Vojislav Vujović, „Izjava pred Centralnom kontrolnom komisijom SKP(b)“

O autoru:

Vojislav Vujović (Požarevac, 15. januara 1897. – Moskva, 3. oktobra 1936.) rođen je u radničkoj porodici koja je podržavala Pašićevu Radikalnu stranku. Otac Dimitrije i majka Anđelina su pored Vojislava imali još petoro dece, četiri sina i ćerku. Još pre Prvog svetskog rata, Vojislav, kao i njegov stariji brat Radomir i mlađi brat Dimitrije, padaju pod uticaj socijalističkih ideja. Požarevac je bio jedan od glavnih centara radničkog pokreta u Srbiji tog doba, što se odrazilo i na tadašnje gimnazijalce. Vojislav Vujović postao je marksista pod uticajem svog profesora Miloša Trebinjca, tada istaknutog člana Srpske socijaldemokratske partije (SSDP), a kasnije komuniste i komunističkog poslanika u Ustavotvornoj skupštini. Sva trojica braće bili su članovi Republikansko-socijalističkog kluba u gimnaziji, iako im nije bilo dozvoljeno da se učlane u SSDP jer su bili premladi. Uprkos tome, bili su aktivni i u sindikalnom pokretu, te su radili na organizovanju štrajkova i radničkom obrazovanju.

1914. godine, Vojislav Vujović pokušava da se dobrovoljno prijavi za vojsku, ali je odbijen jer je bio premlad. 1915. godine se uključuje u jedinicu Miloša Trebinjca i s njim se povlači preko Albanije. 1916. godine dolazi u Francusku, tamo maturira, a potom upisuje pravo na Sorboni, koje će diplomirati 1920. godine. Tokom rata, povezuje se sa „Cimervaldskom levicom“, koja radi na okončanju rata i formiranju nove radničke internacionale. Odmah nakon izbijanja Oktobarske revolucije u Rusiji, Vojislav Vujović postaje član Komiteta Treće internacionale u Francuskoj. Bio je među osnivačima Komunističke omladinske internacionale. Do 1921. godine, bio je politički aktivan u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Austriji, a potom se seli u Sovjetski Savez, gde će živeti do kraja života, često putujući po evropskim zemljama po zadacima Kominterne. U KPJ, Vujović je bio protivnik frakcijskih borbi i insistirao je na kompromisima među sukobljenim članovima partijskog rukovodstva. Na njegovu inicijativu, organizovana je Prva zemaljska konferencija u Beču u leto 1922. godine, na kojoj je prvi put pokušano pomirenje leve i desne frakcije.

Od 1921. godine, Vojislav Vujović bio je član Izvršnog komiteta i Prezidijuma Kominterne, a od 1924. godine bio je sekretar Komunističke omladinske internacionale (KOI). Bio je predstavnik Komunističke partije Jugoslavije pri Kominterni 1921. i 1922. godine, a od 1923. godine bio je deo Komisije za ilegalni rad, koja je obučavala sekcije Internacionale nakon vala političke represije levice koji je usledio početkom dvadesetih. Tokom ovog perioda, sve do 1926. godine, Vujović je prisustvovao svim Kongresima Kominterne i Raširenim plenumima njenog Izvršnog komiteta. Od novembra 1924. godine bio je deo Balkanske komisije Izvršnog komiteta Kominterne, koja će dve godine kasnije prerasti u Balkanski lendersekretarijat.

Vojislav Vujović bio je blizak saradnik, prijatelj i politički saveznik Grigorija Zinovjeva, predsednika Komunističke internacionale. Kada je, 1925. godine, Zinovjev došao u sukob sa Staljinom zbog Staljinove i Buharinove politike „socijalizma u jednoj zemlji“, Vujović je stao na stranu Zinovjeva. Ovim počinje njegov politički progon u SSSR-u. 1926. godine, Vujović je uklonjen sa mesta sekretara KOI pod optužbom za frakcionaštvo. Iste godine, opozicija Zinovjeva i Kamenjeva se ujedinjuje sa Levom opozicijom Lava Trockog, čime nastaje Ujedinjena opozicija. Vujović je, kao njen član, prvo poslat na administrativni rad u fabriku automobila „Spartak“, a potom je 1927. godine upućen na rad u Voronjež, da bi bio sklonjen iz Moskve. On je ovaj zadatak odbio, zbog čega je izbačen iz Boljševičke partije.

