Protekla nedelja na političkom planu u Srbiji bila je veoma zanimljiva. Petnaestog i šesnaestog jula, posle nekoliko odlaganja, na tlo glavnog grada Srbije sleteo je predsednik Francuske Emanuel Makron sa mnogobrojnom delegacijom, sačinjenom uglavnom od francuskih privrednika, zainteresovanih da ulažu u Srbiju. Bila je to prva poseta francuskog predsednika nakon punih osamnaest godina.
Poseta je protekla u sasvim prijateljskom tonu. Makron je svojim pomiriteljskim tonom i izgovaranjem nekoliko rečenica na srpskom jeziku želeo da metaforično ukaže na dugovečnost francusko-srpskih odnosa, naglašavanjem zajedničke borbe u Velikom ratu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je sa oduševljenjem slušao svog francuskog kolegu, procenivši da je kupio srca građana Srbije. Ne znamo samo da li je mislio na sve okupljene, koji su, po starom dobrom običaju kada dolaze veliki svetski lideri, dovoženi autobusima i pozivani SMS porukama na kalemegdansku tvrđavu, ili je mislio i na one koji ne pristaju da budu deo tih inscenacija, a takođe jesu građani Republike Srbije, ali ipak za razliku od ovih potonjih, prezreni građani.
Makronova poseta i njegov nastup imali su još jednu značajnu funkciju. Bilo je potrebno pokazati da je nesvrstavanje srpskog predsednika na stranu gde su na proslavi sto godina od kraja Prvog svetskog rata stajali lideri zemalja pobednica, među kojima je stajao i kosovski lider Hašim Tači, bio samo jedan od propusta u organizaciji, a ne i želja za marginalizacijom Srbije i njene značajne uloge na strani sila Saveznica u tom ratu.
Taj pomiriteljski ton i inscenacije velike ljubavi su očigledna maska koja je imala za cilj da skrene pažnju sa dva osnovna problema koja Srbiju muče već godinama i decenijama i zbog kojih je Makron uglavnom i došao: spor napredak ka integraciji Srbije u Evropsku uniju i problem statusa Kosova i Metohije.
Emanuel Makron je zagovornik reformisanja EU, pri čemu bi do kraja njene reforme ulazak zemalja kandidatkinja bio blokiran. Tako je u Beogradu ponovio da Srbija mora više raditi na sebi dok se EU ne reformiše i bude spremna za prijem novih članica.
Međutim, njegova zamisao reforme EU prilično je neizvesna. U Evropi u kojoj jačaju krajnje desne politike i u kojoj desni populizam, ksenofobija, rasizam, islamofobija i ekstremni nacionalizam dobijaju sve značajnije manifestacije u vidu raznih političkih stranaka i lidera zemalja članica EU nezadovoljnih pre svega migrantskom krizom i po mišljenjima istih prevelikog mešanja Berlina i Pariza u unutrašnja pitanja zemalja članica, čini se da će Makronova ideja reforme ostati samo jedna lepa zamisao. Pitanje njene ostvarivosti krajnje je diskutabilna, ako pogledamo današnje, a sva je prilika i buduće, društvene trendove u samoj Uniji.
Problem koji se čini bliži konačnom rešavanju od ulaska Srbije u EU svakako jeste pitanje statusa Kosova i Metohije (KIM). Makron je u poseti Beogradu nagovestio da će kontaktirati nemačku kancelarku Angelu Merkel, kako bi se dogovorili oko organizacije zajedničkog sastanka kosovskih i srpskih lidera u septembru ove godine, sa ciljem nastavka dijaloga Beograda i Prištine, zalažući se za kompromis dveju strana bez unilateralnih rešenja i odustajanja od maksimalističkih ciljeva obe strane, na kraju zaključivši: „Odluke suprotne preuzetim obavezama treba da budu ukinute”, svakako misleći na takse od 100 % na uvoz robe na KIM iz Srbije i BIH.
Sada već bivši premijer KIM Ramuš Haradinaj jedini je tvrdi zagovornik pozicije da se takse po svaku cenu moraju održavati sve do priznanja KIM od strane Srbije. To je i osnovni razlog koji koči dalje pregovore Beograda i Prištine. Ipak, kosovski politički lideri čini se da nemaju zajednički stav u vezi sa politikom taksi na uvoz robe. Predsednik KIM Hašim Tači, pa i predsednik Skupštine KIM Kadri Veselji imaju nešto relaksiraniji stav u odnosu na Haradinaja. Veselji je samo dan nakon Makronovog odlaska iz Beograda imao sastanak u Vašingtonu sa kongresmenima, rekavši kako se zalaže za privremenu suspenziju taksi od 100 % na uvoz robe, kako bi došlo do nastavka dijaloga, uz ogradu da ta suspenzija ne bi bila večna. Izgleda da je Ramuš Haradinaj ostao usamljen u stavu da se takse ne smeju skidati ni po koju cenu, pa ni suspendovati, sve dok Srbija ne prizna nezavisnost KIM. I izgleda da mu se upravo taj tvrdi stav obio o glavu.
