WikiLeaks ove godine slavi deset godina postojanja. Zahvaljujući ovoj medijskoj organizaciji, objavljeno je preko deset miliona poverljivih dokumenata koji se tiču kršenja ljudskih prava i razotkrivanja društveno relevantnih laži – pored mnogobrojnih političkih i vojnih informacija, objavljene su privatne Internet prepiske članova jedne neonacističke organizacije, do tada neobjavljeni rezultati klimatskih istraživanja vezani za globalno zagrevanje, mejlovi američke guvernerke Sare Palin, pa čak i tajne biblije scijentološke sekte zajedno sa drugim njihovim tajnim materijalima.
Novinari WikiLeaksa se ne bave direktnim nabavljanjem dokumenata („hakovanjem“), već objavljivanjem materijala koje im bilo ko može poslati preko njihove sigurne platforme za anonimno slanje poverljivih podataka. Svi primljeni dokumenti prolaze kroz rigorozne provere verodostojnosti, nakon čega se zvanično objavljuju na njihovom vebsajtu uz tekst koji tim objavama daje kontekst. Glavni urednik WikiLeaksa, Julian Assange je pristalica„naučnog novinarstva“, odnosno novinarske obaveze navođenja svojih primarnih izvora pri izveštavanju. Nenavođenje istih smatra zloupotrebom novinarske pozicije, zato što čitaoci nemaju mogućnost da se i sami uvere u legitimitet toga što čitaju, što omogućava masovnu obmanu javnosti, i smatra da je „razotkrivanje nepravdi jedna od najboljih metoda uspostavljanja pravde“.
Objava dva miliona diplomatskih depeša iz ambasada SAD širom sveta, objavljivanih u delovima tokom 2010. i 2011. godine (cablegate), privukla je veliku pažnju i na političkoj sceni i u javnosti i smatra se jednim od ključnih faktora u iniciranju Arapskog proleća. Objavljeni podaci nisu politički relevantni samo za SAD, jer su se ticali 274 diplomatska predstavništva, koliko ih je pomenuto. Među bitnijim stvarima, otkriveno je da je Hillary Clinton naredila špijuniranje visokih zvaničnika Ujedinjenih nacija, da je tadašnji predsednik Evropske unije izjavio da Francuska učestvuje u ratu Avganistanu iz lojalnosti prema SAD, i mnogo drugih bitnih tajnih informacija.
U aprilu 2011. su objavljeni Gitmo fajlovi, tajni dosijei iz zatvora Guantanamo Bay, američke vojne baze na Kubi. Između ostalog, ispostavilo se da su Bushova i Obamina administracija znale da je u toj bazi zatočeno 150 nevinih ljudi (kao potencijalni izvori informacija). Među njima postoje pojedinci koji su zatočeni na osnovu posedovanja ručnog sata određenog modela, zbog toga što al-Qaeda često koristi isti model za svoje bombe. Objavljeni dosijei su takođe razotkrili da je oko stotinu zatvorenika bolovalo od depresivnih ili psihotičnih poremećaja, kao i da se SAD u velikoj meri oslanjala na informacije dobijene mučenjem malog broja zatvorenika.
Posle toga su došli fajlovi iz Sirije koji su pružili detaljniji uvid u Assadov režim u periodu između 2006. i 2012. godine. U međuvremenu je objavljen i značajan broj ratnih izveštaja (war diaries) iz ratova u Avganistanu i Iraku, napisanih između 2004 i 2009. godine. Zatim su osvanuli dokumenti koji potvrđuju da je NSA špijunirala UN, italijanskog premijera Berlusconija, izraelskog premijera Netanyahua i francuskog predsednika Hollandea – inače najpoverljiviji podaci ikada objavljeni od strane neke medijske organizacije. Razotkriveni su i tajni trgovinski sporazumi TPP, TPIP i TISA koji korporacijama omogućavaju da tuže vlade i vladama ograničavaju kontrolu nad finansijskim regulacijama, pitanjima zaštite životne sredine i dr. Osim pisanih dokumenata, objavljen je i video Collateral Murder koji prikazuje američke vojnike koji iz jurišnog helikoptera nonšalantno ubijaju civile u Istočnom Bagdadu 2007.