Januara 1928. godine, Vujović je kao pristalica opozicije prognan u Arhangelsk, a potom u Saratov na Volgi. 1929. godine, nakon sprovođenja Staljinovog programa industrijalizacije i kolektivizacije, Vujović se odriče opozicije i prihvata Staljinovu političku platformu. Početkom 1930. godine se vraća u Moskvu i dobija zvanje starijeg naučnog saradnika na Međunarodnom agrarnom institutu. U aprilu iste godine je vraćen u partiju, a potom je u junu 1931. godine dobio posao u Balkanskom lendersekretarijatu. Nedugo zatim je ponovo lišen svih pozicija i poslat u administrativno progonstvo u Uzbekistan, prvo u grad Čirčik, a potom u prestonicu Taškent. Tamo je bio direktor centralne laboratorije srednje-azijskog tresta ulja.

Nakon ubistva Kirova i hapšenja Zinovjeva i Kamenjeva pod lažnim optužbama za njegovo ubistvo, Vujović je uhapšen u Taškentu. U martu 1935. godine osuđen je na pet godina logora i poslat je u Suzdalj na izdržavanje kazne. Tamo je uhapšen u julu 1936. i poslat u Moskvu na novo suđenje. Na ovom suđenju je 2. oktobra osuđen na kaznu smrti streljanjem i ubijen je sledećeg dana. Nakon Staljinove smrti, porodica ga je triput rehabilitovala, 1959, 1968. i 1988. godine.

Vojislavova braća Grgur i Radomir su takođe postradala kao žrtve Staljinove autokratije. Grgur, koji je bio radnik obaveštajnog aparata Kominterne, streljan je u oktobru 1937, a Radomir, dugogodišnji član CK KPJ i radnik Balkanskog lendersekretarijata, streljan je aprila 1939. godine. Radomirov politički pad bio je direktna posledica njegovog pokušaja da brata zaštiti od političkog progona. Vojislavova druga supruga, Regina Budzinskaja Ljvovna, docent Više muzičke škole u Moskvi, streljana je 1937. godine. Njihova ćerka Jovanka, rođena 1934. godine, usvojena je od strane Reginine prijateljice i odrasla je pod imenom Jana Monko. Tek 1967. godine je saznala je ko su joj bili roditelji. Vujovićev sin iz prvog braka, Vladimir, bio je poznati francuski glumac pod imenom Mišel Okler (Michel Auclair).

Obeležavanje Vojislava Vujovića kao „trockiste“ (iako je bio pristalica Zinovjeva) bilo je povod za njegov relativan zaborav u socijalističkoj Jugoslaviji. Centralna ličnost u politici sećanja bio je njegov brat Radomir, koji je bio i lični prijatelj Josipa Broza Tita, i po kojem se glavna ulica zove Trg Radomira Vujovića. Međutim, ulica i mesna zajednica u njihovom rodnom Požarevcu dobila su ime „Braća Vujović“, a Vojislav je dobio i zasebnu ulicu pod nazivom Ulica Voje Vujovića. 1981. godine u Požarevcu je objavljen zbornik „Revolucionarna misao i delo braće Vujović“, a dve godine kasnije je istoričar Branislav Gligorijević objavio biografiju Vojislava Vujovića, „Između revolucije i dogme“. 1989. godine, Požarevac je dobio spomenik braći Vujović.

Vojislav Vujović bio je autor mnogih teorijskih radova o komunističkom pokretu. Objavio je dela „Boljševizacija Komunističke omladinske internacionale“ (1925), „Međunarodni radnički pokret i Komunistička internacionala“ (1926), „Tri pisma: Prepiska Komunističke omladinske internacionale sa „socijalističkom“ omladinskom internacionalom“ (1926). Pisao je za časopise „Komunistička omladinska internacionala“, „Crveni komsomol“, „Mladi boljševik“, „Mlada garda“, „Mladi komunist“, „Komsomolski letopis“, kao i za beogradske „Radničke novine“. Napisao je članak „Agrarna kriza u Jugoslaviji“ u zborniku „Agrarna kriza“ (1932),

Kontekst:

Tokom Lenjinove bolesti, počela je unutarpartijska borba za njegovo nasledstvo, koja se intenzivirala nakon njegove smrti. U prvom trenutku, vlast je preuzeo trijumvirat koji su sačinjavali Grigorij Zinovjev, predsednik Komunističke internacionale, Lav Kamenjev, zamenik predsednika Saveza narodnih komesara (vicepremijer) SSSR-a i Josif Staljin, generalni sekretar Boljševičke partije (što u tom trenutku nije bila vodeća pozicija). Sa njima se sukobio Lav Trocki, narodni komesar za vojsku, koji je počeo da upozorava na „birokratizaciju“ partije, odnosno na razvijanje posebne interesne grupe među boljševicima koja nije u stanju da adekvatno politički predstavlja radničku klasu. Trijumvirat je ove optužbe odbacivao, apelujući na Trockog da se povinuje volji većine i optužujući ga za pokušaj da preuzme partiju.

