Ovog 12. Marta biće obeleženo tačno 20 godina od tragične smrti premijera Srbije Zorana Đinđića. Njegova smrt označila je uvod u nove društveno-političke turbulencije za koje se verovalo da su ostale iza nas i da su nakon petooktobarskih promena predstavljale samo ružnu prošlost. Dvadeset godina je i više nego dovoljna društveno-istorijska distanca sa koje možemo dalekosežnije videti šta i koliko se uradilo u periodu vladavine Zorana Đinđića, ali i kako su počeci te vladavine posledično doveli do određenih društvenih fenomena koji su danas društveno normalizovani.
Od njegovih bivših saboraca i apologeta ćemo ovih dana kao i na svake godišnjice smrti slušati o vizionarstvu, njegovom snu o evropskoj Srbiji, uređenoj pravnoj, demokratskoj državi, u kojoj svako ima pravo na slobodno izražavanje i delovanje i slične sada već izlizane fraze. Glavni problem sa tim utopijskim slikama srpskog društva upravo i jesu u tome što su utopijske. A mi smo kao društvo vrlo prijemčivi na lepe priče sa srećnim hepiendom. Verovatno misleći da je to lek i način za prevazilaženje surove realnosti. Nesvesni da je uljuljkanost u potencijalno lepim pričama iz prošlosti, prilično pogubna za sadašnjost.
Osnovni motiv za takvo utopijsko razmišljanje o potencijalno uređenom srpskom društvu i tobože propuštenoj šansi, jeste opisan u jednoj staroj i često citiranoj izreci u kojoj se pominje baba koja sanja da će joj se nešto desiti, pa joj je zato milo. Neretko smo skloni verovanju da bi nam sa nekim drugim bilo bolje samo da se neki događaj nije desio. I nije tu ubistvo Đinđića jedini primer. Kao da je Đinđić posthumno određen da bude neka prokockana šansa i opravdanje za današnje stanje. I kao da se time želi izbeći činjenica da je Đinđić takođe produkt iste one političke socijalizacije kroz koju su prošli mnogi danas aktuelni političari. Alternativna istorija je vrlo popularna u vremenu kada se na činjenice gleda kao na laž. Samo zato jer se činjenice nekome lično ne dopadaju, pa je lepše sa njima se ne suočiti.
Načelno je vrlo pogrešno, barem kada govorimo o političkom delovanju, propuštene šanse tražiti u pojedincu. Čak i sam Zoran Đinđić u jednom od svojih poslednjih govora kazao je kako se varaju neki koji misle da će ugroziti sistem time što će njega ukloniti. Jer on, kako reče, nije sistem. Tu je bio u pravu. Ne da on nije bio sistem, već sistema nije ni bilo, ili nije bio fukcionalan. Otud se Đinđićeva uloga u društvu personalizovala kao uloga spasioca, jer se to neretko događa u disfunkcionalnim društvima. Kada sistema nema, ili kada nije razvijen, mi se tradicionalno hvatamo za pojedinca. Bilo da čini dobro ili loše po nas. A kada pojedinac tragično strada, onda samo dodatno igramo oko žrtve i živopisnije domaštavamo, pripisujući mu nerealno visok značaj. Koliko se samo puta čulo, „eh, da je Đinđić ostao živ…?“, pa se na to dodalo sve lepo i ružno što nam na pamet padne?
No, hajde da vidimo zašto je priča oko Đinđića da je ostao živ lepo domaštana. Zoran Đinđić premijer Srbije postaje 25. januara 2001 i tu funkciju će obnašati sve do tragične pogibije ispred zgrade Vlade Republike Srbije, 12. marta 2003. Dakle, nešto više od dve godine ili pola mandata. U tom periodu, a naročito prve godine mandata, izdešavale su se mnoge stvari koje su kasnije prilično uticale na dalji razvojni put srpskog društva. Pretežno u ekonomskom, političkom pa i svetonazorskom smislu, a refleksije tih događaja osećamo i danas.
