X deo: Sukob sa Krležom

Novi sukob s Krležom otpočeo je, ustvari, oko moskovskih procesa, mada to Krleža nije priznavao. Krleža je, očito, bio pogođen tim procesima i u njemu su se zarodile sumnje. Ali on to nije hteo javno da iskaže, jer bi to istovremeno značilo što i prekinuti s Partijom, za što ni on sam nije imao snage, a nije to ni želeo, budući se osećao komunistom. No te svoje sumnje, uprkos njegovim nastojanjima, on nije mogao ni da sakrije. Njegovi napisi su odisali očajanjem i nevericom, što je za nas komuniste već bilo dovoljan razlog da sumnjamo u njega, pogotovu u vreme tako oštre borbe protivu svih grupa koje su se ma u čemu sukobljavale s onom koja je postojala i već bila vladajućom u Partiji, a koja je sve što je dolazilo iz Moskve primala faktički bez rezerve, čak i bez razmišljanja, makar i u dobroj veri da je to jedino revolucionarno, socijalističko i sl.

U vrhovima Partije znalo se da se u krugu oko Krleže, a naročito oko njegovog prijatelja Marka Ristića, prave vicevi oko procesa, pa „čak” izražavaju sumnje u Staljinovu ideološku veličinu i u ispravnost sovjetske spoljne politike.¹ Ni krug oko Vuča nije bio sasvim bez toga, iako je u daleko većoj meri primao stavove Partije i SSSR-a. Vučov stariji sin je jednom napravio šalu, kad nisu mogli uhvatiti Radio-Moskvu, da je možda spiker streljan, i takvo što bilo je dovoljan razlog Zogoviću da posumnja i u samog Vuča.²

Bila je stvorena u Partiji, veštački, histerija oko trockističke opasnosti, iako ove nije ozbiljno ni bilo. Ali u vreme sukoba s Krležom ta histerija već je jenjala bila i njega niko za trockizam nije ni sumnjičio, mada se podozrevalo da je on „liberalan”, tj. popustljiv prema ljudima koji su, „kao” Ristić, „trockizeri”.

Bila su i druga, ozbiljnija pitanja, u sporu s Krležom.

On je, pre svega, znao negdašnje partijske vođe, od kojih su mnogi bili i njegovi prijatelji, a koji su prekonoć nestali u Moskvi… Posle rata, Krleža mi je pričao da nije mogao da poveruje da su Ćopić,³ Cvijić⁴ i sl. špijuni i neprijatelji i da ga je to lično veoma pogodilo i podstaklo u njemu emotivna negodovanja i sumnje. Novo vođstvo je brzo osvajalo teren, tražeći disciplinu u svemu, čak i u idejnim pitanjima. A Krleža je sve dotad bio „mažen” u Partiji: mogao je da piše šta je hteo i kako je hteo, nije morao ilegalno da radi i stvarao je oko sebe literarne kružoke po svom izboru. To je bila ona strana spora koju smo mi slutili.

Druga, važnija, bila je u tome što je Krleža smatrao, iako to nije otvoreno isticao, da komunisti ne bi smeli suviše da naglašavaju svoju individualnost, u vreme kada je hrvatski narod jedinstven u svojim nacionalnim zahtevima i kad, kao takav, igra glavnu ulogu u rušenju „velikosrpske hegemonije” i diktature, kao glavnih zala i neprijatelja i slobode i socijalizma. To je već bila politička razlika, iz koje je isticala i ona najglavnija.

A naime, opirući se novom vođstvu i njegovoj politici, Krleža se u stvari opirao izgradnji Partije na novim osnovama – centralizmu, vojničkoj disciplini i idejama lenjinizma u njihovoj staljinističkoj varijanti.

Članovi Centralnog komiteta, Tito, Kardelj i ja, nismo Krležu smatrali za pravog marksistu. Ali smo smatrali da je saradnja s njim mogućna, a naročito da treba izbeći sukob. Tito je u tom pogledu bio najstrpljiviji, budući je Krležu znao odranije i čak bio s njim u prijateljstvu. No to je bilo nemogućno, kako zbog puta kojim smo mi išli, tako i zbog Krležinog temperamenta i shvatanja. I Krleža je, ustvari, bio komunista iz jednog ranijeg vremena, od pre diktature. Iako je mrzeo socijalnu demokratiju, on je sačuvao bio nešto drugo – rezonovanje slobodnog i nezavisnog intelektualca, što je za naša tadašnja partijska i idejna merila bilo i neshvatljivo i nedopustivo.

