„Prodajete muda pod bubrege”, podviknuo je Filip Švarm Marksu 21 a bogami i samom Marksu u svom vaspitno-popravno-moralno-policijskom tekstu „Režimska internacionala” o delovanju Levog Bloka na protestima “1 od 5 miliona”. Ogorčen zbog „korisnog idiotizma“ M21 prebacio im je skoro pa idealno delovanje u Vučićevu korist, kao dela „režimske internacionale“. Samo neupućeni čitalac mogao bi pomisliti da je termin “muda pod” ili “muda za bubrege” nekakav previše arhaičan posprdni izraz, jer mi zapravo, živimo u vremenu dominacije ideologije i politike mudazabubregizma. Da bi ta dominacija funkcionisala na radost njenih ideologa, praktičara, pristalica i klijenata, potrebno je, pre neke konkretne aplikacije (npr. u cilju prigodne difamacije ili simboličke egzekucije protivnika), obaviti obimne pripreme, obezbediti utemeljenje, i onda održavati pozornost u vezi stabilnosti i koherentnosti uspostavljenih master narativa. U Vremenu mudazabubregizma taj narativ je produženi nauk Margeret Tačer: “There is no alternative”
Pripreme: raskršćavanje, do pola, sa istorijskom istinom
Uzmimo primer knjige „Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića. Pored odlične kritike Rastislava Dinića (1), potrebno je dodatno podvući ključni mudazabubregistički momenat u ovom delu od nekih valjda trideset izdanja (mučnina obavezno spopada čoveka kad pogleda broj izdanja a tema je toliko kvazi-bajkovito banalna da nije ni bitna). Elem, partizani su, u majstorski zbrkanoj radnji i biranoj treš poetici romana (tipa filmova „Tvajlajt saga”, „Indijana Džons” itd), vrlo trezveno ali za buržoasku svest prosto opijajuće predstavljeni: baš onako kako ih predstavlja četnička i šire shvaćena buržoaska i reakcionarna propaganda – neotesani, brutalni, krvožedni, bez ikakvog razloga skloni borbi protiv okupatora, otimačini i zločinu. Za razliku od četnika, koji su, gle, takođe predstavljeni onako kako ih predstavlja četnička i šire shvaćena buržoaska propaganda – dobri domaćini koji sa okupatorom dele i zagovaraju ideale klasnog društva itd, znamo kako to izgleda. E, ovo „za razliku—takođe”, može se smatrati kao logički zamajac savremenog mudazabubregizma (2).
Istaknuo se time Stojiljković kao režimski pisac, dodavši u svoje delo taman onoliko sklepane fantastike da se lakše provuče raskršćavanje sa elementarnom istorijskom istinom. A to je ponajvažniji deo pripreme za epohalnu prohodnost i validnost mzb. Biti, svesno ili ne, režimski pisac, nije nikakav neizdrživi hendikep, režimski pisci su u tom smislu – ugađanja prioritetima državne elite, što je npr. u njihovo vreme svakako bila difamacija i demonizacija komunizma putem poistovećivanja same komunističke ideologije sa problemima i zločinima staljinističke vladavine – bili na mnogi način i jedan Duško Kovačević a, za razliku, takođe i jedan Danilo Kiš. I kao što to znamo iz istorije i biografije ovih velikana, to očijukanje sa manje ili više latentnim prioritetima režima, dovodi do sistemskih priznanja, tiraža, nagrada i slave. Što je za razliku—takođe od nacionalno-rojalnog Kovačevića zaradio i zavredio i nadnacional-liberalni Kiš. Bez obzira na percepciju i autopercepciju, kasnije razlike ili sukobe njihovih zagovarača i sprovoditelja, ova dva ideološko-politička diskursa i opusa zajedničkim snagama su obavila pripreme i utemeljenje master narativa: panevropske antikomunističke lobotomije.
