S proleća 1937. godine dogodila su se dva važna momenta: pojavio se prvi član Centralnog komiteta, Tito, i došao je u Beograd Ranković.
Iako bez veze s Centralnim komitetom, naš formalno nepriznati Mesni komitet je funkcionisao kako-tako. Crvena pomoć, odnosno Narodna pomoć – kako smo je tada prozvali, već je funkcionisala. Počeli smo bili već i da hvatamo korena u sindikatima i u drugim organizacijama. Bili smo već zaključili da ne stvaramo ulične ćelije, od ljudi koji nemaju nikakve veze među sobom, nego da stvaramo partijske organizacije kroz udruženja. To je bila najlakša forma, pre nego dođemo u dodir s preduzećima. Faktički, u svim društvima već su postojale levičarske grupe, doduše neoformljene čvrsto i nepovezano s Partijom. One su se borile za komunističku liniju u sindikatima i društvima. Trebalo je samo izabrati najbolja među njima. Bogdan Novović, na primer, bio je bankarski službenik i stari levičar. On je među bankarima već radio ono što bi radio i kao član Partije. Oko njega je već postojala grupa koja je čitala i ilegalnu štampu. Ona je, jednostavno, postepeno, pročišćena i pretvorena u partijsku ćeliju. Nije bilo više ničeg tajanstvenog i neprirodnog ako su se ovi ljudi međusobno družili, a niti ako su skupno istupali u svojoj profesionalnoj organizaciji.
Trebalo je jedino od Centralnog komiteta dobiti privolu za ovakve oblike rada. Ali baš takvo što nije otud dolazilo, čak ni posle Titovog dolaska u Zagreb, s proleća 1937 g., i mog susreta s njim.
Iz Zagreba je, od književnika Galogaže preko Vojislava-Voje Srzentića došla poruka da neko treba da dođe u Zagreb, jer je došao „drug iz Centralnog komiteta”.
Vojislav Srzentić nije bio mnogo aktivan kao komunista, iako je bio dosta poznat kao levičar. I on je radio, tada, u Stranci radnog naroda, tj. u polulegalnoj grupaciji Partije. A kako je bio veoma oprezan i izbegavao aktivniji ilegalni rad, provala ga nije ni zahvatila. Uostalom, on nije bio veliki probirač u vezama: u ilegalnim poslovima vezivao se jedino za ljude u koje je bio lično siguran. No nije, kao takav, bio ni pasivan ni likvidator. U Savezu bankaraca – Sbotiču, bio je jedan od najaktivnijih i najokretnijih drugova.
Mi smo se obadvojica zaputili u Zagreb. Čak smo održali i sastanak s Titom zajednički. Prisustvo Srzentićevo bilo je korisno, iako suvišno: on je mogao da kaže nešto pametno o legalnim mogućnostima rada, iako nije imao stvarnog uvida u stanje partijske organizacije.
To je bio moj prvi susret s Titom, u malom ali modernom stanu jednog Jevrejina, muzičara Markovca, koji je bio dosta poznat kao levičar i muzički radnik u radničkim društvima.1 Tito je ostavljao utisak čoveka čvrstog, iako nije najpažljivije slušao. Meni nije bilo poznato ništa o sukobu između njega i Gorkića, tada sekretara Centralnog komiteta, kojemu je Kominterna bila dala pravo veta u Komitetu. Ali se meni nisu sviđala Gorkićeva shvatanja, izlagana u njegovim brošurama. Za Gorkića je Narodni front bio skoro istovetan s Udruženom opozicijom, koja je odbijala svaku saradnju s komunistima. Gorkić je, kako mi se činilo, smatrao da više nije bitan ne samo ilegalni rad, nego ni postojanje ilegalne partijske organizacije. U praksi, bilo je nemogućno shvatiti kako će komunisti, ako nisu organizovani, moći da ostvaruju Narodni front i da se za njega bore. A mogli su biti organizovani jedino ilegalno. Sem toga, u Gorkićevim brošurama bilo je i netačnosti koje su kod ljudi koji su znali prilike i činjenice rušile ugled vođstva.