Međutim, 1925. godine došlo je do raskida saveza između Zinovjeva i Kamenjeva sa jedne i Staljina sa druge strane. Povod je bila artikulacija Staljinove politike „socijalizma u jednoj zemlji“, koju je razvio zajedno s Nikolajem Buharinom, glavnim partijskim teoretičarem i urednikom „Pravde“. Kamenjev i Zinovjev su smatrali Staljinovu i Buharinovu tezu o mogućnosti socijalizma u jednoj zemlji nenaučnom. Prvo su došli u sukob sa Staljinom, a potom su se ujedinili u opoziciji sa Trockim. U ovim borbama direktno je učestvovao i Zinovjevljev bliski saradnik, Vojislav Vujović.

Vujović je bio među prvim žrtvama političkih manipulacija Staljina koje su nagovestile novi obračun sa opozicijom. Nakon što je u decembru 1925. godine došlo do sukoba između Staljina i Zinovjeva na 14. kongresu Boljševičke partije, postignut je dogovor da se sa sukobom neće izlaziti pred Komunističku internacionalu, zbog tobožnjeg suzbijanja frakcionaštva u Kominterni i formalne odvojenosti Kominterne od ruske partije i njenog državnog aparata. Međutim, u januaru 1926. godine, američka komunistkinja Gertruda Hesler prišla je Vujoviću sa tvrdnjom da je zanima platforma opozicije, te da smatra da bi je trebalo podeliti sa drugim Komunističkim partijama. Rekla mu je da putuje u Nemačku, Francusku i Španiju, te da bi mogla da iz SSSR-a iznese primerak programa opozicije na tim jezicima. Vujović se složio, uprkos dogovorima o neprenošenju frakcijske borbe na Kominternu, a ubrzo potom se predomislio. Međutim, Hesler je već otišla kod Buharina sa informacijama o frakcijskoj aktivnosti Vujovića, zbog čega se on našao pred disciplinskim komitetom Kominterne. Kažnjen je ukorom, a već 3. marta je i smenjen sa mesta generalnog sekretar Komunističke omladinske internacionale. Njegovo smenjivanje pratilo je i smenjivanje Zinovjeva.

Nakon ovog incidenta, Vujovićeva opozicionarska aktivnost se samo intenzivirala. Javno je, na partijskim zborovima, u „Pravdi“ i u Kominterni, istupao protiv Staljinove politike. Poput Trockog, iznosio je optužbe za birokratizam, a kritikovao je i desno skretanje u Kominterni. Naime, politika „socijalizma u jednoj zemlji“ rezultirala je ublažavanjem komunističke političke platforme i njenim potčinjavanjem spoljnopolitičkim interesima SSSR-a. To je rezultiralo stvaranjem Anglo-ruskog komiteta, sa ciljem zbližavanja britanskih reformističkih i sovjetskih sindikata, kao i političkim savezom kineskih komunista sa nacionalističkim Kuomintangom. Vujović je kritikovao oba ova taktička pristupa, i oba su se završila fijaskom – prvi reformističkim gušenjem radničkih štrajkova u Britaniji, a drugi nacionalističkim masakrom komunista u Šangaju.

U tekstu koji sledi, Vujović, nakon niza administrativnih kazni, odgovara Centralnoj kontrolnoj komisiji Boljševičke partije na pitanje zašto je odbio prekomandu u Voronjež. Ovo pismo, napisano u septembru 1927. godine, Vujović koristi za napade na politiku Staljina prema Kominterni – ne samo po pitanju Kine i Britanije, nego i po pitanju popunjavanja vrhova drugih partija kadrovima iz njihovih umerenijih, desnih frakcija. Tvrdi da optužbe za frakcionaštvo nisu ništa drugo do korišćenja jedne frakcije protiv druge u skladu sa trenutnim interesima rukovodstva, i da Staljinova politika nema veze sa Lenjinovom. Takođe detaljno govori o metodama zastrašivanja i marginalizacije opozicionara od strane GPU-a, tadašnje tajne policije.

Odgovor partije i Staljinovog bezbednosnog aparata bio je brz. 27. septembra 1927, Vujović je isključen iz Izvršnog komiteta Kominterne, a već sledećeg dana isključen je i iz Boljševičke partije. 31. decembra iste godine će biti prvi put uhapšen od strane tajne policije. 1930. godine, nakon isključenja Buharina i ponovnog levog zaokreta Staljina, Vujović je izvršio samokritiku, podržao Staljina i vraćen je u partiju. Oni delovi leve opozicije okupljeni oko Trockog i Zinovjeva nisu posmatrali Staljinovu birokratiju kao novu klasu sa sopstvenim klasnim interesom, te su nakon novog „levog“ skretanja 1928. i 1929. godine često prihvatali Staljinovu platformu, smatrajući da je napokon došao na ispravne, marksističke pozicije. Svi oni će, kao i Vujović, biti uhapšeni i ubijeni tokom Velike čistke.

