Čini se da je sve očiglednije da se prostor za političku borbu u Srbiji polako ali sigurno premešta sa institucionalnih prostora na ulice, domove, a u poslednje vreme  i na sela, planine i reke. Nakon petooktobarskih promena, narod koji je izašao na ulice i koji gotovo dve decenije kasnije svedoči farsičnom ponavljanju istorije kako u idejnom tako i u pojavnom obliku, čini se, odbacuje zvanični/dozvoljeni način menjanja političkih ideja. Ideja normalne i demokratske Srbije koju je personifikovao Zoran Đinđić, a koja je sahranila Miloševića, je u svojoj suštini podrazumevala sve gori položaj radničke klase.

Danas, kada je urušavanje radničke klase dostiglo ozbiljne nivoe, te su ideje jače nego ikad u viziji Vučićevog SNS-a, a pojavni plan (kadrovska postava) je nepromenjen što je očigledno kada se uporede ljudi na položajima u oba režima ili ere. Političari su pre svega vešti korisnici ideja i užasno dobro se adaptiraju na promenu političke paradigme.

Tužno je što je ovo odbacivanje mejnstrim politike, gde se pod političkom aktivnošću više ne podrazumeva  (isključivo) glasanje na izborima1 gotovo najmanje proizvod nečega što bi se zbirno zvalo “levica“ već je logična posledica sve jačeg zatezanja u sferi ekonomije i sve halapljivijih službenika kapitala.

SNS, kroz svoje Mordorovo oko Vučića, nastupa kao sila neoliberalne promene koja nastoji da od države Srbije stvori uspešno preduzeće koje će kroz mantru svog dobro poznatog slogana zapravo stvoriti još slobodnije tržište i staviti u ruke privatnika firme, zemlju, izvore pijaće vode, reke i sve što kapital može da iskoristi za svoju reprodukciju. Usput će SNS, kao nadzirač kapitala, a potpuno unutar njegove logike, pri svakoj kretnji uvek staviti određenu vrednost u svoj džep. Dakle, ne jer je ova vlast gora od prethodne već zbog strukturalnih razloga koji pokazuju da nije bitno ko je administrator.2. Dokle god se ovaj put nastavlja, radnici i narod će biti u sve gorem položaju.

Trenutna (zvanična) opozicija u svojim nastupima, sem neiscrpnih poziva na “ujedinjenje demokratskog bloka“, svojih jalovih metoda3 i svojih apela da se ukine medijski mrak i stvore uslovi za slobodne izbore kako bi oni ponudili svoje ideje, nema apsolutno ništa drugo, odnosno radikalno novo da ponudi.

Čini se, da je taj isti narod, opet ne najpre refleksijom već materijalnim pritiscima prihvatio da te (zvanične) opcije ne rešavaju njegove probleme na duže staze, te da ga one više (a zapravo nisu i nikada i neće) ne predstavljaju. Da ona poštapalica “svi su isti“ ne znači (samo) svi su prevaranti/politikanti/lopovi već nešto mnogo bitnije i jače – svi stoje na gotovo istoj političkoj liniji.

Prosto, gotovo svim bitnim političkim opcijama (vlast i zvanična opozicija) urušavanje radničke klase i radnog naroda predstavlja samo nužan korak ka razvijanju tržišta, a onda i pritom (kao i svim profesionalnim političarima) zgodnu priliku da se dobro obogate. Neki mogu imati najbolje namere, neki manje dobre ali u krajnjem su se svi pomirili sa pobedom neoliberalizma, na ovaj ili onaj način.

Prvo žarište borbe – prinudna iseljenja

Pored velikog broja pritisaka na živote mnogih pojedinaca i njihovih porodica, prvi noviji veliki udar na narod, odnosno one najugroženije u najbukvalnijem smislu se dešava kada izvršitelji u Beogradu ali i širom Srbije počinju da izbacuju čitave porodice, samohrane majke, invalide, ratne veterane4 i druge kategorije koje u konačnom predstavljaju neisplativ teret, a nad čijom imovinom se izvršenje može najčešće odigrati bez većih trzavica. Ovaj udar stvara adekvatni odgovor kod oštećenih preko samoorganizovanja raznih grupacija, pri čemu oni već izbačeni stupaju u spontano stvoreni front, gde se formira jedan zajednički cilj – da niko ne ostane bez krova nad glavom.

Na primeru prinudnih iseljenja se može videti kako izgleda radikalnija borba protiv politike vlasti, njene sprege sa mafijom i direktno suočavanje sa službama koje se staraju da se ove prakse sprovede (izvršitelji i policija) ali i direktno sa neoliberalnim idejama. Ovde treba istaći da se pitanje klasa, ono pitanje koje u širem javnom prostoru gotovo ne postoji, ponovo vraća kroz praksu i u toj istoj praksi nudi sopstveni odgovor da su upravo sukobi ti koji kreiraju klasne interese i samim tim klase. Ako se danas pitamo o klasama treba samo da pogledamo gde su intenzivirani sukobi i ko stoji na suprotstavljenim stranama.

