Crvena podršla prepričava vam prezentaciju i diskusiju knjige The Big Myth (Veliki mit), profesorke i autorke Naomi Oreskes (Naomi Oreskes). Događaj je priredio profesor Džon Horgan, direktor centra za naučni rad na Stivens institutu za tehnologiju. Knjiga The Big Myth otkriva kako su ideolozi slobodnog tržišta prodali javnosti laž da je neobuzdani kapitalizam dobar za društvo. Oreskes je knjigu napisala zajedno sa Erik Konvejom (Erik M Conway).
Autori/ke otkrivaju veze između fabrikovanja ideologije slobodnog tržišta i fabrikovanja sumnje u samu nauku i njene nalaze, pri čemu se problematične ili kvazinaučne metodologije i argumentacije prilagođavaju interesima velikih biznisa. Po mišljenju Crvene podrške, autori se pasivno i nedovoljno brane od ključne teze kapitalističke propagande, koja planiranje privrede tretira kao “totalitarizam”. Time ignorišu hladnoratovske teorije o “totalitarizmu”, dok je cela kampanja o kojoj govore bila tek slobodno-preduzetnički delić opšte-državno priređene i podsticane antikomunističke histerije i paranoje poznatih kao Makartizam tj. Red Scare 2. U svakom slučaju, njihova analiza tog segmenta propagandne mašinerije – u kojoj novac kupuje znanje kao sirovinu pa ga prepakuje i prodaje u njegovom najvulgarnije prerađenom i promovisanom obliku – dovoljno je ambiciozna i precizna da uspešno objasni zašto se ni do danas u američkoj politici pojam slobode ne može odvojiti od pojma kapitalizma; od sistema u kome se sloboda za većinu radnog stanovništva svodi na slobodu izbora što manje degradacije sopstvenog života i rada, sopstvene i opšte čovečnosti. I u kome se moramo pogađati oko tih i mnogih drugih elementarnih, objektivnih, lako proverivih činjenica.
Kako su nas američki biznismeni naučili da preziremo vladu a volimo SloBOdnO TRžiŠtE
Prezentacija počinje pričom o Džimu Hansonu (James Hansen), klimatologu koji je prvi svedočio u američkom kongresu da se dešava globalno zagrevanje. Četiri godine kasnije predsednik Džordž Buš (George Bush) je potpisao okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime koja je obavezala vlade da spreče “negativna antropogena uticanja na klimatski sistem” i predsednik je pozvao svetske lidere da dokument prebace u ”konkretnu akciju da zaštite planetu”. To se nije desilo i povodom toga Oreskes postavlja pitanje zašto, zašto nismo reagovali na nauku, zašto nismo pratili te konkretne korake koje je Buš obećao? U prethodnim radovima od Oreskes i Konveja ukazano je da odgovor na to pitanje nije nedostatak naučno dokazanih informacija ili jasne komunikacije, nego je u stvari, pojava naučnog konsenzusa o klimatskim promenama (kasnih 80-tih i ranih 90-tih godina) pokrenula politički motivisanu kampanju da se baci sumnja na nauku o klimi i blokira politička akcija. Zbog toga su danas klimatske promene postale “klimatska kriza”. Oreskes navodi da su ovu temu ona i Konvej obradili u knjizi Trgovci sumnjom (Merchants of doubt). To je priča o kadru naučnika koju bacaju sumnju na nauku, ne samo na nauku o klimatskim promenama, nego na čitav skup problema: štetne strane duvana, realnost kiselih kiša, pretnju oštećenja ozonskog omotača itd.
Nauka i politička ideologija tržišnog fundamentalizma
Pitanje na koje Oreskes i Konvej hoće da odgovore je: Zašto? Zašto bi obrazovani, inteligentni ljudi negirali osnovna naučna otkrića? Posebno za nešto tako dobro utvrđeno kao što su štetne posledice korišćenja duvana ili nešto toliko jasno-posledično kao što je ozonska rupa? Odgovor koji su oni pronašli je: politika. Negiranje nauke nema veze sa naukom (tj. sa problemima same nauke, kao što su neadekvatni podaci ili nesigurni modeli), nego sa političkom ideologijom: ideologijom tržišnog fundamentalizma. Autori definišu tržišni fundamentalizam kao verovanje u, kako je to Ronald Regan nazvao ”magiju tržišta” – ideje moći i efikasnosti ”slobodnog tržišta”; zajedno sa neprijateljstvom prema akcijama vlade na tržištu, a posebno prema propisima. Tržišni fundamentalisti insistiraju na tome da vlada treba da ”se pomeri sa puta” i da dozvoli tržištima da primene svoju ”magiju”.
