Ovog 9. novembra navršava se tačno 35 godina od događaja koji je simbolično označio početak prodora nove ideološko-političke paradigme u one delove Evrope koji do tada nisu bili zahvaćeni novim vetrovima promena. Pad Berlinskog zida i ujedinjenje dve Nemačke početak su restauracije, ali i disolucije pojedinih zemalja Istočne Evrope, pod velom integracije čitavog kontitenta u jedan zajednički prostor, iako su reforme u nekim zemljama poput Poljske počele i pre 1989. Deluje sasvim paradoksalno da se nešto želi rekonstruisati i reformisati, pa i dezintegrisati, da bi se onda ponovo integrisalo. Zato se nameće logično pitanje: Da li je pad Berlinskog zida zaista simbol ujedinjenja Evrope u jedan zajednički prostor ravnopravnih naroda, ili je simbolički predstavljao stvaranje jednog novog zida, pomerenog nešto istočnije?
Da se zaista težilo određenoj vrsti dezintegracije i to ne nužno svuda teritorijalne što se ponegde i jeste desilo, govori nam činjenica da nakon ujedinjenja dve Nemačke, mi nemamo slučajeva daljnjih ujedinjenja već samo slučajeve razjedinjeja. Ako izuzmemo tzv. evropsku i evroatlansku integraciju koja predstavlja jaku politički isforsiranu floskulu, s obzirom da je jasno da ta integracija nije na ravnopravnim osnovama, kao i to da zemlje nekada članice Istočnog bloka i SFRJ, a koje su deo EU ni po malo čemu nemaju jednak politički i ekonomski status i uticaj u odnosu na zemlje Zapadne Evrope. Uostalom, nije da je i Zapadna Evropa baš po svakom političkom pitanju u okviru Unije ujedinjena.
Kada je zid počeo da pada?
U istoriji se generalno svaki događaj ne dešava sam od sebe i deo je nekog dugotrajnieg procesa koji do njega posledično dovodi. Pad Berlinskog zida je tako deo jednog dužeg procesa. Da bismo znali kada je počeo da pada, moramo znati i zašto je postavljen. Ključna su bila minimalno dva razloga.
Prvi i osnovni razlog podizanja zida jeste bilo sprečavanje građana Istočne Nemačke da ilegalno prelaze na zapadnu stranu. Međutim, to je bio samo tehnički razlog. Na jednom višem ideološko – političkom nivou, zid je podignut kao simbol podele Evrope i granice uticaja dve supersile – SAD i SSSR na evropskom kontitentu, ali i dvaju ideolološko-ekonomskih paradigmi – tržišnog liberalizma i planskog socijalizma koje su se međusobno takmičile u (ne)uspešnosti. Već 1949. dolazi do ujedinjenja Zapadne Nemačke nastale iz tri okupacione zone koje su kontrolisale Francuska, SAD i Velika Britanija. Četvrta okupaciona zona, u koju je spadao i istočni deo Berlina, postala je Istočna Nemačka. Po nalogu Nikite Hruščova, 1961 podignut je zid koji je Nemačku i njen glavni grad delio na dva dela.
Metaforički rečeno, prve cigle izvučene su iz zida već početkom sedamdesetih, a na to je presudno uticala Svetska naftna kriza iz 1973. Sve do tog momenta kada su zemlje OPEAC-a rešile da blokiraju izvoz nafte u SAD, Veliku Britaniju, Kanadu, Portugal, Holandiju i Japan zbog podrške Izraelu u Jomkipurskom ratu, u Evropi je od 1945 vladala relativna ekonomska stabilnost. Koncept kejnzijanske ekonomije, pune zaposlenosti i razvoja socijalne države na Zapadu, kao brane nadiranja socijalizmu sa Istoka, funkcionisao je sasvim dobro. Naftni šok prouzrokovao je naglo povećanje cena barela nafte sa 3 na 12 američkih dolara, što je automatski povećalo troškove proizvodnje zemalja Zapada nespremnih da u kratkom roku odgovore na nove izazove. Naftni šok je došao samo dve godine nakon tzv. Niksonovog šoka čija administracija je 1971 ukinula zlatni standard, zamrzla cene i plate u borbi protiv visoke inflacije i uvela takse na uvoz robe. Time je povranto došlo do globalne ekonomske recesije Zapada. Došlo je i do smanjenja socijalnih davanja i postpunog urušavanja socijalne države na Zapadu usled politike stezanja kaiša. Sa drugim naftnim šokom 1979. usled izbijanja Iranske revolucije i dolaskom Margaret Tačer na čelo Britanije i Ronalda Regana na čelo SAD godinu dana kasnije, otvoren je put novoj ekonomskoj doktrini – neoliberalnoj.