Ključni mesec za prvu godinu Đinđićeve Vlade bio je jun 2001. Tog meseca desila su se dva jako bitna događaja. Jedan više vezan za ekonomski, a drugi za daljnji politički kurs. Radi se o donošenju novog zakona o privatizaciji i isporučivanju bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana MIloševića u Haški tribunal.
Novi zakon o privatizaciji je podrazumevao promenu u odnosu na sve prethodno postojeće. Ključna promena u tom modelu privatizacije je bila da se kapital više nije mogao otkupljivati od strane zaposlenih u firmi manjinski, već se prodavao kao većinski paket od 70% ukupnog kapitala. Takođe, kapital se nije više mogao distribuirati u okviru zaposlenih u preduzeću, što je otvaralo prostor sa eksterne kupce, one koji posluju van tih preduzeća.
Većina građana Srbije pristala je na ovakav model ubrzane privatizacije, jer u suštini nije imala izbora. Na krilima očekivanja većeg društvenog standarda i potencijalno boljih uslova života preko noći, većina je verovala da smo na pragu zlatnog doba. No, desilo se sasvim suprotno. Osim toga što je prethodno srpska privreda propadala punih 10 godina, a u velikoj meri i devastirana NATO bombardovanjem 1999, nije se baš imalo puno toga vrednog prodati. Činilo se da se sa privatizacijom krenulo prebrzo. Plan je bio privatizovati oko 3000 preduzeća u što kraćem roku, da bi se došlo do toga da je privatizovano svega 777 preduzeća. Mnoga od njih su otišla u stečaj, što je prouzrokovalo ogroman porast nezaposlenosti. Tako je čak i u preduzećima koja su bila predmet privatizacije, broj zaposlenih sa 680 000 u 2002-oj, opao na 270 000 u 2011-oj godini. Posledično, naglo osiromašenje radničke klase, masovno gubljenje radnih mesta i radničkih prava, neuspešno upošljavanje i prekvalifikovanje radne snage, uz ubzano sveobuhvatno restrukturiranje privrede je dovelo do neuspelih rezultata ishoda privatizacije. A taj proces privatizacije je započela Đinđićeva Vlada.
Ogroman broj nezaposlenih doveo je do pada produktivnosti, mnogim radnicima nije bio povezan radni staž, niti su imali pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje, a generacije koje još uvek nisu imale uslove za penziju, prošle su najgore. Sve su to bile posledice loše odabranog modela privatizacije, koji očigledno nije adekvatno u obzir uzeo prethodno stanje srpske privrede, niti je adekvatno razmotrio drugačije modele privatizacije koji bi možda dali drugačije i povoljnije ishode po većinu radnika.
S druge strane, hapšenje Slobodana Miloševića i isporučivanje u Hag, dodatno je unelo podele u srpsko društvo. Očigledno pritisnut od strane velikih sila, pre svega SAD, Đinđić je morao da se odluči na tada, vrlo nepopularan potez. Potez koji će ostaviti dalekosežne posledice, pre svega na saradnju sa najvećim koalicionim partnerom u okviru DOS-a, koji je dao i predsednika SR Jugoslavije, Vojislava Koštunicu – Demokratskom strankom Srbije. Ipak, to nije bilo najgore što se moglo desiti, iako je uzdrmalo jedinstvo unutar koalicije. Uz to, hapšenje i isporučivanje Miloševića Hagu kao politički potez je bio preuranjen, s obzirom da je još uvek dobar deo građanstva bio uz Slobodana Miloševića i njegovu politiku. Što je samo dodatno preusmerilo bes istih na Zorana Đinđića, kome je iznova namenjena etiketa izdajnika od strane jednog dela javnosti.
Nekoliko meseci kasnije u novembru 2001 dolazi do pobune Jedinice za specijalne operacije. Tog dana specijalna jedinica Državne bezbednosti izašla je pod punom ratnom opremom na auto-put pod vođstvom svog komandanta, Milorada Ulemeka Legije. Navodni razlog pobune je bio strah pripadnika te jedinice da bi kao i Milošević, mogli biti isporučeni Hagu za ratne zločine počinjene u BIH. Vojislav Koštunica podržava te proteste uz već sada čuvenu rečenicu da i radnici u zdravstvu štrajkuju u belim mantilima.
