U Bijelo Polje, kao u zabit kraj, bio je interniran Većeslav Vilder, jedan od prvaka Samostalne demokratske stranke i najbližih saradnika Svetozara Pribićevića. On je tu bio već od 1930 godine. Susrećući ga katkad u gradu, iako se nismo znali, ja sam mu se uvek učtivo javljao. Bio je to gest prkosa, a i čovečnosti, prema usamljenom čoveku s kojim niko nije smeo da se druži, i čiji je svaki korak vlast kontrolisala neskriveno, šaljući žandarme da ga u stopu prate, tako da se s nekima od njih čak i zbližio. Jedini koji se s njim koliko-toliko družio bio je apotekar, Srbijanac. Pričao se po varoši da mu je i njega policija podmetnula.
Velike glave i visoka čela, prosed i snažnih bora, uvek lepo odeven i izbrijan, Vilder je znatan deo vremena provodio u šetnjama u bližoj okolini varoši. Iz tih njegovih samotnih šetnji, gore iznad grada, ostalo je ime jednog izvora: Vilderova Voda. To je ipak neprolazno sećanje zaostalog gradića u zabitom kraju na jednog prognanika – dosta kao sećanje na vreme i čoveka, bar ovde gde izgleda da se iz stoleća ne pamti više no iz jednog dana.
Onako strogih, reljefnih crta, Vilder je izgledao krupniji nego što je bio. Ostavljao je, izgledom, utisak čoveka sklonog jakim uživanjima: proređena kosa iznad izbrazdanog čela, snažne usne i sveže, nabubrelo rumenilo u čitavom licu. Ali je živeo povučeno, ne interesujući se ni ženama ni pićem, sam, u sobici jedne od lepših kuća, no čiji su vlasnici bili bliski s poglavarstvom sreza.
Kada sada poredim tegobe zatvorskog života s onim Vilderovim, čini mi se da je njemu bilo teže: Hrvat (poreklom Čeh), koji se opredelio za jednu srpsku partiju, iako je ova doduše delovala isključivo među Srbima u Hrvatskoj, on se ovde, u jednoj zaostaloj i nepoznatoj sredini, gde su se svi uvijali od njega kao od bauka, morao da oseća još iskorenjenijim. Jezivost usamljenosti on je morao osećati utoliko teže što je oko njega vrveo svet, polupismen i zaostao, ali koji ga je izbegavao i bojao se da stupi s njim u dodir. Vilder je, očito, bio nenametljiv čovek, i sam se bojeći da ljudima ne pravi neprilike, pa je šetao kada je najmanje ljudi sretao. Da, njegov način života – ishrana, kretanje, san, bili su bolji nego u zatvoru, ali sam društveni život – bolji je u zatvoru s prijateljima, u stalnom živom intelektualnom dodiru s njima.
Jednom ga je, ipak, posetila jedna dama: visoka, crnomanjasta i već u godinama, preveć elegantna i preveć očuvane lepote za pojmove zaostale bjelopoljske sredine. Boravila je nekoliko dana, malo se pojavljujući, pa je usamljenikov život potekao starim tokom.
U leto 1931 godine, iznenada je izbio kod mene, u selo, Radovan Zogović.1 Mi se nismo videli već od viših razreda gimnazije, a ni tada nismo postali bliži, jedva ako smo se i upoznali.2 Prašnjav i znojav, lako obučen, on je izbio iz sumraka, pokazujući najednom upadljivu intimnost i prijateljstvo. Otkrilo se, najednom, i da su nam majke rodice. I moja majka ga je dočekala kao vrlo bliskog, iako je, po njegovim rečima, razlog njegovom dolasku bio da poseti mene: obojica smo mladi književnici, a slabo se znamo. Bežeći od muva iz kuće, ja sam spavao na tavanu koša za žito, napravljenom od čamovine i sličnom maloj kolibici. Tu sam poveo i svoga gosta. Spavali smo malo, pretresajući sve i svašta, a najviše literarne i političke probleme.
