1989. i 1990. godine nisu rezultirale preokretom. Da retorički izoštrimo ovu interpretaciju: Milošević je bio anacionalni, postkomunistički činovnik koji je izdao srpske interese i zemlje. Preciznije, bio je američki čovek, uvek spreman na potpisivanje izdajničkih mirovnih sporazuma (a nemojmo zaboraviti ni veze između Jovice Stanišića i CIA). Simptomatično je što je Milošević sa vremena na vreme proganjao nacionalističke vođe. Peti oktobar je samo produžetak gubitničke saradnje sa Zapadom. Soroševa fondacija i Viljam D. Montgomeri su finansirali „demokratsku opoziciju”, uključujući i Otpor. Predstavnici DOS-a su na zapadu vodili opuštene diplomatske razgovore sa agresorima. Tokom 2000-ih su sarađivali sa Hagom, neki od njih su priznali nezavisnost Kosova i skoro su sve potčinili integraciji Evropskoj uniji. Naši najveći neprijatelji, Amerika i Nemačka, postali su naši saveznici. U duhu autošovinizma, sami sebe ponižavamo. Peti oktobar je na kraju krajeva samo unutrašnja svađa različitih prozapadnih elita. Glavni izvor ovog idealnog tipa interpretacije bi mogao da bude Šešeljeva knjiga Kontrarevolucionar u buldožer revoluciji, doduše, izvor bi bio čistiji da je Šešelj bio koherentniji opozicionar Miloševiću.

Drugo, iz perspektive „građansko”-liberalne Srbije, Milošević je bio autokrata i nacionalista. Njegov srbokomunizam se u stvari borio za veliku Srbiju, nasilnim sredstvima. Međutim, Peti oktobar nije bio nikakav prelom. Novi režim nije uveo novi ustav posle petog oktobra, a socijalisti i radikali su čak i ostali na vlasti do kraja godine. Vojislav Koštunica je jasno rekao da revanšizma neće biti, te obećao je Miloševiću da neće biti problema. Nezgodni dokumenti obaveštajnih službi uništeni su ili sakriveni, Koštuničin mitrovdanski ustav je konstatovao da je Kosovo deo Srbije, a kadrovi Miloševića su dobili veliku ulogu u novom sistemu. Nisu stvoreni novi sudovi, korupcija i kleptokratija su i dalje dominirale, a kroz privatizaciju se odvijalo ilegalno profitiranje. Mediji su bili pod kontrolom partija (finansije niko nije adekvatno kontrolisao). Vladala je birokratija umesto tržišnih mehanizama. Srbija je ponovo bila u stanju anomije. Svi su bili na Koštuničinoj strani: SANU, vojska, SPC, tajne službe, Milošević i njegova porodica, socijalisti i radikali, Rusi i Dobrica Ćosić. Revolucija je izneverana. Kao što je Zoran Živković rekao, nije bilo 6. oktobra. Nenad Dimitrijević je govorio o „oportunističkoj pacifikaciji prošlosti”, a Aleksandar Molnar je upotrebio formulaciju „regresivna promena sistema – totalni pluralizam partijske diktature”. Ova kritika bi mogla da bude još oštrija. Mogli bismo da pokažemo kako je i Demokratska stranka početkom 1990-ih sanjala o velikoj Srbiji, kako se Đinđić protivio mirovnim sporazumima, te kako su demokrate očajnički želeli sa sarađuju sa socijalistima u skupštini. Ako pogledamo dve velike rasprave između Šešelja i Đinđića, videćemo da je radikalni vođa hteo da dâ mnogo veću autonomiju kosovskim Albancima od Đinđića. Đinđiću nije smetao nacionalizam ili autoritarizam, već to što je Milošević doživeo poraze. „Mi smo ih doveli na vlast”, rekao je Milorad Ulemek Legija za DOS. Paradigmatičan primer za ovaj narativ je knjiga Vesne Pešić pod naslovom Divlje društvo, doduše, ona nije dovoljno nemilosrdna sa nasleđem Đinđića. Sve u svemu: između prepetooktobarskog i postpetooktobarskog perioda postoji kontinuitet, kako u pogledu nacionalizma, tako i u pogledu autoritarizma.

