XI deo: Rat

Kao što je poznato, sovjetsko-jugoslovenski pakt o prijateljstvu, a ne i o uzajamnoj pomoći, objavljen je u Moskvi 6 aprila izjutra. Ali u Beogradu niko o tome nije čuo, niti je u Jugoslaviji to izazvalo ikakav utisak; vest o paktu je zagušena hukom nemačkih bombardera i tutnjavom osovinske ratne mašine preko Jugoslavije.

Čitav peti april mi smo proveli u pripremama za manifestacije. Od Grigorijeva sam saznao da će vest o paktu biti objavljena rano izjutra, negde oko 7 časova. Sastanak partijskog aktiva, tj. Mesnog i rejonskih komiteta i sekretara ćelija, zakazan je bio kod parka na vrhu Krunske ulice. Odatle su oni trebali da se razlete po Beogradu, čim vest bude saopštena, i da mobilišu mase, upravljajući ih postepeno ka centru Beograda i sovjetskoj ambasadi. Nismo imali razloga da se plašimo policije, iako smo, po navici, bili oprezni, preporučivši da komiteti budu u sporednim ulicama. Ipak se videlo, u ranom nedeljnom jutru, kako grupice pristižu i zastajkuju na uglovima, očekujući direktive. Bili smo tu i mi, vođstvo – Vukmanović, Končar, ja i drugi. Očekivali smo da nam dežurni na radiju jave za vest o paktu, pa da damo konačne instrukcije i da krenemo u akciju. Neko je rekao da je čuo kako sve nemačke radio-stanice prenose neki proglas nemačke vlade. I ja sam bio čuo, rano izjutra, tražeći Moskvu, besnu dreku nemačkih stanica. Neka sumnja mi se začela da bi to mogla biti objava rata. Ali takva dreka protiv Jugoslavije stalno se čula posle 27 marta. Tražio sam i tražio Moskvu, koja je svirala muziku, i ugasio najzad radio, jer sam morao poći na sastanak.

Bili smo u prijatnom raspoloženju, uvereni da će to biti najveća manifestacija koju je Beograd video i da ćemo joj mi komunisti isključivo biti na čelu. „Beograd-Moskva jedini spas” – parola koju smo mi komunisti bacili već 27. marta – bila je postala popularna i trebalo je tog dana da prodre u sva srca, čak i u ona najcrnjih nevernika. Ćaskajući tako, najednom smo primetili kako dva žandarma, na raznim mestima, čudno pogureni i kao najednom smanjeni, gone prolaznike, među njima i naše drugove. Neko od nas je primetio da policajci ne mogu „bez svoga”, tj. da ne napadaju nas komuniste, gotov da opsuje vladu. Ali tada smo čuli snažne eksplozije, zuku motora i zavijanje sirena. Ljudi su počeli da trče, pogureni, kao krpe nošene vetrom. Ulice su brzo pustele. Predložih da se sklonimo s tog prostranog mesta i zađosmo u Kičevsku ulicu. Povukli smo se dve-tri kuće iza ugla. Ta slučajnost nas je spasila. Tek smo se zaustavili, konstatujući u razgovoru da je to početak nemačkog napada i izražavajući bojazan za drugove, a jedna bomba je pala iza ugla – baš na mestu gde smo stajali pre nekoliko sekundi. Eksplozija nas je bacila o tle i komadi zemlje, asfalta i čega sve ne zasuli su nas, odbijajući se od zidove sproću nas. No ugao nas je zaštitio. Kičevska ulica je bila pusta. Jedino je seljak jurio, poguren, za čezama s mlekom, koje je u trku vuklo njegovo kljuse. Neko je rekao da se sklonimo u podrum. Utrčali smo u obližnju četvorospratnicu. Ja sam rekao da je dovoljno ako ostanemo u haustoru. Odozgo, sa spratova, trčale su u podrum žene i ljudi u pidžamama, vičući i vukući decu.

