Sredina je oktobra i planina cveća i raspeća uzdiže se nad trgom Pilar, povodom godišnjeg festivala Saragose. Ulice kipte turistima, u robnim kućama vreva: nema ni sovjeta, ni zauzimanja neke iberijske Zimske palate. Ovde je, kao i u Madridu, Barseloni i Valensiji, na opštinskim izborima održanim u maju 2015. godine pobedila koalicija Narodno jedinstvo, koju su oformile brojne aktivistkinje i aktivisti društvenih pokreta i brojnih levičarskih partija. Uprkos povicima konzervativaca, zabrinutih ovim pobedama, revolucija je diskretna.

„Grad se ne može promeniti za godinu i po dana“, tvrdi Gijermo Lazaro, koordinator opštinskog odbora koalicije Zaragoza en Común (ZeC) (1). Uprkos predizbornim obećanjima o društvenom napretku, dodaje, promene koje stanovništvo želi tiču se pre ukidanja „kaste“ negoli privatne svojine: „Narod nije toliko očekivao neke realne promene životnog standarda, koliko ulazak normalnih ljudi u vladu, ljudi nalik njima.“

Kako nam objašnjavaju Marilar Himenez Aleiksandre i Antonio Perez Kasas, portparolka i aktivista ove koalicije, pobednička platforma Kompostela Aberta („Otvorena Kompostela“) u Santijagu de Komposteli, rodila se iz „gađenja“. „Ni godinu dana nakon stupanja na vlast, bivši gradonačelnik, Žerardo Konde Roa, osuđen je zbog utaje poreza.“ Još dvojica gradonačelnika promenila su se u razdoblju mandata koje je propisao sud, što je ovom gradu obezbedilo nadimak „Santiago de Corruptela“.

Kriza političkog predstavništva, vodeća snaga iza pokreta 15M (nastalog 15. marta 2011. godine u Madridu), bila je zgodna za stvaranje heterogenih koalicija, što je osvežilo profil tradicionalne izvršne vlasti: „Compostela Aberta sastoji se jednim delom i od nekadašnjih aktivista velikih partija“, objašnjavaju nam Himenez Aleiksandre i Perez Kasas. „Veliki broj

njenih članica i članova nikada se pre nije bavio politikom, niti je potekao iz neke od srodnih udruženja (2), feminističkog ili sindikalnog pokreta, grupa za borbu protiv špekulacija nekretninama itd. Ima tu i javnih ličnosti, pisaca, predstavnika sveta kulture, kao i ljudi iz 15M.“ Ne identifikuju se svi kao „levica“.

Naziv „gradska kuća Podemos“ (prema nazivu partije, koji se pojavio oktobra 2014. godine), a kojim se služi deo njihovih protivnika i štampe, zamagljuje delikatne, pa čak i konfliktne odnose ovih grupacija spram ove mlade formacije. Štaviše, primećuje Himenez Aleiksandre, „pored naših razlika u odnosu na druge opštinske koalicije, jedna stvar nam je zajednička: sebe ne posmatramo kao partije. Velika većina tradicionalnih levičarskih partija prioritizuje interese njihovog vladajućeg jezgra: čuvanje pozicija, umesto stalnih razgovara sa aktivistima. Unutar Podemosa svedočimo sličnom razvoju. A mi, mi testiramo različite organizacione forme, kako bismo prioritet dali programu.“

Ruku pod ruku, ili licem u lice?

Kakvom programu? Od grada do grada, različite putanje integrišu mnoge zajedničke težnje: za demokratijom, redistribucijom bogatstva, smanjenju uloge Crkve, ponovnom preuzimanju javnih službi, pravima žena itd. Intervju traje tek nekoliko minuta, a gradonačelnik Santjaga de Kampostela, Martinjo Norijega Sančez, ustaje: „Idem dole do dvorišta“, obaveštava nas. „Sazivamo minut ćutanja svaki put kada žena umre od batina muškarca.“ U ovom gradu od gotovo stotinu hiljada stanovnika takve aktivnosti prate obnovu prihvatnog centra za žene žrtve nasilja, kao i kampanje koje njihovu borbu čine vidljivijom. Na Međunarodni dan eliminacije nasilja nad ženama, za koji su Ujedinjene nacije odredile 25. novembar, grad se obavio u crninu, a na autobusima i izlozima istaknuti su natpisi „Contra a violencia“.