Pobuna Crvenih beretki je na neki način, bila prelomna tačka. Ona je simbolički naglasila jednu veliku grešku koja je načinjena nakon petooktobarskih promena. Činilo se da se niko ozbiljno nije pozabavio reformom državnih aparata sile koji su se u svakom momentu mogli odroditi od političkih vladajućih struktura. U okvirima službe, vojske i policije, uglavnom su ostajali stari kadrovi iz vremena Miloševića. Neki su tu ostali po zasluzi, jer nisu reagovali u prelomnim momentima pobune protiv Miloševića, te su na taj način indirektno pomogli u rušenju istog. Dakle, nije da su bili protiv Miloševića, a nisu bili potpuno ni za nove vlasti. Samo su gledali da sačuvaju svoje prethodno stečene pozicije. Kasnije će se ispostaviti da će to biti kobno po samog Đinđića.
Međutim, greškama koje je Đinđić pravio, a koje su ostavile dalekosežne posledice po celo društvo, tu nije bio kraj. U želji da kao društvo raskrstimo sa starim normama i vrednostima, ali pre svega usled pridobijanja određenih političkih partnera koji su bili antikomunistički i promonarhistički orijentisani, Đinđićeva Vlada će napraviti dva presedana. Prvi se ticao ukidanja Dana Ustanka naroda Srbije protiv fašizma 7-og jula 1941 , a drugi izjednačavanje partizanskog i četničkog pokreta kao dva antifašistička pokreta. Dan Ustanka kao nacionalni praznik ukinut je 9. jula 2001 direktnim ukazom premijera Đinđića.
Nekome bi se to učinilo kao više ili manje formalna stvar koja nema nikakvog uticaja na društvo i njegova osnovna načela. Ali dalekosežno to je ipak ostavilo posledice. Stvari sa pokušajem promena društvenih vrednosti i normi i revidiranjem činjenica obično bivaju jako klizav teren. Pogotovo ako su one važeće skoro pola veka. Na prvu loptu njihova promena može dati trenutno zadat rezultat i postići pragmatičan politički cilj u sadašnjosti. Ali dugoročno takve pormene mogu doneti ogromnu štetu u budućnosti.
Ukazom od 9. jula 2001 Srbija se kao država zvanično odrekla nacionalnog antifašističkog praznika. Suludo je i govoriti koliko je pripadnika naroda Srbije postradalo u Drugom svetskom ratu kao direktna žrtva fašističke ideologije. Ili koliko je kao tekovina značajno to da je na teritoriji Srbije obitavala jedina slobodna antifašistička teritorija u okupiranoj Evropi tokom 1941 – Užička republika, čiji značaj ne sme biti zaboravljen i mora biti deo nacionalne kolektivne svesti. Ali to bivšem premijeru očigledno nije bilo relevantno, ili barem ne toliko koliko politička podrška određenih partija u njegovom mandatu. Takav potez je širom otvorio vrata revizionizma, relativizacije istorijskih činjenica i označio početak demonizacije socijalizma i partizanske antifašističke borbe protiv okupatora.
Izjednačavanjem tekovina NOB-a i Jugoslovenske vojske u otadžbini, otvorio se put ka daljoj retradicionalizaciji društva, antisocijalističkom narativu i posledično, dalje utabanoj stazi ka jačanju krajnje desnice u Srbiji. Ako je Pandorina kutija devedesetih godina bila otvorena, sada je otvor samo proširen. Posledice jačanja krajnje desnice u srpskom društvu živimo i danas. Iako Đinđić ne snosi punu krivicu za to, ne treba ga amnestirati od njegovog važnog doprinosa skretanju društva udesno. Čime je samo plovio na onom istom talasu iz devedesetih, koji se dolaskom DOS-a na vlast nije ukrotio.