Noć je bila vedra, i osećalo se kako napolju pada rosa. Između nas je na zamerke rasla bliskost, kako to može biti samo među mladim ljudima, kad opažaju kako im se misli slažu, dopunjući jedna drugu.3 Već tada je Zogović bio unekoliko izmakao ispred mene u pravcu komunizma i tzv. socijalne literature, koju ja nikako nisam mogao da shvatim, jer mi je izgledala preveć suva, i preveć uprošćeno slikanje ljudske problematike, naročito one unutarnje. Socijalnu literaturu, iako sam joj naginjao iz idejnih i političkih razloga, ja faktički nisam ni kasnije prihvatao, a pogotovu sam tada bio daleko od nje. No ni Zogović još nije bio čvrsto na njenim pozicijama. Uprkos razlika u tome, mi smo se slagali u svemu. Zogovićeva iznenadna pojava morala je pobuditi sumnju da je došao nekim tajnim poslom, ali je on uspeo da pomisao na takvo što odagna od mene sasvim iskrenim unošenjem u druge – književne – probleme, kao i svojom skromnošću i neupadljivošću. Otišao je sutradan – da se ne vidimo godinama, sve do u jesen 1936 godine, posle mog povratka s robije.
Stvarni razlog ove Zogovićeve „literarne” posete bio je – kako mi je kasnije pričao – rad na organizovanju Vilderovog bekstva iz Bijelog Polja. Tog posla se latio, u dogovoru sa zagrebačkim opozicionim krugovima, Savić Marković-Štedimlija, novinar, koji se bio kroz literaturu upoznao sa Zogovićem i sada ga angažovao oko toga. Zogović je imao rodbine u Beranama, pa je bio dobrodošao Štedimliji, koji je od Podgorice, i nije u ovom kraju imao znanaca na koje bi se oslonio. U Bijelom Polju ni Zogović nije znao nikoga sem, eto, mene, a trebalo mu je negde da prenoći, da ne bi ispao sumnjiv. Teško je zaključiti – prema Zogovićevom kazivanju – koliko je Štedimlija iskreno radio na Vilderovom bekstvu, a koliko je jednostavno varao zagrebačke političare i dizao im pare. Izgleda – a na to bi se svelo i Zogovićevo mišljenje – da je Štedimlija to radio neiskreno. Pričalo se, kasnije, i da je Štedimlija tada bio u dosluhu s policijom (u Beogradu), no ni to ne dokazuje da je on, kadar da radi na nekoliko strana, obavestio vlasti o organizovanju Vilderovog bekstva. Štaviše, on je bio takav čovek da bi, budući u njihovoj službi, bio kadar i da to bekstvo organizuje bez njihovog znanja, doduše pod uslovom da ništa ne rizikuje. Od bekstva, razume se, nije bilo ništa: Štedimlija je najednom zaključio da su vlasti sve nanjušile i – strugnuo.
Ja sam se s Vilderom sreo svega jedanput: u sobici iza apoteke, koju je apotekar bio svu ututkao i nabio mekim divanima i foteljama, valjda i radi toga da bi bila udobnija za žene koje je rado primao u posetu. To je bilo baš tada, u zimu 1932 godine. Vilder nije bio od onih ljudi koji mirno i hladno slušaju. Stalno je i dosta nervozno postavljao pitanja. O meni je mogao znati sve, tek sada, jer se već pričalo da sam bio aktivan u demonstracijama i da sam levičar. U razgovoru je, načas, izbio i jedan trenutak u kome je njegovo lice ozario skoro detinji osmeh kad se prisetio da sam ja bio jedan od onih retkih koji su mu se javljali na ulici. Demonstracijama je, očito, bio oduševljen, naročito jedinstvom studenata. Nije davao nikakve razmetljive savete. Uostalom, i sam je mogao osetiti da smo različitih pogleda, ali nije bio opor prema mojima. Meni se čak učinilo da je on otišao preveć ulevo za jednog buržuja, kakvim sam ga ja tada smatrao. Pitao me, najzad, da li bih mu predao na pošti u Beogradu jedno pismo. Prihvatio sam. Bilo je adresovano na neku ženu u Pragu: samostalci i Pribićević imali su žive veze s češkim narodnim socijalistima i Benešom.4 U tom trenutku Pribićević je bio u Čehoslovačkoj. Ali kako sam i ja bio sumnjiv i mogao očekivati pretres, pismo sam iz Pljevalja poslao na Mitrinu adresu, a ona – dalje.
