Petnaestog januara 2019. navršilo se tačno 100 godina od brutalnog ubistva Roze Luksemburg i Karla Lipknehta. Njih je ubila desničarska milicija tzv. Freikorps uz blagoslov tadašnjeg predsednika Vlade Fridriha Eberta i ministra policije Gustava Noskea koji su bili socijaldemokrati. Ovo dvoje istinskih revolucionara ubijeno je od strane nekadašnjih drugova jer su ostali dosledni svom opredeljenju za socijalizam, za mir za bolji svet.

Podsetimo se kako je sve počelo.

U trenutku izbijanja Prvog svetskog rata, Druga internacionala je prestala da postoji, jer je većina njenih članica glasala protiv rezolucija kongresa Druge internacionale u Štutgartu, Kopenhagenu i Bazelu. Na sva tri kongresa doneta je i potvrđena antimilitaristička rezolucija u kojoj se kaže da radnička klasa ne želi, neće i ne može učestvovati u imperijalističim ratovima za račun kapitalista i da, ukoliko dođe do rata, radnici moraju odbiti da pucaju na radnike. No, kad je trenutak došao, gotovo sve partije u Internacionali prešle su na stranu nacionalizma i imperijalizma i glasale su za ratne kredite u nacionalnim parlamentima. To je dovelo do gašenja Druge internacionale. Nemačka SPD je u tome prednjačila jer su joj na čelu bili ljudi iz desne frakcije, a reformizam i oportunizam koji je godinama rastao u partiji omogućio je parlamentarnoj frakciji SPD da ideološki opravda svoj postupak. Jedini poslanik SPD u Rajhstagu koji je poštovao odluku kongresa Internacionale i prilikom drugog glasanja u decembru 1914. nije glasao za ratne kredite bio je Karl Lipkneht. Levo krilo nemačke socijaldemokratije  nije se složilo sa ovakvom politikom centrale.

Njihova aktivnost u ratnim uslovima imala je za cilj pre svega političko distanciranje od zvanične politike SPD-ovog rukovodstva, tako da su njihove akcije bile uperene protiv imperijalističkog rata i rukovodstva koje je omogućilo i potpomoglo ostvarenje „nacionalnog jedinstva“. Oni su 1915. osnovali grupu Internacionala, a iste godine počinje da izlazi istoimeni časopis. Ista grupa je organizovala i vodila prve antiratne demostracije u Nemačkoj 18. marta 1915. Tada su uhapšeni i oni koji nisu već bili u zatvoru, osim Lipknehta koji je još uvek bio poslanik u parlamentu. U cilju što šireg okupljanja leve i antiratne opozicije, Lipkneht i nekolicina predstavnika leve opozicije pokreću inicijativu za protestno pismo rukovodstvu SPD sa oko 1000 potpisa lokalnih funkcionera koji se nisu slagali sa ratnom politikom rukovodstva SPD. Od te inicijative i tih potpisnika kasnije će nastati Nezavisna socijaldemokratska partija Nemačke (USPD). Oni su se pozicionrali levo od tadašnje SPD, ali u suštini bili su partija centra. Od grupe Internacionala i još nekih levih grupa u Nemačkoj nastaje tokom 1915. godine grupa Spartak (to je bio pseudonim Lipknehta u novinama „Internacionala“).