Oreskes daje jedan upečatljiv primer primene ove ”magije” koji se tiče duvanske industrije. Ona kaže da je jedan od ”trgovaca sumnjom” bio Fred Singer (Siegfried Fred Singer), fizičar i raketni naučnik tokom Hladnog rata. 1990-ih godina, Singer je radio sa duvanskom industrijom da bi osporio dokaze o štetnosti sekundarnog dima. Do tog vremena dokazano je da je sekundarni dim ubijao stotine hiljada ljudi svake godine, uključujući novorođene i decu. Oreskes postavlja pitanje: zašto bi neko branio proizvod koji ubija decu? Singer je objasnio to svojim rečima: ”Ako pažljivo ne razgraničimo ulogu vlade u regulisanju opasnosti, u suštini nema ograničenja po pitanju koliko vlade mogu na kraju da kontrolišu naše živote.” Argument je bio da ako dozvolimo vladama da kompromituju bilo koju slobodu, kao što je sloboda pušenja, mi rizikujemo da izgubimo svu slobodu. I stoga su čak i naizgled ”dobri” propisi poput ograničenja pušenja, loši. Postavili su tako problem na ”klizav teren” (slippery slope) tipa: ”vlada kontroliše naše živote”, što u Singerovom svetu prelazi u totalitarizam u sovjetskom stilu. Drugim rečima bilo koje kompromitovanje ekonomskog sistema slobodnog tržišta predstavljaće pretnju našem demokratskom političkom sistemu, odvešće nas na put socijalizma ili nečeg još goreg.
Dakle, tu može da postoji neki politički plan, za tržišne fundamentaliste ekolozi su ionako ”kao lubenice, zeleni spolja, ali crveni unutra”. Ovo objašnjava zašto se ”naučni” problem kao što je štetnost pušenja ili zagađenje ugljenikom ”politizovao”. Oreskes tvrdi da oni takođe smatraju da bi to ”unutrašnje crvenilo” moglo biti nehotično, jer u pitanju je opet klizav teren, gde se ekolozi ponekad pozivaju na načela koje bi nazvali liberalnim dobročinstvom. Međutim, tržišni fundamentalisti tvrde da su liberalni dobročinitelji još gori jer na taj način ljudi sa dobrim namerama na kraju prave štetu.
Zaključak Oreskes i Konvej je da ”trgovina sumnjom” nije bila vođena epistemičkom zabrinutošću u vezi nauke – njenim nedostacima ili neosnovanim tvrdnjama – već politikom, političkim opredeljenjem za lessez-fair ekonomiju, verovanjem u fundamentalnu vezu između slobodnog tržišta kapitalizma i lične slobode.
Kako PRIVATNO preduzetništvo postaje ”SLOBODNO preduzetništvo”
Prezentacija se nastavlja pričom o 1990-im godinama kada se sve svelo na tvrdnju ”kapitalizam je sloboda”. Oreskes postavlja pitanje kako se uopšte došlo do tržišnog fundamentalizma, zašto je veliki broj ljudi toliko prihvatilo ovu ideju da su spremni da odbace dobro utvrđene naučne dokaze o ozbiljnoj opasnosti poput smrti i bolesti uzrokovanih duvanskim dimom, ili opasnosti od klimatskih promena? I zašto bi odbili potrebu za akcijom vlade da reši ove probleme? Ovim pitanjima se Oreskes i Konvej bave u svojoj knjizi, istorijom jasno koncipiranih programa američkih poslovnih lidera da promovišu tržišni fundamentalizam, u akademiji, u popularnoj kulturi i u politici.
Oni su pokazali kako se (slično kao i u Trgovcima sumnjom) većina istih grupa i lidera konzervativnih biznisa zalagala za tržišni fundamentalizam da bi se:
– ograničile vladine mere zaštite za radništvo (uključujući dečiju radnu snagu)
– sprečili ili ograničili industrijski propisi (npr. u oblasti proizvodnje električne energije, duvana, fosilnih goriva), i tako zaštitili akteri privatnog sektora od odgovornosti za eksterne troškove njihovih proizvoda (kao što su zagađenje vazduha, vode, i klimatske promene)
– ubedili Amerikanci da je ”američki stil života” obavezan za ”slobodno preduzetništvo” (do tada poznato kao privatno preduzetništvo).