U prepisci s Centralnim komitetom ja sam ukazivao na te okolnosti. Ali otud nisu stizali odgovori. Ukazao sam na to i Titu. On je obišao odgovor, i ja sam dobio pomalo mučan utisak da odnosi u Centralnom komitetu opet nisu kako valja. Ali je Titov stav u jednom – osnovnom – pitanju bio veoma važan: on nije rekao da ne treba stvarati ilegalne organizacije, nego da to treba činiti oprezno i postupno. Rekao je – da naš Mesni komitet, još formalno nepriznat, preuzme sve poslove i da bude i stvarni mesni komitet, s tendencijom da postepeno preraste u rukovodstvo za Srbiju. Interesovao se i za veze s Crnom Gorom, Bosnom i Makedonijom. Bilo je mogućnosti da Beograd ostvari ove veze, pa je i u tom pogledu dao direktive. No u Makedoniji i Bosni u tom trenutku nije bilo partijskih organizacija, pa se sve svelo na ispitivanje mogućnosti i traženje ljudi. Tito se istovremeno interesovao za mogućnost odlaska ljudi u Španiju i za naše finansijske prilike. Mi nismo imali nikakvih finansijskih potreba koje ne bismo mogli sami da zadovoljimo.
Tito je već tada izneo da Centralni komitet ima nameru da se preseli u zemlju. Moje mišljenje je bilo da je to još prerano, ali ne s obzirom na političke potrebe, nego na opasnosti od provale. Inače je i za mene bilo očito da je nemogućno upravljati svakodnevnom političkom borbom iz Pariza i preko veoma retkih pisama.
Ukratko, iako sastanak s Titom nije ništa rešio, ipak je on značio ohrabrenje za put koji je bio isto toliko izabran koliko i nametnut samim okolnostima.
Lik Titov činio mi se odnekud poznat, kao iz nekog davnašnjeg sna, i nije mi izlazio iz pameti. Najzad sam se, u vozu, setio da sam, na robiji, video portret tog čoveka, koji je slikao Moša Pijade. Bio je to Josip Broz. Na idućem sastanku smatrao sam svojom dužnošću da mu kažem kako i otkuda znam njegovo ime. On nije tome pridao nikakav značaj, osmehnuvši se oprezno i s lukavošću koja nije bila skrivena i u kojoj je bilo nečeg veoma lepog i ljudskog.
Vratili smo se za Beograd. Uskoro, ja sam opet bio pozvan u Zagreb, na sastanak s Titom.
Na drugom sastanku, sem daljeg razrađivanja organizacionih i političkih pitanja, Tito se interesovao i za to da li postoji neki dobar radnik u beogradskom rukovodstvu, koji bi došao sa mnom na idući sastanak. Tito je, očito, kao i ja, osećao našu glavnu slabost: nasuprot Zagrebu, mi u Beogradu stajali smo veoma loše u sindikatima i uopšte među radnicima. Istovremeno se Tito interesovao i za jednog boljeg i politički razvijenijeg omladinca.
Tom prilikom ugovorio sam s Titom kako da dostavi nama u Beogradu proglas Centralnog komiteta povodom okupacije Austrije.2 Proglas je šire nego dotada postavljao borbu protiv nacističkih opasnosti, pozivajući čak i pristaše vladajuće stranke Jereze u zajedničku borbu.3 Ja sam se slagao s proglasom. Tito je liniji izloženoj u njemu pridavao naročitu važnost, kao „konačnom” uklanjanju sektaškog duha među komunistima. Dao sam mu adresu dr. Julke Mešterović, tada simpatizerke, na koju je kurir kasnije doneo paket s letacima.
Radnik kojeg sam mu preporučio bio je Aleksandar-Leka Ranković, koji se bio vratio iz vojske između prvog i drugog sastanka s Titom. Omladinac kojeg sam mu preporučio bio je Ivo-Lola Ribar.
(…)
Moja soba je bila poslednja i između nje i onih u kojima su bili kriminalci ostala je jedna prazna, kako ne bih mogao da se kucanjem razgovaram sa susedom. Jednog popodneva brava je na toj sobi zalajala i u nju je ubačen osuđenik. Počeli smo da kucamo jedan drugom. Kazao mi je prezime i odakle je, koliko je suđen, i da je „politički” (krivac). Pomislio sam: ala me lopov „farba” – svi kriminalci su voleli da se hvale, naročito pred komunistima, da su politički krivci, pa tako i ovaj. Još smo ponešto „progovorili”, pa sam se ja povukao. Bio sam iznenađen, i smešno i radosno, kad sam ujutru u onom „lopovu” otkrio Aleksandra-Leku Rankovića.
