Zaborav proletarijata

Kada biste jednog klasičnog, ili čak jednog modernog levičara, onog od pre pola veka, stavili u srce debate savremene levice, lako biste konstatovali da njemu ništa ne bi bilo jasno. U šumi termina poput onih kao što su terf, radfem, LGBTIQ itd. naš levičar bi se zagledao zbunjeno. Ako bi se, kojim slučajem, stavio na periferiju debate, tu bi ga dočekali termini kao što su nacionalizam, ratni zločini, genocid, priznanje krivice, pomirenje, itd. Ove termine bi, doduše, razumeo, ali ne bi video njihovu vezu sa rečnikom i jezikom, temama i problemima levice. Verujući da ga je vreme pregazilo, zapitao bi se da li još uvek živimo u kapitalizmu, i na to pitanje morao bi dati odlučan odrečan odgovor: ako levičari više ne raspravljaju o ključnim fenomenima kapitalizma kao što su najamno ropstvo, radno i slobodno vreme, eksploatacija, privatno vlasništvo, onda ne preostaje ništa drugo nego da se zaključi da samog kapitalizma više i nema.


Pavle Ilić – Nacionalističke infekcije levice i kako ih lečiti: odgovor Mariju Kaliku
Vuk Vuković – Zaborav stvarnosti: prilog odgovoru Darku Draškoviću
Mario Kalik – Smisao i značaj levičarskog patriotizma: odgovor Aleksandru Matkoviću
Aleksandar Matković – ”Srpska levica” i nacionalizam: 6 odgovora Ćirajkoviću i Kaliku

Optimističan zaključak našeg levičara na žalost nije tačan. Po svim relevantnim statistikama, kapitalizam je razvijeniji nego ikad i nastavlja ubrzano da se razvija. Kako onda razumeti ovu radikalnu transformaciju tema i termina levice u poslednjih pola veka? Po malo neočekivano, budući da ne dolazi iz misaonog horizonta levice, u tome nam može pomoći Hajdegerova ideja zaborava bića. Moderna filozofija zaboravila je, kaže Hajdeger, šta je značilo biće u antičkoj filozofiji. Štaviše, u toku svog istorijskog hoda, filozofija je zaboravila sam taj zaborav bića. Ovaj zaborav drugog reda, zaborav zaborava, ima za posledicu to da ona više nema ni ideju o gubitku koji predstavlja zaborav prvog reda, zaborav bića. U spokojnoj naivnosti, ona nastavlja da istražuje teme i probleme koji se “mreškaju” na površini mišljenja – da li se telo i duh razlikuju, da li uzajamno deluju jedno na drugo, da li i kako brojevi postoje, da li su značenja u glavi, itd. Ove površinske teme i problemi neumoljivo se nameću savremenoj filozofiji kao jedina prava pitanja: očigledno je da su to filozofska pitanja i očigledno je da upravo njima treba da se bave filozofi. Šta je, pri tome, sa pitanjem smisla bića? Bilo bi pogrešno misliti da se smisao bića ne vidi zato što je obavijen velom tajne ili zato što se nalazi u mrklom mraku. Naprotiv, smisao bića je ono što nam je toliko samorazumljivo, da se u svojoj očiglednosti uopšte i ne konstatuje. Ne samo da ga ne vidimo, nego i ne vidimo da ga ne vidimo. Ova očiglednost drugog reda, očiglednost koja se ne vidi, u vezi je očiglednošću prvog rada – onom koja se vidi, očiglednošću isključive ispravnosti nametljivih površinskih pitanja: vidljivost očiglednosti površinskih pitanja uzrokuje nevidljivost očiglednosti dubinskog pitanja, pitanja smisla bića.