Makron nije dugo čekao na obećano kontaktiranje Angele Merkel, nemačke kancelarke koja to uskoro više neće biti. Već u petak, 19. jula, samo tri dana nakon posete Beogradu, u razgovoru sa dopisnicima iz Berlina, Merkel je izjavila kako su se nadvili tamni oblaci nad dijalogom Beograda i Prištine, koji mora biti obnovljen. Čini se da se ovo može tumačiti kao direktni pritisak dve najuticajnije zemlje EU, Francuske i Nemačke na kosovske vlasti da se takse na robu iz Srbije barem suspenduju, radi nastavka dijaloga i da je ovoga puta ne tako često uočeno da je problem u samom stavu Ramuša Haradinaja.
Stav nemačke kancelarke vezan za konačni status Kosova odavno je poznat. Zvanični Berlin smatra da bi podela teritorije bila loše rešenje zalažući se za celovito KIM sa idejom što brže integracije u EU. Ključna pitanja koja se zapravo nameću jesu da li je Nemačka spremna na promenu politike prema konačnom rešavanju statusa KIM, ali i da li je Makronova ideja o kompromisu zapravo ideja o kojoj se sve više govori, a to je razgraničenje. Pitanje je koliko su lideri dviju vodećih zemalja EU spremni da suštinski promene svoj stav o rešenju problema u regionu koji predstavlja periferiju Evrope i koliko su zarad međusobnih tradicionalnih rivaliteta ove dve zemlje, spremni da taj stav nametnu kao stav čitave EU. Emanuel Makron sigurno dobrim delom računa na to da vešto iskoristi povlačenje Angele Merkel kako bi upravo on bio taj koji će vedriti i oblačiti u samoj EU. I zbog toga poseta Beogradu nije sasvim slučajna.
U istom danu dešavaju se još dva vrlo značajna događaja. Prvi da je baš istog dana kada je Merkel razgovarala sa dopisnicima u Berlinu, u Beograd stigao novi ambasador Ruske Federacije. Reč je o Bocan-Harčenku, ruskom diplomati koji je još od devedesetih godina prošlog veka uključen u diplomatske procese vezane za raspad SFRJ, ali i pitanje KIM. Radi se o bivšem ruskom predstavniku u Kontakt-grupi za Kosovo i članu posredničke trojke za pregovore o statusu KIM (u kojoj su uz njega bili Volfgang Išinger i Frenk Vizner). Svakako ne slučajno poslat kao ambasador u Beograd u ovom trenutku, jer je sasvim sigurno da je ruski predsednik Vladimir Putin uvideo da se Zapad želi energičnije uključiti u rešavanje kosovskog problema. Zato mu je bilo potrebno da u Beogradu ima čoveka koji dobro poznaje ovaj teren i koji precizno može pratiti i analizirati situaciju na terenu zarad ostvarivanja jače ruske uloge u rešavanju kosovskog problema.
Drugi značajan događaj jeste neopoziva ostavka Ramuša Haradinaja. Razlog ostavke, po njegovim rečima, jeste to što je dobio poziv Specijalnog suda u Hagu kao osumnjičeni za ratne zločine. Interesantno je kako je taj poziv došao baš nakon svih ovih događaja, i to u istom danu. Treba podsetiti da je u sličnoj ili istoj situaciji Haradinaj bio i 2005. godine, kada je takođe optužen pred Haškim tribunalom da je počinio ratne zločine nad nealbancima, gde je iz istog razloga podneo ostavku na istu funkciju. Njegova ostavka je nagovestila barem nakratko okončanje unutarkosovske konfrontacije između njega i gorepomenutih Veseljija i Tačija. Dvojici potonjih je ovim poslata jasna poruka kako nema igranja sa velikim silama i ukoliko se ne slušaju nametnuti stavovi ekonomski i politički moćnijih zemalja centra Evrope, mogu proći slično Haradinaju. Zapravo, ako bi želeli zaoštriti ovu tezu do kraja, nameće se pitanje koliki je uopšte manevarski prostor zvaničnih predstavnika Srba i Albanaca u ovim pregovorima o rešavanju statusa KIM, što je daleko dublja tema.
