Suđenje Draži Mihailoviću i izjave američkih avijatičara

Ne tako davno završen Proces rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića u kome je poništena presuda kojom je osuđen 15. jula 1946. dovela je oba procesa u žižu ne samo domaće, nego i međunarodne javnosti. Zagovornici i jedne i druge strane su osnovu kritike preselili sa istoriografskog, na pravno bojište, diskutujući o pravnim aspektima oba suđenja. Uloga američkih avijatičara u suđenju i procesu rehabilitacije je bila vrlo zapažena, iako je njihov udeo u optužnici bio praktično zanemarljiv. Na suđenju je jedna od tačaka optužnica navodila da su jedinice pod njegovom komandom ubile, između ostalih, i dva američka avijatičara. U ovom radu ćemo napraviti analizu svedočenja američkih avijatičara, na osnovu izjava datih po povratku u baze u Italiji, materijala koji dosad nije korišten u našoj istoriografiji.

U Americi je posle hapšenja Mihailovića formiran Komitet za pravedno suđenje generalu Mihailoviću, na kom su u njegovu korist svedočili avijatičari koje su četnici evakuisali, kao i pripadnici obaveštajnih misija u Jugoslaviji.

U zahtevu za rehabilitaciju se navodi da je svedočenje o ubistvu avijatičara bilo lošeg kredibiliteta, a na samom procesu je svedočio i avijatičar Milton Frend koji je bio evakuisan od strane JVuO.

Uporedimo objavljen materijal sa suđenja sa neobjavljivanim izjavama avijatičara.

Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću

Posle poraza preostalih snaga JVuO maja 1945, Draža Mihailović je nastavio da se skriva, sve do hapšenja 13. marta 1946. Suđenje je trajalo od 10. juna do 15. jula 1946, a smrtna kazna je izvršena dva dana kasnije.

U optužnici se, pod tačkom 46. navodi da su izvršavajući Mihailovićeva naređenja razni zločini, između ostalog i:

”Početkom avgusta 1944, Dušan Radović – zv. Kondor, komandant Mihailovićevog Zlatiborskog korpusa, zaklao je dva američka avijatičara francuskog porekla koji su se bili prinudno spustili padobranima kod reke Lima.”¹

U svedočenju Belić Dragoljuba je opisan ovaj navodni zločin². On je bio u četnicima avgusta 1944, i video je da su dva američka avijatičara razgovarala sa Dušanom Radovićem-Kondorom, navodno na engleskom i srpskom jeziku, tražeći da ih odvedu kod partizana. Sutradan je primetio da su neki četnici bili krvavi, i oni su mu rekli da su zaklali američke pilote. Svedok Marić Ranko je takođe naveo da je video američke avijatičare, i da ne zna šta se sa njime desilo posle dolaska u Stuble. Video je da neki četnici nose odela avijatičara, i čuo od meštana da su ih četnici ubili³. Sličan iskaz je poslao i Kovačević Milinko, kome su neki četnici rekli da su streljali dva američka aviatičara između Stubla i Jablanice⁴.

Daleko preciznije svedočenje je dao Milenko Jovanović⁵, koji se javio Zemaljskoj komisiji za ratne zločine Srbije u vezi nestanka četiri američka avijatičara. On je 6. juna video da je u okolini Valjeva iz jednog aviona iskočilo 4 padobranaca, a isto veče su ga četnici poveli sa sobom kako bi im prevodio sa engleskog jezika. Tokom ispitivanja zapisao je imena četvorice američkih avijatičara. Posle toga ih nije video, ali je primetio da su četnici imali nešto od njihove opreme. Svedok je pola godine posla kraja rata čuo poziv američke ambasade da traži podatke o avijatičarima koji su tokom rata iskočili nad Srbijom, i odlučio da proveri šta se desilo sa avijatičarima koje je video. Službenik ambasade mu je rekao da se oni i dalje vode kao nestali, posle čega je on prijavio slučaj domaćim vlastima.

Na pretresu 15. juna je branilac Dragić Joksimović izneo predlog da se saslušaju članovi Komiteta za pravedno suđenje Draži Mihailoviću, Volter Mensfild (Walter Mansfield), član američke vojne misije, kao i evakuisani avijatičari Majk Mekkul (Mike McKool), Džon Devlin (John Devlin) i Vilijam Rodžers (William Rogers)⁶, kao svedoci po tačkama optužnice 3 do 58, odnosno na okolnosti da optuženi nije sarađivao sa okupatorom. Optuženi se izjasnio protiv ovog predloga, iako bi mu to išlo u korist. Tužilac je smatrao da je takav predlog neumesan jer se ne zna koliko su proveli na terenu, i da bi bilo bolje da oni svedoče kako su evakuisani od strane četnika, što nije sporno. U ovom predlogu je on video samo motiv za odugovlačenje postupka.