Sudeći po aktuelnim preokupacijama levice u svetu i Srbiji, lako se konstatuje da je levica zaboravila (na) svoja osnovna pitanja: pitanja klase, klasne borbe, proste i proširene reprodukcije kapitalističkog načina proizvodnje, privatnog vlasništva, itd. Neposredno posle sloma socijalizma, u istorijskom trenutku krize smisla, levica se više pitala ima li smisla govoriti o klasi nego o samom smislu klase, više se pitala ima li smisla govoriti o radu nego o samom smislu rada. Danas konstatujemo da je levica, na neki način, izašla iz te krize smisla. To se nije, međutim, dogodilo zato što je levica dala konačan odgovor na prethodna pitanja. Upravo obrnuto, ne samo da se više ne pita o smislu klase i rada, savremena levica se više ne pita čak ni o tome ima li smisla govoriti o klasi i o radu. Tako se poput Hajdegerovog zaborava zaborava bića, i levici dogodio svojevrsni zaborav zaborava klase i rada i, posledično, zaborav zaborava klase koja radi, proletarijata. Levičari danas spokojno prežvakavaju i preživaju teme i probleme koji se “talasaju” na površini društvenih i istorijskih struktura i procesa – teme i probleme pola i roda, diskriminacije i nasilja, nacionalizma, ratnih zločina i pomirenja. Ove površinske teme i problemi neumoljivo se nameću kao jedina ispravna, štaviše, neuralgična i urgentna pitanja levice: očigledno je da su to prava pitanja i očigledno je da upravo njima i bez odlaganja treba da se bave levičari. Šta je, pri tome, sa pitanjem smisla proletarijata? Ovo pitanje, usled samorazumljivosti smisla proletarijata za savremenu levicu, više se i ne postavlja. Jasno je šta je proletarijat, jasno je ko u njega spada: proletarijat, to su diskriminisani, žrtve nasilja, žrtve zločina, jednom rečju, obespravljeni u svakom smislu. Očiglednost prvog reda – ona površinskih pitanja, a koju levica vidi i doslovno oseća na svojoj koži – prekriva očiglednost drugog reda – onu smisla proletarijata, a koju levica, u mirnoj ravnodušnosti, ne vidi.

Heidegger pravi razliku između dva pojma, Sein i Seiende. Teško je prevesti tačno ova dva nemačka termina. Naši prevodioci predlagali su više međosobno suprotstavljenih rešenja. Usvojimo, po malo proizvoljno, ono rešenje prema kome se Sein prevodi kao biće, a Seiende kao bivstvujuće. Bivstvujuće je neka pojedinačna stvar poput leptira, računara, države itd. Biće je, pak, smisao bivstvujućeg, ono po čemu bivstvujuće uopšte postoji i uopšte jeste to što jeste, naime, bivstvujuće. Biće je tako “starije” ili izvornije od bivstvujućeg: da bismo razumeli šta bivstvujuće jeste, u čemu se sastoji smisao toga da ono pre svega uopšte i jeste, moramo razumeti prethodno smisao bića. Zaborav (zaborava) bića, pak, ne znači da se zapadna filozofija uopšte više ne pita o smislu biće. Ona se bavi bićem bivstvujućeg. Međutim, prema Hajdegeru, problem je u tome što se ne bavi bićem samim, bićem kao bićem. Rečeno po malo arhaičnim filozofskim jezikom, problem sa modernom i savremenom filozofijom sastoji se u tome što bivstvujuće daje meru biću, a ne biće bivstvujućem: bivstvujuće se uzima kao izvornije i “starije” od bića, bivstvujuće važi kao poslednji horizont unutar koga se pitanje o biću uopšte postavlja. Zaborav bića tako počiva na previđanju tzv. ontološke razlike, razlike između bića i bivstvujućeg. Moderna i savremena filozofija brkaju biće i bivstvujuće i u toj zbrci shvataju biće po uzoru na bivstsvujuće.

Sve ovo prethodno izneseno može zvučati krajnje apstraktno i nepovezano sa politikom. Međutim, ono je veoma instruktivno kada je reč o razumevanju aktuelne idejne situacije u redovima levice. Može se napraviti jasna analogija između Hajdegerove ideje o tome da filozofija previđa ontološku razliku, razliku između bića i bivstvujućeg, i činjenice da levica previđa razliku između fundamentalnog društveno-istorijskog pitanja klasne borbe i površinske problematike diskriminacije i totalitarizma. I zaista, nije reč o tome da se savremena levica nikada ne bavi fundamentalnim pitanjima. Ona danas pomene ponekad temeljne pojmove – analogne u ovom kontekstu Hajdegerovom pojmu bića – kao što su kapitalizam, privatno vlasništvo, klase – doduše, ređe se čuje, ako uopšte, reč “proletarijat” -, međutim, ono što zaista “daje meru” savremenom levom bavljenju ovim osnovnim pitanjima jesu pojmovi poput roda, pola, nasilja, totalitarizma, nacionalizma, ratnog zločina, genocida itd. – analogni u ovom kontekstu Hajdegerovom pojmu bivstvujućeg. Istorijski gledano, pomenuti pojmovi dolaze, uglavnom, iz terminologije studija roda i tzv. antifa “politika”. Sistematski gledano, ovi pojmovi baziraju se, pre svega, na pojmovima diskriminacije i totalitarizma.