Pančićevi vrhovi mudazabubregizma
Takva hegemonija je i skupa i glupa i traži stalno opravdavanje i održavanje. Tako da, gde njeni oci, utemeljitelji, stadoše ili dosadiše, neko treba da stražari i redari pored, i time oduži, produži i po mogućstvu pošećeri i oveseli tu, za najveći deo stanovništva, prilično neatraktivnu vladavinu kapitala I njemu upodobljenog klasnog režima.
Zapušteno naselje na kraju grada Krakov (novoizgrađeni socijalistički gradić u Češkoj, nazvan tako u čast slavnijeg grada u bratskoj socijalističkoj Poljskoj), je društveno-istorijski predeo romana „Čuvari građanskog dobra” Petre Hulove (to jest, kao što ćemo videti, predeo održanja budnosti i pozornosti straže pored master narativa). Devastacija i postepeno odumiranje plansko-optimistički osnovanog naselja, koji se dešavaju tokom devedesetih, rezultat su, uopšteno gledajući, inherentnih problema planske privrede ali i drastično neplanskog i prisilnog odustajanja od iste. Usled toga, gradić postaje prostor brojnih društvenih, što bi liberal-konzervativci rekli – “vrednosnih” transformacija. Zaposlenja se gube, stanovništvo se provlači kroz Scilu i Haribdu tranzicije ili odlazi kako zna i ume, nezadovoljstvo i nesigurnost pritiskaju dezorijentisano ex-socijalističko građanstvo. Nova elita vrhuni u splačinama više ili manje legalizovanog privrednog kriminala, pljačke i malverzacija svih vrsta. Veoma poznat pejsaž u celoj Istočnoj Evropi devedesetih. Tu su npr. i samonikli kultur-tregeri, zakasneli hipiji i proto-hipsteri koji žive u komuni sa Romima skvoterima u tek započetom a već napuštenom delu grada. Oni, slučajno, pozirajući u safarijima prestoničkih ili stranih novinara, otkrivaju kako se njihova stilizovana poniženost i uvređenost mogu unovčiti. Tu su i njihova umazana nedonoščad koja se, iz solidarnosti sa skvoterima-Romima, koji su naravno glasni, prljavi i opasni, podižu tako da i ona budu „jednako pred zakonom” zapuštena i prljava („kao i sva romska deca“, kao da nam ovim poručuje autorka). Tu je šarm urbane alternativne umetnosti, slobodne ljubavi, uživanja u zaklonu i otklonu od užasavajuće tranziciono-provincijalne učmalosti i zabačenosti.
Autorka nas vodi kroz sudbinu porodice koja se raspada usled… pa usled svega u datom istorijskom kontekstu: usled razočaranja u real-socijalizam, usled degradacije ideala socijalističkog društva (načetih dobrano od samog tog društva), usled novih političkih hijerarhija i prioriteta i sa njima povezanih ambicija i emocija. Međutim, autorkin primarni cilj kao da nije umetnička obrada ovih pojava radi njihovog boljeg ili drugačijeg razumevanja, naprotiv, njen cilj je kao cilj nekog režimskog pisca – ojačati ideološke i političke pozicije antikomunističkog režima. U tu svrhu latila se sitno preduzetničko-potkazivačke logike: tamo gde problema (sa bivšim i nekim stidljivim aktuelnim idejama socijalizma) nema u dovoljnoj meri, možeš ih slobodno-tržišno izmisliti, kreirati, frikombinovati. Nimalo čudno, na tom polju duhovnog života tranzicije cveta čitava jedna mala privreda u režimu kreativnih industrija bivših socijalističkih zemalja. Hulova se odlučila na sledeće visoko-kalorično ideološko pakovanje: da prikaže kako od pomalo banalno ali i iskreno socijalistički opredeljene starije sestre, po prirodi stvari stasava članica pa i voditeljka lokalne grass-root fašistoidne organizacije – grupe “uznemirenih čuvara građanskog reda i mira” kojima je – e sad je dosta! – raspuštenosti i razuzdanosti Roma i sa njima simbiotičkih hipik-stera. Ovaj pro-režimski i EUdvorički pristup autorke detektovala je, i na vrlo umeren način prokomentarisala Nađa Bobičić u svojoj kritici u Politici (3).