Tekst koji sledi preštampan je iz knjige Branislava Gligorijevića, „Između revolucije i dogme“. Fusnote su autorove, osim ako nije drugačije naznačeno.

Tekst:

Datum: septembar 1927.

Drugovi, pre kratkog vremena, u martu, predloženo mi je da idem u Šangaj na rad.

Bez ikakvog oklevanja izjavio sam da pristajem.

Zašto?

Zato što je predlog bio rezultat stvarnog razmišljanja, jer mi je ponuđen revolucionarni posao, koji je odgovarao karakteru mog delovanja u poslednjih deset godina i kroz koji bih nesumnjivo bio pravilno iskorišćen. Nije moja krivica za to što nisam otputovao u Šangaj. Pitanje mog odlaska je skinuto sa dnevnog reda na inicijativu jedne druge strane i na osnovu rasuđivanja koja su VAMA VEROVATNO BOLJE POZNATA NEGO MENI. U svakom slučaju, ta rasuđivanja nisu imala realnu osnovu.

Ali ja sam odbio da idem u Voronjež, ne samo zato što taj predlog ima sasvim drugi karakter, koji nije dolazio iz stvarnog razloga, što očigledno znači politički progon, jer, formalno kao član Izvršnog komiteta Kominterne, ja moram ostati u Moskvi i učestvovati u radu Izvršnog komiteta, već i iz sledećih političkih razloga:

U situaciji koja je stvorena u Kominterni i SKP(b), moja dužnost kao člana Izvršnog komiteta Kominterne, više nego što je bilo ranije, je da ostanem da bih raskrinkao cepačku politiku drugova Staljina i Buharina i da bih se protiv nje borio.

Posle 14. kongresa partije [1925.], drugovi Staljin i Buharin sistematski su gurali Kominternu u ruke desničara. Naše partije u inostranstvu izrasle su u borbi ne samo protiv socijaldemokratije, već i protiv oportunista u sopstvenim redovima. Od usvajanja 21. Uslova na ovamo sve najvažnije odluke Kominterne bile su usmerene protiv oportunista, koji su ušli u Kominternu da se ne bi odvojili od masa. Svakom je poznato je da je Komunistička partija Nemačke izrasla u borbi protiv Brandlera¹ i Majera² u Čehoslovačkoj protiv Šmerala³ i Krejbiha⁴ u Francuskoj protiv Kašena⁵ i Salijea⁶ u Poljskoj protiv Varskog⁷ i Kostževe⁸, itd., da ne nabrajam sve one u svim partijama koji su iz njih isključeni, ili koji su otišli iz Kominterne. Zahvaljujući pritisku Staljinove većine, te partije se ponovo nalaze pod vođstvom onih istih oportunista koji su još na Petom kongresu Kominterne [1924.] doživeli žestok otpor i bili suzbijeni od strane cele Internacionale. Ali su sadašnje rukovodstvo SKP(b) i rukovodstvo Kominterne već odavno zaboravili odluke Petog kongresa. Novi kongres je sve vreme odlagan kako bi se dobilo na vremenu i da bi se POTPUNO potkopale odluke Petog kongresa. Ali vreme radi protiv vas. Zato ste se prihvatili politike cepanja Kominterne. Kominterna poznaje mnoga pojedinačna isključenja koja su vršena do Petog kongresa, ali su se ona sva ticala desnih elemenata: Frosara (Francuska),⁹ Levija (Nemačka),¹⁰ Heglunda (Švedska),¹¹ Tanmela (Norveška)¹² itd. itd. Kominterna je u borbi protiv utralevice uvek bila oprezna, vodila je politiku brižljivog ispitivanja i energično odbijala liniju isključivanja ultralevih radničkih elemenata. Tu lenjinističku liniju su Staljin i Buharin izmenili iz čisto frakcionaških razloga – samo zato što cela međunarodna levica podržava rusku opoziciju.

U Nemačkoj ste isključili stotine, ako ne i hiljade revolucionarnih komunista i sistematski idete na cepanje Partije na čije ste čelo doveli desničara Majera. Vi energično odbijate svaki pokušaj Urbanove grupe¹³ da se vrati u Partiju. Na sve njene predloge, vaši Majeri odgovaraju sve novim i novim isključenjima radnika iz Partije, koji traže da se ponovno uspostavi jedinstvo Partije.

Vi tvrdite da njih niko ne podržava. Ovde imate list sreza Zul u Tiringiji “Der Volksville” [Narodna volja] od 7. septembra. Zul je radnički centar, tvrđava komunista, u čijim se rukama već godinama nalazi gradska uprava. Međusresko rukovodstvo se izjašnjava za rusku opoziciju i za vraćanje Urbanove grupe u Partiju sa 12 glasova za i 4 protiv. Prilikom glasanja predstavnika devet ćelija u preduzećima i trinaest mesnih grupa, ta rezolucija je prihvaćena sa 47 protiv 5 glasova. Međusresko rukovodstvo je smenilo urednika lista, koga je bilo poslalo tirinško partijsko sresko rukovodstvo, koje su sačinjavali desničari, i postavilo svog urednika, koji zastupa gledište većine međusreskog rukovodstva.