Prvi pojam, pojam diskriminacije, u negativnom obliku krije u sebi jedini način na koji građanska ideologija može da shvati jednakost: biti jednak znači ne biti diskriminisan, znači biti ravnopravan, biti jednak pred zakonom, imati ista prava. Diskriminisana osoba je ona koja nije jednaka pred zakonom ili ona čija se prava ne poštuju. Drugi pojam, pojam totalitarizma, predstavlja derivat građanskog shvatanja slobode: slobodna je ona osoba čiju pravno validnu volju ne ograničava ništa drugo, bez obzira da li je reč o drugom pojedincu ili, kao u slučaju ideje totalitarizma, o državi. Pojmovi diskriminacije i totalitarizma, i samim tim, građanska ideologija koja im daje smisao, predstavljaju jedini pravi idejni horizont savremene levice. To znači da se svako pitanje savremene levice o smislu i bitnim fenomenima proletarijata, tj. klase koja radi – kao što su pitanja nadnice, odnosa slobodnog i radnog vremena, podele rada, itd. – postavlja u okviru pitanja diskriminacije i totalitarizma: pitanje eksploatacije pojavljuje se kao pitanje diskriminacije individue, a pitanje dominacije pojavljuje se kao pitanje (totalitarnog) nametanja pojedincu tuđe (državne) volje.

Za razliku od Marksa, koji je proletarijat razumevao kao klasu koja za sebe ne zahteva nikakva posebna prava, jer joj je učinjenja opšta nepravda – nepravda koju nijedno pravo ne može da ispravi – savremena levica razumeva proletera kao osobu lišenu ljudskih i političkih prava. Pojedinac savremene levice ocrtava se tako u samorazumljivom liku pojedinca koji ima prirodno pravo na jednakost i slobodu. Horizont građanskog prava na taj način predstavlja najširi horizont u kome savremena levica uopšte može da misli fundamentalna pitanja. Krajnji idejni osnov na kome, pak, počiva pravo građanskog društva jeste pojam autonomnog pojedinca – pojam na kome se temelje građnsko razumevanje sveta i građanske politike svih boja i oblika. Poput savremene filozofije koja previđa razliku između bića i bivstvujućeg, savremena levica, budući pod ideološkom dominacijom horizonta građanskog prava i pravno intoniranog pojma individue, brka klasu i pojedinca, shvatajući klasu ili kao zbir autonomnih pojedinaca ili, u najboljem slučaju, kao velikog autonomnog pojedinca, veliku individuu obdarenu vlastitim razumom i voljom. Levica se ne bavi više pitanjem same klase, klase kao klase, već pitanje klase uvek postavlja iz perspektive i horizonta pitanja građanskog prava i autonomnog pojedinca.

Poput savremene filozofije koja, prema Hajdegeru, zaboravom ontološke razlike pervertira ne samo istinsko razumevanje smisla bića, već i istinsko razumevanje smisla bivstvujućeg, savremena levica pervertira istinsko razumevanje smisla klase i smisla pojedinca. Ironično, iako bez prestanka priča o slobodi i jednakosti pojedinca – doduše, mnogo više o slobodi nego o jednakosti, osim ako je reč o jednakosti pred zakonom -, pravi smisao pojedinca kao pripadnika klase u potpunosti joj izmiče i ostaje prekriven velom građanske fikcije autonomne individue. Ova skrivenost izvornog smisla pojedinca za savremenu levicu posledica je dublje skrivenosti smisla klase same. Onaj ko ne razume klasu kao klasu, već klasu razume samo i uvek u horizontu ideje pojedinca, onaj ko brka klasu i pojedinca, ne može da razume ni pojedinca kao pojedinca: smisao pojedinca kao takvog razumljiv je samo ukoliko se pojedinac posmatra kao pripadnik klase, indvidiualnog pripadnika klase moguće je razumeti jedino u okviru totaliteta klase. Poput savremene filozofija koja ne razume smisao bivstvujućeg zato što ne razume ono što određuje taj smisao, a to je biće, ni savremena levica ne razume smisao pojedinca. Da bi to uspela, neophodno je da iskorači iz horizonta građanskog razumevanja sveta koji postavlja autonomnog pojedinca kao krajnjeg subjekta politike, i prihvati “totalitarni” horizont razumevanja totaliteta klase kao osnovnog izvora smisla pojedinca.

