Jutros je u Beogradu, u 89-oj godini života, preminula bivša članica Saveta časopisa Novi Plamen, Zagorka Golubović. Profesorka Golubović je rođena 8. marta 1930. godine u Debrcu, opština Vladimirci, kod Šapca u Srbiji. Diplomirala je i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu, predavala je sociologiju i antropologiju, da bi 1975, kao pripadnica beogradskog krila Praxis grupe, uklonjena iz nastave zajedno sa još sedmoro profesora i asistenata (Trivo Inđić, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Sveozar Stojanović, Ljubomir Tadić, Miladin Životić). Od 16. jula 1981. godine zaposlena je u Centru za filozofiju i društvenu teoriju, koji je najpre bio u sastavu Instituta društvenih nauka, da bi nakon toga nastavio da funkcioniše kao Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Nakon povratka na Filozofski fakultet u Beogradu, profesorka Golubović je predavala sociologiju i antropologiju. U poslednjoj fazi stvaralaštva, glavne teme njenih interesovanja su bila istraživanjima tranzicijskih posledica u Srbiji, a sve vreme je društveno angažovana i kao feministkinja. Ovaj intervju, koji je izvorno bio objavljen u br. 18-19 štampanog izdanja časopisa Novi Plamen 2014. godine, danas reobjavljujemo na sajtu Novog Plamena u ime poštovanja, sećanja i neizmerne zahvalnosti Zagi za njenu nesebičnu podršku i ljubav tokom svih godina saradnje i prijateljstva. Slava joj!
IVICA MLADENOVIĆ: Profesorka Golubović, najpre jedno filozofsko pitanje. Mogu li ljudi živeti bez utopije? I, povezano sa tim, da li zaista živimo u post-ideološkom dobu, kako to tvrde neki propagandisti kapitalizma?
ZAGORKA GOLUBOVIĆ: Pitanje se postavlja da li bi ljudsko biće moglo da živi kao automat, bez ikakve želje za nekom vizijom budućnosti, a to je smisao utopije, mada mnogi ljudi žive bez ikakve projekcije za život i to zamenjuju „utopijom“ kao verovanjem da će nešto bolje doći samo po sebi. Ali, šta se podrazumeva pod utopijom? Ako je to iluzija i zavaravanje, to vodi promašenom životu, jer je to bekstvo od rešavanja problema stvarnosti, apatija i razočarenje, gubljenje nade. Ali, ako se utopija zasniva na razumevanju novih mogućnosti o alternativnoj stvarnosti i traženju puteva da se to dostigne u budućnosti, onda čovek postiže osmišljeni život u ostvarenju svojih (i univerzalnih) potereba: slobode, solidarnosti sa drugima i osnovnih ljudskih prava. Bez toga je čovek biljka, kojom upravlja okolna priroda, ili rob onih koji imaju moć da upravljaju njegovim životom i društvom.
Budući da se u filozofiji utopija ne shvata kao jednom dostignuti krajnji cilj (kao „svetla budućnost“), već je neprekidno traganje za novonastalim mogućnostima i u ličnom i u društvenom životu, ona se ne može definisati političkim sistemom odredjenog društva, te se razume kao stalni sled novih događaja, otkrića i mogućnosti koje pružaju potpuniji život aktivnog subjekta i društvenih organizacija, kao i celine društva.
Međutim, ja ne mislim da živimo u postideološkom dobu. Čini se da je naš život danas pod većom prisilom jedinstvene globalizujuće ideologije, nego u bivšoj Jugoslaviji.
Koliko su utopija i ideal ljudske emancipacije značajni za praktično političko delanje i da li je bez njih moguće zamisliti principijelnu realnu politiku? Recimo, u Vašoj poslednjoj knjizi Moji horizonti: MISLIM, DELAM, POSTOJIM1, govorite i o motivima za svoj rani politički angažman. Na osnovu Vašeg iskustva stiče se utisak da „ljudi od politike“, u periodu posleratne obnove, političku delatnost nisu percipirali kao poziv/profesiju, potrebu da se postane funkcioner, upravlja ljudima ili stekne neka vrsta privilegije, nego, pre svega, pod uticajem tadašnjeg duha vremena i humanističkih uverenja, kao potenciju da se učestvuje u menjanju sveta, u služenju opštem dobru. S obzirom na to da ste kao politički i socijalno svesno biće bili društveno angažovani i u periodu real-socijalizma, a to jeste svakako i danas, interesuje me da li primećujete razliku u toj konstelaciji utopija – emancipacija – real-politika između ova dva različita društveno-istorijska konteksta? I kakve je prirode ta razlika?
Ako je utopija otvoreni pogled u budućnost ostvarivih ideala ljudske emancipacije, ona je znatno šira od političkog delovanja, jer označava kontinuiranu kreaciju ljudskosti – ljudskih uslova života, te je delovanje u oblasti kulture kao „druge prirode čoveka“ primarni uslov emancipacije, koja određuje prirodu političkog delovanja. A to znači da političko delovanje nije svrha samom sebi, pa samim tim ni posebna sfera aktivnosti određenih aktera kao funkcionera. Budući da je političko delovanje praktično sredstvo u cilju da se principijelno ostvaruju osnovne ljudske potrebe, funkcionerski pristup politici protivan je ljudskoj emancipaciji. Aktivnost individua i društvenih zajednica, čiji je cilj/ideal oslobađanje ljudskih potencijala za ostvarenje humane ljudske zajednice, ne svodi se na posebnu plitičku aktivnost, već predstavlja životnu aktivnost koja motiviše ljude da se angažuju za ostvarenje boljeg sveta, na osnovu emancipatorskih ideala.
