Zašto je Tramp pobedio? Zašto je – i to baš zašto, a ne kako – izgubila prilično moćna koalicija okupljena oko Hilari Klinton, koja je na svojoj strani imala sve što deluje kao neophodno za pobedu u savremenoj političkoj utakmici? Bez sumnje, ovo i slična pitanja biće, i već jesu, predmet analize iz verovatno svih perspektiva, tim pre što, takoreći, kad Amerika otvori prozor, ostatak sveta bije promaja.
Odgovor na pitanje „kako je Tramp pobedio“ relativno je jednostavan – Demokratska partija nije shvatila, ako je i mogla, da je u ovom izbornom ciklusu „antiestablišment politika“ bila presudna, Klinton je bila loša kandidatkinja ne samo zato što je deo „establišmenta“, već i zato što je efektivno ratni zločinac i kriminalac, američki glasači su osetili „zamor“ od Obamine dosadašnje politike, svet se i dalje nije oporavio od kraha 2008. godine, i tako dalje. Ukratko, većina odgovora na pitanje „kako“ može se pripisati greškama i neuspesima druge strane i nekim opštim uzrocima.
Za levicu je, izgleda, ponovo bilo neophodno da sebi razreši pitanje o ulozi radničke klase u jednom zasigurno sasvim nepoželjnom i konzervativnom političkom ishodu. Za sada deluje da, bar prema većini dostupnih podataka, ona nije imala presudnu ulogu u Trampovoj pobedi en masse, ali da je u nekoliko država – uglavnom onim koje su itekako osetile posledice globalizacije – njeno napuštanje „demokratskog tabora“ Trampu pomoglo da dobije većinu elektora i tako i celokupne izbore. O tome se više može pročitati na skoro svim liberalnim medijima koji su, inače, odjednom priznali postojanje radničke klase u SAD, njen politički značaj, bar u izbornom okviru, i neke od njenih ekonomskih i uopšte egzistencijalnih muka.
Mnogo je zanimljivije – i tu se vraćamo na pitanje zašto je Tramp pobedio – to što podaci nagoveštavaju da su za tu pobedu zaslužni bili uglavnom beli glasači od srednjeg imovinskog i dohodovnog stanja pa naviše (na stranu neuspesi Demokratske partije). Na prvi pogled, stvar je sasvim očigledna – pobedu desnog, konzervativnog kandidata omogućila je dobrostojeća srednja klasa kojoj je takva politika u interesu zarad održanja sopstvenog klasnog i statusnog položaja. Sa druge strane, radnička klasa ponovo ostaje po strani i odbija da igra sa nameštenim kartama. Lep, solidan, jasan „marksistički“ zaključak – šta tu ima još da se razume? Pa bar još nekoliko stvari.
Prvo, treba imati u vidu da je srednja klasa takođe izložena ekonomskim i egzistencijalnim pritiscima koji proizlaze iz američke neoliberalne, globalizacijske politike. Drugim rečima, potencijalna silazna vertikalna pokretljivost – odnosno realan strah od pada naniže na društvenoj lestvici – skoro sigurno je bila bitan pokretač ovakvog izbornog ponašanja i nije previše inteligentno otpisivati takav strah koji je u načelu plodno tle za progresivnu, emancipatornu politiku. U uslovima u kojima je tradicionalne, industrijske radničke klase sve manje na prostoru razvijenih zapadnih zemalja, a koja je zbog određenih datosti svoje materijalne egzistencije sklonija socijalističkoj politici, biće neophodno planirati širu društvenu koaliciju koja mora uključiti i ove društvene slojeve u progresivnu politiku. Ukoliko se trenutni trendovi rastuće imovinske i dohodovne nejednakosti nastave (a svi su izgledi da hoće), te ukoliko se nastavi i koncentracija moći i smislene političke participacije na vrhu „društvene piramide“ tako da „relevantni akteri“ postanu samo globalne, korporativne elite i slojevi koji ih opslužuju, ovakvi egzistancijalni strahovi srednje klase postaće još izraženiji i imaće veću političku težinu u društvu koje se raslojava, i to nemilosrdno.