Da dodamo slobodnije prepričan delić radnje: da bi to nekakvo premošćavanje od komunizma ka fašizmu uspelo, autorka je, sadržajno gledajući, odlučila da, umesto da gradi neki logički održiv “most”, radije isuši samu reku, to jest, da se odrekne svakog smislenog narativa i toka radnje. Da bi se posao obavio po smisleno-tržišnim principima, toka više nema ali nastavlja se sa normalnim životom i radom unutar režimskog umetničkog pejsaža, kao da se ništa nije desilo, nešto kao kod aktuelnih mini hidroelektrana. Da bi ova investicija donela dobrobit investitorki, a i celoj (Evropskoj ekonomskoj) zajednici, ona odlučuje da, u presahlom toku narativa-reke, i stariju sestru proglasi spontano usahlom, to jest skandalozno nezainteresovanom za seks u tranziciji. Što je naravno potpuno neshvatljivo jer, recimo, sestrina najbolja prijateljica je „sponzoruša”, ljubavnica nekom od postarijih tranzicionih dobitnika, i baš lagodno i veselo živi. Ako baš hoćemo da zakeramo, ovde se nenormalnom proglašava devojka koja je samo zbog niza traumatičnih porodičnih iskustava u re-formativnom periodu i sebe i svoje porodice i svog društva, dakle usled socijalnog i političkog šoka tranzicije onakve kakva je bila a i danas jeste van našminkanih metropola, dakle, iz autorki, i, kao što ćemo videti, ne samo njoj, sasvim nerazumljivih razloga, postala nesklona uspostavljanju ili ostvarenju emocionalne ili seksualne veze. Pri tom je, međutim, u ofanzivi tranzicione repatrijarhalizacije tako neupotrebljiva i prezira vredna sestra, oslonac i emocionalno utočište: i svojim roditeljima, i malim Vijetnamcima kojima dobrovoljno organizuje neku formu obdaništa, i prijateljici “sponzoruši”, i svojoj sestri hipsterki koja svom detetu ne briše guzu iz solidarnosti sa marginalnim grupama. Naravno, stigma takve “nenormalnosti”, i, u sestrinoj glavi uporno a neobjašnjivo prisutna ideja da to sve ima veze sa novo-uspostavljenim perifernim kapitalizmom, maestralan su intro u sestrinu literarnu “fašizaciju”.
Proverom kod – master narativom nelobotomiranih – čeških prijatelja, lako ćete ustanoviti da je vrlo malo verovatno da se neko ko organizuje obdanište za male Vijetnamce nadalje organizuje sa desničarima da brane ulaz i izlaz ljudima iz romskog-hipi naselja (čega se, u ugroženom malograđanskom društvu i isto tako ugroženom malograđanskom narativu, navodno poduhvata nesretna soc-sestra). Ali za razliku od ukusa liberalnog čitateljstva, žednog u ova teška vremena (ne za njih, samo za narodne mase) što bolje difamacije “komunizma”, to takođe tako lepo paše u mudazabubrežne teorije o dva totalitarizma. Bobičić se osvrnula na ove probleme književne kreacije i odmah dobila packu od 2u1-totalitarizam inspektora (4). Ko zna šta bi tek bilo da je pomenula da to imaginarno getoiziranje nedisciplinovanih Roma od strane suviše-komunizmom-zadojene sestre, možda služi da maskira ono, za razliku takođe, stvarno getoiziranje, tj. podizanje žičanih ograda oko romskih naselja u čemu su pojedine češke građanske demokratsko-parlamentarne inicijative bile prava evropska avangarda?? E pa kad se već moguće i dotle zaglibilo, red je bio da, usled nastalih nevolja sa smislom pripovedanja i propovedanja, knjigu neka kritika i pohvali, da joj tutne neku tržišnu prođu.