Mislim da su se posleratne generacije, naročito mlade populacije, prvenstveno aktivirale u tom smislu, imajući nadu u mogućnost izgrađivanja društva bez antagonizama i mržnje, u duhu saradnje i ravnopravnosti. Ljudi su tada bili podstaknuti na aktivnost rukovođeni idejama koje vode ka postizanju opšteg dobra a ne pojedinačnog interesa, ili težnje za osvajanjem privilegovanih pozicija i političke moći. Tadašnji moj angažman nisam doživljavala kao politički, već kao neophodnu društvenu aktivnost za izgradnju jedne pravednije i modernije zemlje. Danas se to tretira kao „idealizam“ jer su postojeće i nove ideologije, bilo kvazi/komunizam ili nova vladajuća neoliberalna ideologija devastirale univerzalne ljudske ideale i vrednosti kao nedostižne utopije, uspostavljajući ili jedmostrani kolektivizam ili posesivni individualizam.
Danas je još uvek teško revalorizovati vrednost opšteljudske aktivnosti gde se udružuju individualni i socijalni interesi u cilju personalne i socijalne emancipacije. Realpolitika izbacuje utopiju kao prevaziđeni koncept i briše sve vrednosti takvih usmerenja, jer je savremeno potrošačko društvo usmereno na utilitarne ciljeve i na ovekovečenje kapitalističkog društva putem trke za akumulacijom što većeg profita i zatvaranja u okvire tehnološke civilizacije.
Profesor Lino Veljak iz Zagreba tvrdi da ste nesumnjivo vodeća socijalna naučnica, ne samo u Srbiji već i u celokupnom regionu, koji obuhvata bivšu Jugoslaviju. Takođe, neosporna činjenica je da ste bili jedna od najistaknutijih i najangažovanijih humanističkih intelektualki u periodu „zlatnog doba“ jugoslovenskih društvenih nauka 1960-ih i 1970-ih godina prošlog veka. Svoju hrabrost i odupiranje partijskom marksizmu ste platili izbacivanjem sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i oduzimanjem pasoša (po nalogu vrha tadašnje vlasti). Ipak, i pored svih ograničenja, tadašnja generacija jugoslovenskih filozofa, sociologa, psihologa i antropologa je produkovala radove kojima je i na globalnom planu priznavana teorijska vrednost. Časopis Praxis i „Korčulanska letnja škola“ su izazivali živo naučno interesovanje najeminentnijih intelektualaca toga doba (Ernst Bloch, Herbert Marcuse, Henri Lefebre, Erich Fromm, Jurgen Habermas, Lucien Goldmann, Leszek Kolakowski, Karel Kosik i dr.), a naši profesori, uključujući i Vas, bili su gostujući predavači na najprestižnijim evropskim i svetskim univerzitetima. Kako objašnjavate ove činjenice? I da li, uopšte, možete da napravite poređenje i objasnite razliku u odnosu na današnje stanje u društvenim naukama i relevantnost koju sociolozi i drugi naučni delatnici imaju u postjugoslovenskom periodu – u i izvan lokalnog okvira?
Relativno slobodna naučna i kulturna aktivnost ubivšoj Jugoslaviji bila je važan elemenat razlike u odnosu na druge „realsocijalističke“ zemlje. Ali, treba istaći da su se takve aktivnosti sprovodile kroz kulturne i društvene organizacije, a ne političke i partijske aktivnosti, jer su imale kritički pristup prema establishmentu i u njima su se teorijske analize povezivale sa otporom strukturama moći. Često su na takve skupove dolazili i izvesni prosvetiteljski orijentisani intelektualci iz sveta. A najširi kontakt sa njima je uspostavljan na desetogodišnjim sesijama na „Korčulanskoj ljetnoj školi“ i u časopisu Praxis. U to vreme jugoslovenska filozofija i sociologija su bile dosta poznate i cenjene na međunarodnim tribinama, a imali smo i svoje predstavnike u svetskim organima tih disciplina. Časopis Praxis bio je veoma poznat na Zapadu a u zemljama „realsocijalizma“ delovao je inspirativno, mada se zbog posedovanja tog časopisa u tim zemljama i kažnjavalo. U Švedskoj, na primer, i radnici su znali za Praxis i kada sam tamo boravila kao gostujući profesor, pozivali su me na razgovore o delovanju tog časopisa i intelektualaca oko njega. U bivšoj Jugoslaviji grupe intelektualaca, često zajedno sa radnicima, nisu bili „poslušna vojska“ političkih moćnika i borili su se za autonomiju svoga delovanja i osvajali slobodu i po cenu rizika, ne čekajući da im je neko odobri. Ali su poznati i slučajevi autoritarnih zabrana u oblasti kulture (kao i delovanja samocenzure u medijima i nekim izdavačkim preduzećima), mada su i pod tim uslovima i „Korčulanska ljetna škola“ i časopis Praxis ipak opstali deset godina, da bi se pred svetskom javnošću utvrdila misao o destaljinizaciji Jugoslavije. Može se, međutim, reći da državno komunističko vođstvo, uz pomoć jednog broja intelektualaca, ipak nije uspelo da bude odlučujući arbitar na polju kulturnog stvaralaštva. Danas se situacija dosta izmenila kada je u pitanju uloga intelektualaca, budući da su se većinom uključili u strukture vlasti i ne interesuju se za slobodarske organizacije i organizacije otpora reformisanom autoritarnom režimu, pod uticajem vladajuće neoliberalne ideologije.