Prinudna iseljenja

Kod izvršitelja postoji zakonska (pojavna) dobit u vidu plate i premija ali i vanzakonska (skrivena) dobit u vidu udela u kasnijem obrtu novca kada se imovina nad kojom je obavljeno izvršenje proda (na nedovoljno javnom, dakle tajnom nadmetanju, u nekom brzom roku, često bez ikakvog informisanja vlasnika imovine) po ceni daleko ispod tržišne pa onda ponovo proda po realnoj ceni, gde dolazi do navedenih skrivenih bonusa, odnosno “ugrađivanja“ i podele plena.

Prinudna iseljenja su već nekoliko godina sve učestalija praksa u Beogradu i Srbiji. Za to vreme, sukobi sa preduzimačima i policijom su proizveli skup ljudi koji čine razne organizacije uz ljude koji su već bili žrtve prinudnog iseljenja. U proteklih godinu dana, tema prinudnih izvršenja je ušla u javni prostor i nametnula se kao tema ali i prilika za političku borbu ne samo progresivnih borbenih grupa, građanskih inicijativa, već i političkih partija. Ko je sve na prinudnim izvršenjima?

Na odbranama od izvršenja deluje zajednički kolektiv anarhosindikalista i komunista, onda levi liberali i socijaldemokrate ali i nacionalni patrioti sa uvek prisutnim militarističkim folklorom. Međutim, sem ideološkog diverziteta, veći problem u celoj stvari jesu političke partije5 koje upravo koriste prinudna izvršenja isključivo instrumentalno – kao mesto za promociju svojih partija i borbu za vlast.

Sada već bivši član Srpskog pokreta Dveri Srđan Nogo je čest na izvršenjima. Jednoj odbrani od izvršenja je prisustvovao i Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke i povremeni predsednik Saveza za Srbiju što je već poprilično ironično budući da je upravo Demokratska stranka uvela javne izvršitelje. To naravno nimalo ne iznenađuje jer upravo Demokratska stranka (tada i sad) deli iste ideje koje Vučićev SNS pakuje u bajke o modernizaciji Srbije, na doduše drugačiji način od načina na koji je to Zoran Đinđić radio.6 Iz “Zoranovih“ ideja slede odrešene ruke preduzimljivih izvršitelja. Njihova gramzivost je gorivo neoliberalnog sveta, a ne njihov individualni feler.

Današnji izvršitelji, protiv kojih je Lutovac “branio“, a u stvari pozirao kao i većina političkih aktera na građanskoj liniji, su upravo rezultat politike njegove stranke, a popriličan broj njih je i bukvalno na istim pozicijama od postavljanja kao na primer Aleksandra Trešnjev, predsednica Komore javnih izvršitelja. Međutim, verovatno je Srpska Radikalna stranka ta koja je videla najveći potencijal u prinudnim izvršenjima za svoje ciljeve. Radikali su sakupili 100 000 potpisa za ukidanje javnih izvršitelja.

Opasnosti i izvučene pouke iz borbi

Sve ovo govori da je stvoreni front oko prinudnih iseljenja ugrožen, budući da se veliki broj profesionalnih političkih partija utrkuje ko će od ove borbe profitirati i od nje stvoriti profitabilan poligon za skupljanje političkih poena i budućih glasača. Kontaminirana borba znači skretanje sa osnovnih ciljeva i apsorbovanje u mejnstrim opoziciju koja apsolutno ništa značajnije sem novih lica ne nudi u odnosu na politiku aktuelne vlasti.

Zbog navedenog je gotovo jednako važno (bilo i jeste) na izvršenjima napraviti diferencijaciju od profesionalnih političara i gotovo jednako pružiti otpor njima kao i policiji i izvršiteljima. Policija i izvršitelji rade direktno protiv naroda time što taj isti narod izbacuju iz jedinog doma, a u korist izvršitelja i svih koji su uključeni u taj izuzetno profitabilan biznis. Samim tim se i profesionalni političari na tim izvršenjima nimalo ne razlikuju od njih u šteti koju proizvode, gde na koncu svojim delanjem narodu oduzimaju jedinu smislenu političku borbu.

Iako borba protiv prinudnih iseljenja i izvršitelja i dalje traje, a front koji je stvoren nastavlja da okuplja borbene grupe i žrtve kojima je oduzet dom, čini se da je ugrožen politički potencijal za nastajanje nekog jačeg i značajnijeg pokreta upravo zbog nemogućnosti da se ovaj problem nametne u širem javnom prostoru kao “isključivo stvar potlačenog naroda“ i istovremenog navedenog parazitiranja profesionalnih političara koji, nemojmo zaboraviti, imaju daleko jače resurse od borbenih grupa, kada je reč o javom eksponiranju, širenju borbe među narodom, osvajanju prostora, itd. Borbene grupe imaju izuzetno ograničene resursa, budući da imaju na raspolaganju objave na društvenim mrežama, eventualno povremeno pojavljivanje u ponekim emisijama i izuzetno mali broj ljudi.7

Svakako da to nije jedini problem ali čini mi se poprilično važnim. Zbog toga se iz te borbe mora izvući pouka da se u političkim borbama, sem protiv označenog neprijatelja, mora odlučno suprotstaviti i onima koji na terenu (pojavno) deluju kao da rade istu stvar i bore se za iste ciljeve. To naravno stoji u vazduhu, jasno je donekle unutar borbenih grupa ali nikako nije jasno svima, pojedinim borcima, pa onda komšijama, ljudima koji prate borbe preko društvenih mreža, itd. U tom smislu se u političkim borbama uvek mora delovati i tako kao da je i ono što nam je najočiglednije zapravo nešto što treba najjače istaći u javnost i tamo tu očiglednost braniti, pretresti, itd.8