Tržišna prođa se prvo pozabavila, kao svaka marketinška agentura – kvalitetima i manama proizvoda: knjiga je dovoljno antikomunistička i to je dobro za tržište, ali ima to nevešto rasulo, pa onda prisilnu regrutaciju i uniformizaciju radnje i narativa, što i nije najbolje, jer u tome podseća čak i na neki totalitarizam. Odluka je izgleda bila, pošto je knjiga već izašla i nije bilo prilike za krpljenje, da se baš u taj čas dezertiranja narativa, kad je stvar prešla ivicu minimalne umetničke konzistencije i smisla, pojavi pozornik spasilac, u liku Teofila Pančića i delu – prikazu romana u nedeljniku Vreme, (u)pozornički naslovljenom „Klasna borba, rasni rasplet”. Pančićeva misija je bila da suvereno i rutinski, po pravilu službe (izvod iz originala tog pravila je na kraju teksta) na mestu presahlo-raspalog toka radnje, vaspostavi red i mir toka režimskog master narativa i njemu veselo podvrgnute čitateljske svesti. Gle, ideološka simpatija u zanatskom škripcu, priča joj ne drži vodu… kako joj pomoći?
Za početak, po upustvu iz pravila službe: ismejati to što je stanovništvo istočne Evrope imalo bilo kakva nadanja, a pogotovu očekivanja od novog režima. Onda, udeliti pohvalu koja ne znači ništa: knjiga je “prilično” dobro napisana? (Prilično kojim prilikama, onim režimskim?). A onda, zašto pride ne ošajdariti taj ionako zbrljačen karakter starije sestre, kad je već idejno i pripovedački istučen, ispljuvan i leži nauznak na smetlištu istorije? Pa niko neće ni primetiti još jedan slastan udarac. I uspeva kritičar da spasi svoju klasnu saborkinju, tako što definitivno likvidira nekarakternu stariju sestru, proglašavajući je, u uglednom, tolerantnom i senzibilisanom građanskom nedeljniku, “(f)rigidnom”(!) poput neke zamišljene redovnice… Dakle, po zakonima tranzicionog patrijarhata gde se, sudeći barem po pornićima, sve češke i ostale Ossie-omladinke, spasene od totalitarnog terora to jest obezbeđene brige za decu, stanovanja, školovanja, zaposlenja i ostalih tričarija nametanih slobodnom građanstvu tamo u “Lageru” behind the Iron Curtain (5), ima da se raspadaju od želje za seksom sa bilo kim i pod bilo kojim uslovima. Dakle, po tim zakonima, devojku koja je, istaknimo: iz potpuno nerazumljivih razloga tipa niza traumatičnih porodičnih situacija a i usled višegodišnjeg socijalnog i političkog šoka tranzicije van našminkanih gradskih centara (daleko od Resavske ulice), jednostavno i radikalno nesklona započinjanju i ostvarenju veze… ugledni kolumnista uglednog nedeljnika, ima da simbolički likvidira. Dakle, stvarno Pančićev vrh (6).
(Na ovom mestu, priroda krpljenja narativa koju autorki obezbeđuje Pančić prelazi u sferu umetničkog štopovanja. Sve neodoljivo podseća na slučaj jednog stručnjaka za ikone, koji u emisiji uredno emitovanoj na Drugom programu Radio Beograda tokom opisa neke ikone odjednom počinje da govori kao da ta ikona zaista čini čuda i ostale lošom maštom pripisane funkcije.)