Kako ćete na to odgovoriti? Razume se, novim isključenjima. Vi ćete isključiti celu organizaciju. To je političko cepanje Kominterne. Ta politika će naići i već nailazi na odbijanje u KPN. Prema tome vi nećete moći da isključite sve radnike ni u Nemačkoj ni u drugim zemljama.

U Francuskoj vi ste svojom oportunističkom politikom i nečuvenim metodom pritiska odgurnuli druga Trena, člana Izvršnog komiteta Kominterne¹⁴ i niz drugih drugova. Vi ste prećutali Trenovu izjavu koju je on dao na sednici CK KPF od 3. i 4. avgusta, i ona se ne štampa ni ovde, ni u inostranstvu. Ali ste zato dali direktivu da se Tren isključi zasad iz CK. Ako to vi ne znate, mogu vam saopštiti da je Centralni komitet KPF na svojoj poslednjoj sednici (pre 10 dana) o ovom pitanju raspravljao 24 časa. Centralni komitet je odustao od isključenja i Politbiro je morao da povuče nalog da se ne bi raspao. Vi ćete imati sve manje mogućnosti da preduzimate isključenja. Radnici vam neće dozvoliti da na naš rast odgovorite novim isključenjima i cepanjem Kominterne. U isto vreme vi ste francusku Partiju predali u ruke izrazitih oportunista Salijea i Marmona.

U Čehoslovačkoj je pre nekoliko dana konferencija nemačke oblasti ogromnom većinom glasova osudila politiku Centralnog komiteta, zbog čega je predstavnik CK drug Štern bojao da makar samo i pokaže rezoluciju Centralnog komiteta protiv ruske opozicije. To se desilo i uprkos tome što se drug Nojrat,¹⁵ kako se izjražavaju češki radnici, nalazi u „češkom Sibiru“. Kako je na to reagovao Centralni komitet? On je pozvao druga Nojrata, okrivio ga i učinio odgovornim za ovaj poraz, i zabranio mu da se uopšte i pojavi u nemačkoj oblasti sa kojom je on već godinama bio povezan revolucionarnim radom. To je politika isključivanja.

Ali zar vi zaista ne shvatate da ovi vaši aparatski metodi REŠAVANJA NAJKRUPNIJEG političkog pitanja ne mogu dovesti ni do čega dobrog? Umesto ispravljanja pogrešne, oportunističke politike – nove organizacione konsekvence. Baš kao u Moskvi.

U Poljskoj vi ste doveli Partiju u nečuven položaj, koji se odrazio i na partijski kongres. Partijski kongres je trajao četiri meseca. Četiri meseca je partija bila bez rukovodstva, a šta je taj kongres učinio za raščišćavanje stanja u Partiji? Apsolutno ništa. Frakcijska borba se nastavlja i zaoštrava, a vi podržavate Varskog i Kostževu, iako oni za sobom nemaju glavne centre i mada su u Partiji faktički u manjini. Vi idete na razbijanje poljske Partije i na to, razume se, reaguju osnovne partijske mase.

Kako vi odgovarate na nemire Partije u Poljskoj? Tako što na čelu Partije ostavljate Varskog, koji je organizovao manisfestacije u čast Pilsudskog [vođe vojne diktature], a druga Domskog,¹⁶ pristalicu ruske opozicije, šaljete iz Moskve u Saratov. Navedite mi bar jedan slučaj iz dosadašnje istorije Kominterne da su partijski rukovodioci, zbog učinjenih grešaka ne samo uklonjeni nego i oterani tamo odakle ni iz daljine ne mogu pratiti život svoje Partije. Vi hoćete čoveku koji je dvadeset godina živeo životom poljskog revolucionarnog proleterijata da uskratite svaku mogućnost da prati ono što se dešava u poljskoj Partiji i u Poljskoj.

Kakvi su za to stvarni motivi ?

Vi hoćete administrativnim merama da uzvratite poljuljani položaj privrženog vam Varskog. Ali to je poguban put i to vas neće spasiti niti će sprečiti radnike, komuniste u Poljskoj, a ni u svim drugim zemljama, da ne budu na strani ruske opozicije, utoliko pre ukoliko se budu upoznali s pravim stanjem stvarii s našim pogledima.

Vi ste prikrili izjavu druga Nina,¹⁷ člana Izvršnog biroa Crvene sindikalne Internacionale i jednog od osnivača Komunističke partije Španije, u kojoj on kaže da potpuno deli gledište opozicije.