Po povratku, gradonačelnik nam je pružio kratak pregled plana socijalne pomoći koji je tog oktobra stupio na snagu i za koji se nada da će ga i druge lokalne vlasti usvojiti. „’Compostela Suma’ je najambiciozniji program koji smo do sada izneli. Potpisali smo ugovore sa hotelima, udruženjima, poput Crvenog krsta, i pustili sredstva za smeštaj beskućnika, koristeći zgrade Gradske skupštine koje nikada nisu bile namenjete za te svrhe.“ Ovaj program trebalo bi da pomogne onim ljudima koji se smatraju „prebogatim“ da bi mogli da se koriste Raspodelom socijalne pomoći za Galiciju (RISGA). Norijega Sančez, štaviše, ne okleva pri pružanju podrške štrajkačima, tokom velikih protestnih dana prekarnih radnica i radnika i podugovarača „Telefonike“, glavnog telekomunikacionog operatera u Španiji.

Na meti novih opštinskih timova našli su se i neki simboli. Tako je u Barseloni postavljanje obezglavljene statue generala Franciska Franka skandalizovalo konzervativce. Šestog jauara 2016. godine gradski zvaničnici su povodom obeležavanja Epifanije neke slike kraljeva zamenili kraljicama. Provokacije? Ne, ovde je pre reč o pretresanju frankističkog i katoličkog nasleđa, na tragu republikanskih stremljenja pokreta 15M. Ljubičasto-žuto-crvena zastava (u bojama Druge španske republike, 1931–1939) i dalje se viori na španskim protestima.

Kada se program utvrdi i izbori dobiju, potrebno je vladati. Ulazak u institucije nekadašnjih aktivista brojnih udruženja, silom prilika naviknutih na konfliktan odnos s opštinskim organima, doveo je do promene odnosa novih lokalnih vlasti prema tom sektoru. „Možemo da konstatujemo postojanje volje da budemo uključeni u procese odlučivanja“, kaže Enrike „Kike“ Viljalobos, predsednik Regionalne federacije udruženja madridskih komšiluka (FRAVM). „Olakšan nam je pristup informacijama, što se možda ne čini previše važnim, ali je zapravo ogroman korak, zato što jednom kada te informacije imamo možemo da sastavljamo zahteve. Sama Gradska skupština olakšala je sukobe između nas i nje!“

Sada idu ruku pod ruku, ali ne odbacuju mogućnost sukobljavanja licem u lice: borbenim kolektivima saradnja s nekadašnjim drugaricama i drugovima podrazumeva i održavanje nezavisnosti kako bi se „održao pritisak“. Poboljšavanje odnosa između aktera iz javne i političke sfere ne garantuje društveni napredak isto kao što ni ljubaznost nije sinonim za kolaboraciju. „O prvim danima vladavine Barcelona en Comúa imamo pomešana osećanja“, kaže Danijel Pardo, pripadnik Skupštine komšiluka za održivi turizam (ABTS). „Napravljen je prostor za dijalog tamo gde su ranije pitanja vezana za turizam bila rezervisana za odnos institucija i profesionalaca iz ove oblasti: drugi su odlučivali, a prvi odluke potpisivali. Prilično smo iznenađeni time što se naš glas, koji brani opšti interes, sada čuje i to istom snagom kao i mišljenje vrhunskog hotelijera.“

Tog oktobarskog dana, Karlos Masijas, portparol Platforme žrtava hipotekarnog kredita (PAH) iz Barselone, i još dvadesetak aktivista prepoznatljivih po zelenim majicama i duhovitim parolama, okupili su se ispred Gradske skupštine. Uredba za koju su se mesecima zalagali upravo je usvojena. Njom se ukida klauzula koja je omogućavala indeksiranje kamata na određene hipoteke po metodu čije je obračunavanje zakon iz septembra 2013. godine revidirao učinio vrlo povoljnim po banke. To je uticalo na više od milion dugova i mnogim porodicama onemogućilo otplate mesečnih rata usled visoke provizije, koju su sudovi iznova potvrđivali kao zlostavljačku. Skupština opštine u Barseloni sada je prekinula saradnju s bankama koje ovaj metod koriste i nudi administrativnu pomoć njegovim žrtvama. Na nivou države, međutim, uloga gradskih skupština je ograničena: one, u najboljem slučaju, mogu da od vlade Španije zatraže izmenu zakona, uspostavljanje sistema beskamatnih pozajmica i isplatu nadoknada tamo gde su banke nepošteno naplaćivale kamate. To je sasvim dovoljno da krupni finansijeri zadrhte. „Znam da su slabe šanse da će Gradska skupština prekinuti saradnju s ovim finansijskim institucijama“, kaže Masijas. „Onda bi, u najboljem slučaju, ostale dve banke od kojih nijedna ne može da joj zajmi novac. Ali sam uveren u to da moramo nastaviti da pritiskamo ekipu na opštini da ne odustaje.“