Priprema, pozor, Švarm
Zašto su ovi primeri uopšte bitni? Pa zato što su neophodni uvod u Švarmovo rasuđivanje prilikom ideološko-simboličke difamacije i egzekucije M21. Da bi vi danas nekome ko samo traži elementarne uslove života i rada natakarili ono što je Švarm ovom prigodom natakario organizaciji Marks 21, morate imati pripremljen teren, ekonomski, etički i estetički. Morate imati izgrađenu hegemoniju ili se u nju jednostavno „ugraditi” (u svakom smislu te reči). Ili makar neku transfuziju sa hegemonije na Vreme obezbediti. Dejan Stojiljković se dakle potrudio da literarno, na nivou po-četničke slikovnice, ovaploti najofucaniju režimsku sagu o nesretnim dobrim četnicima i užasnim nesnošljivim partizanima (da ne zaboravimo i deo sage o pristojnim i galantnim nemačkim oficirima koji nikako da se načude zašto se balkanski divljaci toliko međusobno mrze i ubijaju, od čega su nas još onda mogle spasiti te pomalo vintage EU integracije) (7). Dakle, lokalizovao je, u ovdašnji istorijski kontekst upisao i upričao, zanatski doduše loše ali dovoljno verno master narativu, pomenute temeljne pripreme – difamaciju i demonizaciju istorijske antifašističke i njoj imanente socijalističke borbe. Nadalje, duet Hutova-Pančić, i želeći i morajući idejno-interesno da stražari pored istorijskog temelja a i samog master narativa, priskače da pripomogne u difamaciji i diskvalifikaciji kakvog-takvog socijalizma. Tamo gde je autorka zadremala, budni kritik-pozornik je priskočio, šutnuvši usput nestabilni i skarabudženi lik – pa šta, ionako je ideološka nakaza pa još i “(f)rigidna”. E, tek oslanjajući se na tu slavnu tehniku i tradiciju saveza za Srbiju pripovedača nacionalista i redara liberala Švarm može da sa punim (buržoaskim) pravom prokune i opljune M21 zato što traže makar i mrvicu socijalizma.
U Vremenima mudazabubregizma, liberali nikako da shvate da su njihove politike te koje rađaju Vučiće, Trampove, Orbane i ostale Putine. Nikako da ukapiraju da upravo njihove politike štednje za one koji nemaju kako i šta da štede donose relevatni politički i birački potencijal takvim hiper-konkretnim i osionim zastupnicima kapitalističke iracionalnosti i brutalnosti. Rebus koji oni nikako ne mogu ali i neće da reše je: da li je/su Vučić i/ili Tramp u stvari znak trijumfa ili znak propasti neo-liberalizma? Zato moraju da vrše re-viziju svega i svačega svaki dan, jer poznato je da samo uporno gledanje u rebus dovodi do njegovog rešenja. Otud valjda i ta fascinacija Vučićem – marionetom kapitala izraslom na mega-korumpiranom državnom pro-EU aparatu (8).
Zajednički moto lib-nac internacionale je “Kapitalizam ili Smrt” (misli se na smrt “našeg malog klasno-interesno umreženog domaćinskog preduzeća”). U odbrani od te smrti, služe se, kao što vidimo, naravno, pre svih, ovi što ih Švarm naziva šešeljevcima, a za razliku od njih takođe i sam Švarm i slični euroboti, baš onim metodom koju ovom prigodom podmeće Marksu 21: „vređaju, kleveću, podmeću i provociraju“. I, još, kao neki omraženi totalitaristi, odmah tuže i presuđuju zbog toga što im se podmeće (Švarm je čak uveo i „olakšavajuću okolnost“ za M21) (9).