U Holandiji vi ste definitivno izgubili levu sindikalnu organizaciju (NAC) koja broji više od 14.000 radnika, a isto tako je i u Belgiji došlo do raskida s levim krilom sindikata, koje je godinama radilo rame uz rame sa Komunističkom partijom.Obe ove grupe vi ste gurnuli na put sindikalizma. To su plodovi vaše politike.

U Bugarskoj su komunisti na poslednjim izborima poslali u parlament deset socijaldemokrata, pri čemu su ih bili istakli na čelo liste radničko-seljačkog bloka. Komunisti su dakle poslali u parlament Cankovljeve krvave socijaldemokratske pse,¹⁸ sa kojima su komunisti sačinjavali jedinstven blok. U Jugoslaviji je jedini poslanik koji je izabran na listi radničko-seljačkog bloka bio jedan socijaldemokrata.¹⁹

To je vaša politika, to nije slučajnost. To je Staljinova politika, koju on vodi posredstvom Kominterne. Ali ta politika nema ništa zajedničkog sa lenjinizmom.

I upravo ste izabrali jedan takav politički momenat da mi predložite da idem u Voronjež. Kao odgovor na jačanje levog krila u Kominterni – progonstvo. Nijedan član Partije vam neće verovati da stvarni razlozi zahtevaju da jedan član Izvršnog komiteta Kominterne, jedan stranac koji ne poznaje dovoljno ni jezik ni zemlju, putuje u Voronjež na rad koji bi mogao bolje obavljati bilo koji ruski drug.

Peti kongres Kominterne me nije izabrao u Izvršni komitet za to da sedim u Voronježu, osuđen na potpun politički nerad, već da se borim za pravilnu, revolucionarnu liniju. Moja je dužnost da ostanem u Izvršnom komitetu, da branim liniju Petog kongresa, da prema svojim snagama ispravim sadašnju pogrešnu liniju i da se borim protiv cepačke politike i za uspostavljanja jedinstva Kominterne.

Isto tako me stanje u SKP(b) primorava da odbijem da putujem u provinciju. Kako vi reagujete ovde na naš neosporni rast? Vi ovde počinjete pravu staljinsku pripremu 15. partijskog kongresa, pri čemu bacate GPU u igru. Vi šaljete GPU ka komunistima, k starim članovima Partije da kod njih vrše kućne premetačine. Vi onemogućavate diskusiju. Vi se trudite da nas sprečite da radnike, članove Partije upoznamo sa našim gledištima koji se temelje na lenjinističkoj platformi opozicije. Vi uvodite u igru GPU za rešavanje jednog unutrašnjeg partijskog pitanja i trudite se da pomoću državnog aparata obezbedite za sebe većinu u Partiji. Vi ste pogazili Statut i tradicije Partije. Moja je dužnost kao člana Izvršnog komiteta Kominterne da ostanem ovde i da se u Izvršnom komitetu i u celoj Kominterni borim protiv vaše cepačke politike.

Tako stvari stoje.

Ja sam apelovao na Prezidijum Izvršnog komiteta Kominterne i nije moja krivica što je razmatranje ovog pitanja bilo odloženo za sledeću sednicu. Ja vam predlažem da ne donosite nikakvu definitivnu odluku pre nego što se moje pitanje raspravi u Prezidijumu Izvršnog komiteta Kominterne.

Vi imate tri mogućnosti: prvo, da me ostavite u Izvršnom komitetu Kominterne u Moskvi i da mi praktično omogućite da izvršavam svoje dužnosti kao član Izvršnog komiteta Kominterne; drugo, da mi dopustite da idem u inostranstvo i da radim u partijama u kojima sam radio pre nego što sam bio izabran u Izvršni komitet Kominterne i pre nego što sam prešao u SKP(b) i treće, da me isključite iz Partije.

U Francuskoj, sada niste uspeli da isključite Trena iz Centralnog komiteta. U svim partijama postaje sve teže isključivati opozicionare. Vi ste ovde očigleno odlučili da pocepate Partiju, pa se možda nećete ustezati da me isključite iz Partije. Ako smatrate da se sme isključiti iz Partije jedan član Izvršnog komiteta Kominterne, onda vi prema tome i postupite. Ja ću protestvovati protiv vaše odluke i pred Izvršnim komitetom, i pred celom Kominternom i do kraja ću braniti svoja prava člana Izvršnog komiteta. Ubeđen sam da će radnici komunisti u bliskoj budućnosti učiniti kraj vašoj cepačkoj politici i vratiti u Partiju sve opozicionare

Na završetku izjavljujem da ću se i dalje svim svojim snagama boriti protiv oportunističke politike Staljinove većine, a za lenjinističku liniju u SKP(b) i u Kominterni.