Recimo uzgred da prihvatanje “totalitarnog” horizonta, horizonta totaliteta, zahteva prethodno idejno razračunavanje sa pojmom totalitarizma. Ovaj pojam predstavlja čisti primer “kukavičjeg jaja” koje građanska ideologija “podmeće” levici u cilju uspostavljanja dominacije nad njenim idejama. Ideja totalitarizma počiva na ideji suprotnosti države i pojedinca, na ideji da nasuprot državi, u koju je deponovana sva vlast, stoji potpuno nemoćni i obespravljeni pojedinac, izložen neograničenoj volji te države. Ideja totalitarizma nema nikakve veze sa autentično levim shvatanjem toga kako funkcioniše vlast – kao distribuirana u ideološke i represivne državne aparate – i kako funkcioniše pojedinac – kao pojedini pripadnik klase. Prihvatanjem ideje totalitarizma, levica automatski privhata njoj tuđe, građanske ideje vlasti i pojedinca. Upravo to prihvatanje jeste jedan od faktora zaborava (zaborava) proletarijata.

Razumevanje klasne uslovljenosti suštine pojedinca – kao i klasne uslovljenosti pravne fikcije autonomne individue – jeste samo jedan od uslova otreženjenja levice od opijenosti građanskom ideologijom autonomnog pojedinca. Drugi uslov, takođe “totalitarnog” karaktera, obuhvata uviđanje svetskog, globalnog karaktera kapitalizma. Poput indvidualnog pripadnika klase, koga je jedino moguće razumeti u okviru totaliteta klase, kapitalizam “u jednoj zemlji” moguće je razumeti samo kao kariku u lancu celine svetskog kapitalizma. Zaborav (zaborava) celine svetskog kapitalizma analogan je i komplementaran zaboravu (zaborava) klase. O toj “bolesti” savremene levice biće reči u drugom delu ovog teksta.


Zaborav sveta

Celokupna kritika koju opozicija upućuje Aleksandru Vučiću i SNS-u, može se okarakterisati sa dva atributa. Nijedan od ta dva atributa ne pripada, međutim, političkom načinu govora, premda bi to bilo prirodno očekivati, budući da se krećemo u sferi života koji se naziva politikom. Nasuprot tome, opoziciona kritika najbolje se može odrediti kao “moralna” i “pravna”. To se vidi po uobičajenim izlivima gneva opozicionara, u kojima se A. Vučić i SNS kritikuju zbog laganja, neiskrenosti, mita i korupcije, saradnje sa kriminalom, zloupotrebe položaja radi sticanja koristi, itd. Ukratko, Vučić i “njegov režim” krivi su zbog nepoštovanja zakona i nedoličnog ponašanja.

Premda na prvi pogled sasvim prihvatljiv i naizgled potpuno nevin, ovaj tip kritike nije “besplatan”. Naime, onaj koji moralno i pravno kritikuje nekoga ili nešto prihvata moral i pravo kao legitimne okvire kritike, kao nepreispitane očigledne vrednosti koje daju smisao kritici. Štaviše, moralni i pravni kritičar prihvata upravo vladajući morali vladajuće pravo kao vrednosne kriterijume svoje kritike. Ali ni tu nije kraj. Vladajuće pravo i vladajući moral čine sastavni deo dominantnog idejnog poretka, poretka ideja koji vlada našom svakodnevnom realnošću i oblikuje je. Prema tome, onaj ko prihvata ideje vladajućeg morala i vladajućeg prava prima, u paketu, sve ideje dominantnog idejnog poretka. To znači, takođe, da on prihvata i vladajuće ekonomske i, na kraju krajeva, političke ideje.

Navedeno prihvatanje nije stvar slobodne volje kritičara. Ono mu se, kako su to govorili hegelovci, dešava iza leđa. Štaviše, naš kritičar nije slobodan da po sopstvenom nahođenju bira pojedine ideje iz postojećeg skupa ideja. Za sklopove ideja važi isto što i za kolektivističke političke prakse: udruženi opstajemo, zavađeni propadamo. Ideje se uvek prihvataju u paketu: samo celina sklopa ideja daje smisao pojedinačnoj ideji. Naposletku, to što su prihvaćene ideje ideali i to što se srž kritike sastoji u tome da realnost nije na visini ideala – SNS i njegovi funkcioneri ne postupaju moralno ili u skladu sa pravom – ništa ne menja: ideje su po svojoj suštini ideali. Štaviše, kako to Marks primećuje, svaki ideal je ideal neke realnosti, tj. predstavlja korelat neke istorijski određene realnosti. Prema tome, prihvatajući ideal, vi prihvatate i tu realnost: nijedna realnost nije, zapravo, na visini svog vlastitog ideala, pa tako ni stvarnost “Vučićeve” vlasti.