Podsećam da se slična situacija desila na protestima koji su izrodili 1 od 5 miliona organizaciju. Tada su se isto profesionalne opcije utrkivale ko će pre da preuzme protest.9 Od progresivnih levih grupa, koje su videle u startu o kakvoj situaciji se radi na terenu (organizovani redari, agresivno isticanje pojedinaca na čelu, osmišljane rute protestnih šetnji, itd.), su neke racionalno odlučile da se povuku sa protesta budući da sa svojim kapacitetima ne mogu da se nametnu kao dominantna grupa.

Drugi su pak smatrali da se u fizičkim obračunima mora ostati “hladne glave“ što je prosto dovelo do toga da “dođu divlji i oteraju pitome“. Instruirana omladina DS-a se fizički suprotstavljala mahom članovima M21 koji su isprva odlučili da ne odlaze na protest ali kasnije ipak (pitanje je iz kojih razloga) procenili da ima neke poente. Ovo je dovelo do jednog bizarnog, bez obzira koliko politički beznačajnog ali ipak hvale vrednog, momenta kada se Đilasu u lice govori da je “isto govno kao i Vučić“.

Progresivni levi aktivisti i leve organizacije, dakle one grupe koje istrajavaju na antikapitalističkim idejama i koji pitanje klasa iznose u širi javni prostor moraju biti spremni na odlučnu i konzistentnu odbranu svojih ideja ili u nedostatku kapaciteta strateški izbeći legitimizovanje protesta koji idejno i u perspektivi  idu na štetu radnog naroda i njegove borbe.

Da bi se objasnila jedna takođe važna opasnost koja preti progresivnim grupama potrebno je napraviti kraći ekskurs u pravni domen,  u kojem po uzoru na Vitgenštajnovu pretposlednju tezu iz Traktata moramo prigrliti merdevine pravnih kategorija kako bismo ih na kraju odbacili.

Navedena opasnost naime leži u činjenici da progresivne grupacije, u želji da se odupru novim izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) pribegavaju taktici promene sadržaja zakona. Tako na primer grupa Združena akcija krov nad glavom, iako imajući “srce na pravom mestu“, svojim zahtevom da Ministarstvo pravde povuče nacrt zakona i kako kažu: “u članu 218. izuzme iz predmeta izvršenja nekretninu koja ima funkciju doma, kao što je već izuzelo pojedina sredstva za rad“ zapada u pravni fetišizam koji povlači dve posledice:

1) prihvatanje pravnog okvira, što znači da na kraju dana borci prihvataju instituciju javnih izvršitelja i legitimizuju ZIO (i zakone u principu koji su sve samo ne narodni). Ovo povlači da je borba u startu osuđena na kakav-takav kompromis, a neki progresivni cilj izvan promišljanja, što samo znači nemoguć u praksi.

2) Pozivanje na pravo na krov nad glavom kao neku ljudsko-pravašku kategoriju nema preterano smisla iz dva prosta razloga. Prvi je da je pitanje krova nad glavom egzistencijalno pitanje, što znači da bi trebalo poći od samoočiglednog razloga zašto neko ne treba da završi na ulici (jer to na koncu povlači smrt), a ne od neke povelje o ljudskim pravima (jer bi to značilo da ako kada u povelji to ne bi pisalo tada ne bismo imali osnov za protivljenje što je kontraintuitivno). Posebna je okolnost što je značaj međunarodnih dokumenata i povelja minoran jer one ne obavezuju države-nacije u limitiranju sopstvenih zakona.10

Minihidroelektrane

Borba protiv izgradnje minihidroelektrana (MHE)  je slična borbi protiv izvršenja. Sa jedne strane stoji narod kome je direktno ugrožen životni prostor, a u konačnom sam život, a sa druge ljudi koji grade ili se spremaju da grade MHE, dakle investitori kod kojih se radi o čistom zadovoljenju ličnog interesa. Investitor i izvršitelj rade po istom principu, obojica su motivisani isključivo novcem.

Ove prakse slede iz pretpostavki globalnog ekonomskog modela, a čiju kritiku ne možemo videti u akademskoj sferi na  katedrama Ekonomskih fakulteta, u debatama ekonomskih stručnjaka i što je najvažnije u političkom prostoru u Srbiji.

Danas, gotovo da nijedan važniji politički faktor ne pominje neoliberalizam, Srbiju kao zemlju na polu-periferiji svetskog kapitalističkog sistema (sa upraviteljima kapitala na čelu koji nemaju gotovo nikakvu moć odlučivanja), pitanje radničkih interesa  i što je ovde važno – poniranje u ekološku katastrofu kao posledicu inherentne logike kapitala koji ne poznaje limit, a ne nedovoljno ekološki svesnih potrošača.