Tržišni fundamentalisti tvrde da bilo koji kompromis ekonomske slobode preti našim drugim slobodama. Ovo je kulminiralo izborom Ronalda Regana koji je preusmerio republikansku stranku tako da se okrene protiv vlade. Regan je smatrao da vlada nije rešenje naših problema, nego je vlada problem. Smatrao je da rešenje leži u ”magiji tržišta” a ovakav stav je presudno uticao poslednjih decenija na samo shvatanje demokratije.
Osnove mita o SloBoDnOM TrŽiŠTu
Oreskes objašnjava šta je tačno mit koji analizira. Ona kaže da svaki mit ima više pod-mitova, samim tim počinje od prvog pod-mita koji glasi: ”tržište” postoji samo za sebe, poseduje sposobnost, pa čak i mudrost itd. Ali u stvarnosti ljudi prave tržište. Tržište čine ljudske institucije. Ne postoji nešto kao što je ”SloBOdNo TrŽIšTE” a da postoji van društva, i nikada nije ni postojalo.
Drugi pod-mit glasi: Vlada ne može da poboljša funkcionisanje tržišta; može samo da ga ometa. Vlade stoga treba da se klone sa puta, da ne bi ”poremetile” tržište i da ne bi sprečile tržište da primenjuje svoju ”magiju”. U stvarnosti, vlade su uvek bile umešane u tržišta, i u dosta slučajeva su napravile tržište, poboljšale njegovo funkcionisanje ili upotpunile potrebe tržišta koje su bile neispunjene.
I treći pod-mit je ”teza o neodvojivosti” (indivisibility) koja glasi da su kapitalizam i sloboda neodvojivi. Bilo koji kompromis ekonomske slobode preti političkoj slobodi. Stoga, vlade treba da ”stoje po strani” i dozvole tržištima da ”izvedu svoju magiju”. U stvarnosti, istorija je dokazala u više navrata da je ovo neistina ali taj treći argument je centralan za američku konzervativnu ideologiju još od 1930-ih i nastavlja da je suštinski određuje i dan danas.
Priča o tom i danas najuticajnijem, trećem pod-mitu počinje 1930-ih, sa predsednikom Herbertom Huverom. Dosta ljudi veruje da je Herbert neuspelo odgovorio na Veliku depresiju, zbog čega je izgubio izbore od Ruzvelta ali je ostao veoma uticajan u republikanskoj stranci i u konzervativnim poslovnim krugovima. Napisao je knjigu ”Izazov slobodi” koja je kritikovala reformske mere Nju dila (New Deal) i insistirala na neodvojivosti ekonomskih od intelektualnih i duhovnih sloboda u smislu da ako nisu sve zaštićene, ne mogu pojedinačno opstati (ovde je njegov govor istog naslova kao knjiga, održan uoči izbora 1936. godine: Challenge To Liberty).
Ova teza je uprošćena i uglancana par godina kasnije od strane Hauard Pjua (J. Howard Pew), velikog naftnog biznismena (nasledio kompaniju SUNACO) i vođe Nacionalne asocijacije proizvođača (NAM) najvećem udruženju te vrste u Americi. NAM se 1920-ih borio protiv zakona o dečjoj radnoj snazi, i danas nastavlja da se bori protiv klimatskih politika i regulacija zagađenja ugljenikom. 1930-ih oni su pokrenuli propagandnu kampanju vrednu milione dolara, kojom su targetirali profesore, ministre, vođe zajednica i obične američke građane da promovišu ”tezu o neodvojivosti”. Korišćeni su novinski članci, nameštene ankete (push polls), integracijska propaganda integration propaganda), filmovi, informatori/godišnjaci (newsletter), časopisi, stripovi i crtani filmovi, plakati namenjeni učionicama ili radnim mestima u fabrikama itd.
NAM-ov narativ se u velikoj meri oslanja na metaforu Tripod of freedom (tronožac slobode), to je tvrdnja da američka demokratija počiva na tri noge – predstavnička vlada, građanska i verska sloboda i slobodno preduzetništvo. Kao tronožac stabilan je samo ako su sve tri noge netaknute i jake. Ovo je postalo osnova za bilo kakvu argumentaciju protiv bilo kakvog slabljenja ekonomske slobode – pod kojom se misli na slobodu privrednika da vode svoje poslovanje kako smatraju da je potrebno. Usko povezana sa ovom metaforom je ideja da su političke i ekonomske slobode neodvojive (teza o neodvojivosti). Stoga bi čak i skromni propisi, ako bi bili regulisani zakonom, ”ugrožavali” američku slobodu.