U presudi suda je navedeno da su ubijena dva neimenovana američka avijatičara francuskog porekla, kako je navedeno i u optužnici⁷.

Komitet za pravedno suđenje generalu Draži Mihailoviću

Po podacima iz knjige ”Rodoljub ili izdajnik” koja prenosi rad ovog komiteta, 30. marta, šest dana po objavljivanju vesti o hapšenju Draže Mihailovića, američka vlada je poslala notu jugoslovenskoj vladi, u kojoj navode da je on doprineo mnogo za savezničku stvar tokom rata, i da bi pripadnici američkih oružanih snaga koji su boravili u Jugoslaviji tokom rata želeli da svedoče u njegovu korist. Jugoslovenska vlada je odgovorila da izbor svedoka spada u nadležnost vojnog suda, kao i da su ”zločini izdajnika Draže Mihailovića prema narodu Jugoslavije isuviše veliki i strašni da bi se uopšte moglo raspravljati da li je kriv ili ne.” Posle toga je u Americi formirana Istražna komisija koja je skupljala izjave američkog vojnog osoblja koje bi moglo znati nešto o tom slučaju⁸.

Pred Komitetom su svedočili članovi američkih misija kod NOVJ i JVuO, kao i američki avijatičari evakuisani od četnika. Komisija je radila od 13. do 18. maja, i zaključci njenog rada su poslati 24. maja nadležnom sudu preko Stejt departmenta. Videli smo da je advokat odbrane primio ovaj materijal. Na osnovu toga što su za kratko vreme uspeli da kontaktiraju veći broj evakuisanih avijatičara i članova američkih misija, možemo da zaključimo da je ovaj Komitet imao zvaničnu pomoć.

U posebnom poglavlju ćemo analizirati izjave koje su date pred ovim komitetom.

Proces rehabilitacije Dragoljuba-Draže Mihailovića

Proces rehabilitacije je pokrenut od strane njegovog unuka Vojislava Mihailovića 2006. godine. Prvo ročište je održano 2010. godine, a 14. maja 2015. je doneto rešenje po kom je usvojen zahtev za rehabilitaciju.

Po pitanju pilota, u zahtevu za rehabilitaciju se navodi sledeće:

”Inače kredibilitet svedočenja protiv generala Mihailovića najbolje ilustruje slučaj Milenka Jovanovića koji je izjavio kako su ljudi generala Mihailovića ubili četiri američka pilota koji su prinudno sleteli dajući njihova imena. Optužba je međutim, pogrešno verovala da će ova činjenica promaći kao dokazana. Međutim, tri dana kasnije, sva četvorica pilota su poslala pismo advokatu generala Mihailovića, Dragiću Joksimoviću da su se sva četvorica vratili u SAD i da su spremni da svedoče u procesu protiv generala Mihailovića. Sud je to odbio jer se takva svedočenja ne bi uklopila u zamišljenu koncepciju javnog suđenja otkrivši istovremeno ideološke i političke razloge osude generala Mihailovića na lišenje života.”⁹

Moramo odmah da primetimo da je ovaj navod činjenično pogrešan. Iskaz Milenka Jovanovića je dat vrlo precizno, jer je tačno naveo datum i imena avijatičara, što je izuzetno retko. On nije naveo da su ti avijatičari ubijeni, već je dobio pogrešnu informaciju od službenika američke ambasade da se oni i dalje vode kao nestali.

Takođe, avijatičari koji su se javili sudu preko advokata odbrane nisu bili neki od navedenih.

Tokom procesa je svedočio i jedan od evakuisanih avijatičara, Milton Frend¹⁰.

Istoričar Slobodan Marković je dostavio sudu prepisku povodom zahteva da na suđenju svedoče američki piloti, u kojoj je naveo da je iz Maršalata priprećeno da bi i piloti mogli da budu optuženi sa saučešće u borbi protiv partizana.¹¹

Službene izjave o spašavanju američkih avijatičara

Za američke avijatičare koji su evakuisani posle pada je pravljeno nekoliko dokumenata. Prvi je MACR – Missing Air Crew Report, odnosno izveštaj o nestaloj posadi. U njemu su osnovni podaci o posadi i avionu, i okolnosti pod kojima su zadnji put viđeni. Naknadno su dodavane izjave o članovima posade koji se i dalje vode kao nestali, od članova posade koji su se vratili.