Iscrpljujući se u moralnoj i pravnoj kritici, opozicija, time, prihvata apsolutno sve iste političke ideje kao i vlast. Na prvom mestu, to su najosnovniji postulati, kao što su inherentno dobri i poželjni karakter privatnog vlasništva nad ekonomskim resursima, politički pluralizam, parlamentarna demokratija, itd. U tome se čak ni najradikalniji predstavnici opozicije, ili bar oni koji sebe vide kao takve – pokret Ne davimo Beograd i njegov glavni ideolog, Jovo Bakić, ili pokret Dveri -, ne razlikuju od vlasti.

Tu se stvar, međutim, ne završava, jer pored ovih vrednosti, generičkih za kapitalizam, ili bar za njegovu zapadnu verziju, domaća opozicija i vlast dele čitav niz ideja koje se tiču specifično nacionalnog ideološkog prostora. Za razliku od prvog skupa vrednosti, onog koji se tiče fundamentalnih ideala zapadnog kapitalizma u njegovom aktuelnom vidu, opozicija i vlast nisu baš sasvim jednodušni oko drugog skupa ideja. Dok Vučić i njegovi ideolozi prepoznaju narod kao lenj, zavidljiv, zlurad, itd. “časteći” ga tako nizom negativnih karakternih osobina, opozicija prepoznaje narod kao demokratski neosvešćen, optužujući ga tako za nedostatak demokratske kulture. Ipak, razlika između manjka svesti i kulture (opozicija), sa jedne, i nedostatka moralnih osobina (vlast), sa druge strane, nije tako velika, kao što bi to moglo izgledati na prvi pogled. Ona se svodi, na kraju krajeva, na jednu te istu ideju: narodu nešto nedostaje, pa bile to pozitivne karakterne osobine, bile to poželjne kognitivne karakteristike. Jednom rečju, ako je neko, u poslednjoj liniji kriv za aktuelno stanje u Srbiji, onda to nije, bar direktno gledano, aktuelni režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Glavni krivac je falični narod. Po opoziciji, falični narod bira faličnog vođu, po vlasti, falični narod daje falične rezultate u ekonomiji. Faličnost naroda, tako, predstavlja bezupitnu tačku slaganja opozicije i vlasti.

Vlast i opozicija nisu jedini “igrači” koji “igraju na kartu” faličnog naroda. Čitav civilni sektor parazitira na toj ideji. To se najlakše vidi po tome što se glavni zadatak civilnog sektora, po njegovom vlastitom samorazumevanju, sastoji se u demokratskom prosvećivanju naroda, u čišćenju, “dekontaminaciji” svesti naroda od raznoraznih političkih i kulturnih otrova i korova – diskriminacije, rasizma i seksizma, te nacionalizma, šovinizma, fašizma, nacizma – koji bujaju u primitivnoj, zaostaloj, “azijatskoj”, “ne-evropskoj” sredini. Čak je i levica, koja se “kune u narod” i koja oseća, ili bar, zbog samoljublja, želi da oseća, bliskost sa narodom, uključena u ovaj beskonačni “sokratovski” zadatak “samokritike” i “čišćenja vlastitog dvorišta”, i to baš od istih onih predrasuda od koga ga čisti i pomenuti civilni sektor. Ta koincidencija primarnih i urgentnih zadataka levice i civilnog sektora nije slučajna. Ona pokazuje da i levica, nolens volens, znala to ili ne, implicitno prihvata isti pravni i moralni, i naposletku, isti ideološki okvir kao i civilni sektor. Ukratko, civilni sektor i levica saglasni su (bar) u jednom: narod se mora “suočiti sa sobom”, “priznati vlastitu krivicu” – za ratne zločine, genocid, seksizam, rasizam, nacionalizam, šovinizam, itd. – i “pokazati spremnost da se popravi”. Tek onda, i samo onda, možemo krenuti dalje, bilo u izgradnji multikulturnog društva zasnovanog na toleranciji (civilni sektor), bilo u klasnu ekonomsku borbu sa unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima (levica). Pre toga, svaki napor je uzaludan, osujećen tvrdoglavim narodom i njegovom beskrajno dubokom zaglibljenošću u seksizam i nacionalizam.