Uskoro je i Vilder bio oslobođen. U Zagrebu je, kasnije, izdavao Novu riječ, u kojoj su sarađivali i komunisti. On je i inače zastupao da treba stvoriti Narodni front i sarađivati s komunistima. Ali se s njima razišao, oštro ih napadajući, u 1939 godini, posle sovjetsko-nemačkog pakta. Neposredno pred rat otputovao je u Veliku Britaniju, iz koje se više nije vraćao.
Posle rata sam par puta o njemu razgovarao sa Savicom Kosanovićem, jer su obojica iz iste partije. Savica ga je uvek osuđivao i napadao, naročito njegovu proenglesku orijentaciju. Ni čudo, sam Kosanović je američke orijentacije, ali takve da Engleze mrzi iznad svega i da u svakoj nedaći ove zemlje i ovog sveta vidi njihove prste.
Kada sam 1951. godine boravio u Londonu, Vilder je poručivao da bi želeo da se nađe sa mnom.5 On je bio politički emigrant, a ja ministar Titove vlade. Iako smo bili u teškoćama zbog sukoba sa SSSR-om, odlučio sam da i bez pitanja u Beogradu mogu da odbijem susret sa ovim čovekom, smatrajući izlišnim čak i manifestaciju nekakvih njegovih „simpatija”, a nekmoli „pomoći”. Sem toga, trebalo je izbeći eventualne suvišne komentare kao da smo mi komunisti voljni da uspostavljamo kontakt i s emigracijom, što bi se moglo shvatiti kao da odstupamo od naših principa.
Da li je negdašnji bjelopoljski prognanik hteo i nešto drugo? Možda se sećao mladića koji… No ni to za mene ne bi imalo značaja. Štaviše, ja bih mogao samo da se zastidim, i pred sobom i pred drugovima, ako bih dopustio da s jednim „takvim” čovekom pretresam sentimentalne uspomene, kojih bi mogao pre da se postidim nego da u njima uživam. No verujem da se njemu nije radilo o tome i da me nije ni pamtio. Stranac i u svojoj zemlji i u svojoj stranci, poražen u politici, zavađen s emigrantima i političkim prijateljima, šta je mogao da traži tada od mene ne nudeći svoje pokajanje?
(…)
Sem ostalih grupa koje su prolazile kroz zatvor na Adi, bila je i veoma brojna grupa ustaša iz Like. Na njenom čelu bio je Juraj-Juco Rukavina, ustaški pukovnik pod okupacijom i organizator klanja Srba oko Gospića i po Lici.