Drugo, ne treba zanemariti i sukobe na relaciji selo-grad, odnosno, i preciznije, sukobe između ruralne i urbane Amerike. Tu stvari stoje donekle slično kao i u postsocijalističkim društvima koja su nama poznata – nemali broj američkih zajednica koje pripadaju ruralnom prostoru suštinski je oštećen i ugrožen gašenjem industrijskih pogona od kojih su nekada u celosti zavisili manji gradovi. Za razliku od većih gradova u kojima uslužni sektor može da nadoknadi gubitak poslova u industrijskom, sa manjim gradovima – dakle, ruralnom Amerikom – to nije tako, i to skoro iz čisto demografskih razloga. U tom smislu, sa napretkom globalizacije i razvojem uslužnog sektora uopšte, jaz između ruralnog i urbanog se širi i ruralne američke države kaskaju za ostalima, postajući bogatije samo u jednom – pejzažima deindustrijalizovanih, propalih zajednica. Neoliberalizam, čiji je primarni efekat društvena atomizacija i kidanje društvenih veza, ove već izolovane društvene grupe samo dalje gura u zaborav. U tom smislu ne iznenađuje što su se stope samoubistva skoro udvostručile u ruralnim oblastima u odnosu na urbane.
Treće, ovo je možda i vrhunac i početak kraja (neo)liberalne politike identiteta. Postalo je jasno da je kampanja Hilari Klinton, a i Demokratske partije uopšte u poslednje dve decenije, bila centrirana oko identitetskih i manjinskih pitanja. To svakako nije samo pitanje političke strategije, već i izmenjene demografske slike SAD, kao i istorijske činjenice da se Demokrate od polovine XX veka tradicionalno oslanjaju na gradsko stanovništvo, manjine i „liberalnije“ (u američkom smislu reči) belo stanovništvo. Međutim, velika je razlika između takve elementarno progresivne društvene koalicije, kao i političke strategije zasnovane na njenim interesima i potrebama, i argumenta da Hilari treba da postane predsednica zato što je žena. U tom smislu, njena kampanja bila je skoro u potpunosti određena ovakvim načinom identitetske politike – načinom koji odgovara interesima američkog bloka na vlasti, jer, s jedne strane, omogućava da se druga bitna pitanja (neidentitetska, ali i identitetska) ostave po strani, a sa druge, ujedno normira ove identitete, disciplinuje ih i podređuje ciljevima vašingtonske političke mašinerije. Zašto je to vrhunac, ali i početak kraja (neo)liberalne politike identiteta? Pa, ako je Obama trebalo da bude predsednik zato što je crnac (kao da više nema rasizma u američkom društvu), a Klinton zato što je žena (kao da će tako rodna neravnopravnost i patrijarhat nestati), šta je u principu sprečavalo belu srednju klasu da kaže „u redu, sad je vreme da Tramp bude predsednik zato što je „pravi“, beli Amerikanac“? Ukoliko u Vašingtonu svaka manjina ima svog zastupnika i predstavnika (zna se tačno koji su pripadnici političke elite zaduženi za „svoje“ manjine i kako te manjine učestvuju u političkom procesu), zašto ne bi onda i većinski identitet imao svog predstavnika? Ako se politička, izborna borba u savremenim SAD u jednom svom segmentu odigrava po takvim, identitetskim pravilima, i ako presudna postaju pitanja manjina i drugih manjinskih identiteta (kao što je bio slučaj u ovoj kampanji), ne treba da iznenadi ovakav rezon belog stanovništva, koliko god bio suštinski naopak.
Sa druge strane, ovo može da bude početak kraja ovakve politike identiteta, jer nije baš najjasnije šta se dešava kada i većinski identitet počne da rezonuje kao oni manjinski, koji se upravo uspostavljaju razlikom u odnosu na većinski. Iako je „početak kraja“ najverovatnije prejaka reč za ovu pojavu, svakako se radi o ozbiljnom udarcu koncepciji identitetske politike kakvu su zastupali Hilari Klinton, Obama i dobar deo elite Demokratske partije, a koja sve ove manjinske identitete „šlifuje“ prema državnom rezonu. Nije potrebno naročito govoriti o mogućim posledicama većinski bele „politike identiteta“, s obzirom da one skoro nužno završavaju u konzervativnom, pa čak i reakcionarnom ishodu. Ukoliko je ova analiza ispravna, i ukoliko ovakvo izborno ponašanje postane trajno, vrlo će brzo postati jasno kuda vodi politika identiteta u liberalnom stilu.