Gornja pitanja, u pozadini onog što je javno bilo iskazano, komplikovala su se i svakojakim drugim elementima – intrigama, strastima, ličnim animoznostima i sl.

Razgovor između mene i Krleže, s proleća 1939. godine, u Prodanovićevom stanu, trajao je čitava dva sata. Nije imao nikakvog konkretnog povoda i sadržine, ali su dodirnuta u njemu sva pitanja.⁵

Začudo, Krleža nije ostavljao utisak onakvog erudite kao kad se čitaju njegova dela, ali je govorio na isti onakav elokventan način, blešteći vatrometom, kao i kad piše. Već je bio opun, ćelav, s utoliko upadljivijom belinom negovanih ruku što su bile posute crnim dlakama. Oči su mu bile mutno zelene, ali pogled svetao i pronicljiv. Nije govorio sa mnom s visine. Ali mi nije pridavao ni toliki značaj. Na moja pitanja – a bilo ih je mnogo – odgovarao je katkada s dosadom, kao čovek kojega suviše gnjave. No u razgovoru smo nalazili zajednički jezik. I stvarno sporno pitanje bilo je što je on rekao ne samo da ne voli Majakovskog, nego na moju primedbu da ga Staljin smatra „najvećim pesnikom sovjetske epohe”, odgovorio: To je Staljinov ukus. – Komunisti kojima sam to pričao, smatrali su to velikom „svinjarijom” i „bezobrazlukom” – potcenjivati Staljina! – dok sam ja to držao kapricioznošću velikog i uobraženog pisca koji ne poznaje ni Staljina ni Majakovskog. Ipak, to nije bilo tako veliko pitanje zbog kojeg bi trebalo lomiti koplja. Bilo je očito, međutim, da Krleža nešto drukčije gleda na razvoj političkih prilika, iako on na to, u detaljima, nije obraćao naročitu pažnju.

U čitavom susretu bilo je, s obe strane, više međusobnog ispitivanja nego težnje za saradnjom i sporazumom. Krleža nije bio otvoren, ili tek na momente. Verujem da ni ja nisam bio.

Pa ipak, naš susret je odgodio otvoreni sukob, ili ga bar privremeno ublažio.

Odmah se raščulo, u Beogradu, o tom susretu, među komunistima, i ja sam morao na jednom širem studentskom sastanku da pričam detaljno o svemu. Naš – partijski – front bio je u iščekivanju i još više zainteresovan: osećao sam da bih izgubio njegovu podršku ako bih popustio Krleži. Zogović me čak sumnjičio da sam se dao „impresionirati” Krležom. To nije bilo tačno. Praktičnih razloga za sukob još nije bilo.

Ja sam se sreo s Krležom još jednom, u Zagrebu, u kavani, s jeseni 1939. godine. Ali u tom susretu Krleža je bio i hladniji i zatvoreniji. Kao da je bio umoran i iz drugog sveta, nekomunističkog. On je već bio rešio da ide svojim putem, samo je ćutao o tome. Bilo mi je žao. Ali je to pokrenulo i u meni otpornost prema njemu.

Stare Krležine sumnje u SSSR i novo vođstvo KPJ, oživele su s ratom. On se prema ratu počeo odnositi kao prema čudovištu koje je izmilelo iz mračnih dubina ljudskog roda, nesito u gutanju miliona. Bilo je u njegovim rečima poetske siline velikih proroka. Ali – on nije video, nije pominjao, SSSR kao „jedinu snagu”. On je unosio haos i nevericu u naše vlastite redove. Njegov skepticizam, kao negda i onaj Lunačarskog i Gorkog u Boljševičkoj partiji, postao je zastava svih „kolebljivaca” i „neprijatelja” Partije. Taj skepticizam je bacao svetlost i činio da su sva ona pitanja, već od ranije sporna, još reljefnije izbila na površinu.

