Pismo Dragoslava Dimitrijevića uredništvu lista SUBNOR-a Srbije “Borac” u kom je objavljen afirmativan tekst o Nikolaju Velimiroviću. Dragoslav je pismo odavno poslao uredništvu i zatražio potvrdu da će biti objavljeno u prvom sledećem broju ali odgovor nije dobio pa nas je zamolio da pismo objavimo u Novom plamenu.
U „Borcu“ listu Subnora Srbije čiji je glavni urednik predsednik Republičkog Odbora Subnora Srbije general Vidosav Kovačević, a odgovorni urednik pukovnik pilot Zoran Jakovljević, u broju 245/246 za 1. novembar 2022, objavljen je tekst Stanislava Reskušića „Tako je govorio Nikola“, ali samo o njegovoj aktivnosti u Prvom svetskom ratu, koji se završiava rečima:
„Tako je grmeo naš Nikolaj, dvostruki doktor (iz Teologije i Filozofije), Lelićki izdanak Povlena i Maljena, čije besede i danas kucaju u našim slavenskim dušama i srcima i čekaju kao zavet, da ih srpski narod makar danas ispuni „da se množi i oboži.“
Ako Nikolajeve besede kucaju u srcima autora napisa i urednika „Borca“, koji su pustili ovaj tekst u kome nema ni reči o njegovoj aktivnosti kasnije, to ne znači da kucaju u svim slavenskim dušama i srcima, jer Vladimir Đukanović, narodni poslanik, u tekstu „Za Srbiju je najveći patriotizam sačuvati mir“, objavljen u „Politici“ 9. januara t. g. pored ostalog piše: „Veleizdajnici za mnoge Srbe su bili, pa i danas su… Milan Nedić… vladika Nikolaj Velimirović… Draža Mihailović, Momčilo Đujić…“
Za vreme okupacije Srbije i Jugoslavije u kojima su partizani vodili oslobodilački rat Nemci su vladiku Nikolaja 16. decembra 1942. konfinirali u manastir Ljubostinju, a 16. decembra 1942, u manastir Vojlovicu u Banatu, gde je 21. maja 1943. konfiniran i patrijarh SPC Gavrilo Dožić. Njih je konfinirao Gestapo, a SS-poručnik Georg Maur, rukovodilac referata III F Delatne komande Beograda obrađivao je problematiku Srpske pravoslavne crkve i redovno posećivao obojicu istaknutih crkvenih velikodostojnika a o tim posetama pravio službene beleške, jedna glasi:
„Na dan 29. 6. 1943. posetio sam episkopa Nikolaja. Kad sam ušao u sobu, upravo je praznio pehar vina i bio potpuno pijan. Pošao je k meni, ponudio mi mjesto, klekno na pod i počeo plakat, pri čemu je stalno grlio oba moja koljena. Odjednom je posegnuo za mojim pištoljem i molio me da ga ubijem jer je imao viziju, i s toga zna, da su, Nemci, koje inače toliko poštuje, pobili skori sve sveštenike u njegovoj eparhiji. Pošto nisam mogao trpjeti ove trapave povjerljivosti, htio sam ga ostaviti samog, na što je on potrčao sve do vrata, te me je opet zagrlio i udario u urlanje. Ruku mi je okvasio suzama, te me je privukao svom silom na grudi i ljubio u vrat. Odgurnuo sam ga tada u stranu, na šta se on izvinio i rekao da je preterao, te je ponovo kleknuo, izljubio moje prašnjave čizme i molio me da mu donesem pozitivnih vijesti iz njegov eparhije, i da on bezuslovnio želi da govori sa svojim zastupnikom, vikarnim episkopom Vikentijem Prodanovim… Ja sam se tada najhitnije udaljio, pošto se Nikolaj spremao da me opet zagrli. Treba još primjetiti da je Nikolaj krajnje bijesan što je u isti manastir smješten i patrijarh. Plačnim glasom je izjavio: “Prije sam ovde bio general, a sada sam još samo kaplar. Niko me više ne sluša. Čuvari, naročito ovaj Horvat, sa svojim hrvatskim imenom, stara se još o patrijarhu a mene kinji, gde god to može. Ja Vam ipak dugujem zahvalnost što ste udaljili onoga ganstera agenta Živkovića.“ (Slavko Komarica, Slavko Odić: „Noć i magla – Gestapo u Jugoslaviji, str.184-185, Centar za informacije i publicitet, Zagreb, 1977))
