Evropski protestni talas je nakon Britanije, Belorusije, Rusije, Rumunije stigao i u Srbiju. Nakon što su u nedelju 2. aprila održani izbori za predsednika republike, na kojima je u prvom krugu pobedio kandidat vladajuće stranke i aktuelni premijer vlade Aleksandar Vučić – u Beogradu, Novom Sadu i Nišu nekoliko hiljada mladih je izašlo na ulice da izrazi svoje nezadovoljstvo na ’’protestu protiv diktature’’ – kako je događaj nazvan na fejsbuku. Spontano organizovanje usledilo je i u drugim gradovima širom zemlje. Pored Čačka i Kragujevca u kojima se okupilo po hiljadu ljudi, održani su i manji protesti u više od deset gradova.
Mejnstrim mediji za sada uspešno ne pridaju potreban značaj ovim događajima, jer na većini portala protesti nisu udarna vest, uključujući i sajt RTS-a, koji je, podsećanja radi, medijski javni servis svih građana i građanki Srbije. Pored toga, istovremeno održavanje ovolikog broja paralelnih protesta dešava se prvi put od dolaska Vučića na vlast. Iz tih razloga, ovakav odnos medija prema trenutnim dešavanjima još jednom nedvosmisleno potvrđuje prisustvo cenzure, a samim tim i nebrigu za javni interes.[1] Taj kontinuitet medijske poslušnosti traje godinama unazad, a činjenica da Vučić medije za ličnu i promociju[2] svake druge vrste koristi kako mu se prohte, doživljava vrhunac u kampanji, pošto je bez konkurencije bio najzastupljeniji kandidat. Tako je kompletan izborni proces samo simulacija demokratičnosti, gde izostaje reagovanje institucija, koje su takođe pod kontrolom sadašnjeg premijera-predsednika.
Kada određeni društveni problemi ne mogu da se reše institucionalnim putem, protesti u potpunosti postaju legitimno sredstvo pružanja otpora, a posebno u slučajevima protiv autoritarnih režima kao što je Vučićev. Iz tih razloga, ova zbivanja su od izuzetne važnosti jer je nefunkcionalnost parlamentarizma otvorila polje vanparlamentarne borbe. Najbolji dosadašnji i još uvek aktuelni primer takve vrste jeste Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, koja duže vreme bije bitku šireći socijalni i politički front.
Ono što u velikoj meri svakako ohrabruje jeste da su nosioci ovih protesta uglavnom mladi. To ni u kom slučaju ne treba da iznenađuje zato što najveći procenat nezaposlenih u ovoj državi pripada upravo toj društevnoj grupi. Otuda imamo ispoljavanje besa ne samo zbog rezultata (neligitimnosti) izbora, već i zbog socijalne katastrofe u koju nas neoliberalna ekonomska politika ove vlade neprestano gura.
Ovde je važno podsetiti javnost na nekoliko bitnih događaja iz prethodnog meseca. U jeku predsedničkih kampanja, radnice fabrike Fori tekstil protestovale su zbog dvanaestočasovnog radnog vremena dva puta nedeljno kao i zbog neplaćanja prekovremenog i noćnog rada; radnik Fabrike šinskih vozila ’’Goša’’ iz Smederevske Palanke izvršio je samoubistvo na radnom mestu jer ’’nije primio najmanje 15 plata’’; Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije održala je 31. marta jednodnevni štrajk, gde je 400 škola stupilo u štrajk, od čega je u 153 škole bila potpuna obustava nastave. U tom kontekstu, ovi protesti predstavljaju akumulaciju nezadovoljstva taloženog duži vremenski period, i na taj način ne smeju da se zadrže isključivo protiv Vučića kao pojedinca.
Protesti jesu delotvorni jer razbijaju stege i oslobađaju prisutni strah okupljajući veliki broj ljudi koje pogađaju zajednički problemi. Obični obespravljeni ljudi razmenjuju informacije i iskustva, te se na taj način ohrabruju u borbi za svoja prava. Režimska tabloidna mašinerija pokušala je da proteste okarakteriše kao još jedan pokušaj destabilizacije Srbije od strane Soroša i njegovih plaćenika, ali i da organizaciju pripiše[3] Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću – što je notorna neistina. Kompletnu priču pokrenuli su nezavisni studenti i studentkinje koji su se više puta jasno ogradili i distancirali od postojećih političkih partija. Zato ne treba gajiti sumnje da ovo nije autentična reakcija odozdo.
Iako su tek počeli, svakako treba postaviti pitanje koji su krajnji dometi ovih protesta? Izlazak na trgove i ulice svakako pomaže do određene mere, prvenstveno na osnaživanju ljudi, ali, šta dalje? Svođenje na puko iskazivanje nezadovoljstva, tj na proteste radi protestovanja, bez jasne političke artikulacije uglavnom vodi u ćorsokak. Međutim, studenti Novosadskog i Beogradskog univerziteta napravili su važan korak napred formiravši predlog zahteva,[4] uz pozivanje na održavanje protesta do njihovih ispunjenja. Ubrzo nakon toga, Katarina Antonić iz Studentskog pokreta Novi Sad saopštila je javnosti ’’smenu kompletne vlasti, na čelu sa Aleksandrom Vučićem’’, kao dodatni zahtev. Nadovezujući se na to, Antonić je još kazala ’’Ne samo smena ljudi, ono na šta više ne želimo da pristanemo je politika koja uključuje pljačkaške privatizacije, smanjene plata penzija, urušavanje zdravstva, školstva… Mi ćemo u narednom periodu raditi na tome da se povežemo sa radnicima, sindikatima i da nađemo kompromis i zahteve iza kojih ćemo moći svi da stanemo’’.
Ova izjava je pre svega jako, jako hrabra. Ne samo zato što je uperena direktno protiv Vučića, već pre svega što jasno upućuje poziv ostalim potlačenim i marginalizovanim grupama uz otvaranje prostora za saradnju sa manjim političkim subjektima sa margine koji zastupaju iste i/ili slične ideje. Kako se u skorije vreme očekuju najavljeni protesti sindikata vojske, policije i radnika, kao i Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, na pomolu je svakako period aktivnije političke participacije ne samo studenata, već svih građana i građanki voljnih da se bore. Upravo zato je nužna konkretna radikalizacija protesta, a uz dobru koordinaciju i pronalaženje zajedničkog ideološkog minimuna, potencijal ove mladalačke menjalačke energije je neosporno veliki.
—————-
[1] Zbog neprofesionalnog izveštavanja medija o protestima reagovao je i NUNS.
[2] Prepodne se pojavljivao kao premijer, a popodne kao predsednički kandidat, dok se u večernjim insertima informativnih emisija pojavljivao u obe varijante.
[3] I Vučić je pozvao Jankovića i Jeremića da preuzme odgovornost za proteste.
[4] 1/ Smena članova RIK, zbog nepoštovanja odluka Ustavnog Suda; 2/ Smena članova REM zbog nereagovanja na više stotina prijava; 3/ Smena Maje Gojković, predsednice Narodne skupštine, zbog blokade rada Narodne skupštine; 4/ Smena glavnog i odgovornog urednika RTS-a i urednika informativnog programa RTS-a, zbog režimskog izveštavanja i neravnomerne zastupljenosti kandidata. 5/ Smena v.d. glavnog i odgovornog urednika prvog programa RTV, i v.d. direktora programa