- godine NAM je ovu ideju proširio u svojoj Deklaraciji principa. Ideja bila je promovisana u raznim formatima, ali najagresivnije i verovatno najuspešnije je prikazana u mrežnom (syndicated) radio programu Američka porodica Robinson (The American Family Robinson). Oni su veličali kapitalističke vrline i ocrnjivali Nju dil tvrdeći da uništava američki individualizam. Američka porodica Robinson je bila vrlo uspešna, ali su se Pju (Pew) i njegove kolege suočili sa tri problema:
- Teza o neodvojivosti nije istinita: slobodno preduzetništvo se nigde ne spominje u Deklaraciji nezavisnosti ili Ustavu. Zapravo, vlada je uvek bila duboko umešana u američku ekonomiju kroz istoriju.
- Bilo je licemerno: NAM, Pju i Huver su se zalagali za slobodu privrednika da određuju plate i radne sate u svojim fabrikama, ali su se agresivno borili protiv slobode njihovih radnika.
- Bilo je sebično i samoživo: 1940-tih sećanja na depresiju su još uvek bila živopisna i gorka. Kao što je istoričar Wendy Wall primetio, nakon ekonomskog kolapsa, ”narativ o kapitalističkom rastu” izgleda u ”najboljem slučaju sumnjivo” a u najgorem kao ”monstruozna zabluda”.
Oreskes postavlja pitanje, kako su oni uspeli da nateraju narod da poveruje u argument koji nije bio istinit, koji nije bio potkrepljen istorijskim činjenicama, i koji nije bio potkrepljen pređašnjim iskustvom Velike depresije? Jedno od rešenja je bilo da regrutuju intelektualce da se založe za slučaj.
”Put u neokmetstvo”
I tako su privrednici regrutovali dvojicu austrijskih ekonomista Fridriha fon Hajeka (Friedrich von Hayek) i njegovog mentora Ludviga fon Mizea (Ludvig von Mises) sa namerom da im obezbede uticaj na vodećim američkim univerzitetima. Ubrzo su adaptirali njihove teorije za svoje potrebe to jest napravili pojednostavljene verzije njihovih slobodno-tržišnih argumenata da bi bili lakše promovisani u popularnom kontekstu. Finansirali su dalja istraživanja u cilju afirmacije neoliberalnih teorija Hajeka i Misesa. Hajekova knjiga ”Put u kmetstvo” bila je sofisticirana artikulacija teze o neodvojivosti. U knjizi se fokusirao na sovjetski komunizam i rizike planske ekonomije ali i na socijaldemokratske tendencije u Engleskoj. Iako se njegov rad fokusirao na Evropu, teze su išle u prilog i američkim privrednicima – uvideli su da se ta argumentacija može koristiti za jačanje njihovih pozicija. Stoga su doveli u Ameriku Hajeka – jednog inostranog teoretičara – uprkos dotadašnjim tvrdnjama da socijalizam i komunizam kao ”strane teorije ” nisu dobrodošle u Americi.
- godine grupa prvaka američke industrije usko povezanih sa NAM-om je osnovala ”Fondaciju za ekonomsku edukaciju”, prvi američki liberalni trust mozgova. Hajek je bio srećan što je dobio priliku da svoje teorije podeli direktno sa američkim narodom tokom pet nedelja promocija svoje knjige na univerzitetima, koje su priredili prvaci novoosnovane fondacije. Ali to se ubrzo promenilo kada su prvaci američke industrije počeli da se zalažu za njegovu teoriju, ali na svoj način.