Ne demobilisati se, to je prioritet: „Barcelona en Comú ili Podemos imaju odgovorsnost: da govore“, nastavlja Masijas. „Ukoliko sopstvenom taboru poručiš: ’Sve je u redu, smirimo se, došli smo na vlast i sve ćemo srediti’, onda proteklih četrdeset godina ništa niste naučili.“ Novi timovi svesni su rizika: „Ne želimo da ponovimo grešku iz 1982. godine, kada je pobeda PSOE-a [Španska socijalistička radnička partija] dovela do gašenja društvenog pokreta“, kaže Lujza Kapel, članica Tima za odnose s javnošću ispred Ahora Madrid (Madrid, odmah). „U to vreme levica se vodila logikom reprezentativne demokratije; izgubili smo vlast na ulicama. To se potvrdilo i tokom devedesetih, s katastrofalnim posledicama. Hoćemo da društveni pokreti nastave da igraju svoju ulogu i pomognu nam da proguramo našu politiku. I oni koji stoje naspram nas koriste sva sredstva da ojačaju svoje pozicije.“

„Tehnika desekracije institucija“

I pored toga, ovaj poziv dovodi do izvesnih tenzija. One u Barseloni izbijaju oko borbe protiv masovnog turizma, što je istaknuto mesto u programu Barcelona en Comú. Leta 2015. godine, gradonačelnica Ada Kolau usvojila je jednogodišnji moratorijum (produžen do juna 2017) na lincence za otvaranje novih turističkih smeštaja, a za to vreme trebalo je uspostaviti dugoročnu politiku u gradu čije sve četvrti trpe od uspona masovnog turizma. Ukoliko ovaj moratorijum – donesen uprkos velikom negodovanju predstavnika sektora – i ispuni prvi od zahteva ABTS-a, pripadajući specijalni urbanistički plan smeštaja (PEUAT) svejedno je postao predmet kritike.

Ova zakonska regulativa, koja se nakon stotinu amandmana i dalje nalazi u fazi rasprave, ima za cilj da definiše četiri urbane oblasti. U centru, takozvanoj zoni „prirodnog pada“, neće biti izgradnje novih hotela, dok postojeći neće smeti da se proširuju ili menjaju novim ukoliko prestanu s radom; u drugoj zoni održao bi se status kvo; a u perifernim četvrtima treće i četvrte zone licence bi se izdavale na „održiv“ način, uz određene restrikcije u zavisnosti od dela grada i broj već postojećih smeštajnih jedinica u okruženju. „Svesni smo toga da je ovo najhrabriji projekat u Barseloni, ali i toga koliko je nedovoljan“, kaže Pardo. „Gradska skupština je tražila našu podršku, ali ne možemo potpisati blanko ček. ’Prirodni pad’ je jezička majstorija. Onako kako stvari sada stoje, neki od komšiluka zastupljenih u našoj skupštini momentalno će dospeti na milost i nemilost špekulanata. Šta tražimo? Moratorijum do daljeg. To je možda političko samoubistvo, ali ne možemo zahtevati ništa manje.“

„Većnice promena“ svakodnevno se bore s teškoćama vezanim za prelazak s ulica u institucije. Ovaj transfer lišio je društveni pokret značajnog dela snaga. Dok sedi na terasi kafića, Ana Menendez, nedavno postavljena na čelo Federacije komšijskih udruženja Barselone (FAV B), nabraja nekadašnje drugarice i drugove koji sada rade po opštinskim službama. Ovaj fenomen nastavlja se na izvlačenje mnogih organizatora društvenih pokreta u Podemos. U redovima Compostela Aberte, Himenez Aleiksandrene ne uspeva da sakrije obeshrabrenost dok analizira uticaj koji je godinu i po dana prisustva u institucijama izvršilo na borbene aktivnosti: „U poslednje vreme izborni proces vrši veliki uticaj na rad Compostela Aberte, kao i drugih ’većnica promena’. Za samo godinu i po mali smo opštinske izbore, dvaput parlamentarne i jednom regionalne! Uključili smo se u mnoga tela, što nam oduzima ogroman deo energije koju smo mogli da posvetimo zajednici. Da i ne spominjem unutrašnje tenzije do kojih je ovaj proces doveo, kako se u odnosu na nivo izbora menjao sastav koalicija.“