1. Hajnrih Brandler (1881-1967) je bio jedan od osnivača nemačke komunističke partije. 1921. postao je vođa partije. Proglašen je krivim za neuspeh ustanka 1923. godine u Nemačkoj, zbog čega je 1924. smenjen sa čelnog mesta u nemačkoj komunističkoj partiji. Godine 1928. podržao je desničarsku opoziciju koju je predvodio Buharin, zbog čega je sledeće godine isključen iz Partije. Posle isključenja, zajedno sa Avgustom Talmajerom i Paulom Frelihom, formira Komunističku partiju – opoziciju. Nakon dolaska nacista na vlast, pobegao je iz zemlje, prvo u Francusku, a zatim na Kubu. Po povratku u Zapadnu Nemačku 1947. formirao je komunističku grupu koja je nastavila tradiciju Komunističke partije – opozicije, ali bez većeg uspeha.
2. Ernst Majer (1887-1930) je bio jedan od osnivača Komunističke partije Nemačke. Od 1919. do 1923. bio je u rukovodstvu Partije. Od 1921. do 1924. i od 1928. do 1930. bio je poslanik u pokrajinskom parlamentu Pruske. 1927. teško se razboleo, a 1930. umro.
3. Bohumir Šmeral (1880–1941) predvodio je češke socijaldemokrate tokom Prvog svetskog rata, a 1921. bio je jedan od osnivača Čehoslovačke KP. Na Četvrtom kongresu Kominterne izabran je za člana Izvršnog komiteta Kominterne i Prezidijuma i do 1931. obavljao je razne misije u ime Kominterne u inostranstvu. 1938. godine, nakon okupacije Sudeta, pobegao je u SSSR gde je i umro 1941. godine.
4. Karel Kreibich (1883-1966) je bio jedan od osnivača Čehoslovačke KP. U periodu od 1923. do 1927. bio je u Centralnom komitetu partije. Od 1935. do 1938. bio je senator u Čehoslovačkom Senatu. Emigrirao je u Britaniju 1938. i vratio se u Čehoslovačku posle rata. Godine 1952, tokom suđenja generalnom sekretaru stranke Rudolfu Slanskom, Krejbih je otišao u penziju.
5. Marsel Kašen (1869–1958) je bio na socijalno-patriotskim funkcijama tokom Prvog svetskog rata. Posle rata postao je jedan od lidera Komunističke partije Francuske na Tur de Kongresu. Na Četvrtom kongresu Kominterne izabran je za člana Izvršnog komiteta Kominterne i Prezidijuma. Bio je jedan od vođa pokreta otpora tokom nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata. Bio je direktor „Imanite” od 1918. do kraja života.
6. Luj Salije (1885-1978) od 1920. bio je jedan od osnivača KP Francuske. Učestvuje na Četvrtom i Petom kongresu Kominterne. Nakon Frosarove ostavke, od januara 1923. do avgusta 1924. bio je generalni sekretar Francuske komunističke partije. Godine 1929. isključen je iz partije i formirao je Radničko-seljačku partiju, koja se nalazila između Socijalističke i Komunističke partije. Stranku je vodio do 1937, kada se spojila sa Socijalističkom partijom. Zbog saradnje sa nacistima tokom nemačke okupacije Francuske, Selier je izbačen iz Socijalističke partije 1944. godine. Povukao se iz politike posle Drugog svetskog rata.
7. Adolf Varski (1868–1937) je bio član Centralnog komiteta Komunističke partije Poljske od 1919. do 1929. i Politbiroa (1923–1929, sa prekidima). 1929. pobegao je u SSSR, gde je 1937. u čistkama uhapšen i likvidiran.
8. Kostževa je pseudonim Marije Košutske (1876-1939), članice Centralnog komiteta Komunističke partije Poljske od 1918. do 1929. i njegovog Politbiroa od 1923. do 1929. godine. Posle 1929. živela je u SSSR-u. Protivila se staljinizaciji poljske partije, zbog čega je uhapšena 1937. i umrla u zatvoru 1939. godine.
9. Ludovik-Oskar Frosar (1889-1946) postao je sekretar Socijalističke partije Francuske 1918. godine. Učestvovao je na Drugom kongresu Kominterne 1920. i po povratku se zalagao za prihvatanje 21 uslova za članstvo u Kominterni. Nakon raspada Kongresne partije u Turu, izabran je za generalnog sekretara Francuske komunističke partije i vodio je partiju do kraja 1922. godine. Zatim je dao ostavku i pridružio se Socijalističkoj partiji. Godine 1938. bio je ministar u vladi Narodnog fronta i ostao ministar u nekoliko narednih vlada do jula 1940. godine.