Grupa je učestvovala na konferenciji u Cimervaldu, dok je nova partija USPD formirana na kongresu u Goti 6–8. aprila 1917. U nju je ušla i grupa Spartak, uprkos protivljenju većine njihovih pripadnika, a na insistiranje Roze Luksemburg (iz zatvora) i Lea Jogihesa. Spartakovci su izdejstvovali svoju autonomiju i nezavisno delovanje kao levo krilo USPD. Posle Brest-litovskog sporazuma, grupa Spartak je krenula u otvorenu revolucionarnu agitaciju po uzoru na revoluciju u Rusiji, ali ipak sa nekim bitnim razlikama. Pre svega, oni su smatrali da ne treba praviti rascep sa centristima i osnivati sopstvenu organizaciju, već da se unutar USPD mogu izboriti za sopstveni politički prostor i sprovoditi svoj program. U novembru 1918. izbija revolucija koja je zbacila caristički režim, 3. novembra u Kilu organizovane su masovne demonstracije, da bi revolucija kulminirala 9. novembra u Berlinu, gde su revolucionarne mase radnika proglasile socijalističku republiku sa zahtevima da se sva vlast prenese na radnička veća. I buržoazija je učestvovala u prevratu, ali samo i isključivo štiteći svoje interese. Istog dana formira se „Vlada narodnih punomoćnika“, na čijem čelu je bio Fridrih Ebert. Leva i revolucionarna opozicija uputila je zahteve novoformiranoj Vladi republike, od kojih su najvažniji bili stvaranje Nemačke socijalističke republike i da se sva izvršna i zakonodavna vlast preda u ruke radničkim većima, uz isključivanje buržoaskih predstavnika iz Vlade. Naravno da nova vlast na to nije pristala i primenila je taktiku odugovlačenja do opštih izbora za nacionalnu skupštinu, koji su za revolucionarne predstavnike bili korak unazad, s obzirom na to da je već postojala velika mreža radničkih veća koji su u mnogim delovima Nemačke imali stvarnu vlast. Sve što je usledilo posle 10. novembra 1918, kad je zvanično potvrđena Vlada narodih punomoćnika i svrgnut car Vilhelm i proglašena republika, bilo je posledica grčevitog pokušaja SPD-a da zaustavi revolucionarni tok i prenese ga u zakonodavnu kolotečinu. Ebert je vodio politiku koja je  imala  za cilj da se najpre ograniči, a zatim sasvim uništi vlast radničkih i vojničkih veća, u čemu je u duhu svoje krilatice da „mrzi revoluciju kao greh“ Ebert ispoljio izuzetnu odlučnost i surovost.

Spartakovcima je već 10. novembra sve bilo očigledno i jasno, pa Lipkneht u listu Die Rothe Fahne piše: „Kontrarevolucija nastupa, ona je već među nama“. Od tog trenutka, radnički pokret se cepa u dve struje koje su samo za kratko bile na istoj strani: Na one koji su za Nacionalnu skupštinu i one koji su protiv nje. Desničarske buržoaske snage su se uključile u borbu za Nacionalnu skupštinu zajedno sa SPD-om a protiv „boljševizma, komunizma, anarhije i spartakizma“, dok su protiv Nacionalne skupštine bili levo krilo USPD i leve grupe širom Nemačke, kao i radnici koji su već formirali radnička i vojnička veća. Upravo su  radnička i vojnička veća predstavljala najveći problem Ebertu i vladi na čijem je čelu bio, a pošto se pokazalo da se na regularne trupe vojske više ne može računati u sukobu sa borbenim radništvom, Ebert je pristupio formiranju i stvaranju dobrovoljačkih trupa ozloglašenih freikora (freicorps). Vlada se nije obratila pristalicama republike i socijaldemokratskom članstvu za formiranje ovih odreda, već kontrarevolucionarnim elementima, generalima i bivšem oficirskom koru. Treba reći da je ovaj savez između Eberta i reakcije bio dugo prikrivan od javnosti i od članstva SPD.

