Jedan od glavnih prigovora upućenih mom tekstu “Zaborav levice” glasi da levica o kojoj pišem ne postoji i da konstruišem strašilo koje potom napadam. O kojoj levici govori moj tekst? O onoj koja se 1) uglavnom bavi pitanjima iz domena ljudskih i političkih prava, bilo da je reč o temama roda – gde levica prepoznaje seksizam kao urgentni problem -, ili o državnoj represiji – gde levica prepoznaje nacionalizam kao urgentni problem -, 2) koja uglavnom koristi jezik i stavove civilnog sektora u svom javnom govoru. Primetite da sam stavio akcenat na reč “uglavnom”. To znači da se ta levica bavi i drugim problemima, problemima koji se tradicionalno vezuju za levicu, ali ona se uglavnom ne bavi tradicionalnim problemima levice. Takođe, ta levica koristi i takve termine kao što su klasna borba, vladajuća klasa, buržoazija, itd. ali ona uglavnom ne koristi tradicionalne termine levice u svom javnom govoru.
Pavle Ilić – Nacionalističke infekcije levice i kako ih lečiti: odgovor Mariju Kaliku
Vuk Vuković – Zaborav stvarnosti: prilog odgovoru Darku Draškoviću
Darko Drašković – Zaborav levice
Mario Kalik – Smisao i značaj levičarskog patriotizma: odgovor Aleksandru Matkoviću
Aleksandar Matković – ”Srpska levica” i nacionalizam: 6 odgovora Ćirajkoviću i Kaliku
Ako u tekstu nisam ponudio dokaz o postojanju takve levice, onda je razlog tome što su mi njeno postojanje i njena, gore određena, priroda evidentni. Kao što je dobro poznato, u tom pogledu nisam nimalo usamljen. Suština teksta i nije bila u tome da se pokaže da takva levica postoji – budući da evidentnosti ne dokazujemo; od njih, zapravo polazimo u izvođenju -, nego da se objasni evidentnost gore naznačenog “uglavnom”. Ta evidentnost prevlasti određenih tema i stavova u redovima domaće levice posledica je ideoloških očiglednosti. Upravo te očiglednosti, među kojima dominiraju očiglednosti eksplanatorne i kauzalne snage seksizma i nacionalizma, predstavljale su polaznu tačku i materijal mog teksta.
Glavni smisao teksta “Zaborav levice” tako leži u analizi idejne formacije koja se pojavljuje u javnom govoru levice. Zadatak te analiza jeste da objasni fokusiranost levice na probleme seksizma i nacionalizma, kao i preovlađujuću upotrebu jezika (i stavova) civilnog sektora u javnom govoru levice. Preciznosti radi, zanimao me je samo javni govor te i takve levice. Nije me zanimalo šta pojedini levičari pišu u svojim diplomskim, master ili doktorskim radovima. Takođe, nije me zanimalo koje pamflete, brošure i druge dokumente između sebe ili unutar svojih organizacija dele i čitaju. Jedino što me je zanimalo je javni govor – ono što se pojavljuje u objavama levice – i ono što je, naposletku, najvidljivije u javnosti.
Primer: nacionalizam kao objašnjenje i uzrok ratnih zločina
Čitaocu kome su postojanje i priroda gore opisane levice evidentni, može slobodno da preskoči ovaj deo teksta i odmah pređe na “Lupus in fabula“.
Za one koji se još uvek pitaju o kojoj je levici bilo reči u mom tekstu i da li ta i takva levice postoji, odgovor pruža sledeći primer. Naime, ako konsultujete tekst Vuka Vukovića “Od košmara do Košara i natrag: rehabilitacija Miloševića u Srbiji“, skupa sa saopštenjem organizacije Marks21, “20 godina zloupotrebe srebreničkih žrtava: Vučića na robiju, NATO napolje iz BiH!“, i tekstom Danasa pod naslovom “Dobrica Veselinović: Nazovimo stvari pravim imenom – genocidom“, videćete da se kroz sve te tekstove provlače upadljive tematske i terminološke sličnosti, kao i isti idejni stavovi. Ukratko, zajedničko za pomenute tekstove sastoji se u tome da svi govore o nacionalizmu kao uzroku zločina tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, da svi govore o nekom obliku nacionalnih “elita” koje su propagirale i koristile taj nacionalizam radi sebičnih interesa, da svi pozivaju na to da se sudi zločincima, pripadnicima tih nacionalnih elita, kao i na osvešćenje i priznanje zločina (premda nije uvek jasno ko ili šta bi bi(l)o tačno subjekt tog priznanja i osvešćenja). Dok je D. Veselinović umereniji i pomirljiviji, levica je “hrabrija” i “oštrija” i ne usteže se da govori o “dželatu Slobodanu Miloševiću”, o “zločinačkim nacionalističkim režimima”, o “velikosrpskom” nacionalizmu itd. Sve ovo navedeno, uključujući i ove poslednje navedene “hrabre” i “oštre” stavove naših levičara, možemo naći i u jeziku, govoru i stavovima takvih NVO kao što su Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava, Inicijativa mladih za ljudska prava (koju, igrom slučaja, ili ne, u pozitivnom smislu pominju i D. Veselinović i V. Vuković u gore navedenim tekstovima), Centar za kulturnu dekontaminaciju, itd. Nije potrebno preterano udubljivanje u navedene tekstove kako bi se videlo da u njima nije reč samo o sličnostima, nego i, najčešće, o prostoj istovetnosti jezika i stavova.
