„Govoriti o uvođenju osnovnog dohotka bez preciziranja šta se misli pod time je kao da razgovaramo o usvajanju mačke a da ne znamo je li reč o mačiću ili o tigru“, napominje direktor istraživanja na finskom institutu za socijalno osiguranje Kela (1). Međutim, ideja osnovnog dohotka u poslednjih nekoliko meseci nailazi na sve veći odjek u i izvan Evrope. Pristalice na prvu loptu se ne mogu odbraniti od utiska da vide mačiće, tigrove i različita hibridna stvorenja koja jure u svim pravcima pred njihovim zapanjenim pogledom.
Naravno, oko minimalne definicije osnovnog dohotka se svi slažu. Svaka individua bi od rođenja do smrti trebalo da prima od zajednice redovnu sumu, bez uslova i kompenzacije, pored drugih prihoda, uključujući i one od posla. U verzijama levice, iznos zamišljene sume se kreće u blizini minimalne plate (2), dovoljno visoke za pokrivanje osnovnih potreba (oko 1000 eura), što bi omogućilo osobi da odbije posao koji je nezanimljiv, štetan i/ili loše plaćen (3). Radi se o prepoznavanju različitih oblika doprinosa koje svako može dati društvu: plaćeni ili neplaćeni rad, edukacija (radi rada ili radi preorijentacije), pomaganje bližnjima, udruženo investiranje, stvaralaštvo itd. Jedan od aktuelnih branioca leve verzije u Francuskoj, Batist Milondo (4), ovome pridodaje i drastične mere za smanjenje nejednakosti: vrlo progresivan porez na dohodak, porez na nasledstvo, uspostavljanje maksimalnog dohotka (na skali od jedan do četiri) (5).
Transpartijski savezi
Na drugom kraju spektra, u liberalnoj verziji – u teoriji američkog ekonomiste Miltona Fridmana (1912-2006) i ideji „negativnog poreza“ (6) – iznos osnovnog dohotka je previše mali da bi se mogao izbeći posao. Umesto jačanja pregovaračke moći zaposlenih, osnovni dohodak rizikuje da postane subvencija za poslodavce, koji dolaze u iskušenje da smanje plate. I deluje kao „konačni obračun“ sa postojećim socijalnim davanjima (zdravstveno osiguranje, naknade za nezaposlene, za porodicu, za starost). Ukratko, isti alat se može koristiti u vizijama sveta i društvenih projekata koji su suprotstavljeni. „Nekad nas tretiraju kao liberale, a nekad kao komuniste“, žale se Nikol Teke i Jin Jue, članovi Francuskog pokreta za osnovni dohodak (Mouvement français pour le revenu de base, MFRB), koji je osnovan 2013. i broji nekih devet stotina članova.
Ali na koju stranu naginje debata danas? Zanimljivo, analize se razlikuju: neki vide mačke, a drugi tigrove. Na desnici, inženjer Mark de Baskija, jedan od glavnih zagovornika ove ideje u Francuskoj, primećuje: „Dva istraživanja, koja su sprovedena tokom godinu dana među aktivistima političkih partija, pokazuju da ideja sve više i više konotira ‘levicu’. To je vrlo uznemirujuće, jer ako se percipira kao hir levičara, teže će napredovati“. Okupljanja pokreta Nuit Debout, na kojima se naširoko raspravljalo o osnovnom dohotku i njegovim prednostima u poređenju sa teorijom Bernara Frioa (7) o doživotnoj plati, nisu popravila stvar…
Zabrinuta je i članica nacionalnog sekretarijata Partije levice (Parti de gauche, PG) Korin Marle Darl, ali iz suprotnih razloga. Garantovani dohodak je otkrila pre osam godina u Pokretu Utopija (Mouvement Utopia, pokret koji se preklapa sa Zelenima i sa Partijom levice): „Za mene to ostaje najsubverzivnija ideja politike. Danas svuda vidim njeno oživljavanje, ali u obliku koji je ispražnjen od njenog značenja.“ Na primer, medijski vrlo propraćeni eksperimenti koji otpočinju u Holandiji i Finskoj uopšte nemaju ničeg revolucionarnog u sebi. U dvadesetak holandskih gradova koji razmatraju ovu ideju se najčešće radi o „reformama socijalne pomoći koje su inspirisane nekim principima osnovnog dohotka“, kaže ekonomista Sjir Hoeijmakers.