Hajekov argument jeste bio pro-tržišan, ali je imao neke bitne nijanse. Po Hajeku, uspešna upotreba konkurencije kao principa društvene organizacije isključuje određene vrste prinudnog mešanja u ekonomski život ali priznaje i zahteva druge, koje iznosi na podužoj listi legitimnih ”prinudnih mešanja” u tržište:
- putokazi na putevima
- sprečavanje ”štetnih dejstava kao što je krčenje šuma”
- ”zabrana upotrebe otrovnih supstanci” ili zahtevanje posebnih ”preventivnih mera za njihovu upotrebu”
- ograničenje radnih sati
- obezbeđenje higijenskih uslova na radnom mestu
- ”prevencija nasilnih štrajkova”
Hajek se zalagao za neke forme socijanog osiguranja ili za program socijalne zaštite. Takođe se eksplicitno protivio laissez-faire argumentu, tvrdeći da je važno ne mešati opoziciju protiv planske ekonomije sa dogmatskim laissez-faire stavom. Liberalni argument po Hajeku je da se na najbolji mogući načine iskoriste sile konkurencije kao sredstvo za koordinaciju ljudskih stremljenja, a ne kao argument za ostavljanje stvari onakvima kakve jesu (status quo). Ali u rukama njegovih sledbenika, Hajekov rad se pretvorio u argument za ”ostavljanje stvari onakvim kakve jesu” tj. za status quo posedničkih privilegija. Oreskes i Konvej smatraju da stvari tada zadobijaju smisao religijskog uverenja.
Menadžersko-fondacijski preprič Puta u kmetstvo
Inicijativu preuzimaju Džasper Krejn, viši menadžer u Du Pontu i Harold Lanov, biznismen i menadžer libertarijanske fondacije Fond Vilijama Volkera (William Volker Fund), koja je bila vlasništvo njegovog ujaka. Krejnu i Lanovu se beskrajno sviđala Hajekova poruka, ali su smatrali da je previše intelektualna za američku publiku; Stoga su napisali sažetu verziju i objavili je u novinama, i to u obliku koji podseća na religijsku dogmu tipa deset zapovesti, čak i predstavljenih na tablicama (Sl. 1). U tablicama se spominje kao prvo pravo pravo na veru u Boga, a sledeće pravo je sloboda od vladinih regulacija i kontrole.
Sl. 1 – Dobra ilustracija onoga što se i dan-danas nameće kao dominantna agenda “američkog načina života”, a tek je banalna arhaična ideološka indoktrinacija i disciplinovanje; dovoljno je prostudirati stavove bilo kog tamošnjeg mlađeg i prosvećenijeg libertarijanca, tu nema velikog teorijskog napretka u odnosu na “svete tablice”, mada su iste ideje ukomponovane u mnogo savremenije kulturne formate i okvire. Oreskes u diskusiji napominje da je njihova knjiga obimna jer su morali da na brojnim primerima pokažu koliko je takvom svešću prošet svaki aspekt američke kulture. Na pitanje zašto delovi kapitalizmom obespravljene i degradirane radničke klase Amerike ipak u velikoj meri nasedaju na ovakvu propaganda, odgovara da je takvo manipulisanje omogućeno decenijama investiranja u oglašavanje, normalizovanje i institucionalizaovanje njenih ključnih toposa a olakšano time što je propaganda vezana za nešto što svi volimo i cenimo – slobodu.
Objavljena verzija nije bila samo sažeta već je imala i neke ključne promene: manje se fokusirala na komunizam, a više na nacističku nemačku – neprijatelj koga je svaki Amerikanac dobro znao 1945. Oni citiraju Hajekovu tezu da je nacizam bio ”rezultat povećane državne kontrole i državne moći, planiranja nacionalne ekonomije i socijalizma”. Nacizam i komunizam tako su izjednačeni a Drugi svetski rat je predstavljen kao rat protiv ekonomskog planiranja, protiv mešanja države u tržište, samim tim i protiv socijalne sigurnosti i minimalne plate, a sve Hajekove nijanse i upozorenja su izostavljeni. Sve njegove diskusije o ”legitimnim formama mešanja” u tržište su uklonjene. Takođe su dosta ključnih fraza bile potpuno preformulisane.
Na primer Hajek je napisao da tržište može da dovodi do gubitaka i razočarenja, ali da privatni sektor ne treba da se bavi time na račun individualnih/poslovnih sloboda i da socijalna sigurnost mora da se obezbedi merama van tržišta, koje neće ometati dalju kompeticiju (na primer kroz neke vladine mere ili privatna dobročinstva). Ali u skraćenoj verziji u američkim novinama su objavili: ako ne želimo da uništimo slobodu pojedinca, takmičenje mora biti ostavljeno da funkcioniše neometano.
Originalna verzija knjige ”Put u kmetstvo” prodala se u 17.000 kopija, a verzija iz američkih novina u skoro 9 miliona kopija. Sledila su dalja, još brutalnija pojednostavljenja i prepravljanja, strip izdanje u Look-u (koje je distribuirao General Motors), od svega 18 slika, koje je npr. državnu intervenciju u ekonomiji tokom WW2 (koju su praktično podržavali svi Amerikanci) predstavilo kao put u ”totalitarizam” to jest pred streljački vod (Sl. 2).