Zajednički kredo svih nabrojanih primera intelektualno i moralno manje ili više sklepane hegemonije lib-nac režima je isti: pristalice socijalizma ili komunizma su nezrele, nedorasle, nesvesne pravih vrednosti domaćinskog neoliberalizma, ovaploćenih bilo u Kraljevini, NATO paktu ili deklarativnom, podprincipijelnom antifašizmu – te izanđale bižut-resice na oklopu proklamativnog prokapitalizma. U jednom tekstu Gatarija još iz osamdesetih godina (još malo prohodavanja, 10), dežurne apologete lib-nac režima mogu pročitati nešto o suštinskim vrednostima njihovog obožavanog režima i sistema – beskrajno i bezalternativno pljačkanje, zagađenje i uništenje ljudskih, društvenih i prirodnih kapaciteta, kvaliteta i odnosa. Za to se svi oni u krajnjoj konsekvecni i zalažu, neko ne znajući, neko ne hajući. Anja Ilić pokušala je da im to nacrta (11). Vladimir Jeftić drugarski objasni (12). Crveni ili Todor Kuljić skinu mrak sa očiju. Za sada, trud uzalud.
U službi kapitala i sasvim nematerijalističkih ideala
Liberalski revizionizam (čiji su Pančićev i Švarmov tekst tek prigodni real-time derivati), koncipiran kao težnja da se fašizam odvoji od kapitalizma a fašizacija od tranzicije, restitucije, “evropeizacije” (13), posebno se karakteriše tim insistiranjem na totalitarnoj prirodi fašizma i komunizma. Da bi se u tome uspelo, komunizam treba nekako izdžepariti za borbeni antifašizam i pretočiti njegove rezultate u nekakav buržoaski politički resurs. Nakon takvog džeparenja antifašizam je čak, prethodno ideološki prigodno kastriran, od nekih manje disciplinovanih i upućenih snevača, maštača i pozornika, proglašen za (šatro) temelj današnje Evrope, iako je ta Evropa upravo Dan pobede nad fašizmom preveslala u… znate i sami, u dan mega-preduzetništva. Na sreću, borbeni antifašizam je nepodnošljiv za sve evropske buržoazije jer ih podseća na njihovu saradnju sa fašizmom (Buden ili Močnik, ili tako neko, sad ne znam tačno, pa čitajte malo, ne može baš sve da se servira na tanjiru). Imamo dakle sve, denial, difamation and take-over, kao neki četnički pučevi 2.0 (14). Za razliku od nacionalističkog revizionizma koji, gle, takođe tvrdi takav pazar, ubrajajući četnike u evropejce i antifašiste…
Videli smo kako izgledaju denial i difamation, a evo, verujem, jednog neplaniranog primera take-over-a. U nedavnom broju magazina “Lice ulice” posvećenom antifašizmu, mogli smo pročitati solidne tekstove Luke Matića i još par uglednih antifa aktivistkinja i aktivista. Ali ti tekstovi uokvireni su, blago rečeno, bezveznjakovićkim tekstovima Roba Riemen-a. Dok npr. Riemen tvrdi da je fašizam u stvari logičan proizvod opasnosti od masovne politike, Krunoslav Stojaković na samo dve strane dalje, upozorava da je u borbi protiv fašizma neophodna demokratizacija i omasovljenje politike. Sve može, i muda za bubrege, i bubrezi za muda, konfuzija vlada, glavno da se nekako prevesla ili preoznači ili kičerajski uokviri borbeni i strukturni (antikapitalistički) antifašizam. Evo, da se neko slučajno ne uvredi, potvrđujem da su Riemen-ovi tekstovi bezveznjakovićko-mudazabubregistički skoro pa kao onaj kvazi-esej Umberta Eka o fašizmu, patetična recitacija svih sitno-buržoaskih i srednjeklasnih panika od sopstvenog istorijskog čeda, svog latentnog lika i dela, svog porod-izroda (15).