U knjizi Mišljenje kao diverzija, koja je nedavno izašla iz štampe u Beogradu, Vaš kolega Božidar Jakšić vrlo dokumentovano dokazuje da Praxis nikada nije predstavljao nekakvu teorijski koherentnu celinu, tj. zajednicu istomišljenika, pa čak i da angažman najuticajnijih predstavnika ove grupe nije ni po intenzitetu, ni po kvalitetu, a pogotovo ne po usmerenosti bio jedinstven. Međutim, uprkos svim razlikama, projugoslovenski i antinacionalistički karakter grupe niko nije mogao, niti može da dovede u pitanje. Utoliko je neobjašnjivija činjenica kasnijeg vulgarnog konvertitstva nekih od najistaknutijih predstavnika tzv. „praxis filozofije“. Mihajlo Marković je npr. postao ideolog Socijalističke partije Srbije (period vladavine ove partije on čak naziva „zlatnim dobom socijalizma u Srbiji“), a Ljubomir Tadić i, kasnije, Svetozar Stojanović tenori srpskog nacionalizma. Da ne pominjemo ostale. U Novom Plamenu br. 16, u svom autorskom tekstu, Predrag Matvejević Vas navodi kao jednu od retkih svetlih tačaka iz beogradske grupe, časnu i čestitu osobu i najdosledniju kritičarku staljinizma svih vrsta. Naravno, Vi i sami govorite da je samorefleksija jedan od ključnih principa kojim ste se rukovodili u životu. Vaše je mišljenje, takođe, po brojnim pitanjima evoluiralo u poslednjih pola veka, pa i nakon sloma socijalizma kao realnog društvenog sistema. Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Vladimir Ilić, koji je temeljno istraživao fenomen evolucije odnosa prema socijalizmu u knjizi Oblici kritike socijalizma, kaže da se u Vašem slučaju ne može govoriti o „konvertitstvu“ nego o „promeni pozicije“ ka socijaldemokratiji – jer ste Vi još 1982. oštro sudili o real-socijalizmu – ali da u svoje stavove i dalje inkorporirate neka ključna marksistička mesta. Da li se slažete sa ovom ocenom? Takođe, kako tumačite činjenicu da su se neke Vaše kolege tako lako odrekle marksizma, iako su pre toga napisali tomove i tomove marksističke literature? Jedan od najvećih živih intelektualaca danas Edgar Moran u knjizi Pour et contra Marx tvrdi da ne postoji marksizam, već marksizmi. Koliko je on u pravu i da li je marksizam, ili bar neki od marksizama, i danas aktuelan i neizbežan za razumevanje i objašnjenje društvene stvarnosti poznog kapitalizma?
Uvek sam govorila i pisala da Praxis i „Korčulanska ljetna škola“ nisu bile zajednice istomišljenika, već susreti gde se podsticala slobodna razmena mišljenja i to je bilo dragoceno iskustvo i za Jugoslaviju i za Evropu, kao i dragoceni podsticaj i za produktivniji pristup marksizmu. Zbog toga su na Korčulansku ljetnu školu dolazili i Lefevr, Fromm, Habermas, Kolakowski, Goldmman, Kosik, ali i Axelos, Fink, Tucker, i drugi filozofi sa Zapada, bilo marksističke ili drugih filozofskih orijerntacija. To dokazuje da je škola bila otvorena za različite filozofske pristupe i da je u takvim kontaktima svaki učesnik mogao proširivati svoje vidike, očekujući sa zadovoljstvom sledeće zasedanje. Danas su u Srbiji potpuno potcenjene filozofija, sociologija i sociokulturna antropologija i ostao je samo mali broj entuzijasta intelektualaca koji nastoje da reafirmišu značaj ovih disciplina za moderni demokratski razvoj, u suprotstavljanju vladajućoj neoliberalnoj ideologiji. Takozvana „grupa osam profesora“ Filozofskog fakulteta u Beogradu nije bila izbačena prvenstveno zbog razobličavanja dogmatskog marksizma, već što je osavremenjivala nastavu uvodeći takozvane „zapadne nauke“: sociologiju, sociokulturnu antropologiju (dok se na drugim fakultetima proučavao marksizam kao predmet) i izučavanje relevantne „zapadne literature“, podstičući time na kritički način mišljenja kod studenata (što je ocenjeno kao „kvarenje lojalne omladine“). A opredeljenje za otpor autoritarnom režimu, koji se nazivao „komunističkim“ bio je sigurno osnovni fitilj koji je zapalio kampanju protiv intelektualaca i profesora takve orijentacije. Dok je nasilno okončanje studentskog pokreta 1968. godine otkrivalo suštinu toga režima. Međutim, danas su intelektualci u većini postali deo establishmenta, ili su se pretvorili u uspešne biznismene, glasno propagirajući ideje neoliberalne ideologije, odobravajući uništavanje radništva i sve veći privatnosopstvenički egoizam kao „smernice prosperiteta“. Ne znam da li je „konvertitstvo“ pravi izraz za današnje ponašanje nekih mojih kolega (iz „grupe 8“) i drugih jučerašnjih „otporaša“. Ili su pre u pitanju u nekim slučajevima vraćanja na stare ideološke koncepcije (što je, po mom mišljenju slučaj sa Mihailom Markovićem, koji je bio i ostao „orodoksni marksista“), ili pod uticajem