U Helsinikiju se Partija centra, koja je na vlasti od 2015, zalagala za osnovni dohodak kao za rešenje u pravcu poboljšanja efikasnosti socijalne zaštite u kontekstu mera štednje i oživljavanja rada, tako što će se primaoci socijalne pomoći gurnuti na tržište rada. Stanovništvo ovo podržava, kao i Zeleni i alijansa levice. U kombinaciji sa zapošljavanjem, osnovni prihod bi eliminisao zamke nerada, odnosno rizika da bi plaćeni posao mogao dovesti do smanjenja prihoda tako što bi se izgubila socijalna primanja. Konačni izveštaj bi trebalo da omogući pokretanje eksperimenta 2017. na dve godine, ali prvi obelodanjeni delovi pokazuju da se ambicija smanjila. Pilot-projekt predviđa prihod od 550 eura za deset hiljada ljudi, zajedno sa stambenom pomoći. „Duh projekta je potpuno drugačiji do švajcarskog referenduma“, insistira ekonomista Oto Leto, član finske sekcije Svetske mreže za osnovni dohodak (Basic Income Earth Network; Réseau mondial pour le revenu de base, BIEN). „Ne radi se niti o borbi protiv siromaštva niti o uspostavljanju prava na dohodak, a još manje o slobodnom zapošljavanju“.
Još manje brojni i često izolovani u svojim zajednicama ili u svojim partijama, francuske pristalice osnovnog dohotka blisko sarađuju, iako ostaje jasno šta je ono što ih razdvaja. „Batist [Batist Milondo] mi je drag, ali on je idealista“, kaže Baskija, „hteti ograničiti jaz između prihoda na skali od jedan do četiri, to je veliki udar na slobodu!“ Nekada blizak Nikoli Sarkoziju, poslanik i kandidat Republikanske stranke za predsedničke izbore 2017. Federik Lefevr priča kako je Žilijan Baju (portparol Evropske ekologije – Zeleni, EELV) poveo diskusiju o osnovnom dohotku sa beskućnicima u skvotu udruženja Jeudi Noir. Januara 2016. u Narodnoj skupštini, on se zajedno sa socijalističkom koleginicom Delfin Bato, u okviru razmatranja Zakona o digitalnim tehnologijama, zalagao za amandmane koji pozivaju vladu da predstavi parlamentu izveštaj o izvodljivosti osnovnog dohotka. „U potpunosti prihvatam transpartijski aspekt ove mere“, kaže Delfin Bato. „Partije nemaju više nijednu novu ideju. A ova tema nas razdvaja i unutra i spolja. Ne slažemo se sa svime, ali moram raditi na kreiranju većine ideja“.
Među našim sagovornicima se niko otvoreno ne zalaže za ukidanje socijalne zaštite, ni Lefevr, ni Gaspar Kenig, osnivač liberalnog tink tenka Génération libre. Kako ne želi biti „ni desno ni levo“, Francuski pokret za osnovni dohodak precizira u svom osnivačkom statutu da osnovni dohodak „ne sme ugrožavati javni sistem socijalnog osiguranja, već mora nadopunjavati i unapređivati postojeću socijalnu zaštitu“. On bi mogao zameniti određene prednosti režima solidarnosti koji se plaća putem poreza, kao što je naknada aktivne solidarnosti (le revenu de solidarité active, RSA), ali niko ne namerava da dira režim osiguranja koji se finansira doprinosima (penzije, nezaposlenost i zdravstveno osiguranje). Samo će porodični dodaci biti zamenjeni osnovnim dohotkom koji će se isplaćivati svakom detetu, u manjoj sumi nego odraslima.
