U proleće 1938 godine Tito je ipak došao, ali na veoma kratko vreme. Tada je on konačno i odlučio da u zemlji obrazuje rukovodstvo koje nije bilo i formalno Centralni komitet, jer ga Kominterna nije bila odobrila, ali koje je praktično vršilo tu funkciju. To su bili oni isti drugovi koji su se i od 1937 godine konsultovali u radu.
Ali je bilo i izmena. Sve dotad konsultovanje je imalo neredovan karakter i bilo je više konsultovanje između tri foruma – beogradskog, zagrebačkog i ljubljanskog, nego između jednih te istih lica, članova tih foruma. Veza sa Slovencima bila je, sem toga, veoma slaba i neredovna. Od 1938. godine ona je redovna.
Promene u sastavu tog foruma nisu bile velike ni u pogledu ljudi ni njegovog rada. Sada je i jedno i drugo bilo stabilizovano.
Nije bio, međutim, jasno određen odnos između tog zemaljskog foruma i onog u Parizu. Tito je izričito bio naglasio da pariski Centralni komitet nema prava da se upliće u pitanja u zemlji. Ali je za nas u zemlji bilo jasno da je taj Centralni komitet stariji od nas ukoliko u njegovim eventualnim zaključcima i Tito učestvuje. Tito je bio i na čelu zemaljskog foruma, iako nije tu bio, i pretpostavljalo se da je on još jedini čovek koji uživa poverenje Kominterne. Ostale u zemaljskom forumu, sem donekle Kardelja, u Kominterni niko nije ni znao, sem iz eventualnih Titovih izveštaja.
Bila je to veoma smela odluka – formiranje zemaljskog Centralnog komiteta.1 Smelost se sastojala u tome što je to urađeno mimo Kominterne. Ona je mogla poništiti odluku o tome. Inače, Tito je samo učvrstio ono što je razvitak Partije u zemlji faktički već bio obavio.
Svi smo mi znali da je to jedino vođstvo i da samo članovi jednog stvarnog Centralnog komiteta, a da onaj pariski jedino još postoji dok ga Kominterna i formalno ne dokusuri.
Sem Rankovića i mene iz Beograda, u tom zemaljskom Centralnom komitetu još je bio i Lola Ribar, kao sekretar Centralnog komiteta SKOJ-a. Iz Zagreba su bili Petrović, Žaja i Kraš.2 Kraš i Žaja bili su uhapšeni, i učestvovali su samo u toku 1938 g., i to neredovno, a Petrović je otpao kao nedovoljno aktivan i niskog nivoa. Iz Slovenije su bili Kardelj, Miha Marinko i Leskovšek. Kardelj je odsustvovao jedno vreme u toku 1938. godine, ako se dobro sećam, a Marinko u 1939. godini, jer su bili uhapšeni. Rade Končar ušao je u Centralni komitet tek 1940 godine, posle V konferencije, a Ivan Milutinović u proleće te iste godine, na Titov predlog.
Ako taj forum i nije ostao stabilan u pogledu sastava, to je manje bio slučaj s njegovim radom. Njegov rad se postepeno učvršćivao i dobijao centralizovan karakter. Odsustvo glavne ličnosti, Tita, iz njegovog sastava, ometalo je takođe njegovu centralističku i sistematsku aktivnost. Ali je glavni uzrok tome bio što se ni Partija i partijski poslovi, tj. uloga Partije u političkom životu nisu bili do te mere razrasli da su zahtevali i postojanje rukovodstva koje bi neprestano bilo na okupu.
Pa ipak, ono je donosilo veoma važne odluke, čak i bez ikakvog udela Centralnog komiteta iz Pariza, pa i Tita zbog njegovog odsustvovanja.
Tako smo u parlamentarnim izborima u jesen 1938. godine doneli odluku da mi komunisti pod firmom Stranke radnog naroda treba da učestvujemo samostalno, razume se u sklopu Udružene opozicije.3 Sastanak na kome je ovo zaključeno održan je u Zagrebu, u sindikatima. Iz Beograda smo bili ja i Ribar, a iz Zagreba Kraš, Žaja i Petrović. Zagrepčani su se kolebali, ali su primili stav o samostalnom učestvovanju. Slovenci nisu došli na sastanak, a iz Pariza, od Tita, nije bilo nikakvih poruka. Mislim da se on tada, posle toliko čekanja, nalazio u Moskvi ili pred polaskom u Moskvu. Slovenci su, kasnije, prihvatili naš stav o učestvovanju. Hrvati su, pod pritiskom nekih intelektualaca iz Partije i oko nje, među kojima je možda najglavniji bio Krleža, podlegli i odustali od samostalnih kandidatura, pod izgovorom da se ne cepa „jedinstvo hrvatskog naroda” u trenutku kad se pružaju izgledi da dođe do svoje autonomije i ravnopravnosti.
