Svi dobro znamo besomučna naglabanja o tome kako je Staljin bio „brutalan diktator“ koji je „odgovoran za smrt miliona“. Tačnost ove tvrdnje beskorisna je za marksiste. Svaki intelektualno sofisticiraniji desničar u Americi mogao bi sa punim pravom da iznese isti argument o Linkolnu. U današnjoj politici, popularne su ovakve histerične denuncijacije svih ličnosti čije bi karijere Hegel identifikovao sa napretkom „istorije slobode“. Ako zapadni levi identitarci vide osnivače Sjedinjenih Država kao puke genocidne silovatelje, dok ruski nacionalni konzervativci u Napoleonu vide preteču Hitlera, nije iznenađujuće da Staljina hiperbolično demonizuju razni entuzijasti uništenja razuma.
Sa druge strane, ovim kreštavim optužbama obično se suprotstavljaju redikulni apologeti koji tvrde da je Staljin bio veliki demokrata i da su razmere njegovih zločina višestruko preuveličane. Ova debata može i hoće trajati zauvek, traćeći vreme i energiju bez donošenja ikakvih suštinskih uvida. Ako želimo da razumemo koje društvene snage je Staljin predstavljao i kakvu ulogu je igrao u borbama svoga vremena da bismo razumeli njegov značaj za nas danas, moramo da zasnujemo našu istragu na potpuno drugačijim premisama.
Sve počinje sa ekonomijom
Kao marksisti, razumemo da je politika koncentrisani izraz ekonomije, i da ćemo uvek biti žrtve obmane i samoobomane dok se ne naučimo da posmatramo svaki politički trend kroz interese klasa koje zauzimaju određeni položaj u procesu proizvodnje. Stoga, da bismo razumeli Staljina ili bilo koju drugu ličnost, ne treba da počnemo od analize njegovog ispunjavanja humanističkih standarda (na kraju krajeva, njih ne bi ispunio ni jedan političar od značaja u istoriji čovečanstva), nego od ocene odnosa proizvodnje koje je on pokušao da nametne i sprovede u delo.
Staljinov put do vlasti bio je uslovljen nerazrešenim kontradikcijama sovjetske države. Nakon „herojskog perioda“ Ratnog komunizma, kada je borba za goli život bila spojena sa neuspešnim pokušajem da se momentalno uskoči u socijalističke proizvodne odnose, boljševici su u defanzivi bili primorani da privremeno prihvate robnu proizvodnju pod proleterskom diktaturom, ozvaničenu kroz Novu ekonomsku politiku (NEP). Radnička manjina postala je izolovana u državi sa seljačkom većinom u kojoj na velikom delu teritorije još nije završena čak i anti-feudalna revolucija. Nije imala mnogo izbora.
Pojavilo se pitanje kako odvesti revolucionarni proces u sledeću etapu. Buharin, Staljin i ostatak partijske desnice bili su spremni da se odreknu ne samo daljeg napretka ka socijalističkim proizvodnim odnosima, nego čak i brzog razvoja teške industrije neophodnog za uspostavljanje Sovjetskog Saveza kao nezavisne sile koja se suprotstavlja imperijalizmu. Uprkos tome su celo vreme insistirali da je ovakav postepeni razvoj jednak izgradnji socijalizma. Trocki i Leva opozicija insistirali su na potrebi brzog razvoja teške industrije, ali su istovremeno isticali da se završetak izgradnje socijalizma može ostvariti samo na globalnom nivou. Smatrali su da se put za ostvarenje socijalizma može utrti samo zbacivanjem imperijalizma u centru kapitalističkog sistema. Tokom dvadesetih, Staljin je, suočen sa raspadom krhke ravnoteže koju je postigla Nova ekonomska politika i pretnjom Leve opozicije, napravio ekstremni zaokret u levo, svojstven njegovom oportunizmu. Ne samo da će socijalizam biti izgrađen u jednoj zemlji, nego i za najkraće moguće vreme. Nije se radilo samo o maksimalnom ubrzanju industrijalizacije u okvirima Nove ekonomske politike, nego i o ostvarenju odloženih snova Oktobra unutar granica jedne države.
Opijeni entuzijazmom na početku prvog petogodišnjeg plana, komunisti su ovo obećanje shvatili doslovno. Profesionalni ekonomisti i planeri radovali su se brzom prelasku na društvo bez novca, što je do tada bilo univerzalno shvaćeno kao definicija socijalizma. Istovremeno, radnici koji su iščekivali ovu kulminaciju počeli su samoinicijativno da u praksi kritikuju kapitalistički najamni oblik rada. Širom države pojavile su se proizvodne komune. Ovo su bile nove institucije koje su ravnomerno raspoređivale zaradu među grupama radnika koji su kolektivno planirali sopstvenu aktivnost u procesu proizvodnje. Iako je ovo i dalje bilo daleko od socijalizma, predstavljalo je značajan korak u državi u kojoj su se, uprkos stvarnim uspesima revolucije, radna mesta i dalje bila odlikovala velikim razlikama u zaradama i plaćanjem po komadu. U ovoj atmosferi entuzijazma, dok su mnogi radili na neizbežnom iščezavanju građanskog prava i obrazovanja, mnogi na levici, zadovoljni što je Staljin našao način da njihov program sprovede u delo, napustili su redove progonjene Opozicije i pridružili se partijskoj većini u nadi da će konstruktivno doprineti radu na izgradnji socijalizma.