Suzbijanje revolucionarne delatnosti postalo je glavna  Ebertova preokupacija, i pošto je generalu Merkelu prepustio organizovanje kontrarevolucionanih trupa, imenovao je Gustava Noskea (socijaldemokratu) za ministra policije, koji je sa neverovatnom mržnjom progonio sve revoluicionare. Pošto rukovodstvo USPD nije htelo da organizuje kongres pre izbora za Nacionalnu skupštinu, grupa Spartak i ostale leve grupe odlučuju da formiraju svoju partiju (Komunističku partiju Nemačke – KPD). Osnivački kongres održan je 30. decembra 1918. Predlog programa partije napisala je Roza Luksemburg i on je uz neznatne izmene usvojen na kongresu. U januaru 1919. buknuo je radnički ustanak u Berlinu. Njemu je prethodio pokušaj Ebertove vlade da razoruža čuvenu diviziju narodne mornarice 23–25. decembra 1918. Pošto mornari nisu hteli da se razoružaju, Ebert je pozvao vojsku, koja je pod komandom generala Lekija bezuspešno pokušavala da silom razoruža mornare. Ovo je izazvalo ogroman revolt radništva i dovelo do istupanja USPD-a iz vlade. USPD i novoosnovana KPD pozvale su u zajedničkom proglasu radništvo na odbranu od nasilja i odbranu tekovina novembarske revolucije. Odziv radništva bio je neočekivan i stotine hiljada gnevnih radnika izašlo je na ulice Berlina. To je uverilo akcioni odbor sastavljen od članova USPD i KPD da je odgovarajući momenat za revoluciju, pa su 3. januara 1919. pozvali na obaranje vlade. Međutim, ni organizaciono ni vojno nisu bili spremni za obaranje vlade i preuzmanje vlasti pa su, dok su se radnici na ulicama sukobljavali sa freikorpsima, da bi se izbeglo masovno krvoproliće 5. januara stupili u pregovore s vladom. Taj potez se pokazao kao katastrofalna greška, jer je doveo do raskida između USPD i KPD, a vladi je dalo vremena da se naoruža, pa je pošto se vojnički osnažila preduzela mere za likvidiranje ustanka. Trupe generala Litvica (oko 10.000 ljudi) u krvi su ugušile radnički ustanak i pucajući iz topova na slabo naoružane borce Crvene garde privele ustanak kraju.

Masovna streljanja koja su zatim usledila bile su izraz želje Ebertove vlade da kazni organizatore ustanka i revolucionarne radnike. U tom teroru stradali su Roza Luksemburg i Karl Lipkneht, koji su uhapšeni od strane freikorpsa 14. januara 1919. uveče, a ujutru 15. januara bez suđenja su streljani. Telo Roze Luksemburg bačeno je u kanal reke toliko iskasapljeno da ni kasnije, po pronalaženju, nikad nije tačno utvrđeno da li se radi o autentičnim ostacima, čak ni kad su svečano sahranjeni i kad je žrtvama podignut spomenik. Ovakvom ktastrofalnom ishodu i tragičnoj smrti Roze Luksemburg i Karla Lipknehta doprinela je do tad neviđena propaganda u socijaldemokratskim, liberalnim i konzerativnim novinama protiv grupe Spartak i njihovih istaknutih članova. Odgovornost za ustanak prebačena je u potpunosti na grupu Spartak, tako da je u medijima i kontrarevolucionarnoj propagandi ustanak nazvan „Spartakov“, pa je masovna histerija u desničarskim krugovima dovela do terora kontrarevolucionarnih trupa uz odobravanje Eberta i Noskea. Kuriozitet je da je poslednji tekst Roze Luksemburg izasao 14. januara u listu Die Rothe Fahne pod nazivom „Red vlada u Berlinu“ u kojem se kritikuje militaristički teror i Ebertovi i Noskeovi postupci, a tekst se završava sada već legendarnim rečima „Vođstvo je zakazalo. Pa ipak, vođstvo može i mora ponovo biti kreirano iz masa, i od masa. Mase su odlučujući element, one su kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije. Mase su bile na visini, one se razvile ovaj „poraz“ u jedan od istorijskih poraza koji su ponos i snaga internacionalnog socijalizma. I to je razlog zbog kojeg će buduća pobeda procvetati iz ovog „poraza“. „Red vlada u Berlinu!“ Vi glupi lakeji!  Vaš „red“ je izgrađen na pesku. Sutra će se već revolucija „dići uz buku“ i objaviti uz fanfare, vašem teroru: Ja sam bila, ja jesam, ja ću biti”!

Čitav vek kasnije imena Roze Luksemburg i Karla Lipknehta i dalje predstavljaju sinonim za istinske revolucionare i borce za svet jednakosti, socijalizam i besklasno društvo. U Nemačkoj se svake godne na godišnjicu njhovog ubistva održavaju masovni skupovi i demonstracije kako se nikad ne bi zaboravilo čemu su posvetili i za šta su dali svoj život.


PODELITE