U poslednjih 30 godina, kongresmen Žair Bolsonaro bio je ekstremista na marginama brazilske politike poznat po bizarnim, namerno zapaljivim izjavama u kojima je odavao počast ozloglašenim vojnim diktatorima i ugnjetačima koji su vladali od 1964. do 1985, okarakterisao državni udar iz 1964. kao ,,odbranu demokratije“, rekao svojoj koleginici socijalisti u Kongresu da ne zaslužuje da bude silovana jer je previše ružna, izjavio da bi radije čuo da mu je sin poginuo u saobraćajnoj nesreći nego da je gej i rekao da je dobio ćerku nakon 4 sina usled ,,momenta slabosti“. (Prošlog septembra, koristio je Gugl da bi preveo brazilski epitet za LGBT populaciju, da bi me, u suštini, nazvao pederom na Tviteru).
Njegovi politički recepti su još više poremećeni. Zapadni mediji su ga često opisivali kao „brazilskog Trampa“, što je poprilično neprecizno, potcenjujući ga time na više nivoa. Po temperamentu, ideologiji i biografiji, Bolsonaro – bivši armijski kapetan tokom 21-ogodišnje brazilske ozloglašene vojne diktature – sličniji je filipinskom predsedniku Rodrigeu Duterteu ili egipatskom diktatoru, generalu Abdelu El-Sisiju, nego Trampu.
Njegovo glavno rešenje za epidemiju kriminala u državi jeste da pusti vojsku i policiju u favele i da im, kako on kaže, da „odrešene ruke“ da po sopstvenoj proceni ubiju svakog za koga posumnjaju da je kriminalac, pritom priznavši da će mnogi nevini ljudi poginuti u tom procesu. Kritikovao je monstrume poput Pinočea iz Čilea i Fudžimorija iz Perua – zato što nisu masakrirali više domaćih protivnika. Zalagao se za to da se poubijaju istaknuti brazilski političari. Hteo bi da hemijski kastrira seksualne prestupnike. U svakom pogledu, ozloglašena brazilska vojna diktatura koja je vladala 21 godinu u Brazilu – koja je mučila i ubijala disidente, uz podršku SAD i UK u ime borbe protiv komunizma – njegov je model vladanja.
Nakon zapanjujućih nacionalnih izbora u Brazilu, Žair Bolsonaro odjednom je transformisan od marginalizovanog klovna u ogromnu i dominantnu silu u političkom životu ove države. Bolsonaru je falilo veoma malo glasova da postane predsednik bez ulaska u drugi izborni krug.
Sa ovakvom razlikom u broju glasova, on je glavni favorit za pobedu 28. oktobra protiv drugoplasiranog kandidata, bivšeg gradonačelnika Sao Paula Fernanda Hadada. Hadad je do skoro bio nepoznati, izabrani naslednik Lule, bivšeg predsednika u dva mandata koji je vodio u svim izbornim anketama pre nego što je osuđen nakon sumnjivih optužbi za korupciju i ubrzo zatvoren kako bi bio sprečen da se kandiduje, a zatim i ućutkan od strane brazilskog sudstva desničarske orijentacije, nakon niza zabrana i cenzurisanja usled kojih je medijima zabranjeno da ga intervjuišu.
Bolsonaro je odneo pobedu među svim demografskim grupama. U državi Rio de Žaneiro, Bolsonaro je osvojio šokantnih 60% glasova, odnevši pobedu u svakom susedstvu i distriktu, u većini sa više od 50% glasova.
Ali domet Bolsonarove nove snage ide mnogo dalje od njegovog uspona ka predsedničkom položaju. Njegova partija, i oni koji su na liniji sa istom, sa šokantnom razlikom je odnela ubedljivu pobedu u celoj državi.
Jedan od Bolsonarovih sinova, Eduardo (sklon nošenju majici sa simbolom Mosad-a), osvojio je drugi mandat, kao član federalnog Kongresa iz Sao Paula, sa najvećim brojem glasova ikad osvojenih u istoriji te države. Još jedan od njegovih sinova, kongresmen države Rio, Flavio, izabran je u federalnom Senatu kao predstavnik Rija de Žaneira, sa zapanjujućom razlikom u glasovima.