Ograničenja staljinizma
Staljin je uspeo da industrijalizuje SSSR, i tako stvori veliku silu koja će uništiti Treći rajh i potom stvoriti proletersku stranu medalje u bipolarnom svetskom poretku koji će decenijama ograničavati kapitalizam. Nažalost, sam socijalizam se pokazao kao teže dostižan cilj. Stoga je ideja o nestanku novca napuštena, a definicija socijalizma svedena je sa ideje komuna bez novca na puko državno vlasništvo nad industrijom i kolektivizovanu poljoprivredu. Ova definicija nametnuta je retrospektivnom cenzurom, koja je oblikovala vulgarnu svest o socijalizmu u 20. veku, i koju do dan danas dele različite varijacije „levice“, od pristalica Narodne Republike Kine do američkih demokrata poput Sandersa.
Proizvodne komune iz vremena Prvog petogodišnjeg plana su, uprkos produktivnosti i masovnoj popularnosti, ubrzo stigmatizovane kao „sitnoburžoaski egalitarizam“ i obeshrabrivane, a podsticano je ponovno naglašavanje individualne konkurencije među radništvom, koja je vrhunac doživela u dobro poznatom stahanovizmu. Ograničenje plate za partijske službenike poznato kao „komunistički maksimum“ je ukinuto neprimetno i bez rasprave. Kilogrami mesa i ribe koje su svakodnevno jeli partijski zvaničnici u vremenima oskudice na nivou cele države pokazale su tumornu stvarnost koja se krila iza kritika „egalitarizma“.
U međuvremenu, u ruralnim sredinama, Partija je kompenzovala sopstveni neuspeh u vođenju proleterske klasne borbe na selu u godinama NEP-a tako što je organizovala administrativno nasilje usmereno na veliku većinu seoskog stanovništva. Poljoprivredni kolektivi stvoreni sa nedovoljnom industrijskom bazom zamišljeni su kao privremena mera koja je trebala da osigura snabdevanje gradova žitom. Međutim, nisu doveli do veće produktivnosti, nego do haosa i katastrofalne gladi. Umesto da izgradi socijalizam na selu, Partija nije uspela ni da postigne da svi seljaci zaista postanu državni zaposlenici sve do vremena Brežnjeva.
Ni jedan od ovih nedostataka nije bio od ključne važnosti za Staljina, čoveka koji će pred kraj života zaključiti da su sovjetski radnici „prljavi“ i stoga još uvek nisu „zaslužili“ komunizam. Njegove brige bile su više pragmatične prirode: više čelika, tenkova i aviona. Eksperimentisanje sa novim proizvodnim odnosima u preduzeću, dopuštanje demokratije unutar klasne partije, ili rizik rata zarad podrške stranoj revoluciji su predstavljali opasna skretanja pažnje sa ekonomskog razvoja sovjetske države. A protivnici ovog njegovog cilja su imali ime: trockisti.
Misija uspela?
Kako se bližio kraj tridesetih, Staljinova frakcija je trijumfovala. Nakon što je sve nacionalizovano, ili makar kolektivizovano, više nije bilo osnova za klasnu borbu. Socijalizam je postignut i, stoga, koja je svrha proleterske diktature? Napisan je novi Ustav, koji je proglasio opšte pravo glasa u skladu sa najboljim tradicijama građanske demokratije. Više nije bilo suprotstavljenih klasa, samo bratskih radnika koji žive u „ekonomskoj harmoniji“ dostojnoj Frederika Bastijata.
U takvom sretnom društvu, oni koji bi se usudili da javno, ili čak privatno, sugerišu da je izgradnja socijalizma zastala na pola puta i da specijalne prodavnice za najbolje plaćene državne službenike ne predstavljaju Kraj istorije mogli su biti samo jedno: inostrani agenti. U soc-realističkoj predstavi besklasnog društva kojom je Staljin prikrio agoniju nedovršenog revolucionarnog procesa, kritička analiza objektivne stvarnosti dočekivana je isključivo sa metkom u potiljak.