Sve ustaške grupe, a naročito ova, odlikovale su se socijalnom šarolikošću. No u svima, sem u ovoj, prevlađivali su ljudi iz deklasiranih i namešteničkih slojeva. U ovoj su većinu činili obični lički seljaci, bistri i primitivni. Oni su veoma brzo učili i shvatali, svodeći sve u neke svoje, uprošćene i njima jasne formule. Većina njih bili su ljudi skromni i pošteni, a pre svega siromašni. Beogradski režim su oni mrzeli iz sasvim drugih – svojih, seljačkih razloga, nego intelektualci i nameštenici iz ustaškog pokreta: oni su tražili posla i izgleda za bolji život makar za svoju decu, a to su im „srpska vlada” i „srpski žandarmi” onemogućivali. Pričali su o Austriji, u kojoj su mnogi njihovi zemljaci imali službe, kao o dobro uređenoj državi, u kojoj se lepo živelo i zarađivalo. A sad, u Jugoslaviji, trlo ih je svako zlo: i sušne godine, i nasilja i pljačke lokalnih vlasti, i visoki porezi, a više od svega što se nije imala gde zaraditi para, pogotovu otkad ni u inostranstvu – u SAD, Belgiji i drugde, nisu više tražili radnike iz naše zemlje.6
Ustaše u to vreme još nisu imale dokraja izgrađenu svoju fašističku ideologiju. Čak ni „firer-princip” nije još kod njih bio prihvaćen, iako su svi priznavali Pavelića za vođu. Ali mu još nisu pridavali nikakve izuzetne, „božanske” odlike, nego je to bio šef, kao i svakoj drugoj građanskoj partiji, a sutra je mogao i drugi doći mesto njega. Čak ni naziv „ustaša” još nije bio odomaćen. Oni su sami radije upotrebljavali „hrvatski nacionalisti”, a pod sugestijom komunista i „hrvatski nacionalni revoluconeri”.
U to vreme nas komuniste nije od ustaša odvajao takav i toliki jaz, kao uoči rata i u ratu. Centralni komitet, a i Kominterna, ukazivali su u svojim rezolucijama na to da treba nastojati da se s „nacionalnim revolucionerima” ostvari saradnja u konkretnim pitanjima. Bilo je čak i pregovora, ali do sporazuma nikad nije došlo, ni moglo doći. Nastojeći da ožive „nacionalne revolucionarne pokrete”, tadašnja partijska vođstva su čak i sama stvarala organizacije slične vrste, čak i tamo gde za to nije bilo baš nikakvih uslova, kao u Sloveniji. A ja se sećam kako smo mi na robiji, sve do 1936 godine, makedonstvujušče, koji su mahom bili i bugarski agenti, tretirali kao „makedonske nacionalne revolucionere”, nastojeći da ostvarimo s njima i političku saradnju.
Svakako, zatvor je sam po sebi bio razlog za relativno dobre odnose koje smo imali s ustašama: imali smo zajedničkog protivnika – upravu i režim, a morali smo i da živimo u istim uslovima.
Ali su za takve, relativno dobre odnose, postojali i drugi, još ozbiljniji motivi.
Pre svega, i mi i ustaše stajali smo na stanovištu da Jugoslaviju treba razbiti kao jedinstvenu državu na njene sastavne delove. Dok su ustaše, kao rezultat toga zamišljale posebne države, kod nas komunista to nije bilo jasno: mi smo smatrali da svaka takva posebna državna jedinica treba da se kao takva priključi Sovjetskom Savezu, odnosno Balkanskoj federaciji. No i mi i oni stajali smo na gledištu da Jugoslavija kao takva, budući je „veštačka tvorevina versajskog imperijalističkog mira” – treba i mora da nestane. Ovo shvatanje smo mi komunisti zadržali sve do hitlerovske opasnosti, praktički sve do VII kongresa Kominterne 1935 g. Sima Marković je, sem ostalog, bio kritikovan i što u svojim shvatanjima nije bio dosledan ovoj postavci: svodeći nacionalno pitanje kod nas na ustavno pitanje, na demokratsku ustavnu reformu, on je ustvari pretpostavljao zajedničku državu jugoslovenskih naroda. Ako je u njegovim shvatanjima faktički odsustvovala revolucija kao realnost, čini mi se da je realnost Jugoslavije naslutio, ako ni iz kojeg drugog razloga, a ono i zbog toga što je, iako komunista, ipak pripadao i onim generacijama za koje je stvaranje zajedničke države bilo najveći ideal.