Kao što je prirodno očekivati, u izjavama D. Veselinovića nema pomena imperijalizma, neokolonijalizma, tj. nema pokušaja da se zločini, nacionalizam i tsl. dovedu u vezu ili, štaviše, objasne imperijalizmom i neokolonijalizmom. Za Veselinovića nacionalizam je apsolutno zlo, zlo po sebi i nešto, teorijski rečeno, krajnje banalno što, usled svoje banalnosti, ne zahteva dalje objašnjenje. Nacionalizam tu funkcioniše kao krajnji eksplanans (ono što objašnjava), koji sam ne zahteva dalje objašnjenje. Interesantno, ni u gore navedenom tekstu V. Vukovića nema pomena ovih termina. Štaviše, celokupna realnost onoga što se desilo u Račku objašnjena je “velikosrpskim” nacionalizmom. Imperijalizam je, u navedenom tekstu Vukovića, prikazan jedino u vidu komične, impotentne figure Vilijama Vokera, “jednog diplomate i lovca u mutnom pred penzijom koji trenutno i nema posla” (Vuković). Prema tome, teško je videti kako se objašnjenje V. Vukovića o onome što se desilo u Račku razlikuje od “objašnjenja” koje možemo pročitati u tekstu Veselinovića ili u standardnim saopštenjima gore navedenih NVO, tj. civilnog sektora generalno.
Marks21, doduše, odlazi dalje od D. Veselinovića i V. Vukovića, i pokušava da priču o nacionalizmu i genocidima poveže sa izvorno levom terminologijom i pojmovima, kao što su, na primer, pojmovi imperijalizma, neokolonijalizma, klase, itd. Pažljivom čitaocu, međutim, neće promaći da ovi termini ne funkcionišu, u saopštenju Marks21, čak ni formalno kao eksplanans nacionalizma i zločina. Drugim rečima, nacionalizam i zločini se ne mogu objasniti, ni delimično ni u celosti, NATO imperijalizmom. Upravo suprotno, “zapadni imperijalizam nije stupio na scenu da bi spasavao Bošnjake, već je dozvolio sva zverstva protiv njih.” Glavna krivica “zapadnog imperijalizma”, prema tome, nije u tome što je aktivno učestvovao u razbijanju SFRJ već oprobanom, naučno-tehnički modernizovanom i vojno usavršenom divide et impera strategijom, već samo u tome što se nije aktivnije uključio u sprečavanje zločina, kao i u tome što je, krajnje neuviđajno i nehumano, mešetario i zloupotrebljavao nesrećnu situaciju i žrtve radi sopstvenih interesa. Sama situacija, međutim, posledica je nacionalizama elita i, u poslednjoj liniji, velikosrpskog nacionalizma srpskih elita.
Sva tri navedena teksta pripisuju odlučujuću ulogu nacionalizmu: nacionalizam predstavlja opšti i krajnji uzrok i objašnjenje zločina u ratovima devedesetih na teritoriji SFRJ. Pored toga, jasno se vidi da terminologija i stavovi civilnog sektora preovlađuju i da se mogu naći, uz male varijacije, u identičnom obliku u svim tim tekstovima. Naposletku, možemo zaključiti da se originalna terminologija i pojmovi levice u tim tekstovima ili ne vide (D. Veselinović i V. Vuković) ili imaju teorijski marginalni i čisto dekorativni (ne-eksplanatorni) značaj (Marks21). Ovakvih primera ima pregršt i bilo bi nepotrebno i nemoguće navoditi ih sve. Svi oni nedvosmisleno pokazuju da levica o kojoj govorim u svom tekstu “Zaborav levice” postoji i da njen javni govor ima upravo onaj karakter koji mu pripisujem. Ponovimo, taj govor 1) se uglavnom bavi pitanjima ljudskih i političkih prava, seksizmom i nacionalizmom, 2) uglavnom koristi jezik i stavove civilnog sektora.