Jedan izuzetak: u izveštaju objavljenom u maju (8) je fondacija Žan Žores, bliska Socijalističkoj partiji (Parti socialiste, PS), predložila tri scenarija finansiranja, podstaknuta brigom da se „ne stvara dodatna zaduženost“, i sva tri uključuju masakriranje socijalne sigurnosti. Prvi plan predviđa 500 eura mesečno za svakog odraslog u zamenu za demontiranje zdravstvenog osiguranja i osiguranja u slučaju nezaposlenosti; drugi plan – koji većina autora smatra najplauzibilnijim – zbog sume od 750 eura u ovo „recikliranje“ uključuje i penzije. Samo treći finansijski plan, sa sumom od 1000 eura, predviđa dodatne namete. Zaprepašćen, član MFBR Žan-Erik Iafil, koji priprema tezu iz ekonomije na temu univerzalnog dohotka, osuđuje „velike greške“ ovog izveštaja u raspravi sa Žeromom Erikurom, kordinatorom radne grupe fondacije Žan Žores, u pariskom kafiću 26. maja 2016. „Osnovni dohodak je savršeno kompatibilan sa socijalnim osiguranjem i visokom javnom potrošnjom!“, naglašava. U neugodnoj situaciji Erikur je odgovorio da autori izveštaja ne vide osnovni dohodak „kao dobro rešenje za probleme 21. veka“, ali to nisu hteli da preciziraju u dokumentu koji je pisan „u duhu neutralnosti“. Njihove scenarije je ponavljala cela štampa kao preporuku…
Ista suma za svakoga bez obzira na situaciju: sve pristalice osnovnog dohotka se slažu da treba okončati upad u privatnost koji proističe iz aktuelnog režima solidarnosti, čije koristi zavise od uslova (prihoda, porodične situacije…) „To što se plaćaju ljudi da idu brojati četkice za zube u kupatilima korisnika naknade aktivne solidarnosti, ne bi li se uverili da ne žive u vanbračnoj zajednici (9) dok oni samo žele biti siti, to je neprihvatljivo“, procenjuje Baskija. Isti diskurs i kod Keniga: „Treba se boriti protiv siromaštva na efikasniji i manje paternalistički način, dajući ljudima minimum koji im je potreban bez uplitanja u njihov privatni život ili proveravanja njihove privrženosti vrednosti rada“. Uštede koje će omogućiti prelaz na bezuslovnost će doprineti daljnjem finansiranju osnovnog dohotka: Lefevr ističe trošak koji trenutno predstavljaju „proizvodnja normi, praćenje javnosti, provera, sankcija“. Ali isto tako i „vrli krug“ štednje koja podupire meru: „Manje kriminala, manje troškova na zdravlje, bolje obrazovanje…“ Za razliku od drugih desničara koji umanjuju sumu, on zagovara iznos u visokom rasponu „od 800 do 1000 eura“.
Mešavina odvažnosti i bojažljivosti
Belgijski filozof Filip Van Pariš reaktivira evropski koncept sa početka 1980-ih pod imenom „univerzalni dohodak“. Bivši član partije Écolo procenjuje da bi mogućnost da svako organizuje svoj život i rad uzdrmala misaone obrasce i desnice i levice. „Tokom govora flamanske liberalne partije sam postavio pitanje: ‘Ko misli da je sloboda osnovna vrednost?’. Svi su podigli ruku. Potom sam dodao: ‘A ko misli da bi ona trebala biti rezervisana samo za bogate?’ Nasuprot tome, sastanak sa grčkim, španskim i italijanskim aktivistima iz Sirize, Podemosa i Partije komunističke obnove u Bariju, u regiji Apulija, je bio prilika da se pitamo nije li levica pogrešila što se ograničila na odbranu države i jednakosti, a slobodu je prepustila desnici“.