Kako shvatiti sam pojam naroda? Pre svega, treba imati na umu da u tekućem razmatranju ideja nije reč o tome da utvrdimo šta je to stvarno narod. Radije, želimo da shvatimo u kojim se sve smislovima reč narod koristi u gore navedenom kontekstu. Narod tu znači, uglavnom, tri stvari. Prvo, to je narod kao srpski narod, narod u svom etničkom određenju. Drugo, radi se i o narodu kao skupu svih građana Republike Srbije. To je ono što se danas sve češće naziva terminom nacija. Naposletku, reč narod označava i onaj deo nacije, tj. građana Srbije, koji je najsiromašniji i najneobrazovaniji. Narod uzet u ovom smislu sačinjava najveći deo nacije. Narativi o faličnom narodu i narativi o uzroku njegove faličnosti odnose se na narod u sva tri smisla.

Ova terminološka razlika je neophodna kako bi se izbegla tipična zamka desničarskog i levičarskog mišljenja, a koju bismo ukratko mogli formulisati kao “stavljanje na stranu naroda”. Naime, desničari najčešće “uzimaju u zaštitu” srpski narod (narod u prvom smislu), dok se levičari identifikuju sa i “mare” za narod kao siromašnu i neobrazovanu većinu (narod u trećem smislu). Ideološki građanski centar najčešće neutralno govori o narodu kao građanima (narod u drugom smislu), i generalno, u svom elitizmu, nema paternalni odnos karakterističan za desničare i levičare, gajeći, ponekad tihi, a ponekad sasvim otvoreni, prezir prema narodu, bilo prema Srbima (autošovinizam), bilo prema siromašnima (gađenje) i neobrazovanima (arogancija). Što se našeg razmatranja tiče, važno je razumeti da ono nema, bar po samorazumevanju, paternalnu poziciju tipa levice ili desnice i, da ne gaji čak ni paternalnu meta-poziciju, u smislu uzimanja naroda u zaštitu od levice, desnice ili (građanskog) centra. Namera ovog teksta je da izloži ideološke sklopove i postavke koji čine zajednički temelj desnice, centra i levice, a koji se tiču termina naroda u njegovoj kolokvijalnoj upotrebi.

Dva skupa ideja – fundamentalni ideali zapadnog kapitalizma i narativ o faličnom narodu – imaju asimetričan odnos: drugi skup ideja ne može da funkcioniše bez prvog; prvi skup određuje i diktira smisao i ulogu drugog skupa ideja. Ako je narod faličan, onda on nije faličan zato što mu nedostaje bilo šta, recimo, sposobnost izdržljivosti na niskim temperaturama, prosečna visina preko dva metra ili umetnički dar. Naprotiv, nedostaje mu baš ono što bi, prema standardima zapadnog kapitalizma, trebalo da ima, a to su marljivost, kapacitet za individualnu inicijativu i preduzetništvo, tolerantnost, demokratska kultura, itd. Drugim rečima, prvi skup ideala predstavlja meru u odnosu na koju se meri nedostatak naroda i određuju u čemu se sastoji njegova manjkavost.

Ideja faličnosti naroda sama po sebi ne objašnjava razloge nastanka manjka. Tome služe raznorazni narativi, počev od onih koji su razumljivi samom narodu, i koji se dobro slažu sa pričama o moralnom nedostatku naroda, kao što je, na primer, ona, “bili smo petsto godina pod Turcima”, sve do narativa o “slomljenoj streli modernosti”, o nekoj gotovo natprirodnoj, mistično-metafizičkoj otpornosti srpskog naroda na napredak i prosvećivanje, a koji se dobro slažu sa pričom o nedostatku demokratske svesti i kulture naroda. Na obodima ovih narativa stoji i naracija levice o kapitalizmu kao poslednjem i opštem uzroku faličnosti narodne svesti. Sve ove priče, od narodnjačke priče o narodu kao lenjoj stoci koju šibom treba naučiti pameti, preko građanske priče o nedostatku demokratske kulture usled “azijatskog” zagađenja koga treba dekontaminirati, pa sve do levičarske priče o kapitalističkoj deformaciji narodne svesti, crpu smisao iz istog pravnog i moralnog horizonta – horizonta individualnog morala i građanskog prava.

Dva skupa vrednosti o kojima govorimo imaju svoju jasno određenu ideološku funkciju. Pojednostavljeno rečeno, funkcija ideologije sastoji se u tome da nečime što deluje očigledno, prikrije ono što je zapravo na delu. Kako? Upravo tako što očiglednost onog očiglednog stoji na putu prepoznavanja onoga što se “krije iza” te očiglednosti. Prisustvo očiglednosti obustavlja potrebu za postavljanjem pitanja: nema potrebe pitati se o onome što je očigledno. Takođe, ideologija ne prikazuje naprosto neko Akao nešto sasvim drugo, kao neko potpuno drugo i drugačije B. Ona ne predstavlja, na primer, severni pol kao Brazil. Naprotiv, ona predstavlja Akao ne-A i obrnuto. Prosto rečeno, ideologija izvrće realnost.