Escape and Evasion Statement – izjava o bekstvu i evakuaciji – je izjava koji je avijatičar davao odmah po povratku u bazu, u njoj je opisan boravak avijatičara na okupiranoj teritoriji i detalji bekstva. Neke izjave su vrlo šture, dok neke imaju puno detalja, u kojima su i zapažanja avijatičara o situaciji na terenu.

Prilikom istraživanja evakuacije američkih avijatičara uspeli smo da pronađemo preko 2000 izjava o bekstvu, što čini oko 80% svih evakuisanih iz Jugoslavije. Na osnovu MACR i drugih izvora smo pronašli dodatne podatke i za preostale posade. Za 520 američkih avijatičara smo pronašli da su prihvaćeni od četnika, a za 320 njih imam i izjavu o spašavanju. Struktura evakuisanih je sledeća:

–           30 avijatičara je evakuisano 29. maja iz Pranjana, prilikom povlačenja savezničkih misija,

–           tokom misije Haljard evakuisano je ukupno 343 američka avijatičara¹². Tokom avgusta iz Pranjana je evakuisano njih 283, i iz te grupe sam pronašao najmanje izjava avijatičara, koje su verovatno raspoređene po arhivama bombarderskih grupa

–           na razne načine je od četnika evakuisano još 11 avijatičara.

–           pronašao sam 106 slučajeva da su avijatičari prvo prihvaćeni od četnika, a onda preuzeti od partizana. U nekim slučajevima su ih partizani preuzeli posle nekoliko sati, dok su u jednoj grupi avijatičari proveli od 9 do skoro 12 meseci kod četnika.

–           jedna grupa od 11 zarobljenih avijatičara je oslobođena prilikom transporta, i kasnije predata Bugarima koji su ih evakuisali,

–           pronašao sam i 18 slučajeva da su avijatičari zarobljeni od Nemaca pošto su proveli više dana kod četnika. Izjave oslobođenih zarobljenika, u kojima bi mogao biti opis okolnosti zarobljavanja, mi nisu bile dostupne pri ovom istraživanju.

U izjavama datim pred Komitetom za pravedno suđenje generalu Draži Mihailoviću stiče se utisak da su svi avijatičari koji su pali kod četnika tretirani dobro i da nisu videli primere saradnje sa Nemcima. Iako to u većini slučajeva jeste bilo tako (pogotovo za avijatičare koji su evakuisani avgusta iz Pranjana), pronašli smo dosta primera koji navode suprotno. Evo nekih od njih:

1. posada aviona 42-97725 je iskočila 22. jula 1944. iznad Bele Palanke i prihvaćena je od četnika. Nekoliko dana kasnije im je data civilna odeća i ukrcali su se u kamion u blizini Niša, sakrivši svoje uniforme u njemu. Naoružani četnik je bio sa njima, i rečeno im je da sednu na pod i da ne pričaju dok prolaze kroz grad. Posle pređenih 100 km su sišli sa kamiona, obukli uniforme i nastavili dalje zaprežnim kolima i pešice. Posle toga su ponovo seli u kamion i vozili se još 50 km kroz sela koja su držali Nemci¹³. Ova posada je evakuisana iz Pranjana 10. avgusta i 6. septembra. Prilično je čudno da je kamion sa naoružanim četnicima prolazio kroz naselja koja su držali Nemci praktično bez ikakve kontrole.
2. nekoliko članova više posada evakuisanih 27. decembra iz Boljanića je izjavilo da su išli putem zajedno sa Nemcima i ustašama. Grupa od pet avijatičara oborena kod Sjenice je išla putem zajedno sa Nemcima, u jednom trenutku su, bežeći ispred partizana, autobusom prošli kroz nemačke linije¹⁴. Druga grupa od četiri avijatičara koja je oborena kod Banja Luke je išla putem zajedno sa Nemcima i ustašama. Kasnije su četnici koji su bili sa njima pucali na voz kod Doboja¹⁵. U oba slučaja vidimo da su se naoružani četnici kretali bez kontrole putem koji su koristili Nemci i ustaše.
3. slučaj avijatičara iz više posada koji su iskočile u Crnoj Gori i koje su prihvatili četnici Pavla Đurišića je svakako vrlo zanimljiv. Tri avijatičara koji su pali blizu Podgorice su naveli da četnici nisu ni pokušavali da ih evakuišu, da su se borili stalno sa partizanima, i da su bili u savezu sa Nemcima od kojih su dobijali zalihe¹⁶. Oni su pobegli kod partizana, a preostalim avijatičarima su četnici rekli da su ih partizani ubili. I drugi avijatičari su kasnije pokušali da pobegnu, ali su uhvaćeni. Početkom decembra su ih četnici poveli sa sobom, kad su krenuli da se povlače sa Nemcima ka Bosni. Na tom putu su avijatičari bili bolesni zbog teških uslova, i često im nije davana hrana. Avijatičar Lojd Aklin je zato odlučio da je bolje da se preda Nemcima. Stvari za ovu grupu su se poboljšale kad su slučajno naleteli na grupu avijatičara koja je bila blizu štaba Draže Mihailovića. Ovi avijatičari su ostali kod četnika do početka maja 1945, kad su iz preuzeli partizani prilikom napada na deo četničke kolone¹⁷.
4. iz ove grupe treba izdvojiti slučaj Delberta Pitersona. Njega je krajem septembra 1944. Pavle Đurišić obavestio da će ići za Kotor sa dva nemačka oficira u civilu, da oni znaju da je on američki avijatičar i da će ga bezbedno sprovesti. Oni su stigli do Boke, ali su nemački oficiri ubijeni pri povratku na Cetinje u partizanskoj zasedi. Misija sastavljena od više četnika i Pitersona je posle nekoliko dana dobila dozvolu od Nemaca i krenula na put, ali je nemačka obalska baterija pod nerazjašnjenim okolnostima pucala i potopila brod, pri čemu je stradalo nekoliko četnika. Piterson je doveden u bolnicu, gde je rekao ”da je dobro”, pretvarajući se da je četnik. Kasnije je sastavljena nova misija, i oni su krenuli 29. oktobra ka Italiji. Po dolasku u Italiju je nekoliko članova misije uhapšeno od Britanaca kao agenti Abvera¹⁸. U ovom slučaju vidimo da su nemački obaveštajni oficiri pomogli da se pošalje četnička misija saveznicima, a da je američki avijatičar trebalo da posluži za bolji prijem kod saveznika u Italiji.
5. septembra i oktobra 1944. je nekoliko avijatičara iz više posada palo kod četnika u okolini Gračaca. Veslija Pauela su obukli u civilnu odeću, i usput sipali gorivo na nemačkoj pumpi. Po dolasku u Golubić mu je ”vojvoda” komandant mesta (verovatno pop Đujić), rekao da je poslao telegram Draži Mihailoviću u kome traži dopuštenje da ti avijatičari budu ”saveznička misija” kod njega, što su avijatičari morali da prihvate. Avijatičari su bili zatvoreni tokom dana, jer su Nemci bili prisutni kod četnika. Kad je u novembru počeo napad partizana, četnici su poveli avijatičare sa sobom, obučene kao četnike i sa četničkim i nemačkim legitimacijama. Oni su se povlačili zajedno sa Nemcima. Početkom decembra je ”vojvoda” doneo odluku da ostavi avijatičare partizanima. Po prelasku kod partizana avijatičari su stavljeni u pritvor tokom pet dana, dok nije proveren njihov identitet¹⁹.
6. u izveštajima sam pronašao i nekoliko slučajeva da su avijatičari zarobljeni pošto su proveli neko vreme kod četnika. Tako su dva avijatičara koji su pali kod Kalinovika 9. jula, krenuli sami da traže partizane 21. jula i bili zarobljeni²⁰. Druga dva avijatičara su pala 28. jula kod Raške, i 20 dana kasnije su bili zarobljeni pod nepoznatim okolnostima²¹. Treća grupa u kojoj se nalazilo 15 američkih avijatičara i britanskih begunaca je bila kod četnika u Sloveniji. Njihov spisak je poslat ACRU 31. decembra, i pokušavano je da se dogovori njihova evakuacija²². Pre nego što se to desilo, tokom noći 15. januara su bili smešteni u jednoj kući, četnička straža se povukla, a kasnije su došli Nemci kamionima, okružili kuću i zarobili avijatičare²³. Iako ne znamo sve okolnosti ovog slučaja, jasno je da su Nemci tačno znali gde da traže savezničke vojnike, a da su se četnici povukli na vreme, što upućuje na dogovor o predaji saveznika. U slučaju ove grupe je očigledno i da je ACRU znao da su avijatičari koji su bili kod četnika zarobljeni, jer su im dostavljena sva imena.