Treba ponoviti: Mejnstrim politika Srbije i njen najširi diskurs su već prihvatili neoliberalizam i nužnost kapitalizma pa je i domen mogućih pitanja uvek u okviru tih paradigmi. Međutim, treba jasno reći da upravo iz ove paradigme slede prakse koje otvaraju žarišta i stvaraju borbene frontove. Nevidljiva ruka tržišta produkuje upravo izvršitelje i investitore sa kojima smo suočeni, a koji u trci za profitom pustoše Srbiju i uništavaju sad već ne samo porodice već čitava sela, reke i planine.

Borbe na Staroj planini

Aktuelne borbe protiv MHE na staroj planini nisu događaj koji se desio u vakuumu. Meštani sela Rakita svoju borbu vode od jula 2017. godine kada se pojavljuje investitor Goran Belić sa projektom izgradnje vodozahvata kako bi se voda sa Rakitske reke preusmerila u kapacitete MHE. Odgovor meštana je bilo organizovanje zbora i 165 potpisa protiv izgradnje MHE. Međutim, uprkos protivljenju zajednice (selo Rakita ima oko 200 stanovnika) investitor Belić počinje radove u septembru iste godine.

Sledeće godine, u novembru dolazi do napada na Dragana Ilijeva gde postaje jasno koliko su nezaštićeni meštani Rakite. Dva muškarca napadaju starijeg čoveka sa štakama pred očima policajca koji na opšte čuđenje da neko čiji je (zvanično) posao da brani ljude, sprečava kriminal, nasilje, itd stoji i ne reaguje sa rečima “ne mogu sam“.

Borbe se u Rakiti intenziviraju do momenta kada je 3. aprila 2019. eksplodirao bager na gradilištu MHE. Uzrok eksplozije je bio prethodno napunjen auspuh barutom i ručno pravljenim gelerima.

Slična sudbina je zadesila i meštane Toplog Dola. U februaru ove godine investitor Dragan Josić dolazi u Topli Do sa ciljem da ubedi meštane da poseduje potrebne dozvole za gradnju MHE ali i da je ovaj projekat u interesu njihove zajednice. Nailazi na odlučan verbalni otpor gde u jednom trenutku sam Josić poziva policiju.

Tada je opoziciona odbornička grupa tvrdila da su vladajuća većina i gradonačelnik Pirota napravili saradnju sa Josićem sa kojim je načelnik gradske uprave Dragan Stanković potpisao poseban ugovor o trasi podzemnih kablova i cevovoda kojom se ukida seoski put, a čime se onemogućavaju meštani da dođu do svojih domova. Tada su iz gradske uprave poručili da je dozvola za građenje MHE u zaštićenom području izdata od strane Ministarstva građevinarstva.11

Krajem avgusta i početkom septembra dolazi do novih sukoba. Josić ponovi dolazi u Topli Do i nailazi na sada već besne meštane koji mu priređuju hladan doček. Okupljen narod jasno poručuje investitoru da nije dobrodošao kao i da građenje MHE neće proći.

Investitori Dragan Josić i Igor Živković u Toplom Dolu dogovaraju smeštaj za svoje radnike. Ubrzo,  dogovorena kuća čiji je suvlasnik inače Josić, je u noći između drugog i trećeg septembra zapaljena. U tom periodu, meštani Toplog Dola kreću da dežuraju na Srđanovom mostu koji su blokirali. Dežuraju mladići, devojke, babe i dede, odnosno kompletna zajednica. Njima se ubrzo pridružuju i ostali iz Pirota, Niša, Knjaževca, ali i drugih gradova u Srbiji.

“Više nas ne interesuju nikakve dozvole, Topli Do je naš i branićemo ga“

Konačni okršaj će se dešava 7. oktobra kada Dragan Josić dolazi sa dvadesetak članova obezbeđenja kako bi postavio građevinsku tablu i formirao gradilište. Tada se borci odlučno suprotstavljaju privatnom obezbeđenju i Josiću. Dolazi do fizičkog obračuna gde radnici obezbeđenja koriste biber sprej, a meštani uzvraćaju letvama i kamenicama. Povređeno je petnaestak meštana, određen broj radnika obezbeđenja, a sam Josić se prijavio u klinički centar Niš zbog, kako kaže, preloma ruke i potresa mozga.

Epilog borbe meštana i boraca koji su došli da fizički odbrane svoje domove, reke i planinu najbolje pokazuje slika povređenog investitora Josića i njegove reči nakon svega:

„Ali radnici neće ići gore, ja ih gore neću poslati pošto policija ne radi svoj posao. Danas su dvojica radnika zadobila povrede glave, jednom je polomljen kuk, meni je slomljena ruka. Linčovani smo na parceli koja je u našem vlasništvu. Huligani su zapalili građevinsku tablu, ogradu… Dobio sam kamen u glavu, doduše nije mi pukla glava, imao sam potres mozga. Moja noga više neće kročiti u Pirot, tužiću državu. Upadaju nam na posed, policija ne reaguje, ruše, lome, policija ne reaguje. Nama su tražili lične karte, ali nisam primetio da su uzeli od bilo koga od meštana huligana. Odmah sutra idem da pokrenem tužbu protiv države, ne dozvoljava mi se da realizujem svoje zakonsko pravo. A da idem tamo i da ginem – ne pada mi na pamet. Nemam rešenje kako da izgradim ono za šta sam dobio dozvolu, ovo je slom pravne države”

Odgovor Josiću daje jedan od meštana:

“Investitor nam je opet došao, po drugi put u poslednjih mesec i po dana. Doček je ovakav kao što vidite, s tim što ovoga puta ima razbijenih glava na obe strane. Građevinski radnik je prskao biber sprejom meštane koji su samo branili svoje. Nismo im dozvolili da ograde gradilište. Došli su na kvarno, preko Babinog zuba. Mi zahtevamo sada da se preko Babinog zuba i vrate. Put je takav da mogu da siđu, ali ne mogu da se popnu. Toplodolci samo brane svoje, a tada, čak i kada ih je samo 50 kao sad, nije dobro po onog ko je pokušao nešto da im otme“.