Očigledno, suštinske razlike ostaju: Kenig i Baskija, koji su razvili zajednički projekat (10), traže borbu protiv siromaštva ali ne i protiv nejednakosti. Zagovaraju negativni porez (dohodak) od 450 eura po odrasloj osobi i 225 eura po detetu finansiran prema jedinstvenoj poreskoj stopi od 23% na sve prihode (11). Radi ograničavanja efekta anti-preraspodele, koji izaziva ovaj porez, predviđaju jačanje poreza na bogatstvo, te kraj izuzeća iz poreza na imovinu i finansije… „Ovo jedva da bi promenilo trenutno stanje preraspodele u Francuskoj“, objašnjava Baskija. „Na bogate bi uticalo nešto manje, na siromašne nešto više. Ali bi racionalizovalo sistem, stavili bismo tačku na stigmatizaciju i paternalizam, izbegli bismo efekte granične vrednosti i zamke, i efikasno bismo se borili protiv siromaštva“. Oslanjaju se na definiciju „apsolutnog“ a ne „relativnog“ siromaštva, koja je prema Kenigu „zavidna“: „ne bi vas se ticalo to što su drugi postali bogati sve dok biste osećali da živite dobro“.
Koji još argumenti opravdavaju uvođenje osnovnog dohotka? Svi navode broj radnih mesta koja bi nestala zahvaljujući automatizaciji i digitalizaciji. U Švajcarskoj su autori inicijative Za bezuslovni osnovni dohodak marširali ulicama preobučeni u robote koji viču da žele da rade umesto ljudi. Nedavni izveštaj Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation de coopération et de développement économiques, OCDE) međutim ublažava zaključke prethodnih istraživanja koji su predvideli masovni „tehnološki višak“: procenjuje da je samo 9% poslova „izloženo visokom riziku od automatizacije“, upozoravajući da su „radnici koji su manje obrazovani najviše izloženi riziku“. (12)
„Devet posto je već ogroman procenat“, komentariše Iafil. „Posebno kada se dodaje na već postojeći nivo nezaposlenosti! Međutim, ja ne verujem u diskurse o ‘kraju rada’. Ekološka tranzicija, na primer, stvara puno radnih mesta. Kao što je rekao ekonomista Žan Gadre, težiti manjem rastu ne znači nužno manje radnih mesta, upravo suprotno! Ali moramo biti u stanju da se brinemo o kvalitetu, a ne o kvantitetu. Pa čak i u situaciji pune zaposlenosti nam je potreban osnovni dohodak, da bi svako mogao izabrati svoj posao, a ne patnju“. Pamflet američkog antroploga Dejvida Grejbera, figure pokreta Occupy Wall Street, protiv kretenskih poslova (bullshit jobs, boulots à la con, poslovi koji su nezanimljivi ili bez društvene korisnosti, prim.prev.) je imao značajan odjek. (13) Drugi pristalica osnovnog dohotka, grčki bivši ministar finansija Janis Varufakis, osuđuje mogućnost odbijanja ponude „suštinske i za civilizovano društvo i za tržište rada koje dobro funkcioniše“. (14)
Radi se o tome da se obezbede životni putevi u vreme opšte nesigurnosti. Uz rizik da se podupire neravnoteža u raspodeli bogatstva, stvorena između plata i profita. Ovo je očigledno kada Lefevr navodi primer zarađenog prihoda poreskog kredita (Earned Income Tax Credit), kojim Sjedinjene Američke Države dopunjuju prihode nekih siromašnih radnika. Postoji još jedna opasnost: da osnovni dohodak odreši ruke demontiranju radnog prava i osvajanju zarada, kao što je to otpočeto aplikacijom Uber. (15) „Treba izgraditi novi društveni kompromis, koji više odgovara našem vremenu od onog nasleđenog iz vremena Oslobođenja, a da osnovni prihod ne postane nužno štaka uberizacije“, kaže Bato. Ali kako da se to osigura?