Upoređivanje izveštaja o spašavanju sa izjavama datim na suđenju Draži Mihailoviću

Tokom suđenja su izneta svedočenja o dva navodna ubistva/nestanka američkih avijatičara. U optužnici navode slučaj dva pilota koji su zaklani kod Dušana Radovića-Kondora avgusta 1944. Kako su ti iskazi dati neprecizno, jako je teško utvrditi tačno o kome bi moglo da se radi. U telegramu od 15. avgusta Džordž Musulin (George Musulin) obaveštava Krajgera (Georg Kreigher) da je grupa od 15 avijatičara koji su bili kod Radovića napustila Zlatibor i krenula ka Pranjanima²⁴. U izjavi Klajda Drigersa, koji se navodi u prethodnom telegramu, se navodi da su krenuli ka Pranjanima 4. avgusta²⁵, iz čega vidimo da je jedna grupa avijatičara bila kod Kondora, ali i da su oni evakuisani.

Nismo uspeli da pronađemo koji bi se avijatičari uklopili u okolnosti date u optužnici. Obzirom da su svedoci naveli da su avijatičari jednog dana otišli, a da su informaciju o navodnom ubistvu dobili iz druge ruke, verovatnije je da se radi o nekom od avijatičara koji su otišli za Pranjane, nego o stvarnom ubistvu.

Drugo svedočenje, koje je dao Milenko Jovanović, je bilo znatno preciznije i na osnovu toga su još tokom suđenja pronađeni ”nestali” avijatičari. Treba napomenuti da je ovaj slučaj došao na sud greškom službenika američke ambasade, koji je dao pogrešnu informaciju da se ti avijatičare i dalje vode kao nestali.

Upoređivanje izveštaja o spašavanju sa izjavama datim pred komitetom za pravedno suđenje Draži Mihailoviću

Upoređivanjem izjava avijatičara, i izjava datih pred Komitetom, došli smo do nekoliko zanimljivih saznanja. Pogledajmo neke primere:

– Prilikom ispitivanja Džordža Musulina, pročitana je naredba Komandanta Srbije gen. Trifunovića, koji naređuje da se šest američkih avijatičara upućuje na Ravnu goru, i da im se stave na raspolaganje zaprežna kola²⁶. Ovi avijatičari su, kao i drugi članovi posade pre njih, prošli kroz Niš na putu do Ravne gore (pogledati primer 1).

– Džozef Veselinović je izjavio da je bio u američkoj misiji kod NOVJ, i da je 19. decembra 1944. došao u okolinu Gračaca da bi ispitao navode o ubistvu avijatičara od strane četnika²⁷. Partizani su mu doveli jednog mladog četnika koji je nosio američku uniformu za kog su tvrdili da je ubio avijatičare, ali mu je on izjavio da je dobio uniformu u zamenu za seljačko odelo, i da su avijatičari otišli dalje, što je Veselinović kasnije i utvrdio jer se avijatičar Hvajt (to ime nismo našli u američkoj dokumentaciji), pokazavši da se radi o partizanskoj propagandi.

Izjave avijatičara navode nešto drugo. Na ovom području je bilo sedam avijatičara čiju smo evakuaciju ukratko opisali u primeru 5. Ni u jednom dokumentu se na navodi da je neki avijatičar bio ubijen od četnika, ili da je tako nešto rečeno avijatičarima. Avijatičari su vraćeni u Italiju 15. decembra – 4 dana pre nego što je Veselinović došao na isto područje. Obzirom da oni u svojim izjavama navode da su u više navrata videli četnike i Nemce zajedno, verovatnije je da je Veselinović došao da proveri slučaj ove grupe gde je bilo i puno navoda o kolaboraciji, nego navode o ubistvu kojih nije bilo. Istražna komisija nije pitala da li su avijatičari videli dokaze o kolaboraciji, i takođe nije ispitala zašto bi američki avijatičar zamenio uniformu za civilno odelo, čime bi ga u slučaju zarobljavanja Nemci mogli da ga streljaju kao špijuna (iz izjava smo videli da se on preobukao jer je bio često u prisustvu Nemaca).

– Ilaj Popović je boravio dva meseca u Srbiji kod partizana, kojom prilikom je izvršena evakuacija američkih avijatičara i misije sa Jastrepca 16. juna²⁸.  On je u svom iskazu naveo samo okolnosti pod kojima su tri avijatičara preuzeta od četnika pri napadu na jedno selo. Nije naveo okolnosti pod kojima je radila ta misija, koja je bila progonjena od Bugara i Nemaca, stalno u pokretu i pod napadima aviona Me-109²⁹. To je značajno drugačije od Pranjana, koji nisu napadani od Nemaca tokom evakuacije avijatičara, iako su američki avioni sletali i po danu.