„Iz Vojlovice, gde su ih posećivali Nedić i Ljotić, Nikolaj i patrijarh prebačeni su 14. septembra 1944. u logor Dahau gde su uživali status „počasnih zatvorenika“. Odatle su oslobođeni krajem oktobra, što su tražili i Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, gde su im se ubrzo, u Beču, i oni priključili… Krajem marta 1945. oni su došli u još neoslobođenu Sloveniju gde se iz Srbije povukao Ljotićev Dobrovoljački korpus i smestili se u mestu Sveti Petar (Šenpeter), kraj Gorice…“
Kada je Ljotić 23. aprila 1945. poginuo u saobraćajnoj nesreći, sutradan mu je Nikolaj održao opelo i govor u kome je pozvao sve nacionalne snage u borbu protiv partizanskih jedinica, a u odbranu pravoslavlja i Srpstva.
Te večeri su i Gavrilo i Nikolaj otputovali u Kicbil gde su bili smešteni u hotel „Grand“. Ispred hotela ih je dočekao i ljubazno pozdravio Herman Nojbaher, iz nemačkog ministarstva spoljnih poslova, koji im je pripremao prebacivanje u Švajcarsku, i izrazio im saučešće povodom tragične smrti Dimitrija Ljotića. Tom prilikom im je rekao da će vrlo brzo biti prebačeni u Švajcarsku. Međutim, 1. maja 1945. godine Nojbaher je posetio patrijarha i episkopa Nikolaja i saopštio im da su putevi prema Švajcarskoj dovedeni u opasnost od američkih i francuskih trupa te je nemoguće napuštati Kicbil. O tome dr Đoko Slijepčević navodi sledeće: „Kad su američke trupe ušle u Kicbil njihov general je sutradan posetio episkopa Nikolaja. Sa episkopom Nikolajem, koji je znao engleski, otišao je kod patrijarha. I patrijarhu i episkopu Nikolaju ponuđene su dve mogućnosti: da odu u dobrovoljnu emigraciju ili da se vrate u otadžbinu… (Slijepčević, 1991: 62).
Nikolaj je otišao u SAD, a patrijarh se na poziv maršala Josipa Broza Tita vratio u zemlju na patrijaršijski tron.“ (Zlatoje Martinov: „NDH i NEDIĆEVA SRBIJA” str. 140-144).
Decembra 1940. Nikolaj je apelovao na predsednika jugoslovenske kraljevske vlade Dragišu Cvetkovića, da uhapšeni ljotićevci budu zakonski tretirani, a marta 1946. sugerisao je G. Vinstonu Čerčilu, da se, pošto je u ratu pomagao sile zla u Jugoslaviji, oglasi za pravedno suđenje Draži Mihailoviću. (Željko Jelić: ”Nepoznata pisma svetog Nikolaja”).
Svega ovog nema u tekstu sekretara Subnor-a Stanislava Reskušića, kao što nema ni mojih preporučenh pisama na teme iz NOR-a, ni knjige Rajka Jovanovića „Glavnjača kao sistem“, koje sam 7. oktobra 1921. godine i 19. 01. i 15. 04. 2022, poslao predsedniku Republičkog odbora Subnor-a, generalu Vidosavu Kovačeviću, ali nisam dobio nikakav odgovor. A sva pošta za Predsednika RO Subnor-a prvo stiže kod sekretara RO Reskušića, koji obavlja i te poslove i on zna da li i zašto moja pisma i knjiga jesu ili nisu stigli kome su namenjeni.