Vlast i MHE

Sukobi na koje su staroplaninci bili prinuđeni predstavljaju nužnu posledicu interesa koju vlast i država imaju kod ovakvih projekata. Zbog velikog otpora koji su meštani pokazali, Vučić, kao odličan strateg koji momentalno reaguje na svaku potencijalnu štetu po vlast, poziva predstavnike Inicijative Odbranimo reke Stare planine na sastanak. Zahtev koji je upućen nadležnima je bio jasan – zabrana izgradnje svih MHE na celoj teritoriji Srbije. To je dakle cilj njihove borbe.

Epilog sastanka je Vučićevo obećanje da će zabraniti izgradnju MHE ali samo u “zabranjenim područjima“. Ishod ovog sastanka su dvostruko tumačili borci. Prema Aleksandru Jovanoviću Ćuti, inače jednom od čelnih ljudi iz Inicijative Odbranimo reke Stare planine ishod sastanka je pobeda, dok Dragana Božinović iz Saveza mesnih zajednica Stare planine smatra da je “trebalo da se ode korak dalje i da se traži zabrana i na zaštićenim i nezaštićenim delovima“.

Ne treba da nas iznenadi Vučićevo odbijanje da se zaustavi kompletna gradnja MHE. Njegov argument je da bi zaustavljanje gradnje MHE prouzrokovalo ogroman gubitak para. Ovde upravo vidimo vezu između opštih ekonomskih posledica, dakle posledicama koje bi navodno negativno uticale na ekonomski razvoj, društvo u celini, itd. i ličnih interesa Vučića i njegovih partnera. Radi se o tome da upravo Vučić, njemu bliski ljudi ili individue i grupe (koje inače jedine profitiraju od ovih projekata) gube novac ukoliko se sa radovima stane.

Ne treba nikako da nas iznenadi umešanost Nikole Petrovića, inače kuma Aleksandra Vučića u biznis proizvođenja električne energije kroz MHE za koju između ostalih upravo Petrovićeve firme dobijaju novac od države po posebno dogovorenim višim cenama. Svaka vlast od 2000 pa naovamo ima na umu samo primenu neoliberalnih mera, a svaki biznis u koji je režim umešan nije izuzetak već pravilo i najmanje je razlog koji bi naterao bilo koga iz Evrope da reaguje.12

Problem sa MHE nemaju samo meštani sela sa Stare Planine. Na Kosovu već godinama ne jenjava sukob između naroda srpske i albanske nacionalnosti na jednoj strani i investitora i interesnih grupa iz Srbije i Albanije. U Štrpcu meštani protestvuju protiv izgradnje MHE, a u Peći protiv odlaganja toksičnog otpada. Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je 2013. godine izdalo dozvolu Matkos grupi iz Prištine za gradnju MHE u opštini Štrpce, a potrebnu saglasnost je tada dao Bratislav Nikolić iz Srpske liste i poverenik SNS-a. Kao odgovor na proteste protiv izgradnje MHE koji su se intenzivirali ove godine u Štrpcu, na meštane su poslati pripadnici ROSU koji su koristili palice i suzavce kako bi suzbili otpor meštana.

Da su MHE izuzetno važno polje političke borbe pokazuje i interes koji SPC ima u samoj stvari, budući da se MHE nalaze u vlasništvu manastira Rača i Studenica. Ovim manastirima je, prema podacima Elektroprivrede Srbije, isplaćeno u periodu od 5 godina oko 650 000 evra koje su platili građani koji struju plaćaju po ceni većoj od tržišne. Sem drugih prihoda koji ne ostavljaju tragove jer crkva ne izdaje račune, ne plaća porez, itd, SPC dobija i na ovaj način ogromna sredstva za koja se ne zna kako su upotrebljena.

Ne treba ni ovo da nas iznenadi jer crkva i država nisu slučajno saveznici i u ovom biznisu. Sa jedne strane, državni vrh dobija apsolutnu podršku od SPC-a koji deluje kao produžena ruka (što crkva uistinu uvek i jeste) koja po potrebi deluje kao dodatni resurs u kriznim situacijama (odlikovanje Vučića ordenom najvišeg reda, odlikovanje Siniše Malog, itd.). Sa druge strane, u poslove crkve se ne dira i ogroman novac kojim SPC raspolaže, a koji dobija kroz svoju crkvenu ali i proizvodnu delatnost ne prolazi kroz uobičajene tokove.

MHE su samo još jedna poslovna šema kroz koju Vučić namiruje svoje partnere, pojedince i grupe koje mu zauzvrat stoje na dispoziciji kada za to bude potrebe. Razlika u odnosu na druge poslovne šeme je što se biznis nalazi daleko od Beograda, a nužna posledica proizvodnje struje čini razaranje reka što povlači uništavanje životne sredine i domova.