Nakon perioda zatišja, WikiLeaksova popularnost je ponovo skočila ove godine kada su objavljeni mejlovi Demokratskog nacionalnog komiteta (DNC emails), a zatim i mejlovi Johna Podeste, šefa kampanje Hillary Clinton (Podesta emails). Odjednom je ova skoro nezamisliva količina korupcije bila dostupna javnosti. Ispostavilo se da je Obama bio upućen u to da je Clinton koristila privatni server za zvaničnu komunikaciju iako je prvobitno izjavio da nije. Hillary je korporacijama i bankama održala niz tajnih govora za koje je bila visoko plaćena – svojim „donatorima“ je otvoreno saopštila da ima privatne stavove i stavove za javnost. Suprotno pravilima, unapred je dobila uvid u pitanja koja će biti postavljena na debatama u više navrata (kao i ovde, i ovde). Iako je DNC u obavezi da ravnopravno tretira sve kandidate, Clinton je bila nedvosmisleno favorizovana spram Sandersa i ostalih kandidata. Vodeći članovi u njenoj kampanji su radili na nameštanju unutrašnjih izbora na štetu Sandersa i ostalih kandidata i potpirivale blaćenje Sandersa. Pored toga su sklopili dogovor sa farmaceutskim kućama da lek za AIDS ne postane jeftiniji, obradovali ubistvu Afro-Amerikanca, a razočarali se kada se u drugom incidentu ispostavilo da je napadač belac (i povrh svega, Podestina šifra je bila „p@ssw0rd“.
Mejlovi potvrđuju nedvosmislenu saradnju između Clinton kampanje i novinara koji rade za sledeće medijske kuće: New York Times (i barem u još jednom navratu), Huffington Post, MSNBC, NBC, Associated Press, Politico, The Hill, kao i Wallstreet Journal, CNN, Time, Boston Globe. Tu su još i John Oliver, Mark Zuckerberg iz Facebook-a, i Eric Schmidt iz Google-a.
Trenutno se na međunarodnom nivou odvija nadrealan broj dokazanih zavera, što svedoči o sve većem propadanju sistema koji pokušava njima da se nekako održi – finansijski motivisane zavere državnog vrha protivne interesu javnosti ili očuvanju životne sredine, zavere većinskog dela stranke protiv jednog kandidata da bi se po svaku cenu osigurali da kandidatkinja establišmenta ne izgubi, međunarodne zavere motivisane borbama za resurse i moć koje su izazvale ratove, uništenje mnogih društava i doprinele izbegličkoj krizi.
Assange smatra da je glavni uzrok trenutnih geopolitičkih i društvenih problema to što autoritarni režimi nužno počivaju na zaverama (pri čemu u autoritarne režime ubraja i SAD). Funkcionisanje društva vođenog zaverama objašnjava i modelira grafovima – matematičkim entitetima koji se sastoje od tačaka i linija koje ih povezuju, odnosno ljudi i veza između njih kroz koje se razmenjuju informacije, odnosno stvara zavera. Nisu sve veze podjednako jake, što odražava činjenicu da nisu sve zavere jednake po važnosti. Za destabilizaciju zavere je potrebno je raskinuti te veze – ili, alternativno, oslabiti njihovu težinu, npr. razotkrivanjem tih informacija. WikiLeaks je otelotvorenje ove Assangeove vizije – moto WikiLeaksa je „Mi otvaramo vlade“.
Ovakvo svođenje društvenih procesa na matematičke modele obično podrazumeva banalizacije usled kojih se gubi društveni kontekst, tako da u ovom slučaju može da prođe kao simpatična metafora. Assange je toga svestan. U njegovoj proceni toga šta će se objaviti je društveni kontekst ključan – kako kaže, WikiLeaks „objavljuje materijal ukoliko je od političke, diplomatske, istorijske ili etičke važnosti i nije drugde objavljen“.
Jedan od problema sa tumačenjem zavera kao uzroka svih društvenih problema je što se brkaju uzroci i posledice. U takvom tumačenju, kao suštinski uzrok problema se prepoznaje grupa malicioznih pojedinaca koja sprovodi zaveru protiv ostatka sveta, pri čemu se potpuno zanemaruju strukturni uzroci i aspekti društvenih dešavanja. Postojeće zavere postoje zbog očuvanja već postojećih odnosa moći koji uzrokuju eksploataciju – zavere nisu njen uzrok. Drugim rečima, zavere ne nastaju okupljanjem pojedinaca oko ideje da se zavera napravi, već nastaju među pojedincima koji se već nalaze na pozicijama moći, i postoje sa ciljem zaštite takvog poretka. Stoga razotkrivanje zavera može rezultovati lokalnim narušavanjem stabilnosti (što se trenutno dešava u SAD, iako WikiLeaks svakako nije jedini faktor koji je tome doprineo), ali ne može dovesti do suštinske reforme sistema.