Kakvu ideološku ulogu igraju ideali zapadnog kapitalizma i priče o narodnoj faličnosti? Prvo, ti ideali i te naracije ispostavljaju nam se kao očigledni: očigledno je da imam pravo da posedujem stvari, ma kakve i kolike one bile, očigledno je da imam pravo da preduzimam poslove, očigledno je da imam pravo da slobodno govorim, očigledno je da je većina ljudi neobrazovana, očigledno je da je masa glupa, očigledno je da u narodu cvetaju seksizam, rasizam, nacionalizam, šovinizam, itd. U svojoj očiglednosti, međutim, ova dva skupa ideja prikrivaju i izvrću dve temeljne činjenice savremene realnosti.

Prvi skup vrednosti – poželjnost privatnog vlasništva, političkog pluralizma, parlamentarne demokratije, jednom rečju, skup ideala zapadnog kapitalizma – svojom očiglednošću prikriva globalnugeneričku činjenicu da živimo u de facto neslobodnom društvu nejednakosti čija se jedina sloboda sastoji u “slobodi” posedovanja i razmene, a jedina jednakost u “jednakosti” pred zakonom. “Sloboda” privatnog vlasništva i trgovine predstavlja se kao jedina prava sloboda. Jednakost pred zakonom, formalna jednakost strukturno povezana sa realnom nejednakošću, predstavlja se kao jedina prava jednakost. Sa druge strane, retki primeri slobode i jednakosti u današnjem svetu, kao na primer masovni antikolonijalni pokreti u Venecueli ili u Boliviji, predstavljaju se kao totalitarni režimi na čijem čelu stoje “diktatori” i “autoritarne vođe” poput H. Čaveza ili E. Moralesa. Čak se i levica neretko odnosi rezervisano prema ovim antikolonijalnim borbama, u stilu, “jeste, to je tačno, ali…” ili, “ima to potencijal, međutim…”. Posle ovog “ali” obično ide tirada “s leva” o tome kako se stvari u, recimo, Venecueli ili Boliviji, uglavnom dešavaju “odozgo”, kako nema demokratije, kako se “radnička klasa” malo o čemu pita, pa čak i o tome kako “elita” uživa, dok narod “grca u bedi”. Ta rezerva, indicirana ovim “ali”, jasno pokazuje u kom misaonom horizontu se kreću ovakve kritike s leva. Od činjenice da u tom misaonom prostoru nema mesta za koegzistenciju velikih vođa levice i demokratskog pokreta masa, možda je važnije to što već sama reč “vođa” unosi krajnje neugodni tremor u misaoni tok i želudac našeg tipičnog levičara, tremor koji predstavlja misaoni i somatski odjek duboko usađene ideologije antitotalitarizma i ljudskih prava.

Drugi skup vrednosti – koji se svodi na ideju o faličnosti naroda – prikriva jedan drugi tip neslobode i nejednakosti, ovog puta, specifičan lokalan. Reč je a) o neslobodi naroda u Srbiji da odlučuje o svojoj sudbini, o njegovoj nemogućnosti da samostalno odredi svoj istorijski put, i b) nejednakosti naroda u Srbiji spram, recimo, naroda u Evropskoj uniji. Nejednakost i nesloboda naroda su indeksi, odnosno posledice šireg svetskog, istorijskog sklopa unutar koga ih je jedino moguće i razumeti. Taj sklop možemo, pojednostavljeno, označiti kao neokolonijalizam. Ideja o faličnosti naroda u Srbiji, u svojoj očiglednosti, upravo služi prikrivanju činjenice života u neokolonijalnoj realnosti: ako nam je loše, za to svakako nisu krivi drugi, “krivi smo mi”, ili, tačnije, onaj deo nas samih koji nije dovoljno demokratski prosvećen (opozicija) i/ili koji nosi loše karakterne osobine (vlast). U izvedbi civilnog sektora, region stagnira zato što Srbi nisu prepoznali i priznali svoju krivicu za ratne zločine i genocid. U predstavama levice, u pitanju su “unutrašnji” klasno-ekonomski uzroci u sinergiji sa “superstrukturnim” seksizmom i nacionalizmom. Summa summarum, problem Srbije nalazi se u Srbiji, i još preciznije, u onom njenom delu koji se kolokvijalno naziva narodom.