Zbog svega navedenog se slažem u potpunosti sa Draganom Božinović iz Saveza mesnih zajednica Stare planine da se sa izgradnjom MHE mora odmah prestati i da se na sastanku sa Vučićem moralo insistirati da je priča o zaštićenim/nezaštićenim područjima dobro poznata, budući da je ministar zaštite životne sredine Goran Trivan ovakvu izmenu zakona najavljivao godinu dana unazad.

Beograd, 21. septembar – Protest protiv MHE

Protest u Pionirskom parku u Beogradu dovodi do prve veće reakcije javnosti, a pokazuje nekoliko stvari: Najpre, pokazao je da je borba protiv MHE došla do većeg broja ljudi sudeći prema boljoj posećenosti u odnosu na prošli protest. Neki je utisak i da je atmosfera bila bolja, što je prirodno kad ima više ljudi. Naravno, u odnosu na ozbiljnost problema potrebna je mnogo veća brojka, što znači da je potrebno dopreti do mnogo većeg broja

Ono što je bilo posebno dobro je utisak velikog revolta i besa koji je visio u vazduhu. Videlo se da je ljudima dosta svega i da narodu u Beogradu fali jasna borba udruženog naroda za svoje interese, kao borba protiv vlasti. To se najbolje videlo kada su govornici bili vatreniji ili pominjali investitore i političare.

Sam protest je bio organizovan na sledeći način: Govornici su bili raznovrsni, uglavnom podeljeni u tri kategorije – stručni, popularni i borci. Stručnjak je bio prvi govornik, dekan Šumarskog fakulteta Ratko Ristić koji je govorio o pravnoj državi, vladavini prava, itd. Popularni su bili Cane (Partibrejkersi) i Boris Malagurski. Borci su ljudi koji su u pokretu, ljudi koji su iz krajeva gde se grade MHE, koji se dugo neposredno sukobljavaju sa investitorima i policijom. Oni su, prirodno, imali najsmislenije i najvatrenije govore.

Ličnosti koje su pozvane da govore na protestu i sami njihovi govori nam mogu reći dosta o nekom stadijumu borbe i izazovima pred kojima su sami aktivisti ali i srpska levica koja bi morala imati interes u artikulaciji i učestvovanju u ovoj borbi. Čini se da je pokret u svojoj relativno početnoj fazi, shodno nedovoljnoj ideološkoj proliferaciji.

Tako na primer iako pozvan zbog svoje stručnosti, profesor Ristić govori o pravnoj državi i vladavini prava, pretpostavkama modernog demokratskog društva koje su toliko puta doživele poraz, a svoj poslednji upravo u Toplom Dolu.

Dokaz za to je i sam investitor Josić koji smatra da ga policija nije zaštitila i koji smatra da je upravo u Toplom Dolu pravna država doživela slom, budući da mu nije omogućeno da svoj projekat ostvari. I dok investitor uz podršku vladajuće partije stoji na jednom kraku, a profesor Ristić na drugom kraku ideje pravne države, borci pokazuju da pravna država u njihovom konkretnom sporu stoji na strani kapitala.

To nije slučajno već je u pitanju pravilo koje se samo još jednom potvrdilo. Narod može očekivati će mehanizam pravne države u gotovo svim svojim instancama biti na njegovu štetu, a u korist onoga ko upravlja kapitalom (ili nad kim upravlja sam kapital, bolje je reći), dakle pojedincima ili interesnim grupama.

Popularni govornici, iako najverovatnije pozvani da bi se protest što bolje promovisao, samom pojavom daju ideološku crtu protestu. Zbog toga ne iznenađuje manji verbalni sukob pri izlasku Malagurskog na binu, kada je nekoliko ljudi glasno negodovalo, među kojima jedan čovek posebno, protestujući što je “ovaj fašista“ pušten da govori na skupu.

Sve ove stvari su očekivane i negde normalne za pokret u nastanku. Međutim, jasno je da od dalje borbe i od najuticajnijih ljudi u pokretu zavisi gde će tas da prevagne. Uticajni borci moraju bolje artikulisati opšte interese situirajući interese pokreta u jedno opštije polje političke borbe. Borbeni front koji ovde zovem zbirno “levica“, ne samo zbog toga što je ekološko pitanje najpre i uvek levo pitanje, nego i ukoliko prepoznaje borbu protiv MHE kao sledeće glavno žarište (a ono to jeste) mora naći način da kroz svoje zalaganje i rad na terenu utiče na tok njenih ideoloških skretanja.

Takođe je potrebno mobilisati ljude kako bi borba protiv MHE bila front koji stoji rame uz rame sa već redovnim protestima u Beogradu, koji su, sudeći po zahtevima, karakteru borbe i slično daleko ispod problema sa kojima se suočava narod iz Rakite, Toplog Dola, Štrpca, itd.

Iako je sada već jasno da je ogroman broj ljudi u Srbiji protiv izgradnje MHE, ipak  protesti koji se održavaju subotom uspevaju da mobilišu daleko veći broj građana Beograda i to ne treba nikako da nas iznenadi. Razloga za to je dosta ali najvažniji je da borba protiv MHE još nije postala profitabilna za opozicione partije koje svojom infrastrukturom stoje iza navedenih protesta. Prosto, za ove grupacije, borba za vlast u Beogradu je prioritet.