Zbog ovakvog njihovog stava – „prirepaštva nacionalnoj buržoaziji”, koji se ispoljavao i u drugim pitanjima, odnosi između nas u Beogradu i zagrebačkih drugova su se veoma zaoštrili. Kasnije je Centralni komitet, u proleće 1939 g., a naročito Tito, oštro napadao stav zagrebačkih drugova kao „oportunistički” i „likvidatorski”. Sem toga, zagrebački drugovi su veoma sporo stvarali partijsku organizaciju, postavljajući težište svoje aktivnosti na sindikate.
Ja sam Žaju veoma malo poznavao i video sam ga svega dva-triput. To je bio jedan sitan, crn radnik, možda i značajnijeg praktičnog smisla, ali bez većeg političkog horizonta. Petrović je bio sklon gojaznosti, crn i veoma primitivan i u shvatanjima i u pogledima. On nije ostavljao utisak ni borbenog ni politički razvijenog čoveka, iako je možda i mogao u svom sindikatu da bude agilan i uporan u štrajkovima i da ima razumevanja za sitne nevolje radnika. Njegovi politički pogledi, preveć mutni i neborbeni, činili su da smo se mi pribojavali čak i toga kako bi se on, premda na izgled temeljito građen, držao i na policiji. No u njemu je ipak bilo nečeg u svakom slučaju pozitivnog: bilo je očito da je on potekao iz najnižih slojeva radničke klase i da će, ma kud da ga život baci, toj klasi na neki način uvek pripadati. I Žaja i on bili su dobri sindikalni funkcioneri, sa svim manama i vrlinama koje smo mi profesionalni komunisti bili skloni da vidimo u tim ljudima: spori u odlukama i skloni kompromisima, ali sa smislom za neposredne nevolje i potrebe masa.
Josip Kraš imao je sličnih osobina. Ali je imao i drugih. Pre svega, bio je politički mnogo razvijeniji od ove dvojice. Za razliku od njih, on je bio čovek borben i uporan, naročito u tarifnim pokretima.4 Bio je do krajnosti privržen stvari svoje klase. Ali nije ni on imao intelektualne snage i unutarnjeg nagona za samostalno odlučivanje. U krajnjoj liniji ni on nije bio ništa drugo do sindikalni vođ, ali borbene struje i s velikim smislom za tarifne borbe i za masovnu organizaciju. Okratak, bucmav i buljav, sive fizionomije, neposredan i razložit, on je uprkos primitivne ljubavi da izgleda učen, u čemu je izgledao pomalo smešan, bio čovek radničke klase, čak i da nije već od prve reči i prvog gesta bilo očito da joj je odan svim svojim bićem. U jednom drugom, ranijem vremenu, on bi svakako igrao znatnu ulogu u Partiji – ako bi to bilo vreme legalne klasne akcije. Sada je i on izgledao pomalo starinski – prespor i nedovoljno oštar u borbi za Partiju.
Kraš je bio čovek za komunističke pojmove nedopustivo tvrdoglav i nedokaziv. 1940 godine on je vodio štrajk pekara – i sam je bio pekar – i po mišljenju Centralnog komiteta KP Hrvatske napravio je niz grešaka.5 Rade Končar, koji je svojom aktivnošću izbio za sekretara Centralnog komiteta KPH, bio je zaoštrio s Krašom, takođe članom Centralnog komiteta, odnose do te mere da je predlagao njegovo isključenje iz Partije. Tito se kolebao i – jer se radilo o njegovom negdašnjem ličnom prijatelju – nije hteo lično da se meša, nego je uputio mene od Politbiroa Centralnog komiteta KPJ da izvidim stvar. Satima i satima kritikovali smo Kraša i gonili ga da prizna greške. Ali on to ne da nije hteo, nego nije mogao da uvidi. Ovaj duševno snažni i celoviti čovek je najzad plakao: Ubijte me, drugovi, ali ono što ne uviđam, ne mogu da priznam! – Bakarić i ostali stajali su po strani, podržavajući nepomirljivog i vatrenog Končara. Ja sam uvideo da se radi o čoveku koji nije kadar nešto da uvidi. Izvestio sam Tita i na sednici Politbiroa ustao protiv Krašovog isključenja. I Titu je bilo drago što se rasvetlilo da se ne radi o „neprijatelju”: Kraš je, ipak, dobio visoku kaznu. Svojom junačkom smrću on je potvrdio da je bio do dna veran svojim idealima i svojoj klasi, onako kako smo mi komunisti to shvatali.6
Uprkos one greške oko izbora, koja je bila podleganje mačekovskom nacionalizmu, koji je obuzeo bio intelektualce, Kraš nije imao nacionalističkih balasta: to je pre bilo, kod njega, nesnalaženje u krupnim političkim pitanjima nego padanje u nacionalistički zanos.