Kraj istorije: Neoliberalna utopijska slika koja je neke vodila u pakao
Iste godine kada je pao Berlinski zid doduše koji mesec pre, u niskotiražnom američkom časopisu The National Interest američki društveno-politički teoretičar Frensis Fukujama objavio je tekst pod imenom „Kraj istorije“. Tekst će poslužiti kao baza za njegovu kasniju studiju, daleko globalno poznatiju, „Kraj istorije i poslednji čovek“ (1992). U tom tekstu, Fukujama tvrdi da pojava reformskih snaga u okviru Istočnog bloka ne znači samo težnju ka reformi tih zemalja, već i težnju za urušavanjem Istočnog bloka i konačnom trijumfu Zapada i zapadnih vrednosti i na tim prostorima. Po njemu će to biti tačka prekretnice, ne samo kraj Hladnog rata, već i konačan kraj ideološke evolucije čovečantva, gušenjem „dva totalitarizma“ i prodorom univerzalizujućih ideja liberalne demokratije.
Takve ideje su vodile i univerzalizaciji neoliberalnog kapitalizma kao neupitne ekonomske paradigme. Kapitalizam počiva na minimalno dve ključne vrednosti: stvaranju što većeg profita i kompeticiji na slobodnom tržištu. Stvar je u tome da početne pozicije svih takmaca na tržištu često nisu iste, kao ni pozicija država i njihovih ekonomija, a time je upitna i sloboda tržišta. Dešava se da neki imaju veće šanse za ostvarivanje većih uspeha, generalno većih dobiti u neravnopravnoj utakmici. Ukoliko se teži onome o čemu je i Fukujama pisao, a to je neophodnost povlačenja države i njenog neintervenisanja u tržišta, već da se dopusti da tržište samo realocira resurse i dobit na bazi sila ponude i tražnje, takav mehanizam nužno dovodi do uzdizanja jednih, koji postaju sve moćniji u odnosu na neke druge koji bivaju eksploatisani nauštrb moćnih. Upravo se to i dogodilo u razlici razvijenog kapitalističkog Zapada i Istoka Evrope koji je morao prolaziti kroz bolan period društveno-ekonomske transformacije u cilju pokušaja praćenja trendova zapadnih ekonomija.
Društvena transformacija nije svuda u Istočnoj Evropi tekla jednako. Možda je najvažniji faktor u uspešnosti transformacije bio stepen sačuvanih presocijalističkih ekonomskih postavki i resursa i raniji ulazak u reforme. Već je rečeno da su neke države još tokom osamdesetih ušle u proces društvenih, političkih i ekonomskih reformi i kod njih su one bile nešto uspešnije. Primeri takvih država su Čehoslovačka, kasnije podeljena na dve države i Poljska, a u okvirima SFRJ, Slovenija. Ali čak ni to ne znači da su te zemlje, pa čak i danas sposobne da dostignu ekonomski i životni standard razvijenog Zapada, iako su odmakle u odnosu na druge zemlje Istoka.
Jer to uopšte nije bila ideja evropske integracije i društveno-ekonomske transformacije. Ideja je bila da se kroz proces neravnopravnog razvoja stvori baza jeftinije radne snage za razvijene zapadne ekonomije. Što se vidi do današnjeg dana. Državljani zemalja Istočne Evrope idu za boljim standardom i boljim životnim uslovima, migracije radne snage su vrlo visoke, dok Zapad ima potrebu za novom jeftinom radnom snagom radi ostvarivanja visokih profita nauštrb uloženog rada i proizvodnje dobara i usluga. Pored toga došlo je do realokacije resursa i prljavih tehnologija sa Zapada kroz proces investiranja i privatizacije nekada društvene imovine u slabije razvijene zemlje Istočne Evrope. Nekadašnja društvena imovina, postaje privatna kroz proces privatizacije, a nove investicije u privredu obezbeđuju osim vlasništva, mogućnost poslovanja u manje uređenim i slabo regulisanim pravno-političkim uslovima i za mnogo niže zarade koje treba odvojiti za uloženi rad, pa i manje poštovanje radničkih prava. Tako je radna snaga zadržavana u svojoj zemlji, ali je radila za daleko manje zarade od svojih zapadnoevropskih kolega, gde se na njihovom radu ostvariovao profit za velike korporacije. Time je utrt put za neki novi koncept kolonijalnog odnosa u kom se kao potlačeni nalaze građani zemalja Istočne Evrope. Rušenje Berlinskog zida dakle, nije dovelo do istinske integracije i ravnopravnosti građana i građanki Evrope u kojoj bi se jednako dobro živelo od Atlantika do Urala. Jer to nije ni bio smisao evrointegracija.