Lupus in fabula
Na kraju krajeva, nije ni potrebno pozivati se na primere kako bismo utvrdili postojanje levice o kojoj govori moj tekst. Dovoljno je pogledati sam tekst V. Vukovića “Zaborav stvarnosti”, kako bi se pronašao sav potreban “dokazni materijal”.
Naime, sam pomen NATO imperijalizma i zapadnog neokolonijalizma u toku svesti Vukovića pokreće čitav niz asocijacija i predstava koje se ne mogu, čak ni implicitno, pronaći u mom tekstu. Od tih asocijacija svakako su najzanimljivije one o “koketiranju sa teorijama zavere” kao i kvalifikacija moje pozicije terminima “desnog populizma”. Sadržaj ovih asocijacija, kao i njihova potpuna nevezanost za moj tekst, najjasnije su vidljivi u slučaju pojma naroda. Uprkos tome što u tekstu eksplicitno kažem da narod kao subjekt revolucije nisu ni svi građani Srbije ni srpski narod, već ljudi koji rade i koji su eksploatisani – što bi, uz dodatak uslova lišenosti sredstava za proizvodnju, predstavljalo dovoljan uslov da se definiše ono što Marks naziva proletarijatom -, Vuković ipak nekako “zna” – a pravo pitanje je, kako, i na to pitanje ćemo uskoro odgovoriti – da se tu zapravo radi o “klasno nediferenciranom” narodu, i naposletku, o “srpskom narodu”. Ukratko, tamo gde pišem “proletarijat” – u nameri da deskriptivni i aproksimativni pojam naroda kao siromašne i neobrazovne većine zamenim teorijski strožijim pojmom -, Vuković čita “srpski narod”, gde govorim o samoodređenju proletarijata – u nameri da specifikujem ideju suverenosti u duhu leve teorije i time je oslobodim nadtonova građanske ideologije -, Vuković čuje, “nezavisnost srpskog naroda”, a tamo gde ukazujem na NATO imperijalizam i neokolonijalizam, Vuković vidi teoriju zavere protiv srpskog naroda.
Ako sve to – srpski narod, zavera zapada protiv srpskog naroda i nezavisnost srpskog naroda – nije čak ni implicirano mojim tekstom i ako Vuković dolazi do toga jednim evidentnim non sequitur (“ne sledi”), onda je logično postaviti pitanje: odakle dolaze te Vukovićeve, teorijski gledano, potpuno slobodne, asocijacije i neobrazložene predstave? I obrnuto, ako je Vuković opsednut nacionalizmom do te mere da vidi nacionalizam tamo gde se nacionalizam ne može nikako iščitati, ako pri tome eksplicitno govori u terminima i stavovima civilnog sektora – “teorija zavere”, “populizam”, “nacionalizam”, itd -, kako je onda moguće da poriče postojanje one levice kojoj on sam suštinski pripada, i to kao jedan od njenih najizrazitijih predstavnika? Kako je moguć ovaj svojevrsni zaborav samog sebe?
Odgovor na oba gore postavljena pitanja – 1) odakle dolazi sadržaj Vukovićevih misinterpretacija mog teksta, i 2) zašto se Vuković ne prepoznaje u tekstu koji govori upravo o levičarima njegovog “kova”, i to do te mere da tvrdi da levica o kojoj tekst govori (a time, posledično, i on sam) ne postoji – nudi nam Altiserova teorija ideologije.
Teorija ideologije (1): očiglednost
Prema Altiseru, ideologiju, pre svega, karakteriše to da prvo daje odgovore, a tek onda postavlja pitanja. Drugačije rečeno, ideologija unapred dostavlja odgovore na sva moguća pitanja. Utoliko, ideologija efektivno zatvara prostor za idejne alternative, tj. za pozicije koje se ne mogu uklopiti u sistem ideološki propisanih mesta i uloga. Pojedina ideologija je “totalitarna” budući da svako mišljenje, ma koliko ono bilo divergentno u odnosu na njome propisani sistem mesta ili uloga, svodi, bez ostatka, na jedno od mesta ili uloga u tom sistemu. Tim putem, originalno mišljenje, po svojoj prirodi neuklopivo u ideološki sistem, intervencijom ideologije, postaje samo jedan od odgovora koje ideologija unapred daje.