I lepo se vidi iz pomenutih članaka zašto i kako medijska šutni-levicu-kad-je-već-na-podu falanga-haranga radi u korist Vučića. A nema smešnijeg dokaza od borbe lib-nac falange za Vučića i status quo od insistiranja na po njima jedino mogućoj borbi – onoj izbornoj i parlamentarnoj. Ne samo da ih Vučić tamo redovno pobeđuje i skandalozno kinji (dobrim delom iz razloga što je prethodna garnitura kompradora, za koju se svi mudazabubregisti sada hteli-ne-hteli bore, dovela polovinu stanovništa Srbije u nepodnošljiv ekonomski i politički položaj) već je jasno da parlament periferno kapitalističke zemlje nije ništa drugo do ilustracija Marksove sintagme o “parlamentarnom kretenizmu”. Eeee, ali tu ima svakakvog posla za medijske redare, zgražavače i prenemagače npr. nad neposlušnim političkim idejama i organizacijama i uostalom nad čitavim društvima koja, po pozornicima i redarima u stvari samo žele “jednakost u bedi”; ima dobre napojnice za kolportere i dobošare ispravnog i dobrog kapitalizma… a koji kao za inat nigde ne postoji sem u resavskim prepisima recepata kolonijalnih metropola za održavanje njihovog kolonijalno-metropolnog reda i mira. Uzalud im Anja Ilić crta, Jevtić docrtava, zacrtano je njima odavno o čemu i kako sme i ne sme da se misli, zgražava i dobošari, kao što je to, za razliku od Vremena, svim privatnim medijima takođe dijagnostikovao Marks 19, 20, 21, i nadalje… (16).
(1) Vidi ovde.
(2) Da bi preciznije odslikali pravac pro-režimskog umetničkog delovanja autora “Konstantinovog raskršća”, pomenućemo da, na primer, Kazuo Išiguro, u knjizi “Slikar prolaznog sveta” upravo ovaj fenomen, fenomen blagonaklonog i idealizovanog prikazivanja agresivnog konzervatizma, reakcionarnosti, imperijalizma i fašizma onako kako bi to želeli konzervativci, reakcionari, fašisti i imperijalisti – otkriva kao slojeviti, psihološki i životno nerešivi problem svojih likova (a ne koristi se njime da bi svojim umetničkim radom ojačao takve, aktuelno-režimske političke ideologije i njihove narative).
(3) Nađa Bobičić, „Realsocijalistička prošlost iz češke perspektive“, Politika, 19. avgust 2017.
(4) Realsocijalistička prošlost iz svake perspektive – Aleksandar Ilić, Politika, avgust 2017.
(5) Videti ovde npr. sledeće, kao i manje popularne radove od iste autorke.
(6) Znam da ugledno Vreme nije više u Resavskoj ulici, ali tamo je bilo dok sam ga još čitao, tako da je ovo kao mala spomen ploča… U svakom slučaju, dobro je da je promenjeno ime ulice, jer zašto da u tranziciji postoji ulica Generala Ždanova i time podseća na njegove ideje o tendenciji u umetnosti kojih smo se, kao što vidimo kod Hulove, zauvek rastosiljali. Vreme je, inače, sad još bliže srcu režima, iza same skupštine.
(7) Dragi čitaoci liberali, preporučujem vam da u Kuljićevom „Fašizmu“ pročitate pasus o ekonomskoj strategiji nemačke – imperijalne – privrede pod nacistima. Ne vredi vas samo terati da intelektualno prohodate, morate i sami to da želite. Ne sumnjam da ćete pri prvim koracima – ionako se radi o knjizi sa početka osamdesetih – pasti na nos, ali koristiće vam. Naravno, današnji metodi i opšti pristupi i taktike „rezervnom ekonomskom prostoru“ nisu ni približno isti ondašnjim, ali evo, nađite ako možete ikakvu razliku u čisto ekonomsko-strateškoj sferi.
(8) Vidi ovde.
(9) Švarm verovatno nije baš odistinski robot, ali je napredni primer kako bolji modeli takvih robota funkcionišu i pišu. Baterije i ugled se pune na nekoj važnoj temi o kojoj se dobro i pošteno piše, a onda se troše na terciranje i fanfarisanje režimu.