Sl. 2 – Detalj iz strip izdanja ”Puta u kmetstvo” objavljenog u Look magazinu – Obratiti pažnju da je uvod u terror to što nacistički oficir lomi palice za golf, toliko su navodno nemačka buržoazija i aristokratija (koja je davala najveći deo oficirskog kadra) bili alergični na elitističku zabavu i bogataški lajf-stajl.
Te skraćene, popularne verzije su dospevale u ruke mnogih uticajnih političara u njihovim formativnim godinama, npr. Ronalda Regana. Verovatno su u raznim oblicima bile dostupne svakom desetom Amerikancu.
Regulacija društvene misli
Ali Lanov i Krejn su želeli još propagande. Njih dvojica su 1948. Hajeka doveli u Ameriku, i mimo procedure ga ubacili da predaje na univerzitetu u Čikagu, gde su finansirali ”Projekat slobodnog tržišta”. Pri tom su zaboravili na sve principe slobodnog tržišta, konkurencije, procedure za utvrđivanje najsposobnijeg kandidata itd. Jednostavno su ponudili rektoru univerziteta da pokriju troškove za desetogodišnji angažman Hajeka – da bi izveo istraživanje koje odgovara njihovim političkim ciljevima. Hajek je ubačen na Komitet za društvenu misao (Comitee for Social Thought) a ne na Odsek za ekonomiju gde je po kvalifikacijama pripadao ali se Odsek protivio njegovom angažmanu.
Cilj ovog programa se zasnivao na dve glavne ideje:
- Promovisanje primata ”slobodnog tržišta” kao ”najefikasnijeg organizatora društva”, uz objašnjenje da je ”slobodno tržište sistematsko, racionalno, a ne haotično i neuredno” i dosledno efikasno u ”alociranju resursa za njihovu najbolju upotrebu”
- Veza između kapitalizma i slobode (teza o neodvojivosti) sa isticanjem da su regulacije ”pretnja slobodnom tržištu” a stoga i slobodi uopšte.
Volker fond je pokrivao sve troškove angažovanih istraživača, nadzorni odbor se sastojao od osoba naklonjenih cilju, ne samo od stručnjaka. Od ovog programa su očekivali specifičan rezultat, bez obzira da li bi se uklapao u rezultate samih naučnih istraživanja. U roku od tri godine trebalo je da napišu ”polu-popularnu” knjigu koja bi bila američka verzija Puta u kmetstvo i služila bi kao biblija tržišnog fundamentalizma. Na kraju Hajek nije bio onaj koji je napisao američku verziju Puta u kmetstvo, već jedan drugi član Projekta slobodnog tržišta, Milton Friedman. Knjiga se zvala Kapitalizam i sloboda.
Put u kmetstvo i Kapitalizam i sloboda jesu dve različite knjige, ali glavna ideja im je ista:
Kapitalizam i sloboda su neodvojivi i neraskidivi.
Trgovci sumnjom i trgovci besumnjivošću
I Hajek i Fridmen su bili ekonomisti, ali argumenti u njihovim knjigama nisu primarno ekonomski. Tu nije primaran argument koji brani slobodno tržište kapitalizma kao efikasan način za isporuku dobara i usluga. Takav argument oni skoro da ni ne pokušavaju da obrazlože. To je čisto politički argument: da su kapitalizam i sloboda povezani i da ako želimo da sačuvamo političku slobodu, moramo maksimalno obezbediti ekonomsku slobodu. Ako kompromitujemo našu ekonomsku slobodu tako što bi dopustili vladi da kontroliše tržište, samo je pitanje vremena kada ćemo izgubiti i druge slobode, makar i iz prividno opravdanih razloga. A to su u suštini argumenti koje glavni akteri naše knjige “Trgovci sumnjom” (Mearchants of Doubt) potežu trideset godina nakon publikovanja Fridmanove knjige, to je ista teza o neodvojivosti, samo što je sada objavljuje veoma ugledni naučnik sa najprestižnijeg univerziteta.