Tenzije ne nastaju samo usled suprotstavljenih vizija. One otkrivaju teškoće reprodukovanja praksi i slogana društvenog pokreta u političkim institucijama. Izveštene u konceptu empowermenta, koji je preuzeo i razvio Podemos, nove gradske skupštine institucionalno polje posmatraju kao polje za političke eksperimente. Oslanjaju se na razvoj digitalnih građanskih platformi (3) – što se nadovezuje na metode korišćene tokom 15M, koji su svima omogućavali da na obodu gradskog trga, pre rasprave, zapišu svoje predloge na tabli. „Cilj je da prekinemo s tom birokratizacijom participacije i uspostavimo nešto dinamičnije, više u duhu 15M, gde se do odluka dolazilo konsenzusom i gde se nije tražilo da pripadate nekom od udruženja kojima je prethodno odobreno učešće“, objašnjava nam Kapel iz Madrida.

Ta kompjuterska inventivnost – koju je novinar Ludovik Lamon nazvao „desekracijom institucija (4) – i dobra volja koja je prati nekada ulaze u sukob s praksama stanovništva. „Mnogi su konačno shvatili da institucije nisu Tviter“, konstatuje direktor FRAVM-a. U Santjagu de Kompostela glasanje za participativni budžet mobilizovalo je hiljadu ljudi, odnosno nešto manje od jednog na svakih stotinu. U Madridu je tokom velike kampanje za obnovu Španskog trga 2016. godine 31.761 ljudi glasalo onlajn za različite projekte: 1% ukupnog stanovništva prestonice. Raspodela 60 miliona evra participativnog budžeta zainteresovala je 45.522 stanovnika. Tikve bez korena ili „prava demokratija“? Gradonačelnik Santjaga de Kompostele, Norijega Sančez, smatra da će se efikasnost ovih alatki pokazati tek retroaktivno, „jednom kada stanovništvo vidi da su predlozi koje je usvojilo sprovedeni u delo.“

Pretvaranje u puke lokalne izvršitelje?

Naravno, pod uslovom da budu u stanju da ove mere sprovedu i omoguće da ih usvoji i opštinski odbor. Nijedna od levičarskih koalicija koje su u maju 2015. godine došle na vlast nema apsolutnu većinu. „Mi upravljamo gradom, ali nemamo moć“, nastavlja Pablo Ihar, opštinski savetnik za stambena pitanja ispred ZeC-a. Zato im je neophodna i podrška drugih grupacija – često je to PSOE, ali i regionalne partije poput Chunta Aragonesista (Aragonski savez, CHA), nacionalističkog i ekosocijalističkog pokreta Aragona. U Saragosi „socijalisti sprečavaju usvajanje kriterijuma progresivnog oporezivanja“, buni se Pedro Santisteve. „PSOE sistematski sputava donošenje krupnih odluka, onih koje dovode u pitanje kapitalistički sistem“, dodaje Gijermo Lazaro iz ZeC-a.

Štaviše, brojne mere koje su se našle u predizbornim programima potpadaju pod regionalne ili nacionalne ingerencije. „Bilo bi lakše da je došlo do simultanih promena na svim ovim nivoima“, uzdiše Viljalobos. „Region Madrida nadležan je za upravljanje bolnicama, javnim obrazovanjem i zakonom o zemljištu. Brojne odluke Gradske skupštine podređene su regionu: ona ga poziva da preduzme određene mere… najčešće bezuspešno.“ Sredstva koja joj stoje na raspolaganju nisu dovoljna za primenu obećanih radikalnih mera protiv deložacija. Ovo je sve više slučaj u situaciji kada se gradska veća nalaze pod budžetskim pritiskom iz Madrida: „Njima sleduje samo 12.8% nacionalnog budžeta“, kaže Santisteve. Pa ipak, oni moraju da ispune osnovne potrebe građana u smislu prevoza, prerade vode i otpada.