privatnih interesa prihvatanja izvesnih ideja nove danas vladajuće ideologije. Ali, njegov slučaj nije istovetan sa „skretanjima“ Ljube Tadića i Svete Stojanovića, gde su izvesni lični razlozi imali više uticaja, iako je Tadić napisao veoma značajne studije o kritici savremenog društva, uključujući i „realsocijalizam“ (kojih se nije odrekao, te je njegov „nacionalizam“ bio više kratkotrajno intimno opredeljenje). A većina intelektualaca, koji su bili „komunisti“ služeći tadašnjeg gospodara, prirodno su se opredelili novim gospodarima, takođe iz interesa i zauzimanja visokih pozicija (na primeru Vuka Draškovića). Ako se ističu pojedinci koji su iz grupe „Praxis“ ostali dosledni, tu iz Beograda svakako spada Nebojša Popov, koji je i danas najaktivniji borac protiv nepravde u ime afirmacije slobode svih građana i za socijalnu jednakost, naročito aktivno pomažući borbu radnika za odbranu svojih prava. Ja i danas preispitujem svoje stanovište, ali ne u smislu „menjanja pozicije“, jer je moje opredeljenje i dalje socijalističko-humanističko, ali dopunjeno mnogim idejama Marcusea, Fromma, Blocha, Habermasa, a naročito Corneliusa Castoriadisa, ali i značajnim idejama ranog liberalizma. Ali sebe ne bih nazvala pristalicom socijaldemokratije, koja je manje-više nedosledno demokratska i humanistička, ali podstiče takođe na razmišljanje i preispitivanje. Marksizma se nisam odrekla, ali sam ga temeljno preispitivala, naročito u pogledu mesta koje daje značaju ličnosti (što se uobičajeno potpuno zanemaruje) u procesu humanizacije sveta i kritike ideje komunizma kao završetka istorije (što se može naći bar u naznakama u Marksovom spisu Grundrisse). Ali su pored modernih liberala (kao Issaia Berlin, ali i Ralws), a takođe i personalisti (naročito E. Mounier) učvrstili moju humanističku poziciju (o tome sam opširno pisala u svojoj knjizi Moji horizonti).
Borba za zajedničku državu svih nezavisnih balkanskih naroda je jedna od istorijskih konstanti u delovanju progresivne inteligencije i levičarskih pokreta u ovom delu sveta. Mnogi su dali i živote kako bi operacionalizovali ovu viševekovnu ideju. Da li je nakon krvavog raspada SFR Jugoslavije koncept zajedničke države Slovena definitivno doživeo svoj istorijski kolaps i neslavan kraj, kako neki tvrde, i kakav je, uzimajući u obzir i Vaše životno iskustvo, ali i bogat istraživački rad, Vaš odnos prema bivšoj državi? Da li je to, s jedne strane, bila održiva ideja – danas preovladava stav da je Jugoslavija bila veštačka tvorevina, a međuetnički sklad samo privid – i koji bi to po Vašem mišljenju, s druge strane, bili najpoželjniji konkretni oblici ujedinjavanja građanki i građana, odnosno jugoslovenskih naroda u vremenu pred nama, pa i u kontekstu zalaganja političkih elita za ulazak u Evropsku uniju? Naime, sociolog Rastko Močnik je skoro u Beogradu izjavio da svi relevantni podaci pokazuju da Slovenija polako postaje „unutrašnja kolonija“ EU, pre svega Nemačke, a termin „jugosfera“, koji je Tim Judah, novinar britanskog Economista, skovao pre četiri godine, postaje sve prihvatljiviji, pa i u našim „antijugoslovenskim“ krugovima. Dakle, stvari se pomeraju, čak i u poređenju sa periodom od samo pre nekoliko godina.
Ne znam da li je ostvariva nova zajednica kao balkanska država, ali ni jednostrana država po etničkoj liniji, pa ni kao slovenska zajednička država. Mislim da bi bilo poželjno udruživanje država na građanskoj osnovi, država koje su na ovim prostorima srodne prema prihvaćenim etičkim principima i na njima određenim zajedničkim ciljevima, sa strukturom koju pretpostavlja moderno demokratsko društvo. Na toj osnovi bi šire udružene zajednice mogle da se lakše suprotstave neokolonijalizmu i ponovnom buđenju autoritarizma velikih država, koje i dalje nameću svoju moć malim državama, pogotovo ako ove nisu ujedinjene zajedničkim principima i ciljevima. Ja podržavam Evropsku uniju samo u ovom smislu. Što se tiče bivše Jugoslavije, ja veoma žalim što se raspala, jer mislim da smo tada imali većih potencijala u kretanju kao demokratskoj tranziciji, nego danas, uprkos takozvanom „umerenom autoritarizmu“, koji sada postaje ogoljeniji. U svojoj knjizi Moji horizonti pišem da je to bilo kontroverzno društvo, ali da su baš te kontroverze pružale mogućnost da se slobodnije diše i ko je imao volje i hrabrosti i da uzme slobodu. To dokazuju rezultati koji su se u tadašnje vreme ispoljavali i u dobroj literaturi i drugim oblastima kulture, u društvenim naukama, kao i u većem poštovanju etičkih principa u društvenim zajednicama. A to potvrđuje i ugled koji je tada Jugoslavija imala u svetu.