– Vilijam Rodžers je naveo da je pri doskoku slomio nogu, i da je ležao u jednoj kući u Ripnju. On je izjavio da je video okupljanje oko 25.000 četnika u Ripnju (svakako preteran broj), 11. ili 12. oktobra, koji su posle toga navodno krenuli ka moru i Albaniji, gde su očekivali Saveznike³⁰. Iz memoara četnika³¹, vidimo da su četnici evakuisani nemačkim vozovima i kamionima iz Topčidera i Ripnja početkom oktobra. Rodžers to nije primetio, jer je bio nepokretan, ali je neobično da je napravljena koncentracija četnika blizu okupiranog Beograda, na samom severu četničke teritorije, da bi posle toga krenuli na jug, pogotovo ako bi išli peške.

– pripadnik američke misije Elsfort Kramer je svedočio o okolnostima pod kojima je oslobođen Kruševac³².  Ukoliko uporedimo to sa njegovim izveštajem koji je skoro objavljen kod nas³³, u svedočenju nije pomenuo da su nekoliko dana pre oslobođenja četnici boravili u Kruševcu zajedno sa Nemcima, i da su kamionima iznosili oružje koje su dobijali od Nemaca.

– svedočenje Vilijama Emeta (William Emmett), koji je radio na isleđivanju avijatičara koji su evakuisani³⁴. On je naveo da je obavljao tu dužnost  u 463. bombarderskoj grupi, posle toga u 304. grupi (radi se o grešci jer ta grupa nije postojala, već je postojao 304. bombarderski ving, u čijem sastavu su bile 454, 455, 456. i 459. bombarderska grupa), i od februara 1945. pri komandi 15. vazduhoplovne armije. On je izjavio da je pregledao oko 200 izjava avijatičara koji su evakuisani preko četnika, i da nije našao na slučaj da je neki avijatičar predat Nemcima, da je prema njemu loše postupano, ili da je bilo dokaza o saradnji sa Nemcima.

Po podacima koje smo sakupili, ukupno iz 463. BG i 304. BV, kao i iz cele 15 AAF tokom 1945. evakuisano je sveukupno oko 150 avijatičara koji su prihvaćeni od četnika, a Emet je u tim jedinicama radio kraći period od navedenog. On je u komandi 15. AAF mogao da pregleda i slučajeve koji su povezani sa izjavama na kojima je radio, što je bilo uobičajeno. Iz njegove izjave da je pregledao 200 izjava avijatičara koji su evakuisani preko četnika se može zaključiti da je on imao dobar pregled izjava.

Ono što je vrlo neobično je da nije primetio slučajeve avijatičara koji su bili kod Đurišića i Đujića (primeri 3, 4 i 5), jer su se nalazili u njegovoj jedinici, bili vrlo upečatljivi, navodili loše postupanje prema avijatičarima i o saradnji četnika sa Nemcima. Kako se u svakom primeru radi o više slučajeva koji su povezani, teško nam je da poverujemo da nije video niti jedan od njih.

–           američki avijatičar Marvin Stolof (Marvin Stoloff) je pred komitetom³⁵,  izjavio da niko od avijatičara koji je bio sa njim nije video dokaz o saradnji četnika sa Nemcima. Ipak, videli smo da su drugi članovi posada došli do Boljanića putujući putevima zajedno sa Nemcima i ustašama (primer 2). Opet, teško je da mu to nisu pomenuli tokom više dana koliko su bili zajedno u Boljaniću pre evakuacije, a taj podatak se nalazi u kratkoj izjavi o spašavanju datoj odmah po povratku.

–           komandant misije Haljard, Nik Lalić, navodi da je jedna grupa četnika sarađivala sa Nemcima tokom 1945. u Dalmaciji, prilikom povlačenja ka Saveznicima³⁶. Nije jasno na koji događaj se odnosi, verovatno se radi o posadi aviona koja je pala kod četnika 23. aprila, i koja je išla zajedno sa Nemcima ka Italiji³⁷. Čudno je da nije pomenuo predavanje avijatičara Nemcima iz primera 6, za koji je ACRU bio obavešten.