Radovan Zogović, koji je dotada bio glavni zagovornik raspre s Krležom, pokazao se ne samo nesposobnim da spor vodi, nego i nezgodnim da u njemu učestvuje. Istina, on je možda najvećma, svojim peckanjima, i dao povoda Krleži da napiše Antibarbarus.⁶

Sporost i opreznost Centralnog komiteta, čak očita želja da se sukob izbegne, Zogoviću su se činili kao nerazumevanje, ako ne i kao plašnja pred Krležinom veličinom. On je tražio zvaničnu partijsku osudu Krleže, dok sam ja zastupao da treba s Krležom obračunati ideološki, tj. osporiti mu njegov marksizam, pa iz toga povući i praktične političke zaključke.

Zogović je, polazeći od te moje sugestije, koja je najzad i pobedila, bio počeo da piše protivu Krleže. Ali je njegov rad – video sam ga u odlomcima – bio sav od ličnih zađevica, doskočica i dokazivanja ko je u ovoj ili onoj konkretnoj sitnici u pravu. Ići tim putem značilo bi upasti u polemiku s Krležom, koja ne bi imala kraja ni konca i izgubila bi svoju načelnu osnovu, koju je i Krleža hteo da prikrije, prikazujući čitav spor kao njegovu borbu protivu kulturnog barbarstva. Svakako, on je bio u kulturnim pitanjima, naročito u kritici poezije Jovana Popovića i nekih Zogovićevih radova, sasvim u pravu. Ali problem za nas komuniste, za Partiju, i nije bio u tome, nego u već navedenim pitanjima.

Ako bi istoričar trebalo da utvrdi glavnog inicijatora Književnih svezaka, onda bih to bio ja. Kardelj je bio za to da se piše, ali nije bio sasvim odlučan. Tito je tek po povratku iz Moskve, kad je video posledice Krležinog istupanja, sasvim negativne za Partiju, i pošto je pročitao već otisnute Književne sveske, pristao na naš napad.⁷ Zogović je bio eliminisan iz rada već otpočetka. On čak nije tada ni bio u Beogradu. Čitav posao obavili smo ja i Koča Popović – Kočina pomoć je bila dragocena, naročito u pogledu stilskog i logičkog doterivanja.

Književne sveske učinile su kraj svakoj polemici s Krležom. Krleža je u komunističkim redovima ostao potpuno izolovan. Taj spis je, već od prvog momenta, imao za Partiju ogromnu važnost. Iako plitke i naivno pisane, dogmatične i proizvoljne, Književne sveske su idejno učvrstile Partiju i zapečatile pobedu novog vođstva nad svim suprotnim grupama. Oko Krležinog barjaka bilo je počelo da se okuplja sve što se s tim novim vođstvom i njegovim kursom nije slagalo. Sada je sve to bilo zbrisano zajedno s barjaktarom. Kasnije raščišćavanje spora s preostalim bivšim „levičarima” u Beogradu (grupa oko Raše Aranđelovića) i drugim grupicama i pojedincima, bilo je više administrativno nego političko pitanje za Partiju.

Krleža se, posle rata, pravdao što nije došao u partizane svakojakim razlozima. Navodio je i to da je, posle Književnih svezaka, bio potpuno usamljen – komunisti ga nisu hteli, a s reakcijom nije hteo. U zatvoru, po dolasku ustaša na vlast, jedan skojevac ga je pljunuo – pričao mi je – dobacivši mu da se čudi šta će i on tu, budući je „izdajica”. Plakao sam – pričao je Krleža. U ustaškom zatvoru Krleža je bio veoma malo. Izvadio ga je Mile Budak, Pavelićev doglavnik, takođe književnik i najveći ideolog ustaštva.⁸ Krleža je tada posetio i Pavelića – ne znam na čiju inicijativu. Budak ga je pred Pavelićem pljesnuo po ramenima i rekao mu: Ništa, Fric, ne brini, sve će biti u redu. – Šta je tu razgovarano – Krleža nije pričao, a meni je bilo neugodno da ga ikada pitam o tome, kao i Augustinčića o onoj skulpturi Pavelićevoj.⁹ Ali Augustinčić je sam pričao: poveli ga i on je pravio portret poglavnikov. Iza toga Krleža se smestio u sanatorijumu dr. Vranešića, jednog od članova Pavelićevog komiteta za rasnu čistoću.¹⁰ U toj funkciji Vranešić je igrao – prema pričanju drugova iz Hrvatske – izvesnu posrednu ulogu u istrebljivanju Jevreja, i naše vlasti su ga, uprkos Krležinom opreznom zauzimanju, streljale posle rata.