Možda se samo naizgled ne da primetiti čvršća veza svih ovih događaja koje smo imali u protekloj nedelji koji su se desili netipičnom brzinom. Poseta Emanuela Makrona Beogradu svakako je za cilj imala povratak francuskog uticaja na Balkanu. To se vidi i iz izjave francuskog ambasadora u Srbiji, koji je rekao da je Srbija Francuskoj prvi partner u regionu. S druge strane, skoro povlačenje nemačke kancelarke Angele Merkel, Emanuel Makron želi da iskoristi kao mogućnost da baš on bude novi lider Evrope i da svoju zemlju podigne na pijedestal jedinog lidera EU. Za tako nešto potrebno mu je da napravi neki veći korak u spoljnoj politici, na tlu Evrope, kada već u samoj Francuskoj ne stoji dobro, naročito posle masovnih protesta „Žutih prsluka“, jačanja desnih političkih opcija i skorog glasnog negodovanja nekoliko hiljada građana na proslavi nacionalnog praznika 14. jula. Kosovo se nameće kao problem u Evropi koji treba rešavati i gde uticajem na rešenje znatno može popraviti i ojačati sopstvenu poziciju kako u okvirima EU, tako i u matičnoj zemlji. Pokušaj rešavanja nekog problema van Francuske, da bi se ojačala sama pozicija u Francuskoj, nije njegov izum. Mnogi njegovi prethodnici koristili su slične mehanizme građenja političke pozicije u matičnoj zemlji.
Angela Merkel, pak, koja je za vreme svojih mandata u Nemačkoj, veću pažnju poklanjala jačanju sopstvene zemlje i sopstvene liderske pozicije u EU, želi da na kraju ovog mandata i definitivnog povlačenja ipak ostvari neki značajan uspeh na spoljnopolitičkom planu. Njen motiv je u tome što njena zemlja, koja je nesumnjivo kroz istoriju imala određene preteznije prema Balkanu, ali i veliku ulogu u raspadu SFRJ, želi da na neki način udari konačni pečat rešavanju onoga što je još početkom devedesetih godina dvadesetog veka započeo njen politički otac, Helmut Kol. A to je vraćanje ovih prostora u stanje Kleinstaaterei-a i nametanje takvog političkog stanja kao prirodnog za ovo podneblje, nesposobnog da sam o sebi odlučuje, već samo i isključivo, pod tutorstvom velikih sila.
Ruska Federacija koja tradicionalno ima želju za što većim uticajem na Balkanu, izborom ovog ambasadora jasno stavlja do znanja da joj je pitanje rešenja statusa KIM od velikog značaja. Odnosi Ruske Federacije i KIM postali su nešto relaksiraniji još od sastanka Vladimira Putina i Hašima Tačija na obeležavanju stogodišnjice Prvog svetskog rata u Parizu. Čini se da od tada ruski stav o poštovanju Rezolucije 12/44 nije više toliko jak kao ranije. Poslednja poseta Vladimira Putina Beogradu protekla je više u priči o ekonomskoj saradnji, pre svega u oblasti energetike, a zatim i u oblasti nuklearne energije. Govora oko politike i kosovskog pitanja nije bilo kao ranije, iako se deklarativno provuklo da stav ostaje isti. Ipak, indikativno je i čini se da Ruska Federacija daleko relaksiranije drži do stava o poštovanju međunarodnog prava koji je ranije imala. Sada je više stava da će podržati ono što o pitanju KIM odluče srpski pregovarači kroz dijalog, koji takođe podržavaju. Dakle, izgleda da se time teret rešenja prenosi na samu Srbiju, deklarativno se zalažući da će poštovati svaku odluku, dok Srbija manje može računati na energičniji stav Ruske Federacije kao „starijeg brata koji joj čuva leđa”.
SAD imaju jasan i čvst stav da bez njih nema konačnog rešenja statusa KIM. Na sastanku sa kongresmenima, Veseljiju je jasno predočeno da se zvaničnici KIM moraju spremiti za završnu fazu pregovora oko statusa, čime se jasno poručuje da dijalog neće trajati dugo, ali da pre svega, treba biti nastavljen. Otuda i stav Veseljija da je potrebno suspendovati takse zarad nastavka dijaloga. SAD čekaju predsednički izbori naredne godine, pa bi rešenje statusa KIM bio još jedan dodatni poen republikanskoj administraciji Donalda Trampa, ukoliko bude reizabran.