Upravo to nam objašnjava i poreklo i sadržaj slobodnih asocijacija koje možemo naći u Vukovićevom tekstu. Vukovićeve slobodne asocijacije o “teoriji zavere protiv srpskog naroda”, “nezavisnosti srpskog naroda” i “srpskom narodu”, dolaze iz lokalne ideologije antinacionalizma – domaće varijacije na temu globalne “antifa” ideologije. Zainteresovani čitalac može više o tome da pročita u mom tekstu objavljenom još davne 2008, Naknadna razmišljanja o ideologiji antifašizma. Ideologija antinacionalizma ocrtava idejni horizont u kome se kreće Vuković, unapred mu dostavlja odgovore na sva pitanja i daje mu “rešenja” svih “teorijskih” problema. Poput svake druge, i ta ideologija svako divergentno, alternativno mišljenje mora da svede na jedno od propisanih mesta u sistemu ideja. Tako se i mom mišljenju, ma koliko ono bilo nesvodivo na desnicu i na ono što se kolokvijalno naziva populizmom – još jedan termin stran izvornom rečniku i pojmovnom aparatu levice! -, dodeljuje unapred propisano mesto, tzv. “desnog populizma”.
Nijedno autentično mišljenje nije bez nedoumica. U stvarnom promišljanju nema lakih rešenja. Naprotiv, lakoća antinacionalizma, i lakih “rešenja” generalno, mogu se naći samo tamo gde su svi odgovori unapred pripremljeni i dati, i gde su, posledično, sve nedoumice i sav napor mišljenja unapred eliminisani i izlišni. Moj tekst “Zaborav levice” predstavlja pokušaj da se ode dalje od te lakoće antinacionalizma i (antiseksizma). Razlog tome ne leži u fetišu prema teškoćama ili prema teorijskim apstrakcijama, već u činjenici da pravo mišljenje izlazi iz sfere očiglednosti koja ideološkim rešenjima i odgovorima daje njihovu karakterističnu lakoću.
Antinacionalistička dogma
Suprotnost između lakoće ideološke redukcije i težine pojmovnog mišljenja, dobro se vidi na primeru suprotnosti antinacionalističke dogme (pozicija V. Vukovića) i istorijski senzitivnog stava o nacionalizmu i suverenosti (stav koji pretendujem da zastupam).
Prema antinacionalističkoj dogmi, nacionalizam sam po sebi predstavlja zlo. Drugačije rečeno, nacionalizam “u svim mogućim svetovima”, tj. u svim mogućim istorijskim situacijama, predstavlja nešto negativno i nepoželjno. Isto to važi i za suverenitet (bar kada je u pitanju Srbija i kada su u pitanju domaći levičari). Vuković, čini se, ne može ni da zamisli istorijsku situaciju u kojoj bi nacionalizam ili suverenitet mogli biti nešto poželjno sa tačke gledišta leve politike.
Sa druge strane, moja pozicija, nije investirana ni u nacionalizam ni u antinacionalizam. Moja pozicija nije fiksirana ni pro ni contra suverenosti. Naprotiv, ja polazim od ideja univerzalne jednakosti i slobode i pokušavam, promatrajući konkretnu istorijsku situaciju, da vidim šta vodi univerzalizaciji jednakosti i slobode.
Tako, na primer, nalazim da u neokoloniji kakva je Srbija, borba za suverenost vodi, ili bar ima potencijal da vodi, univerzalnoj jednakosti i slobodi, i to u najmanju ruku po tome što pruža otpor dominaciji stranog krupnog kapitala, a posebno u situaciji u kojoj domaći krupni kapital praktično ne postoji ili u celosti stoji u službi stranog krupnog kapitala. Sa druge strane, nalazim da dosledna leva politika u zemlji neokolonijalnog gospodara, recimo u Francuskoj, treba da bude usmerena protiv suvereniteta te zemlje, i to posebno protiv onih aspekata tog suvereniteta koji impliciraju neokolonijalne pretenzije.