Trampova pobeda, naravno, nije nikakav razlog za bilo kakav optimizam – američkim progresivnim društvenim snagama predstoji velika i teška borba protiv ne samo njegove politike, već i politike duboko konzervativnih republikanskih elita koje stoje iza njega i sada imaju većinu u oba doma Kongresa, kao i „alternativne desnice“, odnosno belih nacionalista, KKK i drugih probisveta. Međutim, iako je „loše“ što je Tramp pobedio, „dobro“ je što je Klinton izgubila, i to iz najmanje dva razloga.
Prvo, Klinton je bila kandidatkinja, u najmanju ruku, zastrašujućeg bloka moći koji okuplja obaveštajne agencije, medijske korporacije, društvene mreže1, bogate donatore, slavne ličnosti i pop zvezde i, naravno, čitavu Demokratsku partiju i dobar deo državnog aparata. Pobeda takvog bloka moći bi se teško mogla označiti progresivnom, jer bi njegovo jačanje izvesno otežalo uspeh bilo kakve kritičke, emancipatorne politike i produžilo američku svetsku hegemoniju čijih je žrtvi sve više. Svakako, ovaj poraz je privremene prirode, ali ostaje poraz.
Drugo, očigledno se pokazalo da marketing ne može biti sredstvo političke integracije i da ne može da nadomesti druge kanale i sredstva uključivanja društvenih grupa u politički proces. Drugim rečima, Hilari Klinton nije uspela da pobedi iako je imala ubedljivo najviše novca za političke TV reklame, što je možda i najvažnije sredstvo u američkoj političkoj kampanji, iako su uz nju stale skoro sve najveće „slavne ličnosti“ u SAD i iako je imala otvorenu podršku trenutnog američkog predsednika (dotle da je on maltene učestvovao u kampanji), što je retka pojava, ako ne i bez presedana. U tom smislu, ako su neoliberalizam i postmoderna uspeli da razore neke starije društvene veze, modele organizovanja i vidove političke integracije, a marketing ne može da ih zameni, postavlja se pitanje kako će izgledati politička integracija u SAD u budućnosti i da li će se uopšte pojaviti neki novi mehanizam.
Zašto je sve ovo nama bitno? Pre svega, postalo je jasno da se bilo kakve promene u zemljama periferije teško dešavaju bez odgovarajućih promena u zemljama centra (toga je Grčka najbolji primer). U tom smislu, političko usmerenje SAD oblikuje i političke tokove u svetu. Već sada je evropskim elitama pomalo neugodno zbog Trampove pobede, pa mu upućuju pozive na hitan sastanak, što je očigledan signal da se zbog rezultata 8. novembra tenzije u Evropi mogu dodatno zaoštriti. Drugo, Trampova pobeda i eventualna promena rusko-američkih odnosa, uz sad već nesumnjivo trajno jačanje desnice u Evropi, mogu biti predznak „nove desne hegemonije“ koja će prevazići hladnoratovske podele. Dominacija desnice u Istočnoj Evropi (Rusija se ne mora posebno pominjati), uspesi Le Penove u Francuskoj i Alternative za Nemačku u Nemačkoj, slabljenje levih vlada u Južnoj Americi – sve su to već dovoljni znaci potencijalnog nametanja desne hegemonije na svetskom nivou. Doduše, ostaje da se vidi da li će se i kako izmiriti objektivno sukobljeni interesi svih umešanih strana, čak i da do te hegemonije dođe.
U okviru SAD, izvestan znak uspeha ne samo Trampa, već i američke „alternativne desnice“, a samim tim i svih koji su pod skutima „nove desne hegemonije“ biće izgradnja zida na meksičkoj granici. Pitanje je samo da li će biti progresivne leve političke formacije koja će moći Trampu da kaže, kao nekad Regan Gorbačevu, da sruši taj zid.
________________________________________
1 Poznata je, na primer, kontroverza o Guglovom “štelovanju” pretrage tako da ide u korist H. Klinton, kao i sličnih postupaka od strane Fejsbuka, što je dospelo i do američkog Senata.