Strategija „promena iznutra“ koju je nova izvršna vlast na opštinama zastupala posrće kod definisanja njihovih nadležnosti, što je nasleđe demokratske tranzicije i državnih zakona. Konkretno, u pitanju je Zakon o racionalizaciji i održivosti lokalnih vlasti iz 2013. godine, poznat kao Montorov zakon, po Kristobelu Montoru, ministru finansija u vladi Marijana Rahoja. Prva rečenica njegove preambule otklanja svaku nedoumicu o njegovim ciljevima: „Reforma Člana 135 Ustava Španije… proglašava budžetsku stabilnost vodećim principom kojim se vodi celokupna javna administracija.“ Pored smanjenja deficita, ovaj zakon, koji je u osvit politika „štednje“ diktiralo „poštovanje obaveza fiskalne konsolidacije prema Evropi“, nameće i preraspodelu svakog budžetskog viška u otplatu dugova. Osim zahteva koji proističu iz njihovih političkih pozicija, gradske skupštine moraju da se bore protiv toga kako je sama opštinska aktivnost koncipirana: treba li se zadovoljiti da postanemo puki lokalni izvršitelji unutar okvira koje zadaje država, ili je potrebno konsolidovati se u sasvim odvojene političke entitete, na tragu „municipalističke“ tradicije utemeljene u istoriji ove zemlje još od XIX veka?

Takvo stanje stvari primorava progresivne koalicije na čudne komunikacijske manevre. Iako se svi hvale time što su od dolaska na vlast očistili javna zaduženja i napravili solidne budžetske viškove (5), prema Montorovom zakonu ta sredstva duguju bankama (ukupno 2,3 milijarde evra [6]). Neke od njih odlučile su, međutim, da iz loše pozicije izvuku najbolje: kad već ne mogu da prikupljeni novac reinvestiraju, ove isplate predstavljaju kao dokaz njihove uspešne uprave.

Takva strategija ne sprečava vodeće ličnosti pokreta u pokušajima da promene zakon. Poslanički klub Podemosa je, uz podršku „većnica promena“, u oktobru 2016. godine podneo predlog novog zakona. Krajem novembra pedesetak predstavnika opština sastalo se u Oviedu, kako bi pokrenuli ciklus sastanaka koji zahtevaju odbacivanje nelegitimnog duga i budžetske seče. Sastanak u Oviedu nije izolovan primer, već samo deo procesa bliskog „pobunjenim većnicama“: zauzimanju stava. U Barseloni je četvrtog i petog septembra 2015. godine održan samit pod nazivom „Gradovi za opšte dobro. Razmena iskustava promene“, nastavljen mesec dana kasnije u La Koroni. Oba puta govorilo se o najproblematičnijim temama: vraćanju nadležnosti za javne službe opštinama, administrativnim pritvornim centrima, izbeglicama, politici sećanja.

Nekima je, doduše, dvanaest meseci bilo sasvim dovoljno za razočarenje. Naslednik Kolau na mestu portparola PAH-a u katalonskoj prestonici, Masijas je nezadovoljan sporom primenom obećanih promena: „Uzmimo pitanje sankcija za banke koje su u posedu praznog smeštaja: gradska skupština nije ispunila svoju misiju. Napisano je pedeset ili šezdeset kazni; a trebalo ih je biti oko dve hiljade. Stvar ili ne ide u dobrom pravcu, ili je isuviše spora. A, u ovom slučaju, nema govora o njenim prerogativima: nalazi se pod njenom nadležnošću.

U čeljusti odluka njihovih prethodnika

Početkom 2016. godine došlo je do sukoba unutar opštinskog tima, koji se našao na udaru kritika zbog toga na koji se način ophodio prema štrajku radnika javnog prevoza. Sazvan za kraj februara 2016, u vreme održavanja međunarodnog sajma telekomunikacijskog sektora Mobile World Congress, štrajk je zahtevao okidanje prekarnih ugovora, odmrzavanje plata i objavljivanje prihoda uopravnog kadra. Nakon što su sindikati odbacili rešenja kojima je „pobunjena većnica“ pokušala da spreči štrajk, Kolau je pokret okarakterisala kao „disproporcijalan“, dok je njena savetnica za mobilnost, Mercedes Vidal, pozvala štrajkače na „odgovornost“. „Ovaj sasvim neprijateljski stav prema štrajku, možda čak i oštriji od stava drugih opština, veoma nas je iznenadio“, kaže Hoze Anhel Sijerkoles, delegat CGT Metroa, većinskog sindikata u ovoj transportnoj grani. „Jasno je da su se glasači Ade Kolau osećali iznevereno.“