Sve zavisi od pregovaračke moći koja će radnicima omogućiti sumu garantovanog dohotka, kao što to nameti i preraspodela bogatstva čine na drugačiji način. Ali, bojažljivost mnogih zagovornika osnovnog dohotka u pogledu ovih tema je u suprotnosti sa odvažnošću ideja koje ih nose. Van Pariš se zalaže za postepeno uvođenje, počevši od male sume. Ali, prigovara Milondo, „ništa ne garantuje da će se suma kasnije povećati“. MFRB se hvali emancipatorskom utemeljenošću mere, „promenom paradigme“ koju omogućava, ali ovo čestitanje uključuje i projekte koji promovišu malu sumu – otprilike kao aktuelna naknada aktivne solidarnosti. Čak su sarađivali sa vrlo konzervativnom Kristin Butan, predsednicom Demohrišćanske partije, kada je ona predlagala osnovni dohodak od 400 eura. Pozicioniranje koje je u skladu sa proklamovanom apolitičnošću pokreta, ali pogubno prema Milandou koji im se nikada nije pridružio. Umesto „ništa od sniženog dohotka“ radije kaže: „Nisam bezuslovno za bezuslovni dohodak“. Morel Darlo se takođe brani od svakog „fetišizma“.
Što se tiče finansiranja, argument „realizma“ i „pragmatizma“ odražava izvesni fatalizam u pogledu društvenih i političkih snaga. Organizacija MFRB je bila deo kampanje „Kvantitativno popuštanje [Quantitative Easing] za ljude“, koja je zagovarala da Evropska Centralna Banka (ECB) pokrene incijativu za kreiranje monetarnih zaliha direktno u službi građana a ne privatnih banaka. Oni ovde vide priliku da se odbace temelji univerzalnog prihoda. Kako je neuspeh u borbi protiv deflacije razarajući, ECB ne odstupa od pribegavanja takvom sredstvu kao što je „helikopter novac“ – izručenom svima radi podsticanja potražnje. Ali Francuski pokret za osnovni dohodak se pokazuje mnogo opreznijim na frontu nejednakosti. Iafil smatra beskorisnim „udaranje na najbogatije“, pod pretnjom još veće utaje poreza, te zahteva „konsenzualni“, „centristički“ pristup, u cilju okupljanja šire koalicije. „Nakon Oslobođenja, gazde su bile ponizne jer su sarađivale, to nije više slučaj!“, primećuje Martin Alkorta, potpredsednica EELV regionalnog saveta za Akiten, koja priprema eksperiment osnovnog dohotka. Baskija procenjuje da će za okupljanje većine na levici u pogledu garantovanog dohotka trebati „rat ili dva“… Hipoteza o borbi koja bi konačno bila efikasna protiv fiskalne prevare (16), koju priželjkuju mnogobrojne pristalice ove mere, izaziva osmeh: „Da je bilo stvarne volje da se tome stane na kraj, već bismo odavno uspeli u tome!“
Kao i svaki progresivistički projekt, osnovni dohodak u levičarskoj verziji se suočava sa odustvom pozicije moći koja bi ga sprovela. Pored toga, što je princip popularniji raste i mogućnost promene njegove prirode. Čak i kada hipoteza o osnovnom dohotku izaziva ravnodušnost ili odbijanje, čini se da nekima postaje odskočna daska pred rokovima za izvršenje obaveza – legislativnih ili predsedničkih – u 2017, u kontekstu nedostatka novih ideja i diskreditovanja političkih akcija. Ovog proleća, u jeku borbe protiv zakona o radu, socijalistički gradonačelnik opštine Ombiji u Gornjoj Savoji i autor teze o univerzalnom dohotku Gijom Matelije je nagovestio da je prvi sekretar Socijalističke partije, Žan Kristof Kambadeli, mada sâm skeptičan, naložio da se unutar partije „razmotri ovo pitanje“. Što se tiče premijera Manuela Valsa, on je 19. aprila objavio na Fejsbuku kako želi da „otvori poglavlje univerzalnog prihoda“, odmah dodajući da se ne bi radilo o dodatku „koji bi se isplaćivao svima“, jer „bi to bilo skupo i ne bi imalo nikakvog smisla“. Drugim rečima: univerzalni dohodak – što da ne, ali pod uslovom da nije… univerzalan.