U svim razgovorima s ustašama, mi smo nalazili zajednički jezik, i najviše smo se s njima slagali. „Radićevci”, odnosno pristaše Hrvatske seljačke stranke, bili su nam mnogo dalji, i to u svemu. Pre svega, njihov mentalitet bio je, kao i njihova ideologija, neborben i pomirljiv. Često puta, to su bili seljaci koji su se uzbunili zbog toga što im je bila zabranjena njihova organizacija, što im je nametnuta opštinska vlast i visoki porezi, ili što su ih terali često na vojne vežbe. No svi oni su smatrali tu državu – svojom, uprkos svoje obespravljenosti i nasilja koja su trpeli. A ono što je nas komuniste najvećma od njih odbijalo, bilo je što su bili protivnici nasilja i revolucije. Bilo je nečeg iskonskog u njihovom verovanju da iz nasilja ne može izići ništa dobro. To su bili mahom ljudi koje su moralno zgražavala nasilja diktature. Oni su duboko u sebi, kao u tkivu, nosili patničko seljačko iskustvo od nekoliko stoleća: gospoda, zavojevači, boleštine i tlake, svakakve vojne i pustošenja – sve je to tutnjilo i tutnji preko njih, a oni su mu se oduprli i ostali „svoji na svome”.7 Oni su mislili veoma sporo, i s naporom. Bilo je nečeg fatalističkog u njihovom strpljenju. Ustaše su ih prezirale, mahom, a mi komunisti smo ih smatrali, zbog njihove „neborbenosti”, masom koju diktatura može da mesi kako hoće i rad koje bi mogla trajati hiljadu godina. Njih nije bilo mnogo, i nisu dolazili u tako velikim i povezanim grupama kao ustaše. Oni nisu smatrali nekom velikom sramotom izdati druga pod mukama. Glavno kao da je bilo kod njih sačuvati do kraja unutarnji otpor prema nasilju, neokanjivo nemirenje s njime… Kasnije, kad je Maček došao na vlast, odnosno posle stvaranja Banovine Hrvatske (1939 g.), boraveći u Hrvatskoj kao ilegalni partijski radnik, nisam zapazio da je ovaj tip ljudi igrao neku vidnu ulogu u javnom životu, iako je pod diktaturom najviše njih bilo po zatvorima. Izgleda da su ti seljački borci opet potonuli u svoju iskonsku sredinu koja se pokreće sporo, svakih dvesta-trista godina, i to u prelomnim vremenima… Radićevski intelektualci, međutim, bili su sasvim drukčiji i između njih i ustaša su razlike više bile u metodima, nego u samim idejama. Bila je, ustvari, jedna jedina krupna razlika: ustaše nisu birale sredstva, čak ni u pogledu oslanjanja na strane države – na Italiju i Mađarsku, dok su ovi u tom pogledu bili bar rezervisani.
Mi komunisti nismo mnogo zamerali ustašama njihovo oslanjanje na Italiju i Mađarsku, iako im to nismo odobravali. Stojeći na stanovištu da Jugoslaviju kao takovu treba razbiti, kod nas, logično, nisu igrali ni mogli igrati nikakvu važnu ni bitnu ulogu moralni – patriotski – momenti. Iako se mi sami nismo oslanjali na „imperijalističke kapitalističke države”, akcija ovih je, to smo spontano osećali, mogla da pogoduje našem cilju: razbijanju Jugoslavije.
Nikad ovaj antijugoslovenski stav Partije nisam osećao kao nešto što potiče iz narodnih potreba ili što bi bilo intimno vezano za moje revolucionarno osećanje. To je bio slučaj, sećam se, i sa svim komunistima koji su se formirali pod diktaturom. Rastući i boreći se u datoj – jugoslovenskoj – stvarnosti, s ljudima iz svih krajeva zemlje, svi su oni kao veliko unutarnje rasterećenje dočekali promenu u stavu o Jugoslaviji kao državnoj celini. Onaj raniji stav bio je, ustvari, stvar primljena više po disciplini nego po osećanju i stvarnoj potrebi: to je bio stav Kominterne, odnosno Sovjetske vlade. Ali i ne samo nje. Bilo je i komunista, starijih, koji su se, zbog nasilničkih i reakcionarnih mera centralističkih vlada i monarhije razočarali u ideal jugoslovenskog jedinstva i stekli uverenje u suvišnost i neprirodnost takve državne tvorevine.