Iako postoje nebrojeni dokazi o zaverama ove vrste (i šire od WikiLeaksa), podrugljiv diskurs o „teorijama zavere“ se u poslednjih nekoliko decenija često koristi kao moćno oružje u gušenju širenja vesti o stvarnim zaverama (ova stranica na jednom od zvaničnih sajtova SAD je odličan primer toga). Pored ismevanja i delegitimisanja, povremeno se plasiraju lažne zavere sa ciljem skretanja pažnje sa onih pravih – postoji čak teorija da je priča o vanzemaljcima bila podmetnuta zavera koja je služila da prikrije činjenicu da su svetla sa neidentifikovanog letećeg objekta zapravo bila deo hladnoratovskog istraživanja oružja. Interesantan detalj u priči o WikiLeaksu jeste da je jedan od medijskih spinova Podestinih mejlova bilo forsiranje priče o vanzemaljcima, na osnovu nekih mejlova koje je Podesta primio, od kojih na neke nije ni odgovorio. Front na kom se ta borba odvijala je Google. Kompanija Google je modifikovala predloge za pretragu tako da idu u korist kampanje Hilari Klinton. Kada su Podestini mejlovi bili aktuelni a mediji o tome ćutali, uz „WikiLeaks“ su na Yahoo-u i Bing-u iskakali predlozi „Hillary Clinton“, „Podesta emails“ i slično, dok je Google, što se tiče Podestinih mejlova, predlagao isključivo reči poput „ufo“, „aliens“ ili „extra-terrestrials“.
Koncept teorije zavere u javnom diskursu otvara prostor za to da se svaka ideja o zaveri (bez obzira na njenu tačnost) predstavlja se kao nešto u šta nije prihvatljivo verovati, kroz podrugljivu upotrebu naziva „teorija zavere“ (koji implicira da je to „samo teorija“) i predstavljanje tih ideja kao nešto u šta veruju samo „teoretičari zavere“ koji se opisuju kao, u najbolju ruku, ekscentrični pojedinci koje niko ne shvata ozbiljno. WikiLeaks je ovakav sistem ozbiljno poljuljao time što nudi čvrste i neosporive dokaze u prilog određenim „teorijama zavere“ – ni jedan od deset miliona dokumenata se nikad nije ispostavio lažnim.
S obzirom na to da u ovakvom slučaju poricanje tačnosti objavljenog materijala nije uverljiv argument, korišćene su očajničke metode poput CNN-ovog blatantnog prekidanja veze sa kongresmenom nakon što je pomenuo WikiLeaks. Pošto nije moguće osporiti činjenicu da su ti mejlovi stvarni – za verifikaciju Podestinih mejlova se koristi DKIM verifikacija koja garantuje da su mejlovi u originalnoj formi – forsira se diskurs o „krađi“, „hakovanju“ od strane Rusije, ruskoj umešanosti u izbore, itd. Kao šlag na torti, CNN je pokušao da ubedi građane SAD da je sam čin čitanja tih mejlova – protivzakonit. Jedan od bitnih doprinosa WikiLeaksa je taj što je značajno oslabio moć poricanja kroz tvrdnje da su sve to neke „teorije zavere“ – toga više nema, barem kada je u pitanju WikiLeaks.
Jedini „dokaz“ u prilog ruskoj umešanosti u otkrivanju tih mejlova je što je to zvaničan stav Bele kuće i svih američkih obaveštajnih službi. S druge strane, Assange je rekao da Rusija nije izvor, Putin je rekao da Rusija nije izvor, a Craig Murray, bivši britanski ambasador koji je sarađivao sa Assangeom, izjavio je da je lično dobio mejlove i da je izvor stranački – prema njegovim tvrdnjama, motivacija izvora je bila ogorčenost korupcijom u Fondaciji Clinton i nameštanje načina na koji su se održavali unutrašnji izbori Demokratske stranke na štetu Sandersa. Assangeov komentar na to je da Murray ne može da govori u ime WikiLeaksa i da WikiLeaks nikada ne odaje svoje izvore.
Uprkos sveopštoj cenzuri, WikiLeaks je vidljiv. Daleko od toga da je jedini faktor koji je uticao na rezultate izbora, ali svakako je nezanemarljiv. Establišment i sama Demokratska stranka su ovim gubitkom doživeli poraz daleko veći od pukog gubitka predsedničkih izbora. Povrh svega, prema anketama bi Sanders definitivno pobedio Trampa – a oni su uložili nezamislivo mnogo u kandidatkinju koja je izgubila. WikiLeaks je uspeo u svom cilju – da razotkrije zaveru i doprinese odgovoru na to, čak i kada je medijsko interesovanje bilo slabo, propaganda bila jaka. Strukturno se verovatno skoro ništa neće promeniti. U tom smislu, WikiLeaks nije pravo rešenje, ali što se doprinosa državnoj transparentnosti i razotkrivanja nepravdi tiče, verovatno je najbolje što imamo.