Međutim, pitanje je i kako bi aktivisti pokreta 1 od 5 miliona bili dočekani od strane boraca protiv MHE, budući da je njihova  borba za sada poprilično samostalna.13 Dobro je da je tako i na to treba gledati kao na priliku.

Novum borbe protiv MHE

Borba protiv MHE je najvažnija politička borba u Srbiji zbog toga što je borcima pošlo za rukom da otvore novi treći prostor političkog delovanja i mišljenja. Borba vlasti i zvanične opozicije u Beogradu predstavlja borbu kapitala koji kroz slobodno tržište ideja bira sopstvene upravitelje slobodnog tržišta dobara i usluga. Borci odbijaju nametnutu lažnu dihotomiju i odbacuju put institucija, mejnstrim opoziciju i druge opcije koje su se dokazale ništavnim po njihove interese.

Zbog toga je borcima uspelo da postignu sve one pretpostavke i vrednosti koje atomizovana i uništena savremena srpska levica (ukoliko se to može tako nazvati i ukoliko to postoji) uporno zastupa i dokazuje:

Samoorganizovanost: Borci protiv MHE su pokazali da je samoorganizovanje kao organizovanje naroda bez nametnutih političkih partija itekako moguće. Zapravo, sva je prilika da je postignuto jedinstvo i odlučnost u borbi upravo posledica toga što nijedan zvanični političar ili partija nisu bili prisutni niti imali efekat na borce. Borci su pokazali da zvanične opozicione partije ne samo da ne moraju da artikulišu borbu protiv vlasti već da postoji mnogo bolji i efektivniji način koji dolazi “odozdo“. Ovim je pobijen mit liberala o uvek prigodnoj apstrakciji “prosečnog“ čoveka koji je trom i podložan manipulacijama svih vrsta i koji ne može ništa bez jakog podsticaja od strane prosvećenog vladara, namesnika, menadžera, itd.

Solidarnost: Meštani Stare planine su se međusobno povezali i dolazili jedni kod drugih na borbene punktove. Narod iz drugih gradova je takođe dolazio i pomagao. Njihova solidarnost se proteže i van granica, budući da su upravo Srbi iz okoline Peći zajedno u borbi protiv izgradnje MHE na Lepencu u opštini Štrpce. Ma koliko mali broj Srba i Albanaca koji su ujedinjeni u borbi protiv izgradnje MHE bio, njihovi zajednički interes čini osnov principa na kojem treba da počivaju sve buduće borbe – udruženi narod u odbrani svog interesa, a protiv interesa kapitala.

Borbenost: Upravo činjenica da niko od tih ljudi nije stao samo deklarativno uz one koji su bili neposredno ugroženi, već ponudio svoje telo na terenu kao zalog svoje podrške i spremnost na fizički okršaj, čini da iz njihovog primera uče svi oni kojima su puna usta socijalne pravde i jednakosti. Ne samo to, narod Stare Planine i sa Kosova ujedinjuju i slogani koji pokazuju nivo odlučnosti. I jedni i drugi su spremni da ginu za svoje reke i domove.

Nepoverenje u policiju i državu: Borci su se u nekoliko navrata uverili u ulogu koju je policija odigrala na gradilištima i sukobima. Pripadnici policije nisu bili tu da brane njih već da rame uz rame sa privatnim obezbeđenjem osiguraju da se radovi sprovedu. Dakle, radili su na asistenciji projekta koji je protivan njihovim interesima, što samo znači da su radili protiv njihovog interesa. Borce je samo stanje na terenu okrenulo protiv vere u to da “organi reda treba da rade svoj posao“ i da čuvaju narod. Na kraju sukoba bilo je primetno da poneko od boraca otvoreno govori  da više nije bitno da li neko ima dozvolu za gradnju što znači da za njih to više nije pravno pitanje već egzistencijalno, odnosno ljudsko pitanje. Time su borci otišli korak dalje i napustili pravni fetišizam.