Fridman je u stvari bio ekstremniji od Hajeka, Hajek je primetio da vlada ima dosta prostora za akciju na tržištu, uključujući sprečavanje zagađenja i obezbeđivanje socijalne sigurnosti. Friedman nije tako mislio. On nije prihvatao skoro nijednu legitimnu ulogu vlade sem: organizovanje vojske, održavanje zakona i reda, sprovođenje ugovora, odbrana imovinskog prava, štampanje novca i obezbeđenje monetarnog okvira. U knjizi je ustanovio da vlade samo izuzetno treba da sprovode zakone protiv zagađenja ili zakone o zaštiti radnika, ili anti-monopolističke zakone i nadzor poslovanja, čak i kad su takva poslovanja očigledno usmerena protiv toliko hvaljene tržišne konkurencije. Takođe je objasnio šta vlade nikada ne treba da rade:
- da nameću vojne obaveze
- regulišu banke
- regulišu radio i televiziju
- vode socijalno osiguranje ili osiguranje za slučaj nezaposlenosti
- podržavaju državno školovanje
- osnivaju i održavaju nacionalne parkove
- upravljaju putevima sa naplatom putarine
- grade ili subvencioniraju javno stanovanje
- vode brigu o veteranima
- određuju minimalnu platu
- kontrolišu visinu stanarine
Razlog za ovo po Fridmanu je da vladina akcija u tržištu uvek kompromituje slobodu. Samim tim, terapija je uvek štetnija od problema koji pokušava da reši, jer će, po izabranom kvazi argumentu ”kompromitovati slobodu”.
Dani slave
Knjiga Put u kmetstvo ima ogroman uticaj na konzervativnoj političkoj sceni Amerike, hvalile su je mnoge poznate ličnosti iz konzervativnog tabora kao što su Taker Karlson, Pol Rajan, Ted Kruz itd…
Hajek je bio pozivan u Belu kuću i od strane predsednika Buša starijeg i od Regana a 1991. je dobio Američku medalju za slobodu. Buš je javno hvalio Hajekovu knjigu Put u kmetstvo mada Oreskes sumnja da ju je zapravo pročitao. Ali i demokrate su hvalile Hajeka, jedan od direktora federalnih rezervi ga je poredio sa Adamom Smitom, da bi se istakla osnova koja im je zajednička tj. teorija o ”nevidljivoj ruci tržišta” moćnijoj i racionalnijoj od ”skrivene ruke” vladine intervencije. Stvari će se rešiti adekvatnim snalaženjem, bez usmeravanja, kontrole, planiranja, to je konsenzus među ekonomistima i to je Hajekovo nasleđe
Kapitalizam i sloboda je još uticajnija knjiga. Knjiga se i dalje štampa, u vrhu je lista popularnosti za konzervativno čitalaštvo. Fridman je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, Nacionalnu medalju za slobodu i Nacionalnu medalju za nauku. Verovatno je jedan od najuticajnijih intelektualaca XX veka, napisao je stotine uvodnika za Njuzvik (Newsweek), bio savetnik Tačerovoj i Reganu, milioni Amerikanaca gledali su deset epizoda serije urađenih po njegovoj knjizi. Njegove ideje danas lansiraju brojne fondacije, ”trustovi mozgova” i organizacije koje zagovaraju rešenja ”slobodnog tržišta” za društvene i ekološke probleme. Skoro svi ti trustovi mozgova i organizacije danas negiraju naučne dokaze o klimatskim promenama a mnogi su se protivili merama vakcinacije i nošenja maski tokom epidemije Covida-19.
Propaganda protiv stvarnosti
Oreskes na kraju postavlja pitanje kako mi znamo da je sve ovo propaganda a ne recimo legitimno političko mišljenje? Pre svega, kao što smo videli, Nacionalna asocijacija proizvođača i drugi su u vreme lansiranja ovih teza govorili o njima kao o propagandi. Drugo, teza o ”neodvojivosti” nije potkrepljena istorijom, to jest sam argument je u potpunosti neistinit jer kapitalizam i sloboda nisu bili nerazdvojivi. Rana istorija kapitalizma i neregulisano tržište su stvorili svet bola i patnje, svet koji je bio surov i opasan i koji je uključivao:
- ropstvo i dečiju radnu snagu
- brutalne uslove rada
- radne sate bez granice i na ivici prehranjivanja
- što je ostavljalo radnike bez slobode (u onome što je Blejk nazvao ”satanskim mlinovima”).