Iz toga se vidi da za mene suverenost i antisuverenost, kao i nacionalizam i antinacionalizam, nemaju apsolutnu, bilo pozitivnu, bilo negativno vrednost, već isključivo instrumentalnu i stratešku vrednost. Oni se, u okviru autentične leve politike, mogu i moraju posmatrati isključivo kao sredstva koja vode ka ili odvode od univerzalizacije slobode i jednakosti.
Moja pozicija, stoga, nije prosto obrnuto simetrična u odnosu na poziciju V. Vukovića. Ona nije ni puki “odraz u ogledalu” liberalne levice. Moja pozicija se ne može opisati kao patriotska ili nacionalna levica, ako podrazumevamo da su ove investirane u naciju ili suverenitet kao apsolutnu pozitivnu vrednost. Sa jedne strane, ekstremna (šovinistička) desnica i umerena desnica (“desni populizam”) investirane su u nacionalizam i suverenost kao apsolutne pozitivne vrednosti. Sa druge strane, umerena (liberalna) levica i ekstremna levica à la V. Vuković (antinacionalistička levica) investirane su u nacionalizam i suverenost kao apsolutne negativne vrednosti. Dakle, bez obzira da li je reč o umerenoj ili ekstremnoj levici ili desnici, sve su one skupa investirane u ideju nacionalizma.
To nije slučajno budući da su sve one upisane u isti sistem mesta i funkcija buržoaske političke ideologije koja, u poslednjoj liniji, počiva na pravnoj ideologiji (o čemu je bilo reči u mom tekstu “Zaborav levice”). Dok liberalna levica predstavlja drugu stranu medalje desnog populizma, ekstremna levica (à la V. Vuković) jeste “odraz u ogledalu” ekstremne desnice. Štaviše, ekstremna levica (à la V. Vuković) predstavlja militantno krilo liberalne levice (vidi moj tekst Naknadna razmišljanja o ideologiji antifašizma).
Naizgled paradoskalno, pozicija V. Vukovića tako, usled svoje duboke i suštinske investiranosti u nacionalizam kao apsolutnu negativnu vrednost, kao i strukturne upisanosti u političku topologiju građanske ideologije, gaji daleko veće afinitete prema nacionalizmu, tj. daleko više zavisi od nacionalizma, u odnosu na moju poziciju koja je suštinski ravnodušna prema nacionalizmu i u njemu ne vidi ništa više od potencijalne ideološke opasnosti ili moguće strateške vrednosti za univerzalizaciju slobode i jednakosti – tj. za komunizam -, i to u zavisnosti od konkretne istorijske situacije.
Teorija ideologije (2): skrivenost
Ova upisanost u sistem pozicija i uloga građanske ideologije skupa sa očiglednošću dogme antinacionalizma – prema kojoj nacionalizam i suverenost potpuno aistorijski predstavljaju apsolutne negativne vrednosti – daje nam odgovor na pitanje o poreklu i sadržaju Vukovićevih slobodnih asocijacija na moj tekst.
Preostaje drugo pitanje, a to je pitanje zašto Vuk Vuković zaboravlja sebe, tj. zašto se Vuković ne prepoznaje u tekstu koji govori upravo o levičarima njegovog “kova”. Mi vidimo da se on oseća prozvanim, ali istovremeno tvrdi da levičari o kojima govorim ne postoje. Zašto Vuković na taj način, implicitno, poriče svoje sopstveno postojanje? Odgovor na to pitanje možemo potražiti u drugoj bitnoj karakteristici ideologije. Poput Heraklitove prirode, i ideologija “voli da se skriva”. Drugim rečima, jedna od suštinskih odlika ideologije jeste u tome da za ideološkog subjekta bude nevidljiva kao ideologija, i da se, posledično, ideološkom subjektu pojavljuje kao normalnost, stvarnost, prirodnost, ispravnost, ili čak, da mu se uopšte ne pojavljuje. Upravo ta normalnost i prirodnost investirani su u ideju ljudskih i političkih prava i, posredno i posledično, u antinacionalističku dogmu.