Nakon sloma istorijski postojećeg komunizma, u Srbiji na snagu stupaju kriminalni i koruptivni politički kapitalizam. Najpre u kontekstu Miloševićeve nacionalno zatvorene tržišne privrede i kriminalizovane ekonomije, koja proizvodi novu „lumpenburžoaziju“ (Kosik) spremnu da sprovede pljačku društvene imovine, a onda i nakon 2000. kroz prihvatanje logike neoliberalne bezalternativnosti i legitimisanje i dovršavanje ove pljačke. “Demokratska tranzicija” tako sve više, i za mnoge potpuno neočekivano, postaje označitelj za periferizaciju zemlje i dodatno urušavanje stečenih socijalnih dostignuća. Vi ste i sami aktivno učestvovali i pomagali borbu zrenjaninskih radnika protiv samovolje državne birokratije i njenog tajkuna. Takođe, koncept partijske države ostaje na snazi i neokrnjen čak i nakon urušavanja „jednopartijske diktature“. Profesor Đokica Jovanović u knjizi Prilagođavanje. Srbija i moderna, pokazuje da na mesto „monopartijskog stanja“ danas imamo „monoideološko stanje“. Ako se pogledaju stenogrami sa kongresa i partijskih sastanaka Saveza komunista Srbije 1970-ih, čini se da su razlike između glavnih frakcija među tadašnjim komunistima, suštinski, bile mnogo značajnije nego ove današnje među najrelevantnijim partijama u Srbiji. Sociološka istraživanja takođe pokazuju da je u realsocijalizmu, za napredovanje u društvenoj strukturi bilo primarnije obrazovanje od partijske knjižice, dok je danas, čini se, partijska pripadnost na prvom mestu. Profesor Slobodan Cvejić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu je u svojoj doktorskoj disertaciji pokazao kako je današnje društvo u Srbiji najzatvorenije, u smislu društvene pokretljivosti, društvo u Evropi (podsećam da je 1960-ih tadašnje jugoslovensko društvo, pored švedskog, bilo najotvorenije u svetu prema istim kriterijima), a istraživanja profesora Mladena Lazića nedvosmisleno potvrđuju da se sa neoliberalnim reformama u obrazovanju polako zatvaraju sva vrata u visokom školstvu deci radnika i seljaka. Karel Kosik se neposredno pred smrt čudio kako je moguće da bivši levičarski disidenti i kritičari „komunističkog“ establišmenta najednom indirektno postaju apologeti kapitalizma. Oni su, prema njegovom mišljenju, zajedno sa obnovom demokratije restaurirali i kapitalizam, a, opet, u kohabitaciji sa savremenim kapitalizmom demokratija može biti samo polovična, limitirana i podrivana tim novim slojem: lumpenburžoazijom. Kako tumačite ove procese, i da li ste 1980-ih mogli da anticipirate kuda će voditi „osvajanje slobode“ preko kapitalizma, na socijalnom i političkom planu u Srbiji i šire?
Nakon sloma kvazikomunizma u bivšoj Jugoslaviji i posle pada Miloševićevog režima preuzeta je parola „iz socijalizma u kapitalizam“ bez kritičkog preispitivanja predstojećeg društvenog razvoja i osmišljavanja strategije novog poretka. Kao i u drugim realsocijalističkim državama posle 1989. godine, slepo se sledio neoliberalizam zapadnog društva, koji je tada doživljavao bum, nasuprot posledicama na koje je ukazivao J. Stiglitz i drugi levo orijentisani ekonomisti – da će „šok-terapija“ koja je primenjena u procesu privatizacije negativno delovati na ekonomski razvoj i modernizaciju svojinskih odnosa, a takođe i na demokratizaciju političkih odnosa. Jednostrana transformacija svojinskih odnosa stvorila je nove klase „lumpenburžuazije“ i „lumpenproletarijata“. I uspostavljena je vlast tog novog moćnog privatnog vlasnika, koji vlada nekontrolisano (pod firmom deetatizacije) svim resursima društva i koji ukida sva ranije osvojena prava radničke klase, pretvarajući je u robu na tržištu rada, koja se kupuje kao i svi proizvodi njihovog rada. Kada se ta nova klasa skriva iza izraza „tajkuna“ (ili kriminalaca), zamagljuje se priroda novog klasnog neoliberalnog potrošačkog društva, u kojem su vlasnici velikog kapitala osnovni arbitri u određivanju strukture i politike društva (videti trilogiju Z. Baumana Fluidni život, Mediterran Publishing, 2009-2010). Zato treba postaviti pitanje da li je postmoderna država partijska država privatnih vlasnika, budući da i u tim strukturama partije novih vlasnika vladaju scenom i to kao faktički upravljači sudbinom društava. A „tajkuni“ su posrednici koji kupuju partije i time (iza scene) odlučuju o političkim programima i o smenjivanju i dovođenju novih vladajućih garnitura. Zato