U svakom slučaju, kako da očekujemo legitimnost prava na dohodak u društvu koje je ugušeno štednjom, koje je izrešetano žučnim diskursom o bilo kakvoj „potpori“ i u kojem još uvek dominira vizija rada kao, kako je rekao Matelije, mita o prvobitnom grehu? Morel Darlo nas poziva da ne požurujemo sa zaključcima: „Ako se radi o zahtevu za hitnim merama, onda ću radije insistirati na minimalnoj plati ili na stalnim mestima za prekarne radnike javnog servisa. U pogledu ovih pitanja ponovo osvajamo teritoriju, dok smo u pogledu pitanja osnovnog dohotka osvajači potpuno nove teritorije. Rasprave koje osnovni dohodak pobuđuje mi se čine zanimljivima, kao i mogućnost njegovog sprovođenja. Putovanje je važno kao i samo odredište! Dovoljno je samo pomenuti ideju da bi se pokrenule strastvene diskusije o tome šta želimo učiniti od našeg života, od organizacije društva…“ Za vođenje kulturne i političke borbe je potrebno dovoljno vremena, što je možda najbolje sredstvo da se osiguramo da se mačka neće pretvoriti u tigra spremnog da pojede svoje vlasnike.
PREVOD: Maja Solar
Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK
- Debata vođena u finskoj ambasadi u Parizu, 3. marta 2016.
- Minimalna plata (le Smic) je 2016. porasla i iznosi 1141 euro neto.
- Videti dosije „Revenu garanti, une utopie à portée de main“, Le Monde diplomatique, jun 2013.
- Baptiste Mylondo, Un revenu pour tous. Précis d’utopie réaliste, Utopia, Paris, 2010.
- Videti: Sam Pizzigati, „Plafonner les revenus, une idée américaine“, Le Monde diplomatique, februar 2012.
- Milton Friedman, Capitalisme et liberté, Leduc.s Éditions, coll. „À contre-courant“, Paris, 2010 (prvo izdanje: 1962).
- Videti: Bernard Friot, „À partir des retraites, imaginer un salaire à vie“, Les blogs du Diplo, 8. septembar 2010, http://blog.mondediplo.net
- „Le revenu de base, de l’utopie à la réalité?“, Fondation Jean-Jaurès, Paris, 22. maj 2016.
- Osnovni iznos RSA je 524,68 eura za jednu osobu i 787,02 eura za par.
- Marc de Basquiat i Gaspard Koenig, Liber, un revenu de liberté pour tous, Éditions de l’Onde – Génération libre, Paris, 2014.
- Treba napomenuti da je prema njima pomoć u stanovanju stvar posebnih dodataka, koja zavisi od individualnih situacija.
- „Automatisation et travail indépendant dans une économie numérique“, Synthèses sur l’avenir du travail, OCDE, Paris, maj 2016.
- David Graeber, „On the phenomenon of bullshit jobs“ Strike!, 17. avgust 2013, http://strikemag.org
- „Technical change turns basic income into a necessity“, konferencija „The Future of Work“, Institut Gottlieb Duttweiler, Zurich, 5. maj 2016, https://yanisvaroufakis.eu
- Videti: Evgeny Morozov, „Résister à l’uberisation du monde“, Le Monde diplomatique, septembar 2015, i „L’utopie du revenu garanti récupérée par la Silicon Valley“, Les blogs du Diplo, 29. februar 2016.
- Videti: Eva Joly, „En finir avec l’impunité fiscale“, Le Monde diplomatique, jun 2016.