Ako je Trocki insistirao na permanentnom karakteru revolucije, njeno zaustavljanje na pola puta i zamrzavanje na neodređeno vreme bili su neophodan uslov preživljavanja za Staljina i društveni sloj koji je on počeo da predstavlja. Povratak privatne svojine i kontrola neposrednih proizvođača bili su jedno te isto za novu sovjetsku elitu, koja legitimitet više nije sticala obećanjem transformacije proizvodnih odnosa, nego ostvarivanjem mogućnosti društvene mobilnosti. Od prelaznog društva u ovkiru svetske revolucije, Sovjetski Savez postaće stagnantno ostrvo radničkih privilegija okruženo imperijalističkim svetom koji nikada neće uspeti da sasvim sustigne. Država koja je počela na principima Marksovog „Komunističkog manifesta“ završila je mnogo više nalik na Fihteovu „Zatvorenu trgovačku državu“.
Raspadanje staljinističkog sveta i kriza marksizma
Da bi postigao univerzalnu saglasnost za postulat da klasni odnosi koji čine sovjetsku državu nisu delimično ostvarenje na putu ka socijalizmu, nego sam socijalizam, Staljin je morao da likvidira ne samo celu generaciju marksista, nego i samu marksističku misao. Politička teorija i istorija svedene su na „Kratki kurs“, politička ekonomija na „Ekonomske probleme socijalizma u SSSR-u“, a kultura je ostavljena Ždanovu. Kao što je primetio Roman Rosdolski u knjizi „Prilog povijesti nastajanja Marxova „Kapitala““, ostalo je jako malo ljudi koji su razumeli dijalektički metod onako kako su ga primenjivali Marks i Lenjin. Na kraju krajeva, primena ovog metoda na kontradikcije sovjetskog društva i dileme međunarodnog radničkog pokreta postala je zločin kažnjiv smrću. Ovim su stvoreni uslovi za decenije postepenog ideološkog raspada.
Odsečeni od svake veze sa marksizmom kao mišlju proleterske politike, koja je svedena na fosilizovane ostatke trockističkog pokreta, čiji najveći uspeh su bile neuspešne revolucionarne intervencije u Boliviji i na Šri Lanci, kritičari staljinizma mogli su da se pojave samo kao restauratori buržoaske misli. Ona je uzimala oblik ili liberalnog humanizma Frankfurtske škole i Jugoslavije ili jakobinske vrline Pekinga. Idealistički snovi o socijalizmu sa ljudskim likom ili rustični egalitarizam u samodovoljnim „oslobođenim zonama“ mogli su utreti put isključivo neoliberalnoj utopiji ljudskih prava i slobodnih tržišta. Staljinov najveći zločin bio je taj što je kao svoje naslednike stvorio Adorna i Maoa.
Uzevši sve ovo u obzir, kako da razumemo kontinuiranu privlačnost Staljina u eri kada je u potpunosti iscrpljen čitav istorijski period u kome je on predstavljao prekretnicu? Staljin predstavlja oportunističko prilagođavanje neuspehu svetske revolucije. Pitanje socijalizma svedeno je na pitanje ostvarivanja industrijskog razvoja unutar granica SSSR-a. Radnička diktatura pretvorila se u šansu da svaki radnik stekne obrazovanje da bi mogao postati inženjer ili rukovodilac. U tom smislu, Staljin je vrhunac globalnog klasnog kompromisa u čijem stvaranju je i sam učestvovao. Bio je revolucionarni istočni ekvivalent Ruzveltima, Hofama i Atlijima Zapada. Dok su potonji ponudili „Nju dil“ radnicima zahvaljujući profitima imperijalizma, Staljin je višak vrednosti koji je preraspodelio morao da brutalno iscedi iz polu-feudalne zaostalosti. Staljinizam i socijaldemokratija bili su blizanci koji su izražavali integraciju radničkog pokreta u kapitalistički svetski poredak, a tu integraciju podstakli su neostvarena pretnja i obećanje internacionalne proleterske revolucije.
Danas, oni koji sa nostalgijom gledaju i na staljinizam i na socijaldemokratiju ne razumeju lenjinistički princip po kojem je reforma rezultat neuspele revolucije. Staljin je bio pragmatični upravnik globalnog kompromisa, a ne strateg revolucionarne akcije. Tako je bilo još od njegove prve artikulacije „Socijalizma u jednoj zemlji“ nakon neuspele ofanzive Nemačkog Oktobra 1923. godine, preko žrtvovanja Španske revolucije zarad izgradnje antifašističkog saveza sa Zapadnim državama, pa do italijanskog kompromisa u Salernu i prihvatanja „britanskog puta u socijalizam“. Da je došlo do bilo kakve obnove globalnog revolucionarnog pokreta, ona bi zbrisala i Staljina i njegov sloj penjača po društvenoj lestvici, koji su u svom vođi videli oruđe za ostvarivanje sopstvenih materijalnih težnji. Staljin je logičan uzor za preplaćene sindikalne rukovodioce koji se bore da nezadovoljnim radnicima objasne zašto je onaj katastrofalno loš novi ugovor „zapravo pobeda“. Za nas koji od radničke borbe očekujemo više, uzore treba tražiti drugde.
Preveo: Stefan Gužvica.
Tekst je izvorno objavljen na engleskom na sajtu Sublation Magazine.