Kontinuitet skretanja društva udesno išao je i dalje. Osim procesa retradicionalizacije, dolazi do jačanja reklerikalizacije i desekularizacije. Zanimljivo je da se premijer Đinđić često pozivao na to da Srbiju želi uvesti u red evropskih naroda, na principima i tekovinama moderne Evrope. Nesumnjivo je da je kao vrlo obrazovan čovek bio svestan da je sekularizam jedna od osnovnih ideja prosvetiteljstva i temelj moderne evropske civilizacije, nakon Francuske revolucije. Otuda i čudi da je dobrim delom doprineo desekularizaciji srpskog društva, time što je baš njegova Vlada uvela veronauku u škole u jesen 2001. Iako u početku samo fakultativno i uz izbor da se ide na veronauku ili građansko vaspitanje, čin uvođenja veronauke u škole označio je početak novog trijumfa Srpske pravoslavne crkve nad institucijama Republike Srbije. Uz to, premijer Đinđić se lično angažovao u dovršetku izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru, te su se time njegova Vlada i on jače uvezali u odnose sa SPC. Sve to je takođe vodilo daljem jačanju desnice i slobodnoj promociji desnih ideologija, s obzirom na jasnu povezanost i uticaj SPC na razne krajnje desničarske omladinske organizacije. A delovanje tih organizacija i navijačkih grupa smo videli na prvoj LGBT paradi te iste 2001 godine.
Često se čuje da je Đinđić bio reformator. Reforme obično podrazumevaju društvene promene sa ciljem poboljšanja funkcionisanja postojećeg sistema. Ali se čini da u ovom slučaju, rezultati nisu bili željeni, ili bar ne onakvi kakvim su sledbenici Đinđićeve politike hteli da budu. O greškama nečije politike zato treba govoriti, da bi se između ostalog, razumelo da nema nepogrešivih političara. Itekako je i Đinđić bio pogrešiv.
Uz to, ne treba zaboraviti da su krupna politička pitanja tek dolazila na dnevni red. Zanimljivo bi bilo videti kako bi Vlada Zorana Đinđića odgovorila na pogrom Srba na Kosovu 2004. Ili, ukoliko bi bio izabran u drugi mandat, kako bi Vlada odgovorila na globalnu ekonomsku krizu u kontekstu neuspešne ekonomske privatizacije. I na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova iz 2008. Pravo je pitanje da li bi Đinđića i nakon tih odluka smatrali reformatorom i vizionarom i da li bi on mogao drugačije odgovoriti na sve te izazove. I da li bi se tada zapitali ono što se pitamo danas. Možda više i ne bi bio premijer, jer bi bio politički kažnjen već s krajem prvog mandata, zbog neuspeha u reformama. Nažalost, to nikad nećemo saznati.
Učešćem u brzoj i nekontrolisanoj privatizaciji koja nije dala rezultate dodatno osiromašivši društvo, zanemarivanjem reforme državnih institucija, aparata sile i pravosuđa, nesprovođenjem lustracije starih kadrova, neprekidanjem kontinuiteta daljeg jačanja tradicionalizma, nacionalizma, rasta krajnje desnice i daljom reklerikalizacijom društva i podsticanjem mešanja Crkve u državna pitanja, Zoran Đinđić je sa svojom Vladom dodatno raskrčio put ka onome što živimo danas. Dominaciji starih političkih garnitura i dominaciji desnih ideoloških narativa. Možda ne bi bilo preterano kada bi se reklo da se u nekim momentima činilo da je i sam retorikom otišao udesno.
Zašto je sve ovo bilo bitno naglasiti? Da bi nakon dvadeset godina konačno shvatili da danas u velikoj meri živimo posledice političkih postavki Đinđićeve Vlade. Bedu divljačkog kapitalizma na delu i nepostojanje gotovo nikakvih kritičkih, alternativnih, antikapitalističkih opcija i ideoloških narativa, mogućnost zapaženog političkog delovanja i opstajanja samo na desnom ideološko-političkom spektru i normalizovanje obrazovanja i vaspitanja mladih ljudi isključivo u desnoj ideološkoj matrici, ne možemo tumačiti kao stvar slučaja. Već jednog dužeg društveno-političkog, pa i kulturnog procesa sa kojim se ni nakon petooktobarskih promena nije odlučno suočilo. A za to deo odgovornosti svakako snose i Zoran Đinđić i njegova Vlada.
Foto: Dr Zoran Đinđić u društvu sa Radovanom Karadžićem