se može reći da je korupcija glavno političko, a ne samo ekonomsko sredstvo društvenih tranzicija savremenog društva. A postojećim objašnjenjem « tajkunizacije » prilrikriva se najgrublji oblik kapitalističke eksploatacije, koji vlasniku kapitala daje legitimitet za uslove rada i života cele sve siromašnije populacije. A partijska pripadnost naizgled različitim partijama igra značajnu ulogu u politici današnjeg „grubog kapitalizma“ (mnogo veću nego u bivšim „komunističkim“ državama). Ekonomska moć sada određuje stepen političke moći i legitimiše feudalizaciju srpske države, u kojoj partije stvaraju sopstvene feude na koje državna vlast nema uticaja i koji su nedodirljivi. Može se reći da sve partije u Srbiji pevaju u istom horu kada se dočepaju političke vlasti i ni jedna ne poštuje elementarne principe pravne države. Čak i politikolozi tvrde da je osnovni cilj višepartijskog sistema „borba partija za vlast“, suprotno demokratskim načelima da partije kada osvoje vlast treba da daju što veći doprinos poboljšanju životnih uslova svojih građana. Formalno se promoviše „vladavina prava“, a faktički se podstiče nova hijerarhija privatnosopstveničke klase, što dovodi do sve veće socijalne nejednakosti i isključenja velikog broja građana iz društva, budući da sa porastom nezaposlenosti nigde ne pripadaju. Govori se o otvorenosti današnje Srbije prema svetu, ali je ta otvorenost jednostrana, jer se prihvataju od strane razvijenijih država najslabije strane u kolotečini mainstream neoliberalne ideologije. Veliko je pitanje da li je današnja Srbija „rasturila kapitalizam“ i da li je počela sa „obnovom“ demokratije. Kada se analizira struktura današnje Srbije i funkcionisanje njenih institucija, može se govoriti o „autoritarnoj demokratiji“ (kaošto sam opisala u jednoj svojoj knjizi), jer postoji formalna podela vlasti, koja je u suštini autoritarno ustrojena, a ustavom zagarantovana prava i slobode građana krše se otvoreno i beskrupulozno. Zbog toga, ne bih govorila da u Srbiji postoji „kohabitacija savremenog kapitalizma sa uvođenjem demokratije“, jer je to samo fasada iza koje se skriva nametanje surovog današnjeg kapitalizma.
Evropska unija je utemeljena kao ekonomska formacija zahvaljujući političkom delanju tadašnjih evropskih konzervativaca. Dubravka Ugrešić, i ne samo ona, tvrdi da je ideološki deo priče napravljen da bi se ljudi koji ne razumeju ekonomski projekat motivisali da rade u njegovu korist. Dakle, uprkos tzv. „les trente glorieuses“ i državi socijalnog staranja koja je bila rezultat jakog pritiska organizovanog radničkog pokreta na Zapadu, ali i straha od širenja komunističkih revolucija sa Istoka, Evropskom zajednicom, a kasnije i Evropskom unijom dominiraju desne politike. Nedostatak demokratskog kapaciteta današnje Evropske unije kritikuju čak i savremene slabašne i degenerisane socijaldemokratske partije. Komesarska vlada u Briselu ne podleže demokratskoj kontroli građana i građanki nacionalnih država članica, odluke se donose na osnovu manje-više tajnih diskusija, zakoni koji se sasvim otvoreno nazivaju direktivama idu u pravcu nametanja privatizacija u svim društvenim sferama i ukidanja tekovina radničkog pokreta XX veka, a u poslednje vreme sve ključne odluke donosi Nemačka. Već pomenuti slovenački profesor Rastko Močnik čak tvrdi da je autoritarizam u bivšoj Jugoslaviji, u smislu donošenja odluka u federaciji, bio folklor u odnosu na ovo što danas imamo na nivou Evropske unije. Da ne pominjemo antiimigrantske i rasističke ispade brojnih evropskih vlada i mainstream političara u poslednje vreme, koji licemerno traže slobodu kretanja kapitala, ali na sve načine ograničavaju slobodu kretanja ljudi. S druge strane, u ovim našim polukolonijalnim državama najveći deo političkih elita, kao rezultat ponižavajućeg odnosa prema ideji demokratije i sposobnosti građana da racionalno razmišljaju i donose odluke, Evropsku uniju predstavlja kao neki apstraktni cilj po sebi. S obzirom na to da se zalažete za pridruženje Srbije Evropskoj uniji, interesuje me koji su Vaši argumenti za takvu poziciju, imajući u vidu pozitivne i negativne strane ovakve integracije? Da li je isto tako važno da postavljamo pitanje „Da, ali kakva EU“? Takođe, da li verujete, kao i Bourdieu, u mogućnost izgradnje „Tvrđave Evrope“, kao ostrva socijalne države?