Sva tri ova čoveka – Kraš, Žaja i Petrović, morali su iz vođstva Partije da otpadnu u toku „boljševizacije”. Oni su jednostavno zaobiđeni, kad je Tito u proleće 1939. godine konačno formirao Politbiro u dogovoru s Kominternom. Svu trojicu Tito je bio izabrao. To ne znači da je on napravio grešku, gledano sa stanovišta boljševizacije. U tom momentu to su bili najbolji ljudi u Zagrebu. Oni su otpali u toku daljeg razvitka i Tito se nije kolebao da ih zameni čim su iskrsli novi, koje je ocenio kao „boljševičkije” i snalažljivije.
Mene i Rankovića je Tito uzeo kao funkcionere iz Srbije. Kardelja je znao iz Moskve, a Marinko i Leskovšek su ušli jer su bili radnici i istaknuti u partijskom radu.
Marinko je bio rudar iz Trbovlja, najborbenijeg i najbrojnijeg radničkog centra u zemlji, što mu je u očima nas iz Srbije, gde se pokret još uvek vrteo oko zanatskih radnika i intelektualaca, pridavalo nekakav heroičan i romantičan sjaj, uprkos njegovog nejasnog i mučavog načina izlaganja.7
Leskovšek je imao „mana”, za naše tadašnje pojmove, koje su bile nespojive s funkcionerom iz višeg, najvišeg foruma: voleo je i da pije.8 On je naročito u jednom bio borben i smeo: mrzeo je socijaldemokrate – valjda zbog toga što im je i sam nekad pripadao, i popove – valjda što je i sam nekad bio katolik. No u radničkoj masi bio je veoma popularan – imao svojstava radničkog tribuna. Velikog smisla za nov stil u partijskom radu nije imao. Odnos prema ljudima bio mu je neka mešavina grubosti i popustljivosti. Ali je imao tu dobru osobinu da je na Partiju i partijsku organizaciju gledao kao na svoju kuću, na jedino što ima – kao što radnički funkcioneri gledaju na sindikat u kome su najzad i jedino našli utočište. Sa svojim olakim odnosom prema alkoholu, s idejnom neizgrađenošću i nedovoljnom oštrinom prema „antipartijskim elementima”, on u Beogradu ne bi mogao dopreti u rukovodstvo. Ali u osnovi se on nije razlikovao od nas iz Beograda, npr. od Rankovića: bio je isto tako pristaša odlučnog kursa u izgradnji revolucionarne partije koja će uzeti sve aktivnosti radničke klase u svoje ruke. Alkohol i drugi nedostaci bili su ostatak prošlosti i slovenačka varijanta – u suštini ništa drugo. Ako Leskovšek i nije bio kreator i nosilac boljševizacije, on je bio jedno od njenih pouzdanih uporišta. Za krupne samostalne političke odluke nije imao ni smisla ni snage, ali, nasuprot Marinku, mogao je ove da shvati na jednostavniji i jasniji način.
Marinko je bio čovek povučen i zatvoren u sebe, s humorom pritajenim i retkim, stidljiv i skoro čedan kad se radilo o njegovim ličnim pitanjima. Nasuprot Leskovšeku, koji je bio bučan, otvoren i sa smislom za drastičan i divalj humor.
Ovaj i ovakav Centralni komitet je donosio najraznovrsnije odluke iz svih oblasti partijske aktivnosti.
U toku 1939 godine Kardelj je, posle Tita, postao u njemu glavna ličnost. On to nije bio formalno. Ali stvarno je tako bilo. Tome je bilo mnogo uzroka. On je bio najbliži Titu, još iz emigracije, iz Moskve. Bio je i politički najokretniji i s najviše ako i ne teoretskog, ali političkog znanja. U Moskvi je uspeo čak i da bude nastavnik na partijskim školama, i njegovo poznavanje dela Lenjina i Staljina bilo je sveže i kompletno. Sem toga, u snalaženju u domaćim i partijskim poslovima on je bio najdalekovidiji, otvarao je najjasnije perspektive, bez obzira na to što su se njegove konkretne prognoze, kao i svačije, pokazivale nestvarne. U tom pogledu on je imao prednosti i nad Titom.