Foto: n1info.com

PODELITE

  1. Zbog toga što je sam čin glasanja obesmišljen do krajnjih granica i to ne samo u režiji SNS-a, što bi bila klasična kritika koju građanisti svake godine iznose kao genijalnu zamerku.
  2. Niti je bitno da li je svoje akademske kvalifikacije pribavio na pošten način. Siniša Mali bi i sa poštenim doktoratom unutar ekonomskog tima SNS-a postupao na gotovo identičan način.
  3. Od kojih su sezonsko poturanje stranačkih omladinaca u studentske redove i performansi (najčešće u izvedbi grupacije 1 od 5 miliona ili Marka Bastaća) najdominantniji. U vreme pisanja ovog teksta svedočimo još jednoj rotaciji “nezavisnih“ i “slobodnomislećih“ studenata-aktivista, koja nam donosi još samo jednu u nizu besmislenih i krajnje nebitnih rasprava.
  4. Pitanje ratnih veterana je takođe važno pitanje budući da svaka vlast gotovo neizostavno, u svojoj ekpsloatišućoj praksi, kada iscrpi sve druge resurse gospodari i telima onih koji se na ovaj ili onaj način odazovu tom patriotskom pozivu u ratnom stanju, dok ih u mirnodopskim periodima u potpunosti ignoriše. U toku pisanja ovog teksta, predstavnici ratnih veterana i dalje protestuju u šatorima ispred Vlade Srbije, zahtevajući od vlasti da reši problem neisplaćenih dnevnica koji datira od 2008. godine.
  5. Budući da se radi o jasno struktuiranim organizacijama sa odlično organizovanim aktivistima/vojnicima, jakom strukturom,  ljudima u medijima, itd.
  6. Ovo nam mora osvetliti razliku ali i sličnost između Đinđića i Vučića jer je malo verovatno da bi prvi posle punog ideološkog kruga na poziciji neoliberalnog tehnokrate igrao na populizam anti-elitizma i narodne inkluzije kojom drugi sve uspešnije oponira moralističkim kritikama građanske opozicije, i time se vratio (makar i samo pojavno) na neke svoje pozicije iz mladosti. Sličnost je upravo u izuzetnoj moći prodavanja identične ideje. Vučićev san o modernoj (uključenoj u globalno tržište) Srbiji je prvi sanjao Đinđić i snagom svojih metafora ideološki ubedio bar onaj deo ljudi koji je potreban, verovatno isti onaj deo koji sada ideološki ubeđuje Vučić. Ostatak je plaćen ili pod prinudom.
  7. Dodatni problem je što je uvek pitanje ko ide u emisije, odnosno ko u borbenim grupama ima kontakte sa medijima pa na osnovu nekih kriterijuma otvara prostor za određene ljude. Nije slučajno što se radikalni borci sa radikalnim idejama jako retko pojavljuju u takvim emisijama. Jedno drugo pitanje je da li bi za levicu bilo svrsishodno da se angažuje u pokretanju sopstvenog glasila/medija koji bi svojim sadržajem pretendovao na ulogu još jednog informativnog kanala među ostalima (sa razume se radikalno drugačijim temama i načinom na koji ih obrađuje). Još veće pitanje je koja i kakva grupacija bi stajala iza takvog poduhvata i da li postoji bar minimum resursa za tako nešto. Monumentalno pitanje je pitanje radničke partije i neka ono ostane samo pomenuto u ovom tekstu i vraćeno u levičarsku kolektivnu podsvest.
  8. Potrebno je istaći i da je polje očiglednog čist ideološki problem. Često je ono što je “najočiglednije“ upravo tačka koju iznova moramo da analiziramo i u konačnom revidiramo, budući da nam je upravo ka polju očiglednog kritička oštrica najmanje uperena. Ovu generalnu poentu izvodim iz Altiserove teorije ideologije (Luj Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati), gde Altiser na konkretnom primeru konstitucije subjekta kao zbirne tačke u kojoj se dešava čitav niz pogrešnih prepoznavanja, podrazumevanja, itd pokazuje zašto su oni (iz pozicije svesti subjekta) iskazi/momenti (kao što su na primer: “to sam ja“ ili “ja sam ja“) identifikacije, koje su zapravo proces ideološke interpelacije, gde dolazi do potčinjavanja subjekta, koje se u svesti subjekta čita kao upravo njena negacija, odnosno sloboda. Za Altisera je kategorija subjekta primarna evidentna istina, odnosno istina koja je “jasna“ ili “očigledna“. U okviru kategorije subjekta je jasno da smo svi subjekti i jasno je da smo autonomni. Međutim, upravo autonomija subjekta pojavno figurira kao svojstvo slobodnog bića ali je zapravo najjače sredstvo njegovog potčinjavanja.
  9. Detaljnu analizu protesta 2017. i 2018. Kao i ulogu i neuspeh koalicije SZS pogledati ovde
  10. Odličnu ilustraciju nemoći primene EU zakona ili konvencija, kada je reč o ljudsko-pravaškim kategorijama, smo imali prilike da vidimo u Mađarskoj kada je Orbanova vlada smanjila broj legalno prepoznatih crkava u Mađarskoj na 14. Evropski sud za ljudska prava je presudio da je Mađarska 2014. godine prekršila članove 9. i 11. Evropske Konvencije o Ljudskim Pravima. To međutim nije uticalo nimalo na Orbana jer je zakon ostao nepromenjen. Ljudska prava i konvencije ne poseduju instancu koja bi mogla da od njih stvori obavezujuće vrednosti što samo dodatno umanjuje njihovu ionako pogrešnu ulogu koja bi se mogla okarakterisati kao minimum političkog pritiska na države-nacije i njene lidere.
  11. Kasnije će međutim Skupština grada Pirota promeniti stav povodom izgradnje MHE na zaštićenim lokacijama kroz odluku da se iz budućeg prostornog plana ukinu sve lokacije predviđene za izgradnju.
  12. Evropa se iz istih razloga gotovo nikada neće mešati u rešenje problema “zarobljenih“ medija, institucija ili nefer izbore. To upravo pokazuje da su navedeni zahtevi mejnstrim opozicije potpuno nevažni.
  13. Grupacija 1 od 5 miliona je pokušala da ostvari kontakt sa ratnim veteranima ali je njihov susret pokazao da su ratni veterani bez želje da se (ovako) politički bore, odnosno budu povezani sa takvom političkom grupom.