Prilikom stvaranja EU bilo je teško proceniti koje snage dominiraju u njenoj konstrukciji i u formulisanju njenih ciljeva. Ja sam na jednoj konferenciji u Parizu na samom početku analizirala sporazum u Mastrihtu i dovela u pitanje njegove demokratske ciljeve. Konzervativna struja je inicirala stvaranje EU kao pandan američkoj supremaciji u Evropi, ne da spreči ratove, već širenje socijalne države uspostavljanjem čvrste kontrole nad državama Evrope, da bi ih lakše ukolotečila u zahteve neoliberalne ekonomije. Mnogi poznati naučnici u svetu vrlo oštro kritikuju Briselsku birokratiju (Volerstein, Stiglitz i dr.) koja bezrezervno promoviše svoje interese i nameće ih članicama Unije, sprečavajući njihove čak i minimalne potencijale za demokratski razvoj. Ja svakako nisam za takvu Evropsku uniju, zato kritički ukazujem na njen autoritarni karater i predlažem neophodne promene u pravcu stvaranja jedne konstruktivne zajednice slobodnih evropskih naroda. Da je postojeća EU proamerički izdanak u cilju uspostavljanja dominantne moći nad državama Evrope, potvrđuje njen stav neopozivog naredbodavca, bez obzira na socijalne i kulturne razlike među evropskim zajednicama, kao ipotpuno odsustvo razmene mišljenja u toj komunikaciji, prihvatanjem slogana „nema alternative“ predloženoj Uniji. Zato je nužno da se na referendumu pita: „Za kakvu ste evropsku zajednicu i šta nedostaje postojećem modelu EU?“
Levica je u poslednjih trideset godina u potpunom povlačenju u Evropi. Delimično zbog „njuški iz crnih dana“ (Sartre), a u najvećem jer je nesposobna da ponudi konkretne i praktično delatne alternativne programe koji bi imali mobilizacijski potencijal i, istovremeno, dali uverljivost njenoj „utopiji“. Da li, prema Vašem mišljenju, levica danas može da ponudi realan alternativni način organizacije društvenog života, ili se njena korisnost u savremenom svetu svodi isključivo na kritiku tj. korektiv neoliberalne faze kapitalističke društveno-ekonomske formacije? Takođe, da li je sadašnja socijaldemokratija – gde je levica ograničena na kulturna i socijalna pitanja, dok u privredi apsolutno trijumfuje tržišni fundamentalizam – jedina kvazi-levica koja može objektivno da učestvuje u oblikovanju XXI veka u Evropi?
Ja bih pre rekla da se stara levica uklopila u novu vladajuću ideologiju, a nova levica još se nije konstituisala kao koherentna grupa, ali postoje značajnipredstavnici koji promovišu novo značenje levice, koji vrše prepoznatljiv uticaj na Zapadu, ali kod nas nisu uspeli da se promovišu (izuzev u pojedinim časopisima (na primer u Republici). Ali je savremena svetska kriza u izvesnoj meri podstakla buđenje leve orijentacije i pokrenula front protiv „grubog kapitalizma“, kada ponovo postaju aktuelne Marksove analize prvobitne akumulacije kapitala. Naročito je to vidljivo u Latinskoj Americi, a delimično i u afričkim zemljama, gde je postalo i veće interesovanje za anarhističke ideje i marksizam kao socijalni program, podstaknuto nesposobnošću konzervativnih struja da ponude program za rešavanje globalne krize u 21. veku. Ekspanzija potrošačkog društva je već toliko prodrla u srž celokupnog savremenog načina života – od ekonomije do socijalnih organizacija i kulture – da se svi progresivni projekti odbijaju kao „utopija“ koja se ne može ostvariti. Problem je u tome što se levica izjednačuje sa socijaldemokratijom, koja je danas skoro bliža desnici i sve udaljenija od origimnalnih korena, kada je stajala na čelu radničkog pokreta i sindikata i uspevala da izvede određene značajne promene (uzmimo za primer period Bevanove uprave u Engleskoj, za razliku od vladavine Blera ili Giddensovog „trećeg puta“. Kritički potencijal današnje socijaldemokratije prema neoliberalnoj ideologiji je veoma slab, mada se pojavljuju i druge struje socijaldemokratije (na primeru N. Klein i sl.), koje se oštro suprotstavljaju savremenoj vladajućoj ideologiji, razotkrivajući njeno pogubno dejstvo u mnogim zemljama. Možda će se iz tih poticaja roditi„nova levica“. U svakom slučaju, takve analize i spisi mogu omogućiti da se kritički preispituje delovanje socijaldemokratije u 21.veku. Ali, ne mislim da samo levica može da dovede do ostvarenja novih programa za promene. Bilo bi neophodno da nove struje socijaldemokratije i nezavisni sindikati nađu zajednički jezik i formulišu novu paradigmu koja će otvoriti puteve za novu socijalnu klimu i kulturu.
U članku za Zbornik Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji2 pledirate, ako sam dobro razumeo, za neki oblik „demokratsko-liberalne“ socijalističke alternative. Pretpostavljam da smatrate poželjnim dosledniji razvoj „više sinteze“ između levice i klasičnog liberalizma, odlučniju emancipatorsku socijalnu i ekonomsku politiku, itd. Nije li činjenica da je desnica iz tranzicijskog haosa – u kojem je igrala tako naglašenu ulogu – izišla tako jaka i s tolikom podrškom uveliko i refleksija propusta levice da dovoljno snažno postavi interese rada, radničku i građansku participaciju na dnevni red?