1939 godine taj Centralni komitet je samostalno i bez veze s Titom, ocenio karakter rata koji je izbio između Nemačke i zapadnih država.9 Ta ocena – o tome će biti govora opširnije – bila je identična s onom u Moskvi. Tada je taj Centralni komitet bio već razrađen i po svim pitanjima. Bez Tita, on je bio kolektivan i diskusija je bila demokratska i trpeljiva, iako se nikada u njemu nije glasalo. Ako bi neko izneo neko mišljenje i videlo se da je ostao u manjini, on se prećutno priklanjao i smatralo se da su sve odluke donete jednoglasno. Ali taj Centralni komitet iz 1939 g. nije identičan s onim iz 1938 g. Ovaj iz 1939 g. bio je jedini Centralni komitet, jer od proleća – od Titovog puta u Moskvu – pariski Centralni komitet nije ni formalno postojao. Može se misliti da je tu razlika formalna. Ali ima i nečeg stvarnog. Otada smo mi svi bili svesni da su svi poslovi u našim rukama i da jedino od nas kao vođstva sve zavisi. Rad koji smo i dotad obavljali nastavili smo ne očekujući više pomoći ili mišljenja niotkud, sem eventualno od Kominterne, i to retko i posredno, mahom iz publikacija. Prenošenje Centralnog komiteta i njegovog rada u zemlju izvršeno je postupno, ali konačna odluka doneta je tek s proleća 1939 godine.
Položaj Titov u tom Centralnom komitetu bio je izuzetan već zbog toga što je Kominterna jedino njega bliže i znala, dala mu poverenje i priznala Centralni komitet kakav je on predložio. On je u Centralnom komitetu faktički imao pravo veta, iako je to samo jedared istakao. Njegova reč je bila ne samo poslednja i odlučujuća, nego nije trpeo ni duge diskusije i ubeđivanja, čak ni u pitanjima kad bi očito njegov stav bio rezultat neznanja ili zablude. Takav odnos bio je i ostao. On je takođe bio rezultat ne samo dotadašnjih prilika u Partiji, ličnih odlika i nasleđenih odnosa i pojmova. Svi smo mi prihvatali takav odnos iz revolucionarne discipline: Kominterna je dala čoveka u koga ima poverenje i njegova uloga i vlast moraju biti izuzetni. Osporiti to značilo bi naići na otpor svih drugih, značilo bi biti izbačen iz Partije i onemogućen u revolucionarnoj aktivnosti i izgubljen za revoluciju. Makar što smo ponekad i gunđali protiv nekih samovoljnih Titovih postupaka i nerazumevanja, nikad niko od nas se ne samo nije usudio, nego nije ni pomislio da učini nešto da se ti odnosi promene.
- Glavi događaj je bio sastanak u planinskoj kući na Lisci, iznad grada Sevnice u Sloveniji, u prvoj polovini maja 1938.
- Kada je u avgustu 1937. osnovana Komunistička partija Hrvatske, Drago Petrović je izabran za člana Centralnog komiteta. Andrija Žaja, stolarski radnik, jedan je od organizatoa bekstva iz logora Kerestinec i poginuo je jula 1941. Josip Kraš je jedan od vođa ustanka na Kordunu i Baniji a poginuo je oktobra 1941. u Karlovcu.
- Stranka radnog naroda je osnovana 15. maja 1938. Vođstva opozicionih stranaka odbila su saradnju sa SRN. Izbori za Narodnu skupštinu održani su 11. decembra 1938. Borba je bila između dve koalicije političkih partija – Jugoslovenske radikalne zajednice na čelu sa Milanom Stojadinovićem i Bloka narodnog sporazuma na čelu sa Vladkom Mačekom. Pobedila je režimska JRZ. Ovo su bili poslednji izbori u Kraljevini Jugoslaviji.
- Tarifa = spisak zvanično utvrđenih cena, cenovnik usluga. Tarifni pokret se javlja krajem devetnaestog veka među radnicima sa ciljem da im se poboljšaju uslovi rada i povećaju nadnice (satnice).
- 20. septembra 1940, oko 500 pekarskih radnika Zagreba proglasili su dvodnevni štrajk. Policija je uhapsila oko stotinu radnika. I Kraš je uhapšen kao organizator.
- Kraš je poginuo u Karlovcu 18. oktobra 1941. u borbi s ustašama.
- Miha Marinko, 1900-1983. Mučav ne postoji u rečniku; mučati znači ne govoriti, ćutati.
- MĐ piše Leskovšek ali je uobičajeno Leskošek: Franc Leskošek Luka, 1897-1983, metalostrugar.
- MĐ misli na početak Drugog svetskog rata: 1. septembra 1939. Nemačka je napala Poljsku a 3. septembra Velika Britanija i Francuska objavile su rat Nemačkoj.