Krleži je dostavljen u više mahova poziv da dođe u partizane, ali on to nije učinio.¹¹ – Najpre sam se i plašio zbog one svađe, – pričao je Krleža. Mogao je imati razloga za to, mada ne sasvim opravdanih. Doista, bilo je „trockista” ovlaš streljanih. Ali nikome iz vrhova ne bi ni palo na um da takvo što i pomisli o Krleži. Njegovo ime bilo nam je i te kako potrebno, a smatrali smo ga ipak svojim.¹² Kasnije, – govorio je Krleža – stid me je bilo da idem u partizane, kad je sve već i tako i tako gotovo.

Marko Ristić, 1902-1984, pesnik, esejista, predvodnik nadrealističkog pokreta u Jugoslaviji. Ambasador u Francuskoj i predsednik Komisije za kulturne veze sa inostranstvom.
Aleksandar Vučo imao je dva sina, Đorđa, rođenog 1921, studenta tehnike koga su četnici ubili 1943, i Jovana, rođenog 1922, lekara neurofiziologa.
Vladimir Ćopić (1891-1939), učesnik Oktobarske Revolucije i narodni poslanik Ustavotvorne skupštine. Osnivač KPJ i član njenog rukovodstva u više navrata, poslednji put od 1933. do 1936. Komandant XV Internacionalne brigade u Španskom građanskom ratu. Po povratku u SSSR streljan pod lažnim optužbama.
Đuro Cvijić (1896-1938), učesnik omladinskog revolucionarnog pokreta, zatvaran još kao adolescent zbog pokušaja atentata na hrvatskog bana. Krležin prijatelj iz detinjstva i osnivač KPJ. Član Izvršnog komiteta Balkanske komunističke federacije od 1924. godine, organizacioni sekretar KPJ 1925-1926. Posle 1928. godine postepeno udaljavan s političkih funkcija kao „frakcionaš“, saradnik TASS-a i Međunarodnog agrarnog instituta u Moskvi. Streljan pod lažnim optužbama.
Krležin mesečni časopis Pečat izlazio je u Zagrebu od februara 1939. do početka 1940. Već u prvom broju, Krleža je napao mlade levičare da od Nušića prave levičarskog pisca, pa su u Našoj stvarnosti aprila 1939. odgovorili Radovan Zogović i Aleksandar Vučo tekstom „Nušić i miˮ.
Miroslav Krleža, Dijalektički antibarbarus, časopis Pečat, broj 8-9, 1939. „Krleža u Antibarbarusu sve svoje protivnike i moralno diskvalificira…” Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan (1989-1990) – Post mortem II, Svjetlost, Sarajevo 1990, 203-204. Čengić ovde citira MĐ s kojim je vodio duži razgovor u oktobru 1989. u Beogradu.
Književne sveske, zbornik radova, leto 1940, Zagreb.
Mile Budak, 1889-1945, ustaški ideolog, ministar bogoštovlja i nastave u prvoj vladi NDH.
Antun Augustinčić, 1900-1979, hrvatski vajar.
Dr Đuro Vranešić, 1897-1946, psihijatar, u Zagrebu osnovao sanatorijum za nervne bolesti. Predsednik Hrvatske liječničke komore pre Drugog svetskog rata, kao i 1943-1944. Član Rasno-političkog povjerenstva Ministarstva unutrašnjih poslova NDH.
„Đilas: […] Politbiro u kome sam i ja bio je žalio što Krleža nije s nama.‟ Luka Mičeta, Duh pobune, Laguna, Beograd 2015, 225. Preuzeto iz „Krleža ponovo u Beogradu”, TV Politika, 12. april 1994.
„Đilas: […] Ja i sad mislim da je Krleža sa intelektualne tačke gledišta najkrivlji, ili najzaslužniji, zavisi od pozicije, za Jugoslovensku revoluciju.” Luka Mičeta, „Krleža je moćna figura – Razgovor sa Milovanom Đilasom”, Pečat o Krleži danas, Tersit, Beograd 1993, 98.