Pad zida i podizanje žičanih zidova
Kraj hladnoratovske podele je samo naizgled uspeo da niveliše određene razlike među stanovnicima Evrope. Granice jesu tehnički otvorene, pa su stanovnici Istočne Evrope svoju životnu sreću lakše mogli potražiti na zapadnom delu kontinenta. Migratorna kretanja su se povećala, došlo je do povećanja useljavanja u zemlje Zapada, a kako je Zapad imao potrebu za jeftinom radnom snagom, praktično je usisao novu armiju radnika. Međutim, radnici sa Istoka su postali pretnja svojim kolegama sa Zapada koji su istočne Evropljane počeli da posmatraju kao Drugost, kao nešto protiv čega bi trebalo da se bore kako bi sačuvali svoja radna mesta pod povoljnijim uslovima, od onih za koje su useljenici spremni da rade. Borba je bila reflektovana kroz administrativna otežavanja dobijanja radnih dozvola za istočne Evropljane, pritiske na vlade država Zapadne Evrope da smanje migracije, iako je ogromna većina useljenika radila najslabije plaćene i najprljavije poslove koje lokalno stanovništvo nije želelo. No, i ta najmanja plata bila je veća od plata koje su imali u svojim zemljama na Istoku. Nije potrebno objašnjavati koliko su niži uslovi za rad i spremnost na njih, pogodovali vlasnicima krupnog kapitala na Zapadu.
Taj trend se dodatno pojačavao kasnije, migracijama sa Bliskog Istoka. Razvojem privrede na Zapadu javila se potreba za još jeftinijom radnom snagom. Ljudi iz tih područja su percipirani kao još jeftinija radna snaga. Njihovo useljavanje u zemlje Zapada nije prouzrokovalo samo pritisak na ograničena radna mesta i pobunu lokalnog stanovištva iz ekonomskih razloga. Već i na porast ekstremnog nacionalizma, oličenog pre svega u ksenofobiji i islamofobiji. Sada više nije dolazilo do ekonomskog, već i kulturološkog osećaja ugroženosti. Što je pogodovalo naglom rastu krajnje desnice na Zapadu.
Ono što velike zapadne zemlje ne žele da priznaju ni sebi, ni drugima jeste činjenica da su svojim tzv. humanitarnim intervencijama u ogromnoj meri pomogle valove migracija sa Bliskog Istoka. Učešćem u uništavanju zemalja na Bliskom Istoku, stanovnici istih u želji sa traženjem boljih uslova života krenuli su ka Evropi. Migratorna kriza iz 2015 nam je potvrdila da zidovi ipak nisu pali. Da su samo promenili strukturu materijala i da nisu na istom mestu. Nekada je zid bio od betonske armature, a sada je od bodljikave žice kroz koju se povremeno puštala struja. I više nije u Berlinu, nego nešto preko 1000 km udaljen od njega.
Takav odnos zemalja EU prema migrantima sa Bliskog Istoka, naročito migrantima islamske veroispovesti doprineo je temelju za ponovno buđenje aveti iz prošlosti. One iste aveti zbog koje je živote izgubilo 50 miliona ljudi. Dovela je do naglog jačanja krajnje desnih ideja i stranaka koje ih promovišu – pre svih Nacionalnog fronta u Francuskoj i Alternative za Nemačku u toj zemlji i Lige u Italiji. Ni druge manje članice EU nisu ostale imune na ove trendove.
Drugim rečima, rušenje Berlinskog zida ne samo da nije donelo ravnopravnost i jednakost među stanovnicima Evrope, već je doprineo jačanju ekstremnog nacionalizma, što zbog potpunog urušavanja kontrateže i brane nacionalizmu u vidu socijalističke ideološke paradigme, što zbog otvaranja granica za Druge i Drugačije.