Izbori, ali parlamentarni naredne godine čekaju i Srbiju. Da li i predsednički uz njih, to se još, ili preciznije, to se nikad ne zna. Najjača stranka u zemlji i njen lider Aleksandar Vučić svakako imaju za cilj da ostanu na vlasti i naredne četiri godine, ali i da reše status KIM za šta imaju podršku velikih sila, koje su im dobrim delom i pomogle pri osvajanju vlasti sa ciljem da preko ove vladajuće garniture između ostalog, dođu do rešenja kosovskog problema. Rešavanjem statusa KIM Aleksandar Vučić svakako bi imao kec u rukavu na narednim predsedničkim izborima na kojima će se sva je prilika opet kandidovati. Građani Srbije koji su pod konstantnom medijskom propagadnom, pa i kada je reč o ponuđenom rešenju razgraničenja koje je Vučić predložio kao najbolje rešenje, imaće tendenciju da većinom poveruju da to i jeste jedino i najbolje rešenje. Vučić je sa godinama vladavine Srbijom uspeo da raznim manipulativnim metodama pacifikuje stanovništvo Srbije namećući im sopstvena rešenja kao najbolja moguća, za čitav narod, svrstavajući sebe u isti, samoproglašavajući se njegovim prvim glasnikom. Zato, ne treba da se začudimo ako razgraničenje doživi realnost i ako uopšte ne bude značajnije pobune javnosti zbog tog rešenja. Jer razgraničenje je predložio on, a ako je on deo narodne većine, narod to onda mora prihvatiti. To je njegova logika.
Predstavnici institucija u Prištini svakako jesu u manje zavidnoj poziciji nego pre nekoliko godina. Ostavka Haradinaja, kao završni čin jedne unutrašnje krize, svakako može otvoriti put ka novim parlamentarnim izborima koji bi kao rezultat uz podršku velikih sila dali prevlast Tačiju i Veseljiju u odnosu na Haradinaja, a sve sa ciljem nastavka dijaloga sa Beogradom pod manje zategnutim uslovima, čime se albanskim liderima na KIM želi staviti do znanja da konačne uslove postavljaju upravo te iste velike sile, a ne neki mali balkanski lideri koji mogu prolaziti slično neposlušnom Haradinaju.
Za samo nekoliko dana videli smo obrt koji će verovatno rezultirati nastavkom dijaloga sa ciljem da se 20 godina nakon sukoba i NATO bombardovanja, dođe do konačnog rešenja statusa KIM. Evropskoj uniji je svakako stalo da ostvari još veći ekonomski i politički uticaj na područje Zapadnog Balkana radi onemogućavanja Ruske Federacije da pre svega preko Srbije i Republike Srpske ostvari veći uticaj, pa bi zato Francuska i njen predsednik želeli da pod krinkom tradicionalnih srpsko-francuskih odnosa i pobeda u Velikom ratu ostvare jaču ekonomsko-političku saradnju sa zvaničnim Beogradom, stavivši mu do znanja da ima „prijatelje” i na Zapadu, a ne samo na Istoku.
SAD svakako ne žele da budu isključene iz sfere uticaja pa tako preko Kosova i njegovih lidera žele da proguraju sopstvene interese na Balkanu, neretko i kroz uticaj na same institucije EU, takođe sa ciljem suzbijanja uticaja Ruske Federacije, ali i Kine na Balkanu, koje upravo u Srbiji imaju najveće investicije, ako posmatramo region. Ruska federacija i Kina se pak, odupiru uticaju SAD kroz privatizaciju i investiranje u privredu, Rusija pre svega u energetiku, a Kina u infrastrukturne projekte.
Tako Srbija i Kosovo i Metohija postaju još više u fokusu velikih sila. Trenutni globalni i lokalni društveni kontekst se kreću u tom pravcu. Naivno je verovati da je cilj velikih sila samo stabilizacija regiona i dobronamerna pomoć Srbiji i Kosovu da prevaziđu sopstvene nesuglasice. Njihov cilj je primarno diplomatska borba oko sfere uticaja u regionu, podrškom jednoj ili drugoj sukobljenoj strani zarad guranja sopstvenih ekonomskih i političkih interesa, a sve pod maskom trajnog mira i kompromisa zavađenih balkanskih naroda. Upravo u toj diplomatskoj borbi velikih sila koja će rezultirati prevladavanjem i nametanjem političkih stavova manjim akterima, kojih se pitanje rešenja najviše i tiče, stremiće se konačnom rešenju kojim neće biti zadovoljni niti Albanci na KIM niti Srbi na KIM, ali će nam kroz imperijalne odnose moći i partikularnih interesa velikih sila, koji nesumnjivo stoje u sprezi sa lokanim vladajućim garniturama, to rešenje biti predstavljeno kao jedino moguće koje svi moramo prihvatiti. Jer iz perspektive velikih sila cilj nije da jedni i/ili drugi manji akteri budu zadovoljni. Cilj je region pacifikovati i dovesti ga na stadijum neupitnosti o nametnutim političkim odlukama i rešenjima, koje će sprovoditi lokalne vladajuće strukture. Zato ovo leto pretenduje da postane varljivo, ne samo po vremenskoj prognozi. A tek ćemo videti šta nam donosi druga polovina ove godine.