Treće, nisu moguće samo interpretacije prve i druge Srbije. Tertium datur. Celi narativ se može ispričati drugačije. Počevši od 1979. godine, Jugoslavija je pod pritiskom neoliberalnog kapitalizma. Takmičenje je sve veće između republika, smanjuje se značaj „leve” (redistributivne) ruke države, nezaposlenost raste, mere štednje su sve važnije, počinje privatizacija… Uticaj menadžera i laissez-faire tržišnih fundamentalista je sve veći. Milošević kao predstavnik Tehnogasa i Beobanke se ponašao kao običan tehnokrat. U dva talasa je insistirao na privatizaciji, udeo privatnog sektora u ekonomiji je poraslo sa 37% na 80%. Od 1990-ih je oko 80% radnika bilo zaposleno u privatnim kompanijama. Međutim, već je tokom 1980-ih radnička klasa organizovala masovne demonstracije, od kosovskih rudara do slovenačkih sindikata. Narod je protestovao ispred svih parlamenata. Nije slučajno što su neoliberalni analitičari upozoravali da može doći do opasne saradnje između radnika i konzervativnijeg dela Komunističkog saveza. Prema opštem mestu, radnici su otišli na Rakovicu, ali – nakon toga što su saslušali Miloševića – vratili su se kao Srbi. Zaboravlja se da su se radnici izborili za samoupravljanje, te da su i kasnije organizovali demonstracije i kritikovali su republičko rukovodstvo.

Pre petog oktobra su državno-komunalni radnici, čistači i čistačice, odnosno male radnje stupili u štrajk protiv Miloševića. U Kolubari se oko 7000 rudnika suočilo sa policijom. Bilo je izuzetno mnogo radnika u Beogradu i 5. oktobra. Ipak, nije došlo do stvarnih promena, naprotiv. Đinđić je bio zaokružen tehnokratama i businesselitom. Pojavile su se i nove elite: Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović, Mlađan Dinkić ili Radovan Jelašić. Nakon petog oktobra je neoliberalizacija postala jos snažnija u skladu sa duhom tzv. šok terapije. „Tranzicija” više nije bila blokirana – prozapadna vlast je kapitulirala ispred zapadnog kapitala. Mladen Lazić jasno pokazuje da ima suštinskog kontinuiteta između ekonomskih elita iz 1990-ih i onih iz 2000-ih. DOS je promenio zakon o radu u korist kapitala. „Pljačkaška privatizacija” se odvijala bez problema. Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković lepo je sumirao ekonomsku doktrinu: „kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom (…) ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne“. Bilo je dva puta više nezaposlenih nego ranije. Srbija je potpuno izgubila finansijku suverenost. Đinđić, veliki pragmatista i entrepreneur rekao je sledeće: „kad moraš da progutaš žabu, samo to uradi, ne gledaj koliko je velika“. Tako je i bilo. Srbija je bila potčinjena zahtevima MMF-a i Evropske unije. Narod je bio prisiljen da proguta žabu, dok su nouveaux riches uživali u novom bogatstvu. Sve strastvene radničke borbe koje su se dogodile posle 5. oktobra, pokazuju da peti oktobar nije bio uspešan. Klasičan tekst za ovaj narativ je analiza Gorana Musića pod naslovom Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013, ali su korisni i njegovi kraći radovi (ovde ili ovde).

*

Dobro razmislimo šta je smisao ovih narativa. Iako se svaki od njih može iskoristiti na pogrešan način, zapravo, svaki od njih ima barem neku minimalnu emancipatorsku poruku. Nesumnjivo, Srbija je periferija izložena samovolji imperijalnog centra i pre i posle 5. oktobra – na različite načine. Nismo se oslobodili autoritarizma – naprotiv, dobili smo Aleksandra Vučića. Ne samo da smo izgubili mnogo energije u borbi protiv kapitalizma, izloženi smo najgorim neoliberalnim talasima svetske ekonomije.

Za razliku od znaka Otpora, stvarnost nije crna i bela. Tek ako razumemo kompleksnost Miloševićevog režima, tek onda ćemo shvatiti kompleksnost našeg poraza. Međutim, i ovde postoji jedna historia abscondita, skrivena istorija koju još treba otkriti. Iako je 5. oktobar bio neuspešan, nije istina da on nije otvorio nikakve alternativne puteve. Bilo je autentičnih obećaja, emancipatorske nade, iskrenih demokratskih impulsa, utopijskog viška – pre svega u radničkoj klasi i među studentima. Vreme je da ih ponovo afirmišemo.

Foto: Jonathan Davis/Flickr 

PODELITE