Pored toga što tvrdi da je domaća, savremena levica opsednuta seksizmom i nacionalizmom, moj tekst “Zaborav levice” tvrdi i to da kritika koju levica upućuje postojećem sistemu ima pretežno pravni i moralni karakter. Štaviše, kao izraziti primer te moralne i pravne kritike navodim slučaj kritike socijalističkih vođa latinske Amerike gde se te vođe terete za razvrat – razvrat je po sebi misliv samo iz okvira ideja morala -, kao i za korupciju – mislivu, kao ilegalni čin, jedino u okvirima ideja prava. V. Vuković, u svom tekstu upravo iznosi jednu takvu kritiku protiv jednog latinoameričkog socijalističkog vođe: “Da li je sin Nikolasa Madura, dok ga dolarskim novčanicama obasipaju na svadbi jednog kapitaliste, najbolji izdanak antikolonijalne borbe naroda Trećeg sveta? Da li su nameštenja Madurove porodice na stvarnim i izmišljenim državnim položajima znaci slobode i jednakosti?”. Kako je moguće da Vuković tvrdi da ne postoji levica čija se kritika kreće u okvirima morala i prava, a istovremeno, u istom tekstu, upravo iznosi jednu eklatantno moralnu i pravnu kritiku? Kako je moguć ovaj svojevrsni zaborav samog sebe? Odgovor na to pitanje dolazi nam od (Heraklita i) Altisera: ideologija voli da se skriva.
Tako dospevamo do stare marksističke ideje da jedno vreme ili jednu osobu ne možemo suditi po svesti koju ta osoba ili to vreme imaju o sebi. Razmak između samorazumevanja, svesti o sebi neke osobe ili vremena, sa jedne, i stvarne društveno-istorijske uloge i smisla te osobe ili vremena, sa druge strane, instaliran je upravo netransparentnošću kao glavnim efektom ideologije. U toj netransparentnosti sam operator te netransparentnosti – ideologija – predstavlja ono najnetransparentnije.
Vuku Vukoviću tako nije transparentna sama ideologija koja obrazuje njegov idejni horizont i informiše stavove koje zauzima. Usled toga, nisu mu transparentani ni društveni sadržaj ni istorijski smisao antinacionalističke “kritike” koju iznosi (na moj račun, između ostalog). Za V. Vukovića nacionalizam posebno i kategorije građanske ideologije uopšte, moral i pravo, predstavljaju poslednju očiglednost, misaono mesto gde se sve nedoumice rešavaju i gde se, posledično, budući da nije ostalo više ništa da se misli, samo mišljenje završava. Te očiglednosti su toliko očigledne da samu njihovu očiglednost Vuković više i ne vidi. To nam objašnjava i poreklo Vukovićevog pada u samozaborav (kao i poreklo samozaborava tog samozaborava). Taj samozaborav (samozaborava) samo je deo šireg zaborava (zaborava) levice.
Lupus in paradoxo
Sve navedeno govori nam da Vukovićev tekst uopšte ne treba posmatrati kao primer teorijskog teksta. Da je Vuković zaista imao nameru da teorijski polemiše sa mnom, on bi morao da krene nekim od sledećih puteva:
- mogao bi da tvrdi i pokuša da pokaže da domaća levica nema fokus na seksizam i nacionalizam,
- mogao bi da tvrdi i pokuša da pokaže da su upravo seksizam i nacionalizam urgentni problemi levice,
- mogao bi da tvrdi i pokuša da pokaže da preovlađujući jezik i stavovi levice, kako se oni čuju u njenom javnom govoru, ne dolaze iz ideologije koja informiše civilni sektor,
- mogao bi da tvrdi i pokuša da pokaže da su upravo taj govor i ti stavovi, uz aneks kapitalizma kao uzroka u poslednjoj instanci, autentično leve teorijske opcije.
Međutim, sve što Vuković želi, jeste da pokaže da sam ja – uprkos svemu što tvrdim i izvodim, uprkos insistiranju na pojmovnim razgraničenjima, i ma koliko ta razgraničenja bila teorijski izvedena i raščlanjena, jasna i precizna – zapravo desničar i nacionalista. Zašto? Zato što ne delim i, štaviše, otvoreno napadam antinacionalističku dogmu.
Ta antinacionalistička dogma ne nudi nam samo odgovor na pitanje zašto tekst V. Vukovića “Zaborav stvarnosti” ne pripada teorijskom žanru – isposvest i propoved dogme pripadaju, radije, žanru religijske ideologije. Ona nam, takođe, daje i objašnjenje daleko zanimljivijeg paradoksa koji se sastoji u tome da tekst V. Vukovića, uprkos tome što počiva na tvrdnji da levica o kojoj govorim ne postoji, predstavlja corpus delicti, dokazni materijal par excellence, postojanja te i takve levice, budući da predstavlja jedan od njenih najjasnijih verbalnih izraza.
Foto: ”San”, Maja Žuža