Takođe, treba obratiti pažnju i na sastav američkih avijatičara koji su svedočili pred komitetom, bili u njegovom sastavu ili su mu dostavili pisane izjave. Od 22 avijatičara, 19 je palo u Srbiji. Skoro svi su članovi posada koje su cele pale kod četnika. Svega tri avijatičara su pala u Bosni (dvojica blizu Boljanića odakle su evakuisani). Trojica su evakuisana preko partizana, pošto su proveli oko 30, 140 i 170 dana kod četnika.

Izjava Roberta Igana je dostavljena u pisanoj formi Komitetu, i nije pročitana jer je navodno slična ostalim svedočenjima³⁸. Njegova izjava je znatno drugačija.³⁹ On je proveo skoro pola godine kod četnika. Bio je u okolini Bileće, i tokom dana se krio jer je u gradu, osim četnika, bilo i Nemaca. Počev od 19. septembra, četnici su napali Nemce i video je dosta zarobljenih Nemaca. Međutim, uskoro su Nemci uzvratili napad, a napali su i partizani, pa su se četnici povukli i ostavili avijatičare partizanima⁴⁰. U još nekoliko slučajeva su zabeleženi napadi na Nemce, ali pošto su četnici bili sa njima u kontaktu, poput oslobađanja grupe zarobljenih avijatičara kod Leposavića novembra 1944⁴¹.

Dosta posada je palo delimično kod partizana i kod četnika, a njihove izjave nisu upoređivane. Takođe, nisu intervjuisani avijatičari koji su pali kod četnika u Zapadnoj Bosni, Crnoj Gori ili Hrvatskoj, gde je bio češći slučaj da su četnici bili u prisustvu okupacionih snaga. Sve to navodi da su pred komitetom svedočili avijatičari koji su imali bolja iskustva kod četnika.

Zaključak

U sva tri procesa smo uočili određene nepravilnosti.

Tokom suđenja Draži Mihailoviću, optužnica za ubistvo američkih avijatičara je potkrepljena sa nedovoljno dokaza. Iako su tri svedoka dala sličan iskaz nemoguće je zaključiti da li se taj zločin i desio. Možemo da nagađamo zašto je tužilac ubacio tu stavku u optužnicu – da li je imao malo vremena za pripremu optužnice, pa se nadao da će publicitet pomoći da dođe do još dokaza, ili prosto zbog propagande.

Zagovornici da je suđenje bilo nepravedno često navode kao jedan od argumenata da američkim avijatičarima nije dozvoljeno da svedoče. Ipak, može se reći da zahtev da oni svedoče o svim tačkama optužnice jednostavno nije bio osnovan. Podatak da je preko četnika evakuisano više stotina avijatičara je iznesen na sudu i nije bio osporen.

U Zahtevu za rehabilitaciju je netačno navedena izjava svedoka i podaci sa suđenja, čime je stvorena lažna slika suđenja.

Ono što je iznenađujuće je da su svedočenja data pred američkim Komitetom za pravedno suđenje generalu Draži Mihailoviću prilično razlikuju od arhivskog materijala o spašavanju avijatičara. Po svedočenjima pred Komitetom nije bilo saradnje četnika sa Nemcima i nijedan avijatičar nije predat Nemcima, dok u Izjavama o spašavanju i dokumentima ACRU ne samo da navode da su četnici bili često sa Nemcima i da je deo avijatičara predat Nemcima – već možemo i da vidimo da su svedoci koji su svedočili pred Komitetom verovatno znali za te slučajeve, ali su ih prećutali.

Obzirom da je rad ovog Komiteta pokrenut uz pomoć američke vlade, kojoj su bili dostupni ne samo ti dokumenti, već i dekripti nemačkog radio saobraćaja u kome se vidi saradnja četnika sa Nemcima zbog koje su Saveznici prekinuli saradnju sa JVuO, pa čak i zaplenjeni dokumenti nemačkih jedinica koje su boravile u Jugoslaviji u kojima je to još očitije, možemo da zaključimo da je Komitet za pravedno suđenje napravljen sa namerom da situaciju prikaže drugačije nego što je bila, sa određenim političkim ciljem.