Rusko- ukrajinski rat kao završna faza: Novi virtuelni zid na ruskim granicama
Rusko-ukrajinski rat koji je započeo agresijom ruskih snaga na teritoriju Ukrajine, otvorio je novu epohu odnosa Zapadne Evrope i njene najveće i najbliže Drugosti – Ruske federacije. Rat na granicama EU je daleko opasniji po nju, nego ratovi na Bliskom Istoku. Zato se i zajedničkom stavu EU prema ratu u Ukrajini pristupilo ozbiljnije.
Ozbiljnije se pristupilo i pomoći izbeglicama iz Ukrajine. Procenjuje se da je preko pet miliona ljudi iz Ukrajine izbeglo u Zapadnu Evropu. Ali je EU zapravo na tom testu još jednom pokazala sve svoje slabosti. S jedne strane, jasno je da je tretman izbeglica iz Ukrajine bio povoljniji i medijski proklamovan kao pozitivniji, u odnosu na priliv izbeglica sa Bliskog Istoka. Dakle, biti izbeglica iz Evrope za EU nije poput biti izbeglica sa Bliskog Istoka, uz to obojen i islamske veroispovesti. Mada teško da se i za ukrajinske izbeglice može reći da žive kvalitetno. Gotovo da nemamo nikakve izveštaje kako oni zaista žive na Zapadu, kakve poslove obavljaju, koliko rade, koliko su plaćeni, kakav je odnos lokalnog stanovništva prema njima i sl. Nažalost, teško je razumeti da biti izbeglica podrazumeva prolazak kroz sličnu ili istu životnu traumu, bez obzira odakle neko kao izbeglica dolazio.
U kakvoj vezi stoje pad Berlinskog zida i rusko-ukrajinski rat? Jedna od poveznica jeste i pad socijalizma i urušavanje SSSR-a. Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da se SSSR delom urušio unutar sebe, zbog raznih procesa i izazova na koje se nije pronašao adekvatan odgovor. Ali njegovim raspadom, došlo je do stvaranja novih nezavisnih republika, koje su pokušavale da se na svaki način odupru od ruskog uticaja. Neke su u tome uspele poput Pribaltičkih zemalja, dok neke poput Belorusije nisu ni imale tu želju. Ukrajina je pak bila specifičniji slučaj. U njoj živi veliki broj ljudi koji sebe smatraju Rusima, takođe veliki broj njih je kao primaran jezik još uvek koristio ruski, a i Ukrajina je kao teritorija unutar sebe bila podeljena na zapadnu sferu uticaja u kojoj dominiraju Ukrajinci i istočni deo u kom je stanovištvo bilo više pod ruskim uticajem. Uz to, ne treba zanemariti ogromne prirodne resurse koje ta zemlja poseduje na svojoj ne tako maloj teritoriji. Zbog svega toga Ukrajina je predstavljala neku vrstu „jabuke razdora“ – vrlo pogodna za zapadne interese zbog ekspolatacije resursa i jeftine radne snage, ali i geostrateške igre prilaska Rusiji na njene same granice i sa jugozapada. S druge strane, Ruskoj federaciji vrlo pogodna da preko stanovnika Ukrajine koji su skloniji ruskim uticajima, izvrše uticaj i kontrolu na vladajuće strukture i ekonomska i politička zbivanja u Ukrajini, što zbog resursa, što zbog toga što kroz Ukrajinu vode svi važni trgovački putevi od Kine prema Evropi. Čim je došlo do otpora ruskom uticaju i podrške Zapada u tom otporu, došlo je do toga da Ukrajina postane trenutno najveća žrtva našeg kontinenta. Novi virtuelni zid se dakle pokušava graditi na granicama Ukrajine i Rusije.
Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije: gde smo tu mi?
Balkansko poluostrvo nije ostalo imuno na promene izazvane padom Berlinskog zida. Štaviše, na evropskom kontinentu ih se osetilo najjače izuzmemo li sadašnje stanje u Ukrajini. Samo dve godine nakon pada, došlo je do raspada SFRJ u krvavom ratu. Delom zato što je i Jugoslavija, poput SSSR bila država koja se iznutra sve jače dezintegrisala, jer su neke republike želele demokratizaciju po uzoru na zapadne zemlje i odustajanje od sistema socijaliatičkog samoupravljanja, dok su druge bile za očuvanje statusa quo. Drugi deo je bio spoljašnji, odnosno težnje da se Jugoslavija ipak ne sačuva kao celovita i to od strane pojedinih zemalja Zapada u kojim je prednjačila novoujedinjena Nemačka.