Zbog toga je i naše – komunističko i ustaško „prijateljstvo” – moglo biti samo uslovno i privremeno. Ukoliko je vreme odmicalo i menjale se političke prilike, kod njih – pristupanje fašizmu, a kod nas – usvajanje linije odbrane zemlje, utoliko su se i odnosi među nama zaoštravali, da se i u zatvoru već u 1936 g. svedu na čisti račun: zajedničku borbu isključivo za poboljšanje uslova robijanja.
No tada, u 1933 g., u sudskom zatvoru odnosi su još bili daleko od takvih. Polazeći od uobičajenih komunističkih socioloških postavki, mi smo se pre svega okomili na seljake da ih „prevaspitamo” i pridobijemo za svoju stvar. Ne samo da smo to radili s njima u toku nevezanih razgovora, nego smo u taj svoj rad unosili sve više plana, utoliko više ukoliko je i naše idejno obrazovanje – učenje teorije iz knjiga i predavanja, dobijalo organizovani vid. U sudskom zatvoru su za takvo što mogućnosti, a i iskustva, bili mali. Ali ipak se ponešto radilo. Rezultati su bili, činilo nam se, ogromni: seljaci su odobravali sve što smo mi pričali protivu gospode i sl. Kasnije, na robiji, rezultati su bili još bolji, u periodu kad je kod ustaša još vladala nedoumica i idejna pometenost (1933, pa i 1934 g.). No iako su nam odobravali naše priče protivu gospode i sl., pa čak i protiv vere i crkve, oni su u duši ostajali ono što su: fanatici nacionalističke ideje, koja u datim uslovima nije ni mogla dobiti drugi vid nego fašistički i rasistički. Veoma su bili retki oni koje smo pridobili. A ukoliko ih je i bilo, to su pre bili radićevci – mladi intelektualci, kao Šime Balen i Franekić.8 Skoro bez izuzetka, svi ustaše su se odbili i od nas i od naše ideologije čim je otpočela borba komunista protiv fašizma na novoj – „patriotskoj” – osnovi. No u vreme o kome je reč, još nismo bili postali tako ljuti protivnici, pa je nama, komunistima, i moglo izgledati kako je naš uticaj na njih veliki i da ćemo mnoge od njih pridobiti.
AUTOR
- To je selo pored Bijelog Polja u kome su živeli MĐ roditelji i mlađa deca. Otac Nikola imao je imanje pored reke Lješnice, pritoke Lima.
- Radovan Zogović je rođen 1907. a MĐ 1911. Dakle, Zogović je bio u nekom od starijih razreda pa je verovatno i to razlog što nije bilo bliskog prijateljstva.
- Jedno od značenja reči zamerka je razdor, svađa.
- Samostalci = Samostalna demokratska stranka, vodeća partija Srba u Hrvatskoj pre Drugog svetskog rata. Edvard Beneš, 1884-1948, čehoslovački političar – ministar spoljnih poslova, premijer, predsednik.
- MĐ je posetio Veliku Britaniju 27. januara 1951. i vodio razgovore s Klimentom Atlijem, laburističkim predsednikom vlade, kao i s Vinstonom Čerčilom, u to vreme vođom konzervativne opozicije. MĐ je došao u ime jugoslovenske vladi da traži vojnu pomoć koji je i dobio.
- Trti = mrviti.
- Tlaka = kuluk, prisilan rad.
- Martina Franekića su ubile ustaše 1941.