U petak 17. avgusta na brodu Društvenog centra NNK održana je tribina u organizaciji Novog optimizma, lista Danas, Čuvara vatre i samog NNK pod imenom “Kako do pobede – možemo (li) zajedno? Postava govornika odražavala je manje ili više sve opozicione nijanse – od Jova Bakića, preko Dragana Đilasa pa do Dobrice Veselinovića. Najzanimljivije je, pak, učešće Srđana Markovića koji se medijima predstavlja kao “student” iz organizacije građanskog, nestranačkog protesta “1 od 5 miliona”.
Marković je na slavi i javnoj prisutnosti dobio posle incidenta od 10. avgusta, kada je ispred zgrade Predsedništva, prilikom preskakanja metalne ograde radi predavanja zahteva protesta, dobio batine od obezbeđenja. U narednim danima nije izbijao iz medija, dobio je svoje mesto i u rubrici “ličnost Danas”, a imamo priliku da i uživo pratimo proizvodnju još jedne “žrtve režima” – harizmatskog statusa koji je u domaćoj političkoj kulturi inače naročito probitačan i politički moćan.
Ipak, Srđan Marković nije tek običan student koji se iz ubeđenja našao licem u lice sa obezbeđenjem Predsedništva.
Javnost je za mladog studenta arheologije Srđana Markovića imala priliku da čuje još na proleće 2010. godine, kada je kao aktivista najverovatnije zemunske sekcije Demokratske omladine (DO) učestvovao u organizovanju i nameštanju nelegalnih izbora za Studentski parlament Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i parlament samog Univerziteta. Stranački aktivisti i poltroni aktivirali su se na fakultetima ubrzo posle usvajanja i implementacije Bolonjske deklaracije i uvođenja studentskih organa, i to iz dva razloga. Prvo, da bi ostvarili političku kontrolu nad studentskim organima i sprečili bilo kakvo ozbiljnije studentsko angažovanje – vanparlamentarno organizovanje uvek je proglašavano huliganskim i nelegitimnim. Drugo, stavljanjem šape na organe i položaje u studentskom aparatu ujedno su stavljali šapu i na organizaciju studentskih ekskurzija, žurki i drugih programa od čega su uzimali zaradu i nameštali poslove agencijama koje drže “kolege iz stranke”.
U takvoj atmosferi je Srđan Marković, kao nelegalni student prodekan Filozofskog fakulteta, bio viđeniji učesnik pokvarenjačke organizacije izbora za studentski parlament. Grupa studenata okupljena u neformalnoj organizaciji Odbrani Filozofski (OF) pokušala je da spreči ovu farsu. Tom prilikom su Srđan Marković i saučesnici ove ljude, od kojih su mnogi bili tek upisani na Filozofski fakultet, rado nazivali “huliganima”, “alkoholičarima” i “večitim studentima”, mada je samom Markoviću pošlo za rukom da bude student i 2019. kao i 2010. godine. Dakle, Marković je svoje protivnike tretirao isto onako kako njega, ali i građane u protestu u čije ime misli da može da govori, danas tretiraju Aleksandar Vučić i njegov kriminalni režim – kao huligane i probisvete protiv kojih je dozvoljena i primena fizičke sile.
Marković nije delovao samostalno u organizaciji ove ujdurme, već je u tome imao pomoć drugih aktivista DO, kao npr. Željka Matića, koji je u međuvremenu nestao iz žiže javnosti, Nikole Dimitrijevića, člana tadašnjeg Predsedništva DO i – dolazimo do najveće poslastice – Željka Savića, tadašnjeg predsednika Mesnog odbora Zeleni Venac i koordinatora omladine Srpske napredne stranke. Izvesni Savićev prijatelj, Ivan Šašić, takođe kadar SNS, bio je na Filozofskom na dan održavanja izbora; tom prilikom je potezao stolice na studente iz OF i pokušavao da im zapisuje imena i druge podatke. Sve je činjeno sa implicitnim blagoslovom tadašnjeg šefa DO, a sadašnjeg zamenika predsednika poslaničkog kluba DS u Narodnoj skupštini, takođe samopregornog borca za slobodu i pravdu Balše Božovića, koji je prema rečima Dimitrijevića “imao interes da zna šta se dešava na Filozofskom fakultetu”.
Tačna hronologija i ishod ovih dešavanja ovde nisu važni i mogu se lako rekonstruisati iz saopštenja OF i video snimaka (ovde i ovde). Važno je sledeće:
1. Da Srđan Marković nije tek “student”, zabrinuti građanin i borac za slobodne i poštene izbore, već stranački poltron i obična krpa koja je, sledeći naloge sa vrha, vršila pritiske na tadašnje legalne studentske predstavnike da se određeni ljudi postave na određena mesta;
2. Da je protest “1 od 5 miliona” efektivno preuzet i da su na njegovo čelo izbile ovakve stranačke krpe, umesto da pod tom firmom nastupaju nezavisni građani koji bi svoje zahteve mogli artikulisati odvojeno od glavnog toka kompromitovane desničarske opozicije – treba dodati da ovo nije počelo s Markovićem, već s Jelenom Anasonović, koja se takođe predstavljala kao “studentkinja” a zgodno izostavljala činjenicu da je i članica Levice Srbije;
3. Da Srđan Marković nema problem da sarađuje sa Srpskom naprednom strankom, doduše, onda kada za to dobije direktivu;
4. Da se parola “opozicionog jedinstva”, u čije se ime zabranjuje mišljenje, preispitivanje i kritika lika i dela vodećih opozicionih ličnosti, već stereotipno ispostavlja kao mehanizam da “sjaše Kurta, a uzjaše Murta” i da se Srbiji obezbedi još 20 godina bede, propasti i pljačke, samo što to ovaj put neće raditi “Đuka bizon”, nego “student Srđan”, pa će nam valjda biti lakše.
Kartel na vlasti, koji sprovodi ne samo ubrzanu pljačku i rasprodaju zemlje i njenih resursa, već i njeno uništenje – demografsko, političko, urbanističko i ekološko – neće srušiti oni koji su sa njim svojevremeno sarađivali ili mu pripremali teren. Što se više kopa po događajima, to se lakše otkrivaju dodirne tačke između prethodnog i sadašnjeg režima, i to se više izbor između njih pokazuje kao lažna dihotomija. Da bi se izbegla dalja politička pasivizacija i razočaranje javnim delovanjem, moraju se potisnuti oni koji će sutra-prekosutra praviti kompromis sa režimom – a on je takav da ne sme biti kompromisa – i koji nisu spremni da ukidaju uslove koji omogućavaju reprodukciju trenutnog sistema vlasti, verovatno zato što bi ukidanje tih uslova značilo i kraj njihovih političkih stremljenja.