Jugoslavija je bila nešto specifičniji primer u odnosu na ostatak Istočne Evrope. Prevashodno zato što je bila izvan blokovskih podela i kao nesvrstana zemlja je mogla balansirati između dva velika bloka. Iako socijalistička zemlja, njen samoupravni socijalizam nije bio tako rigidan poput socijalizma sovjetskog tipa koji je dominirao Istočnim blokom. Međutim i kao takav on je ušao u krizu koja se samo produbljivala. Nakon Titove smrti Jugoslavija ulazi u reforme, ali ne reforme koje bi podrazumevale odustajanje od samoupravnog socijalizma, već reforme unutar tog sistema, što će se iz više pokušaja pokazati neuspešnim.
Za Jugoslaviju se istovremeno pogrešno navodi da je porast ekstremnog nacionalizma krenuo nakon pada Berlinskog zida. Preciznije bi bilo reći da se taj rast od tog momenta ubrzao, a da je ekstremni nacionalizam imao svoje proplamsaje, pa i ozbiljne epizode i pre toga. U Hrvatskoj delom početkom sedamdesetih, u Srbiji krajem šezdesetih. U osamdesetima posle Memoranduma SANU iz 1986 i Ljubljanskog memoranduma 1987, bilo je jasno da je put ka neskrivenoj promociji nacionalizma otvoren.
Pad zida je samo potvrdio razne tendencije republičkih rukovodstava. Dok su Slovenija i Hrvatska nedvosmisleno želele reforme po uzoru na zapadne zemlje, Srbija i njeno rukovodstvo nisu imale jasnu ideju u kom pravcu bi krenule. To se na žalost građana Srbije i danas vrlo zorno reflektuje, jer su temelji savremene srpske države postavljeni na nesigurnim nogama, što dovodi do toga da se oslanja i na jednu i na drugu stranu u zavisnosti od toga s koje strane vetar duva. Društveno-politička neopredeljenost Srbije nije slučajna, a pad Berlinskog Zida i reforme koje su se vršile diljem Istočne Evrope. bile su poslednja propuštena šansa da se srpsko društvo uredi na demokratskim osnovama. Umesto toga, Srbija je dobila Miloševićev nacionalistički autoritarizam, čije efekte osećamo i danas, ma koliko nekome ne prijalo da se o poveznici tadašnjeg i sadašnjeg režima govori.
Zid nije pao – zid se samo pomerio
Na kraju se nameće pitanje – da li je Berlinski zid zaista pao? U realnosti jeste, ali je u političkom i idejnom smislu, on samo pomeren na Istok. I u tom procesu pomeranja je dobijao drugačije strukture. Nije bio betonski, već žičani i virtuelni, ali u procesu izgradnje. Trijumfom zapadne neoliberalne paradigme i porazom socijalizma, vremenom je pomeran na obode same Ruske federacije. Zato se rat u Ukrajini danas između ostalog može tumačiti i kao provera izdržljivosti tog zida i pokušaja stvaranja novog, te je Ukrajina danas zato jako važna Evropskoj Uniji, pa se zato neretko čulo i od zapadnih zvaničnika, a i samog Zelenskog da se Evropa danas brani u Ukrajini. Jer je zid sada neophodan ne samo da bi izdržao potencijalne udare iz Ruske federacije. Već i udare od strane narasle svetske sile koja je bila uspavana pre pada Berlinskog zida – Kine. Bez obzira na to što su i Kina i Rusija kapitalističke zemlje, protiv čega Zapad nema ništa u ekonomsko-političkom smislu, a kapital i politika su danas praktično izjednačeni, rusko i kinesko potencijalno nadiranje sa Istoka bi potpuno urušilo idejnu koncepciju pobedničkog Zapada. Zato formiranje novih zidova Zapadu, ili barem pokušaja formiranja istih ka Istoku izgleda kao neophodnost . Da bi ponovno potvrdili sopstveni identitet u odnosu na nadiruću Drugost sa Istoka. A kako svedočimo jačanju krajnje desnice u Evropi i pobedi Trampa na predsedničkim izborima u SAD koji bi da završi gradnju svog zida prema Meksiku, koncept Evrope-tvrđave koja se odupire Istoku postaje sve poželjniji.