foto: demostat.rs

1. Miodrag Zečević, Dokumenta sa suđenja Draži Mihailoviću, SUBNOR Jugoslavije, 2001, optužnica, str. 144.
2. Isto, str. 1429.
3. Isto, str. 1430.
4. Isto, str. 1467.
5. Isto, str. 1356.
6. Isto, str. 520.
7. Isto, str. 2382.
8. Dejvid Martin, “Rodoljub ili izdajnik: Slučaj đenerala Mihailovića”, IP ”Čiča”, 1990, str. 480-482.
9. www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/zahtev-za-rehabilitaciju-draze-mihailovica.html, pristupljeno 22. juna 2015.
10. www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/786768/ Američki+veteran+svedočio+o+Draži.html, pristupljeno 22. juna 2015.
11. www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/1100336/ Marković%3A+Dražino+svedočenje+izmenjeno.html, pristupljeno 22. juna 2015.
12. Dokumenti 15AAF, AFHRA istraživački centar u bazi Maksvel, rolna A6554D str. 506, Summary of Halyard evacuations, 30 December 1944.
13. Escape Statement, Floyd Cofer, A6544A/516.
14. Escape Statements, Charles King, A6544B/416, James Forester, A6544B/449, Gordon Tolman, B0566/7.
15. Escape Statement, George Charles, A6544C/1228.
16. Escape Statements, Lewis Perkins, John Schufert, Neil Spain, A6544A/819.
17. Escape Statements, Herbert Martin, A6544C/897, James Inks, Willard Griffin, Robert McCormick, Floyd Umfleet, A6544C/905. Džejms Inks je kasnije napisao knjigu “Eight bailed out”, James Inks, Norton, 1954. u kojoj je detaljno opisao svoje iskustvo.
18. Escape Statement, Delbert Peterson, B0601/196, ”Kontrarevolucija u Crnoj Gori”, Radoje Pajović, Obod Cetinje 1977, str. 511.
19. Escape Statements, Royal Edmark, A6544B/545, Richard Boehme, Wesley Powell, William Hill A6544B/637, Victor Nye, Harvey Wilkinson, A6544B/632.
20. MACR 6817, Cecil Spencer, David Spindel.
21. MACR 7060, Martin Graney, Wendell DeLong.
22. A6544D/922 telegram komande JVuO štabu 15 vazduhoplovne armije.
23. Matija Žganjar, “Zlomljena krila”, Zveza združenj borcev za vrednote NOB Slovenije, 2012, str. 424.
24. A6544D / 713, telegram Musulina Krajgeru od 15. 8. 1944.
25. Escape statements, Clyde Driggers, etc, B0566 / 82.
26.  ”Rodoljub ili izdajnik”, str. 280-281.
27. isto, str. 340-343.
28. ”Rodoljub ili izdajnik”, str. 391-392.
29. Escape statement, Erhart Kruse, A6544A/587.
30. ”Rodoljub ili izdajnik”, str. 383.
31. Ratko Parežanin, ”Moja misija u Crnoj gori”, Nova iskra, Beograd 1991, str. 78, i Radomir Milošević-Čeda, ”Zakasneli raport”, Interprint 1996, str. 19.
32. ”Rodoljub ili izdajnik”, str. 395-406.
33. ”Očevidac građanskog rata”, časopis Istorija 20. veka, 1/2007, str. 176.
34. ”Rodoljub ili izdajnik”, str. 420-423.
35. ”Rodoljub ili izdajnik”, str. 423-430.
36.  isto, str. 376-377.
37. Escape statement, Joseph Harmuth Jr., A6544C/850.
38. ”Rodoljub ili izdajnik”, str. 459.
39. Escape statement, Robert Eagan, A6544A/1307.
40. Borbe kod Trebinja je opisao nemački autor Franc Šraml. On navodi da su četnici zajedno sa Nemcima branili Trebinje od partizana do 20. septembra, kad su prilikom smene posada napali i razoružali pripadnike 369pd, domobrane, italijanske fašiste, i poslali ultimatum nemačkoj komandi u Trebinju da mogu da se povuku ako predaju hrvatske vojnike, što su oni odbili. Posle neuspešnog napada, četnici su blokirali Trebinje. Nekoliko dana kasnije, dva nemačka bataljona 750. puka su razbila blokadu. Celu situaciju su iskoristili partizani, koji su ubrzo zauzeli celo područje. Borbe između partizana i četnika na ovom područje su vođene i pre četničkog napada. Opis ovih događaja se slaže sa izjavama američkih avijatičara, koji su videli da su četnici prvo bili sa Nemcima, dok velik broj zarobljenih nemačkih vojnika upućuje da se radilo o iznenadnom napadu četnika. Franz Schraml, Kriegsshauplatz Kroatien, strana 94-95.
41. Objavljeno u “Torretta flyer No 22, Summer Fall 1992.”, str. 18. Novina je glasilo udruženja veterana 461 i 484 bomb. grupe, na osnovu Izveštaja o bekstvu avijatičara.