U Americi milioni radnika su godišnje umirali ili su bili ozbiljno povređivani na poslu. Oreskes nam daje informaciju koja je i nju šokirala kada je istraživala ovu temu, a to je da je 1914. godine bilo bezbednije po mladog čoveka da se bori u Prvom svetskom ratu nego da ide da radi u rudniku ili na pruzi. Kapitalizam nije doneo slobodu porobljenim Amerikancima na jugu, nije odbranio legalna ili politička prava žena. Ali mnoga od ovih ugrožavanja i poricanja slobode bila su uklanjana zakonima i regulacijama, koje nisu vodile u totalitarizam, već su jačale demokratiju i civilno društvo zaštitom radnika, žena, dece i crnih Amerikanaca.
Slobodno tržište nije zaštitilo ni konkurenciju. Kada su tržišta bila neregulisana, konkurencija je bivala zamenjena monopolom. 1890. godine Šermanov akt (Sherman Antitrust Act) je zabranio monopole, sa glasanjem u Senatu 51 : 1, u Kongresu 242 : 0. Neregulisana tržišta su loša i po demokratiju. Monopoli i trustovi su doveli do ogromnih akumulacija bogatstava od strane pljačkaških barona, koji su korumpirali tržište i političke sisteme. Šermanov akt štitio je i demokratiju pored konkurentosti to jest branio je demokratiju od korporativne koncentracije moći.
Velika depresija je dokazala da ”slobodno tržište” ne garantuje prosperitet. Bezobzirne špekulacije i biznisi igrali su važnu ulogu u slomu 1929. godine. Vlade u SAD i Evropi su intervenisale da zaustave takve pojave kroz zakone i regulaciju i to se smatralo progresom. Čitav niz zakona i mera je donesen krajem XIX i početkom XX veka da zaštiti od prevarantskih i nekompetitivnih praksi, ispravi neuspehe tržišta, zaštiti nedužne i ranjive delove stanovništva. Ništa od tih reformi nije doprinelo pojavi totalitarizma u SAD ili Velikoj Britaniji. A naprotiv, pučem u Čileu 1973. godine uvedena je ekonomska liberalizacija pod brutalnom diktaturom koja je degradirala slobode. A u Kini od 1978. godine na delu je svojevrsni ”tržišni autoritarizam” to je termin uveden da bi se objasnio iznenadni zaokret ka tržišnoj privredi a bez političkih sloboda.
Fridman 1962. nije mogao znati šta će se dogoditi u Čileu ili Kini ali je znao šta se već događalo u SAD, a to je da kapitalizam nije zaštitio slobodu.
Nevidiljiva ruka – nevidljivi račun?
Oreskes sumira da tržišni fundamentalizam nije ograničen samo na Sjedinjene Države, ali da tamo nalazi svoj puni izraz i najširu podršku. Ovo nije neka slučajnost, neki neočekivani istorijski splet okolnosti, već rezultat skoro stogodišnje propagandne kampanje da se američki narod ubedi u efikasnost i dobronamernost tržišta a neefikasnost i zlonamernost ”prevelike vlade” (big government), sa neizbežnim ukazivanjem na primat tržišta kao zaštitnika slobode.
Oreskes naglašava da je ,,SLoBoDNO TrŽišTe’’ samo teorijska idealizacija. Pravo pitanje sa kojim se suočavamo nije da li postoji uloga vlade u tržištu, već kako da definišemo tu ulogu, kako da izbalansiramo konkurentske interese, konkurentske slobode, i kako se na najbolji način pozabaviti neuspesima tržišta. Tu se javlja veza sa prethodnim radom Oreskes i Konveja, jer se ispostavlja da je ideologija ”magije tržišta” prepreka za bavljenje mnogim od najvećih današnjih problema. Pojavio se i neočekivani saveznik u takvom razumevanju, Klaus Švab (Klaus Schwab), osnivač Svetskog ekonomskog foruma, kojj je nedavno napisao: “Tržišni fundamentalizam je razorio radnička prava i ekonomsku sigurnost, detonirao deregulatornu trku ka dnu i uništavajuća smanjenja poreza, i omogućio masovno pojavljivanje novih globalnih monopola”. Naravno, doveo je i do klimatske krize.
Svoju prezentaciju Oreskes završava citatom Kima Stanlija Robinsona: ”Nevidljiva ruka” nikad ne plaća račune.
Korisni linkovi
https://direct.mit.edu/daed/article/151/4/98/113706/From-Anti-Government-to-Anti-Science-Why
https://www.jstor.org/stable/27673100
https://www.jstor.org/stable/26922962