Albert Ruba Kanjardo, predsednik udruženja Ateus de Catalunya (Ateisti Katalonije), koje se bavi kritikom uticaja katoličke crkve u španskom društvu, pita se kada će se uspostaviti cenzus na nepokretnosti Crkve – i njene privilegije – koji je zahtevao od Gradske supštine Barselone i koji smatra ključnim elementom stambenog pitanja. „Konkordat, čije ukidanje zahtevamo, celokupnu imovinu Crkve smatra bogomoljom i izuzima je od oporezivanja. A to je licemerje. Možete imati ogromnu zgradurinu, dužu od stotinu metara, koja se nadvija nad centralnim gradskim trgom i pripada crkvi, dok su unutra advokatske kancelarije, prodavnice, sve pod zakupom. Crkva na tu zgradu ne plaća porez. Zašto? Zato što je negde u ćošku postavila skulpturu sveca.“

S preuzimanjem vlasti od tvrde desnice, kao u Madridu gde je Manuela Karmena izabrana nakon dvadeset četiri godine vladavine Narodne partije (PP), koalicije nasleđuju sporazume i već započete projekte. Na pridošlice se potom obrušava kiša kritika, u velikoj meri namenjenih njihovim prethodnicima. Prestonica Španije nedavno je odobrila izgradnju kvarta Los Berrocales, projekta bivše vlasti. Do 2018. godine tamo bi trebalo da nikne 22.000 stambenih objekata. „PP je iza sebe ostavila nasleđe ugovora sa raznim preduzećima, koji se protežu na više od trideset godina“, kaže Viljalobos. „Dovođenje tih ugovora u pitanje zahtevalo bi ogromne kompenzacije. Los Berrocales je, na primer, potpuna ludost. Grad trenutno ima dovoljno smeštaja za narednih trideset ili četrdeset godina, a ukoliko izgradimo novo naselje deo tog smeštaja ostaće prazan.“ Karmena je obećala da neće odobriti nove urbanističke projekte ovih razmera; pa ipak, smatra da je nemoguće opozvati ovaj projekat koji su osmislili njeni politički protivnici.

U aprilu 1931. godine, pobeda progresivnih snaga u nekoliko velikih gradova, uključujući Madrid, najavila je Drugu špansku republiku. Neki smatraju da „većnice promena“ predstavljaju odjek ovog presedana. Na licu mesta, međutim, vreba doza razočarenja, samerljiva s entuzijazmom do kog su pobede iz 2015. godine dovele, doduše u drugom kontekstu. U to doba, nove političke formacije, na prvom mestu Podemos, imale su prednost snažnog impulsa. Nadali su se trijumfu na poslednjim parlamentarnim izborima. Njihovi lideri teorijski su razrađivali ideju „institucionalnog prepada“: brzog osvajanja vlasti na svim nivoima putem izborne strategije koja je trebalo da ujedinjuje (diskurs „ni levo ni desno“) i koja je otvoreno propagirana kao „populistička“.

Čekajući na novi prepad, izvan sopstvenih protivrečnosti, „većnice promena“ suočavaju se sa strukturno moćnijim nacionalnim i regionalnim izvršnim vlastima, odlučnim da ih zadrže pod svojom kontrolom.

PREVOD Matija Medenica

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK


(1) Osnovali su je Podemos, Izquierda Unida (savez Komunističke partije Španije i drugih partija radikalne levice), Equo (ekolozi), Puyálon (aragonski antikapitalistički suverenisti), Somos (levi republikanci), Demos Plus (nastali iz društvenog pokreta za odbranu javnog zdravstva i školstva) i Aragonski pirati (Piratska partija).

(2) Pokret udruženja na nivou komšiluka zauzima posebno mesto u Španiji, još od Frankove diktature. Prisutne u celoj zemlji, ove se grupe okupljaju u federacije unutar autonomnih zajednica i veoma aktivno učestvuju u javnim raspravama.

(3) Gradsko veće Madrida je, recimo, izradilo ovu platformu: https://decide.madrid.es

(4) Ludovic Lamant, Squatter le pouvoir. Les mairies rebelles d’Espagne, Lux, Montreal, 2016.

(5) Madrid se ističe kao „dobar učenik“, zbog smanjenja javnog duga za 19.7% u samo godinu dana.

(6) Eduardo Bayona, „La deuda en los ayuntamientos del cambio se reduce 160.000 euros cada hora“, Público, 26. novembar 2016.