Ono što je iznenađujuće jeste koliko su neprecizne bile brazilske izborne ankete, potcenivši talas ekstremne desnice u toliko velikim brojkama, da je to teško opisati rečima. Uzmimo, na primer, izbornu trku za guvernera Rio de Žaneira, gde su ankete mesecima pokazivale da jasnu prednost ima visoko politički sposoban i dobro poznati bivši gradonačelnik Rija Eduardo Paes, koji je predsedavao letnjim Olimpijskim igrama 2014. godine. Formiravši masovnu koaliciju, sačinjenu od više političkih partija, koja je tradicionalno uvek garantovala pobedu, očekivalo se da će Paes u drugom krugu susresti, a zatim i pobediti, bivšu brazilsku fudbalsku zvezdu (i sadašnjeg senatora praćenog mnogim skandalima) Romaria.
Kandidat za guvernera iz Bolsonarove partije bio je Vilson Vicel, jedan nepoznati sudija koji nikad nije bio ni na jednoj državnoj poziciji. Vicel je u trku ušao bez ikakve šire podrške, pa čak i po poslednjim anketama 17% glasača mu je pružilo podršku, mnogo manje nego Paesu. Sinoć je nadmašio procente anketa za 24 procentna poena – rušeći Paesa, koji je završio samo sa 19%. Vicel je sada veliki favorit u drugom krugu. Da bi se osetio ovaj iznenadni talas i dezorijentacija koja potapa politiku u Brazilu, treba uporediti Vicelov broj glasova sa poslednje ankete, od dana pre izbora (levo) sa zvaničnim rezultatima od sinoć (desno):
Ovaj nivo diskrepance ponavljao se u celoj zemlji. U Minas Žeraisu, ankete su mesecima unazad pokazivale da bivša (impičovana) predsednica Dilma Rusev ima ogromnu prednost u trci za mesto u Senatu. Niko nije sumnjao u njenu pobedu. Međutim, ona je završila na 4. mestu, dok su dva desničarska kandidata odnela pobedu.
Verovatno najviše alaramantno je to da, što je neki kandidat više bio ispunjen mržnjom i fašizmom, bolje je prolazio. Prošle nedelje, jedan kandidat iz Bolsonarove partije, Rodrigo Amorim, šokirao je čak i neke desničarske pristalice. Noseći majicu sa pištoljem, uzeo je, uništio i onda na društvenim mrežama ponosno istakao nezvaničnu tablu sa nazivom ulice koja je postavljena kako bi se odala počast životu Mariele Franko, crnoj, LGBT borkinji za ljudska prava iz favele. Ona je, kao gradska odbornica leve orijentacije, ubijena u martu, a njene ubice, povezane sa policijom, i dalje su u zatvoru. (Franko je bila moj blizak prijatelj i član iste partije, u gradskom odboru, gde i moj muž). Poslednja rečenica na njegovoj objavi na društvenim mrežama, sada obrisana, glasila je: „Spremite se levičari: vaši dani su odbrojani ako budemo na vlasti“.
Sinoć, Amorim ne samo da je izabran za senatora u Riju, već je i kandidat koji je dobio najviše glasova u toj državi (Riju). Drugi kandidat blizak Bolsonaru, Danijel Silveira, oficir pri brazilskoj vojnoj policiji, izabran je za kongresmena. Moglo bi se napisati hiljadu reči o podjednako šokantnim izjavama i akcijama brojnih kandidata koji sinoć ne samo da su pobedili, već su osvojili ogroman broj mandata.
U suštini, skoro je nemoguće naglasiti nivo pretnje koji je stavljen pred demokratiju i ljudska prava usled rezultata sinoćnih izbora u zemlji koja je peta po broju stanovniku u svetu. Za razliku od SAD ili UK, koje imaju stare, jake, dugoročno uspostavljene demokratske institucije koje mogu ograničiti ekscese i veće zloupotrebe od strane demagoga i autoritaraca, Brazil ne poseduje ništa slično. Usled sve većih i brojnijih kriza – zbog ekonomske nejednakosti, epidemije nasilja veće nego u mnogim ratnim zonama i korupcijskih skandala toliko dugoročnih da imaju uticaja na jezgro skoro svakog segmenta vladajuće klase – ovo je zemlja sa malo ili nimalo mogućnosti da uspostavi ograničenja na ono što Bolsonaro želi da uradi.