(10) Vidi ovde.
(11) Vidi ovde.
(12) Vidi ovde.
(13) Ovde je bitan niz tekstova o odnosu nacionalizma i EU integracija, između ostalog i na sajtu M21. Simptomatično je kako se uporno ignoriše činjenica da su Mađarska, Poljska, Hrvatska, Ukrajina, baltičke zemlje, donekle i Rumunija i Bugarska, postale takve kakve danas jesu u pogledu službenog podržavanja i održavanja najbizarnijih nacionalističkih i profašističkih formi istorijskog revizionizma, upravo u procesu pristupanja ili nakon integracije u EU. Sve se pokušalo da se to zataška – okrivljavanjem nedoraslih i nedovoljno kulturnih naroda, „komunizma“, totalitarizma, nerazvijenosti, nasleđene autoritarne svesti – samo da se slučajno ne pomenu i ne uoče novouspostavljene buržoaske vladavine kojima je nacija tek društveni oblik a nacionalizam podupirač i obruč koji taj oblik drži u odgovarajućoj funkciji i pozi. Sve se pripisuje rastućoj autoritarnoj svesti samo ne to što ona jeste: odraz rastuće subordinacije u proizvodnim odnosima i procesima. I svi se prave kao da i sam Vučić nije tek usputni simptom procesa restauracije kapitalizma. A to je inače, na svoj strateško-oportunistički način, ukapirala i jedna Jelena Milić ustvrdivši da je samo Vučić u stanju da na demokratski način ispunjava naloge EU („demokratski“ čitati kao dovoljno nacionalistički da bude propagandno obradiv, nametljiv i „prihvatljiv“ „većini“)
(14) O „četničkim pučevima“, to jest pučističkom preuzimanju partizanskih jedinica, uz likvidaciju pokretača ustanka videti detaljnije ovde.
(15) Upravo se dešava svađa oko te Ekove recitacije, kao neka ostavinska rasprava između fantoma građanske svesti (ne PAF nego Vesna Pešić) i fantoma Nacionalne avangarde… očigledno je ta Ekova recitacija dovoljno umilna svakom buržoaskom uhu da je za razliku od buržoaske levice (liberali) može takođe baštiniti i buržoaska desnica (konzervativci i njihova napredna iteracija: „progres-konzervativci“). Zamagljivanja strukturnih i sistemskih izvora fašizacije i fašizma, kakva priređuju i Riemen (u tradiciji najofucanije „arentovštine“ – putem okrivljavanja masa za katastrofalne politike elita) i Eko (u maniru uputstva za gašenje požara kad je već neminovno izbio, zapisničarskim nabrajanjem manifestnih oblika fašizacije a strateškim prećutkivanjem njenih strukturno-sistemskih preduslova, e d abi se se izbegla diskusija o preventivi i ugodilo upravo stereotipiziranim paničarskim instiktima „čuvara građanskih dobara“) – takva zamagljivanja i zamajavanja zaslužuju mnogo sočniji epitet od „bezveznjakovićki“. Ovde međutim nije reč o njihovim tekstovima, već o take-over-u, preuzimanju antifa narativa, koje je Riemen-ovim tekstovima koji „uokviruju“ sve ostale izgleda pokušalo uredništvo pomenutog izdanja.
(16) “At first it is startling to find freedom of the press subsumed under freedom of doing business (…) But is a press true to its own character, does it behave in accord with the nobility of its nature, is the press free, when it demeans itself and becomes a business? (…) The first freedom of the press consists in its not being a business. The writer who debases it to a material means deserves a punishment of his intrinsic lack of freedom, the extrinsic lack of freedom, censorship; better yet, his existence is already his punishment.” Karl Marx, “Debating the Freedom of the Press” (1842) (zahvalnica korisniku fb-a na nedavno prenesenom ovom citatu).