Gledao sam kroz staklo na ulaznim vratima. Nebo je bilo prošarano oblacima. Trebalo je da bude lep dan ranog proleća. Od Dunava išla su tri aviona plavkaste boje. Video sam kako ispustiše sivkaste, teške tompuse. Znao sam da avioni puštaju bombe ispred cilja i da one idu lučno ka njemu. Po neobjašnjivom nagonu, koji mi se javljao i kasnije u ratu, osetio sam da su te bombe namenjene nama.¹ Rekao sam drugovima da su avioni spustili bombe i povukao se malo dublje u hodnik, na stepenice, gde su i ostali stajali.

U tom trenutku eksplozija, toliko jaka da je premašivala sve mere i poimanja čula, povaljala nas je po stepenicama. Istovremeno je nastao neki gust, opipljiv mrak. Bila je pogođena kuća u koju smo se sklonili. Neko je viknuo: Otrovni gas! – Ali ja sam se setio da je to onaj isti miris koji sam osećao kad sam pre mnogo godina lovio ribe dinamitom, pa sam viknuo da nije gas.² Pomislio sam i ja da smo zatrpani. Međutim, neko je upalio šibicu: onaj mrak bio je gusta prašina od zdrobljene cigle i kreča. Pojurili smo izlazu, kroz poluizvaljena vrata. Gomile cigle i cementnih greda ležale su pred ulazom. Četiri sprata bila su sasečena kao brijačem, ali se održao plafon na ulazu i parterskim sobama s ulice. Prašina nam se bila upila u kožu i odeću – svetleli su se izbezumljeno zubi i beonjače. Niko nije bio ranjen, sem lakših ogrebotina od stakla. Tu smo bili, sem mene, Vukmanović, Končar, Buha i Vule Antić.³ Antić i Vukmanović pobegli su bezobzirce, dok smo se mi trojica sklonili u jedno obližnje dvorište, namerno izabravši nisku kućicu.

Gledao sam kako proleću eskadrile u talasima, dok grad urliče, ranjavan po svim delovima. Bile su puštene i bombe s padobranima. Neko je počeo da viče: Padobranci! – Taj uzvik je prihvatan na svim stranama. Bilo je još ljudi koji su kao i mi vireli iz nevidljivih rupčaga, gotovi da hvataju nemačke padobrance. U vazduhu su se „padobranci” vrteli kao teška i tvrda zvona. Bile su to, očito, neke ogromne bombe, sračunate na površinsko dejstvo. Svaki put kad bi neka od njih eksplodirala – a padale su daleko od nas – zemlja bi se bolno trgla pod nama.

Sve je to trajalo oko jednog sata. Grad je bio u ognju, dimu i ruševinama.

Pošli smo ka našim uobičajenim sastajalištima, da tražimo drugove… Gde je Mitra? Je li ona ovo preživela? Da smo bar zajedno… Kao što uvek biva, neko je video da je pogođena kuća u koju smo ušli, i raščulo se bilo da smo izginuli. Mitra nije verovala, nije htela da veruje, jureći usplahireno ulicama i tražeći tu kuću. Bilo je mnogo takvih kuća u gradu i nije mogla da je nađe. Došla je, najzad, na ledinu kod ciglane Šiđanskog, gde se polako iskupljao partijski i skojevski aktiv.⁴

Tu, na ledini, održali smo sastanak Pokrajinskog komiteta i zaključili da svi drugovi koji su bili obveznici idu u vojsku, a da se ostali povuku iz grada, kako ne bi stradali u bombardovanju.

Svi smo bili bez hrane, iako niko nije osećao glad. Oni koji su već bili u ratu, španski borci, unosili su mirnoću, iako nismo bili preplašeni.

Popodne je počeo nov, ništa slabiji nalet, koji se s te čistine lepo video. Videli smo kako avioni ruše i kidaju grad, krećući se glavnim magistralama. Kuća u blizini, s porodicama u podrumu, iskopana je iz temelja. Mitra je tiho kukala za gradom – kao za detetom, za svojom mladošću i lepotom. Prolazili su siromašni i bogati, kunući – oni prvi što tuku sirotinju koja nije kriva, a oni drugi izbezumljeni, ne znajući šta pre da spasavaju, život ili bogatstvo. Ulice u predgrađima i staze ka selima zagrcnule su se narodom. Promicao je još uvek poneki auto, s debelim taštama i perinama, s generalicama i posilnima. Većina onih koji su imali kola umakla je već jutros iz ognja i smrti tog čednog grada, starog nekoliko hiljada, a izraslog u lep i moderan u toku 20 godina.