Ja sam već bio čuo o njemu, a i upoznao ga u toku transporta i prvih dana života u Lepoglavi, ali nisam znao da je i on kažnjen zbog nekog prekršaja, tako je i mogla nastati ona zabuna.
Ranković je bio mršav i bled i, uprkos smeđoj kosi, delovao je plavo. Govorilo se, a to je bilo i tačno, da su mu pluća slaba, no bio se zalečio. Bio je čovek dosta tih i povučen, bez smisla za humor, iako je voleo šalu. Čvrst i dosledan. Uživao je priličan ugled i cenjen među najboljim radnicima, iako je bilo i bistrijih i s većim znanjem. On nije ni imao mogućnosti da mnogo nauči na robiji: znatan deo vremena provodio je u radionici. Učio je ruski i esperanto, ali nijedan nije savladao, što ne znači da ne bi mogao ili da nije bio uporan, nego nije imao prilike. Rasta iznad srednjeg, sav vižljast, bled i plavkast, ličio je na one seljačke momke iz Srbije koji pobolevaju i porodica ih štedi od posla, ali ne od svakog, jer ni sami ne mogu da nešto ne rade. Seljačkog je i inače bilo mnogo u njegovom izgledu: u kratkim i jakim šakama i širokim stopalima, u hodu u raskorak, ali i u sporom načinu govora. Znao je da padne u vatru, ali nikad toliku da se izgubi. Uvek se mogao suzdržati, u svemu. Držao je do časti, a još više od ugleda i izgleda: tu se već osećao radnik, koji je brzo shvatao i razumeo da i to nešto znači u svetu. Bio je dovitljiv, pronicljiv i odmeren, u svemu pa i u unutarpartijskim borbama. Pripadao je borbenoj struji. On je bio pred izlaskom s robije, i to je bila prva prilika da je mogao da uči. Čitao je marljivo ali sporo i iz popularnih brošura. Takvu je i beletristiku čitao: skoro nijednog velikog pisca. U njegovim plavim očima i u osmehu s rupicama na obrazima bilo je nečeg prijatnog, iako nije bio otvoren – neka urođena suptilnost i mera u svemu, uz nesavladanu grubost i prostotu. No nije bio neiskren s drugovima. Znao je da ne kaže sve i da ćuti. Držanje na policiji nije imao loše za ono vreme, ali ni herojsko. Uhapšen je u grupi s Andrejevom i Petrom Gruborom, koja je otkrivena odmah iza zavođenja šestojanuarske diktature, već 12. januara. Bili su bezobzirno tučeni i osuđeni na veće kazne. Ranković je dobio pet godina.
Pripadao je on novim revolucionarnim partijskim generacijama, onima koje su rasle u borbi protivu „oportunističkih” rukovodstava. Istina, u pokret je ušao pre diktature, kao sasvim mlad radnik, ali je njegovo političko formiranje, makar i na robiji – baš na njoj punije nego drugde, dovršeno pod šestojanuarskom diktaturom.
Eto, tako sam se na čudan način upoznao sa ovim čovekom, dakako i ne sluteći da će mi biti suđeno da proživim s njime u borbi i u radu, i u izuzetno velikom i iskrenom prijateljstvu, više od 17 godina i da iza toga, danas, postanemo isto tako ogorčeni protivnici.4
- Pavao Markovac, kompozitor i muzikolog, streljan je od ustaša 17. jula 1941.
- Vojska Trećeg rajha ušla je u Austriju 12. marta 1938, a već 15. marta Hitler je proglasio Austriju za deo nacističke Nemačke. Međutim, već 1934. i 1936. bile su ozbiljne krize u vezi sa pripajanjem Austrije Nemačkoj.
- Jereza = Jugoslovenska radikalna zajednica, partija predsednika vlade Milana Stoajdinovića.
- Pisano 1955. i 1956.