10. Paul Levi (1883–1930) je bio blizak saradnik Roze Luksemburg. Posle njenog ubistva, marta 1919. godine, postala je šef nemačke komunističke partije. Protivi se „Martovskoj akciji“ 1921. i, iako mu događaji daju za pravo, isključen je iz partije zbog neposlušnosti. Formira posebnu komunističku organizaciju koja se 1922. pridružila Nezavisnoj socijaldemokratskoj partiji Nemačke (sastavljenoj od članova partije koji nisu prihvatili ujedinjenje sa Komunističkom partijom na Kongresu u Haleu). Godine 1923, zajedno sa većinom Samostalne socijaldemokratske partije, vratio se članstvu u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke. 1930. izvršio je samoubistvo.
11. Zet Heglund (1884-1956) je bio jedan od osnivača Švedske komunističke partije. 1917. isključen je iz Socijaldemokratske partije Švedske i osnovao je Socijaldemokratsku levičarsku partiju. U novoj partiji Heglund se zalaže za prihvatanje 21. uslova za članstvo u Kominterni, što se dogodilo 1921. godine, kada je partija promenila naziv u Švedska komunistička partija. Godine 1922. Heglund je izabran u Izvršni komitet Kominterne, ali je 1924. godine, zbog prekomernog mešanja Kominterne u unutrašnje stvari nacionalnih partija, dao ostavku na članstvo u KP Švedske i osnovao svoju Komunističku partiju. Ali 1926. postao je član Socijaldemokratske partije, kao deo levog krila partije. Od 1940. do 1950. bio je gradonačelnik Stokholma.
12. Martin Tranmal (1879-1967) bio je jedan od najranijih pristalica Oktobarske revolucije u Norveškoj. Ubedio je Norvešku radničku partiju da pristupi Kominterni, prihvatajući 21. uslov za članstvo. Ali 1923. podržao je izlazak partije iz Kominterne. Tokom Drugog svetskog rata živeo je u egzilu u Švedskoj, a posle rata, iako je ostao socijalista, podržavao je mere poput članstva Norveške u NATO.
13. Hugo Urban (1890–1946) je bio član Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke od 1917. godine. Sa većinom u partiji 1920. pristupio je Nemačkoj komunističkoj partiji. 1926. je isključen iz partije i osnovao Lenjinov savez. Nakon dolaska nacista na vlast, emigrirao je prvo u Čehoslovačku, a zatim u Švedsku.
14. Albert Tren (1889-1971) je izabran u Centralni komitet partije na osnivačkom kongresu Komunističke partije Francuske. Od 1923. do 1925. bio je jedan od dva generalna sekretara partije.Zbog podrške Zinovjevu, 1926. je isključen iz Politbiroa, a 1928. iz partije. Postao je pristalica Trockog, ali je 1932. prekinuo veze sa njim i 1934. vratio se članstvu u Socijalističkoj partiji. Postao je pasivan krajem 1930-ih.
15. Alojz Nojrat (1886-1955) levi socijaldemokrata, internacionalista za vreme Prvog svetskog rata. Inicijator uključivanja levice Nemačke socijaldemokratske radničke stranke u Čehoslovačkoj republici u Komunističku partiju Čehoslovačke. Levi kritičar vođe partije Bohumira Šmerala i narodni poslanik. Isključen iz KP Čehoslovačke 1929. godine. Kasnije socijaldemokrata. (primedba S.G.)
16. Domski je pseudonim za Henrika Štajna (1883-1937), poljskog pristalicu Zinovjeva.
17. Andres Nin (1892–1937) je bio jedan od osnivača Španske komunističke partije. Zbog podrške Trockog je 1928. razrešen svih funkcija, a 1930. proteran je iz SSSR-a. Vratio se u Španiju, gde je 1931. formirao trockističku komunističku levicu Španije. 1935. stranka se spojila sa Radničko-seljačkim blokom (koji podržava desničarsku opoziciju predvođenu Buharinom) u Radničku partiju za marksističko ujedinjenje (POUM). Trocki ne opravdava ovaj potez i prekida odnose sa Ninom. Nakon izbijanja Španskog građanskog rata, postao je ministar pravde u katalonskoj vladi. Ali u decembru 1936, na insistiranje sovjetskih zvaničnika, uklonjen je iz vlade. U junu sledeće godine, Nina je uhapsila sovjetska tajna služba i pogubila.
18. Bugarske socijaldemokrate pridružile su se vladi juna 1923. godine, koja je formirana nakon što je državnim udarom zbačena zemljoradnička vlada Aleksandra Stamboliskog. Nova vlada, koju predvodi Aleksandar Cankov, guši septembarski ustanak koji je pokrenula Bugarska komunistička partija. Socijaldemokrate su napustile vladu u februaru 1924. godine. Inače, period vladavine Cankova (1923-1926) obeležen je oštrom represijom bugarske komunističke partije.
19. Na izborima 1927. jedini poslanik iz radničke klase izabran je sa liste Socijalističke partije Jugoslavije.