Predveče, krenuli smo i mi ka Avali. Bila je mračna i vlažna noć. Svom dužinom Beograd je svetleo od požara. Crni dimovi su kolutali nad njim. Vojska je kretala nekud s konjima, volovima i karama, mračna i ogorčena, u crnu noć.⁵ Oficiri i narednici bili su dobri i nežni, a vojnici su muklo i nerado psovali.

Niko nije verovao da će se zemlja moći odbraniti. Ali nije se ni čuo niko ko ne bi hteo da se odupre.

Sutradan smo stigli u Mladenovac i zaputili se u Žujovićevo selo, Malu Vrbicu. Ja sam tu prenoćio, pa se vratio s Canom nazad, u Beograd, da spasavamo partijsku tehniku i preostali aktiv.

Prave, unutarnje patnje iskidanog Beograda tek su počinjale.

Grad je bio bez svetla i vode, bez hleba i namirnica.

Grad je bio pun leševa, gara i dima na sve strane.

Grad je bio bez pomoći i odbrane.

Policajci, na kamionima, s četničkim grupama, zavodili su „red” u gradu koji je bio spao od trista na trideset hiljada stanovnika. Bez reči, bez ispita, oni su streljali ljude ulicama – čistili su tobože „petu kolonu”, marodere i dezertere.⁶ U gradu je vladala glad, očajanje i strah. Patriotski Beograd počeo je da priželjkuje dolazak Nemaca, da se spasi terora podivljalih policajaca. Tek-tek, pa bi odjeknuli pucnji i sveža krv bi zalila pločnike i prskala zidove. Ubili su „dezertera”, ili radnika koji je uzeo hleb iz razvaljene pekare. To su bili oni isti policajci koji su se obračunavali sa studentima i radnicima. Mi smo ih prepoznavali: agent Miloradović, poznat po surovosti, takmac Kosmajčev u premlaćivanju, jurio je po gradu s četničkom šubarom i grupom ubica.⁷ Mi komunisti morali smo da se skrivamo, da nas ne bi pobili kao tobožnje dezertere, naplativši stare račune, iako smo bili najodlučniji za odbranu zemlje. Bojali smo se da upalimo sveću, da ne bi izazvali upad policajaca, koji su i inače tražili „nemačke špijune”.

Nešto od tehnike smo spasli. Nešto je bilo izgorelo. Nešto su, u panici, neki razbacali. Nešto ljudi smo i pronašli i uputili izvan grada. Ostao sam sam, s drugaricama. Mitra je već bila pošla za Požegu, kod majke. Dogovorio sam se s Canom da tu ne sedim više, izlažući se opasnosti da me sretnu policajci ili vojna patrola i utuku kao dezertera. Bio sam mlad, a nisam bio pošao da tražim svoju jedinicu – koju niko nije ni našao – jer nisam ni služio vojsku, budući sam osuđen i na gubitak časnih prava. Pošao sam za Crnu Goru, koliko da se privremeno sklonim, toliko i da vidim šta se tamo radi.

U Beogradu je vladao očaj, užas i smrt, u unutrašnjosti bezglavost i rasulo.

Vozovi su vozili bez reda, primajući svakoga. Više je bilo begunaca nego obveznika. Panični glasovi dopirali su sa svake strane, uprkos tome što su se svi bojali streljanja. Strah od špijuna imao je besmislene razmere i oblike. Nigde se nije mogla čuti prava slika o stanju na frontovima. Širile su se bajke o našim pobedama. Frontova nije ni bilo. Nije bilo nijedne nacionalne radio-stanice. U jednom trenu kao da se čuo nemoćni glas nekog „Radio-Jugoslavije”.

Dva dana po mom odlasku Nemci su ušli u Beograd.⁸ Ja sam mislio, kao i drugi, da će to biti nešto kasnije i da će dužeg otpora biti u zapadnoj Srbiji i Bosni. No slom sam i ja očekivao.