Dodati tome i mladolikost brazilske demokratije – samo 33 godine stare: što predstavlja vremenski ekvivalent SAD-u iz 1820. godine – upadljivo je lako zamisliti brzi povratak vojnoj diktaturi koja je počinila mnoga zverstva skoro svakom segmentu stanovništva. To što je sve ovo uvedeno demokratskim putem trebalo bi da bude, ali verovatno neće biti, još jedan znak upozorenja za zapadne demokratske države koje se suočavaju sa sličnim problemima, koji se postepeno razvijaju.
Sigurno je – kako što je sigurno sa Trampom, Brexitom i porastom desničarskog ekstremizma u Evropi – da je znatna manjina Bolsonarovih glasača motivisana običnom netolerancijom, rasizmom, anti-LGBT stavovima, osećaju nepravednosti zbog odnosa prema domorodačkom stanovništvu i generalno besu prema domorodačkim plemenima u kojima traže žrtvenog jarca za sve svoje neprilike. Ali mnogi, verovatno većina, uopšte nema takve stavove.
Mnogi su, zapravo, motivisani legitimnim nezadovoljstvom koje je usmereno ka establišmentu vladajuće klase koja ih je izneverila na mnogo nivoa i koja izražava indiferentnost ako ne i potpuni prezir prema njihovim teškoćama i gubitku nade. Glasači je okrivljuju, često sa dobrim razlogom, za sprovođenje političkih odluka koje su uništile njihovu budućnost, istovremeno odbijajući da prihvate svaku odgovornost za to. Od kad se taj okvir usvojio, svaki prividni neprijatelj vladajuće klase postaje njihov prijatelj ili bar neko čija obećanja o uništenju sistema postaju privlačnija nego obećanja da se sačuva sistem, koji oni opravdano preziru (realnost je takva da će Bolsonaro (kao i Tramp), sa svojim čikaškim neoliberalnim ekonomskim guruom, služiti ekonomskim interesima establišmenta uz veliku posvećenost, ali i o trošku svojih glasača iz radničke klase. Međutim, ono što je bitno jeste njegova percepcija neprijateljstva prema establišmentu).
Klasična reakcija establišmenta prema demagozima u usponu kao što je Bolsonaro jeste da osude one koji ih podržavaju, da ih nazivaju svakakvim imenima, da ispolje prezir prema njima, da ih sanitljivo ukoravaju govoreći im da su njihove odluke primitivne, retrogradne, ignorantne i nelegitimne. To samo služi da dodatno pogorša postojeću dinamiku.
Kao što sam pisao nakon usvajanja Brexita, kao i nakon Trampove pobede, ukoliko i dok god klase establišmenta svetskih demokratskih režima ne prestanu da okrivljuju sve ostale i umesto toga se posvete ozbiljnoj samo-kritici, imaćemo mnogo više Brexita i Trampova – pa čak i mnogo gorih. Kao što sam napisao u Junu 2016, nakon izglasavanja Brexita:
„Umesto da prepoznaju i posvete se fundamentalnim greškama koje postoje među njima, (delovi establišmenta) posvetili su svoju energiju demonizovanju žrtava sopstvene korupcije, sve kako bi delegitimizovali njihovo nezadovoljstvo i tako oslobodili sebe odgovornosti da im se značajno posvete. Takva reakcija služi da učvrsti, ako ne i opravda, percepciju da su te elitne institucije beznadežno koristoljubive, toksične i destruktivne i da se zato ne mogu reformisati, ve’ se moraju uništiti. To, zauzvrat, samo potvrđuje da će biti mnogo više Brexita i mnogo više Trampova u našoj kolektivnoj budućnosti.“
Nažalost, za 210 miliona ljudi koji žive u Brazilu, ovi izbori bili su jedan od najživopisnijih i najstrašnijih primera ovakve hipoteze.
Međutim, oni ni pod kojim uslovima neće biti poslednji ili najgori. Sve je to deo globalnih trendova, slabljenja liberalne demokratije, podupretim sopstvenim neuspesima kojima se ne vidi kraj. Upravo suprotno: trend izgleda kao da se ubrzava, gde se slični pokreti u svakoj zemlji međusobno ojačavaju i podržavaju.
Izvor THEINTERCEPT
PREVOD Goran Radlovački