Pažljivi čitalac se sigurno pita, o kom se to narodu radi u prethodnom pasusu. Koji to narod nije slobodan da samostalno odlučuje o svojoj sudbini i da uživa jednakost sa drugim narodima sveta? Da li je to srpski narod, da li su to građani Srbije, ili su to, pak, siromašni i neobrazovani? Odgovor je, nijedan od ova tri “naroda”. Reč je, zapravo, o narodu koji radi. To nije nužno radnička klasa. To su svi ljudi koji stvarno privređuju i kojima se najveći deo stvorene vrednosti otima, a to nisu ni famozna “srednja klasa” – nenaučni, puko deskriptivni termin, koji aproksimativno odgovara sitnoj buržoaziji – ni tajkuni – domaća krupna buržoazija. To svakako nisu ni kompradori – agenti strane krupne buržoazije u Srbiji. Sve ove tri kategorije stanovništva profitiraju od neokolonijalnog položaja Srbije. Narod, to su ljudi koji rade i čiji se rad eksploatiše. Marksisičkim jezikom rečeno, narod, to je proletarijat.

Svaki legitimni zahtev za slobodom naroda u Srbiji, slobodom da sam bira svoj istorijski put, ili za jednakošću sa drugim narodima, biva označen kao nacionalizam koji, prema zajedničkom stanovištu levice i civilnog sektora, neumitno vodi u šovinizam, fašizam i, naposletku, nacizam. Već sama reč suverenost izaziva krajnje neugodne misaone i somatske tremore kod pripadnika civilnog sektora i levice. Umesto da evocira ideje slavne antikolonijalne borbe oličene, recimo, u pokretu Nesvrstanih, ova reč u duhovima naših levičara izaziva slike Srba koji granatiraju Vukovar, kolju muslimane ili Albance, i sa nožem u zabrađenim ustima uzvikuju “Velika Srbija, Velika Srbija!”. Civilni sektor je, u pogledu suverenosti, na neki način “darežljiviji” prema narodu od levice. Da, narod u Srbiji ima, poput evropskih naroda, pravo na suverenost, ali samo posle temeljno obavljenog beskrajnog zadatka denacifikacije. Za levičare, pak, suverenitet naroda u Srbiji otpisan je kao nacionalistički ideal koji neumitno vodi u nacizam.

Tako ideja faličnosti naroda, bilo da dolazi od vlasti, opozicije, civilnog sektora ili levice, u potpunosti izvrće prave razloge lošeg stanja u Srbiji. Svakome ko ima bar malo iskrene volje da sagleda stvari, jasno je da za loše stanje u Srbiji nije kriv narod, ma koliko on mogao izgledati faličan u očima njegovih kritičara. Za loše stanje u Srbiji kriv je – ako ovde uopšte ima smisla upotrebljavati kategoriju krivice koja nam dolazi iz pravnog i moralnog rečnika – aktuelni istorijski i svetski položaj u kome se nalazi Srbija, a to je položaj neokolonije EU i NATO pakta. Svako drugo objašnjenje rizikuje da bude, na ovaj ili onaj način, metafizičko i, prosto rečeno, imaginarno.

Razume se, odgovor na pitanje šta je dovelo do neokolonijalnog položaja Srbije daleko je teži od konstatacije neokolonijalnog stanja stvari koje se, na gotovo očigledan način, pokazuje u gotovo svim činjenicama političkog života u Srbiji. Navedimo samo poslednji očigledni primer, zvaničnu posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona. Šta god mislili o nezavisnosti Kosova, izjava E. Makrona da je Kosovo nezavisna država u svakoj stvarno nezavisnoj državi – dakle, državi koja nije neokolonija -, automatski bi povlačila davanje statusa personae non gratae. Pokazatelja neokolonijalnog statusa Srbije ima, takođe, na pretek u ekonomskoj sferi. Dovoljno je prisetiti se svih “benefita” koje strani “investitori” imaju u tzv. “slobodnim zonama”. Ipak, cilj ovog teksta nije bio da dokaže ono što je trenutno, možda, jedina evidentna ekonomsko-politička činjenica života u Srbiji koju, samim tim, i ne treba posebno dokazivati. Naš zadatak sastojao se u tome da uvidimo zašto se ova “očiglednost” neokolonijalne realnosti ne vidi. Odgovor na ovo poslednje pitanje pronašli smo u očiglednostima ideala zapadnog kapitalizma i ideja o faličnosti naroda, ideala i ideja koje podjednako dele i narodnjaci i građani, i civilni sektor i levica.

PODELITE