Kraj stanice u Gornjem Milanovcu postrojeni oficiri su čekali Nemce. Kragujevac je bio pao. Pričalo se da je došao jedan nemački tenk i da mu se grad predao. Hteo sam da se skinem u Požegi. Ali su me radoznalost i želja da podstaknem za borbu drugove u Crnoj Gori i Bosni vukle dalje. Osećao sam i odvratnost i strah od toga da budem zarobljen od Nemaca, makar što mi nije od toga pretila opasnost, jer sam bio u civilu. A ko mi je garantovao, kao poznatom komunisti, da me naši policajci-fašisti neće umlatiti? No glavno osećanje bilo je u mržnji protiv okupatora, protiv Nemaca kao takvih, koji su dozvolili, kao narod, da ih Hitler povede protiv nedužnih naroda.

U Sarajevu sam se našao s drugovima, pa sam produžio dalje. Jugoslovenska vlada tek je bila otišla s Pala.⁹ Avdo Humo, zet ministra Ninčića, pokušao je da sugeriše vladi pomoć komunista i naoružavanje radnika, ali ministri nisu na to ni glave obzirali. Kao što smo saznali kasnije, u Zagrebu je komandujući general, Srbijanac, odbio zahtev komunista da naoruža radnike radi odbrane od ustaša i borbu protivu Nemaca.¹⁰

Bilo je očito, na svakom koraku, da je u vladajućem sistemu nešto gnjilo – da se rasulo, nered i izdaja šire iz samog državnog aparata, iz vojnih vrhova.

MĐ je imao i druga mistična iskustva. U bici na Sutjesci, u noći 14-15. juna 1943, imao je viziju Isusa Hrista. Kada mu je saopštena vest o smrti Borisa Kidriča, 11. aprila 1953, učinilo mu se da su mu se od šaka odvojili prsti. U zatvoru je povremeno osećao prisustvo u ćeliji Alekse i Milivoja, braće koja su poginula u ratu, a takođe i Ive Lole Ribara. Verovao je i u telepatiju, na primer da je, dok je bio u zatvoru, bio u telepatskoj vezi sa suprugom Šteficom.
Kada mu je AĐ zamerio što je to radio, pravdao se da je bilo samo nekoliko puta.
Vukašin-Vule Antić, streljan 17. jula 1941.
Ciglana Dimitrija Šiđanskog nalazila se između Vračara i Crvenog krsta.
Kara = kola koja vuku topove i municiju.
Maroder = vojnik koji krade i pljačka.
U toku rata, Živadin M. Miloradović biće rukovodilac u Specijalnoj policiji – podnadzornik i jedan od šefova (referent) agenata IV (antikomunističkog) odseka. Tajno će raditi za beogradsku organizaciju pokreta Draže Mihailovića.
Prve jedinice nemačke vojske ušle su u Beograd 12. aprila 1941.
Na Palama je u nedelju, 13. aprila, jugoslovenska vlada održala poslednju sednicu u zemlji. U ponedeljak, 14. aprila, otputovala je za Nikšić, a u utorak, 15. aprila, napustila zemlju.
Armijski general Petar J. Nedeljković, 1882-1955.

U Zagrebu, u Hercegovačkoj ulici br. 65, u stanu Jelene Manojlov Bugarke, održan je 8. aprila sastanak članova Centralnog komiteta KPJ koji su se nalazili u Zagrebu i vodećih hrvatskih komunista. Na Titov predlog, odlučeno je da se pošalje delegacija u Štab IV armije sa zahtevom da se radnicima podeli oružje. Ali, zahtev je odbijen.

Na idućem sastanku, održanom 10. aprila u stanu Anke Rakoci u Ilici 163, dok su nemačke trupe ulazile u Zagreb i proglašavana Nezavisna Država Hrvatska, osnovan je Vojni komitet. Zaključeno je da se uputi proglas narodima Jugoslavije. Sa datumom 15. april i objavljen u 20 hiljada primeraka, u njemu je isticano: „Komunisti i čitava radnička klasa Jugoslavije ustrajat će do konačne pobjede u prvim redovima narodne borbe protiv osvajača.ʺ Najavljeno je i da neće biti povratka na staro, odnosno da će doći do revolucionarnih promena.