Nisam sigurna da treba poći od definisanja naziva (pojma) budućeg društva, jer pojmovi mogu biti višeznačni, kao što se to u praksi savremenog društva izrazilo, kako u pojmu socijalizma i kapitalizma, tako i socijaldemokratskog društva. Zato, kada razmišljam o mogućnostima konstituisanja novih društvenih sistema, sklonija sam da se pozabavim pitanjem koji su to bitno novi sadržaji, koji se ne odnose samo na strukture i institucije društva, već na konstituisanje demokratskih institucija merenim njihovim dejstvom na humanije uslove života, kako ličnog tako i kolektivnog. A pod tim mislim na takvu konstrukciju društva, čiji će temelj činiti socijalno humano, kreativno i pravedno demokratskog društvo. Svakako da takva definicija mora da se temelji na sintezi ideja demokratskog razvoja u istoriji i na socio-kulturnom nasleđu čovečanstva, koji vode ka srueru demokratske ukupnosti delovanja. A to znači da se temelji na izučavanju istorijskog razvoja filozofskog mišljenja i socio-kulturnom razvoju čovečanstva. Mali je broj savremenih mislilaca koji se sistematičnije time bave, zato se kretanje savremenog društva pokušava i dalje objasniti uglavnom u dvodimenzionalnoj perspektivi – suprotstavljanjem kapitalizma socijalizmu i obnuto. Matrica nove paradigme trebalo bi da bude mera humanosti novog društva, odnosno ukidanje svih oblika otuđenosti (da upotrebim Marksov pojam, koji se u poslednje vreme sve više vraća u upotrebu). Tek njegovo ukidanje uključuje uslove za emancipaciju ličnosti, društvenih kolektiva, građanstva i, naravno, zaboravljeni princip radničke i građanske participacije, pravednu raspodelu bogatstva i javnog dobra. Mislim da je osnovni nedostatak nove levice što uglavnom ostaje i dalje u okvirima čisto političke sfere ili jednostrano ekonomske i što se ne hvata u koštac sa kompleksnim problemima postmodernog društva, a naročito što zanemaruje devastaciju kulture, koja je postala „bezgranična zabava“, bez pravih kulturnih sadržaja i potpunim potiskivanjem osnovnih ljudskih (moralnih) vrednosti. „Ko te pita za kulturu“, bio je jedan od češćih odgovora u okviru istraživanja kvalitativnom analizom od 2001. do 2010. godine u gradovima Srbije.
Da se na kraju vratimo na Vašu, pre svega, vokaciju socijalne antropološkinje. Naime, nedavno preminula istaknuta sociološkinja i antropološkinja Elise Boulding u svojim je delima, poput knjige Cultures of Peace: The Hidden Side of History, temeljno pobila tezu o čovekovoj inherentno nasilničkoj prirodi, te o neizbežnosti rata i militarizma u ljudskom društvu. Bez obzira na to, da se poslužim rečnikom Ericha Fromma, snage nekrofilije još uvijek neumorno vode rat protiv biofilne, humane, socijalne koncepcije međuljudskih odnosa, i u ovoj epohi vrlo temeljito pobeđuju. Čini se da ovo navikavanje na permanentne ratove brutalizuje ne samo najdirektnije pogođena društva (poput Bliskog istoka i Afrike), nego i ostatak naše vrste. Kakav je Vaš stav prema ideji da je potreban odlučan zaokret prema mirovnoj, antimilitarističkoj svetskoj politici? Slažete li se s antimilitarističkom mišlju Hannahe Arendt da „nasilje, kao i svaka aktivnost, menja svet, ali najverojatnija promena koju donosi je stvaranje još nasilnijeg sveta“?
Teza o nasilničkoj prirodi čoveka dosta je obrađivana i komentarisana u antropologiji. Podsetimo se knjige Ericha Fromma The Anatomy of Human Destructiveness, u kojoj se temeljno raspravlja o prirodnim uzrocima ljudske destruktivnosti, i na osnovu toga se ne može dati jednostavan odgovor da li je agresivnost čoveka urođena ili se stiče pod izvesnim uslovima. Budući da čovek nije potpuno različit od drugih živih bića (životinjskih vrsta), moderne analize ponašanja kolektivnih životinjskih vrsta pokazuju da se kod njih javlja destruktivnost kada su ugrožene od drugih vrsta, ili kada su izložene unutar svoje vrste konkurenciji u borbi za pribavljanje hrane, ili kada su osujećene u pogledu prostora, itd. I čovek nije oslobođen svih instinkata, naročito zbog osećanja straha, usled izvesnih nesigurnosti i izvesnih poremećaja u kolektivnom životu. Usled takvih frustracija, ljudi postaju agresivni i nasiljem se brane od drugih, za koje misle da su krivi za njihove nepovoljne uslove života. To se naročito ispoljava danas, pod udarcima velike globalne krize u svetu, što se manifestuje u brojnim ratovima i u pojačanom nasilju u porodici i društvu. To nasilje se i namerno proizvodi u svetu pod uticajem konkurencije moći između država, ali i u modernom potrošačkom društvu, u kojem su devastirane sve moralne vrednosti u cilju gomilanja kapitala i povećane potrošnje svega što postaje roba – uključujući i društvene resurse i individue koji prodajom svoje radne snage preživljavaju, posredstvom i međusobne utakmice i sve destruktivnijeg ponašanja. I kao što ste primetili, to je H. Arendt davno otkrila, da pojačano i umnoženo nasilje dovodi do sveta koji postaje sve nasilniji.
Službeni glasnik je 2007. izdao Vaša sabrana dela u čak VI tomova. Da li Vam je bar malo žao što do sada niste dobili ni jednu državnu nagradu, niti ste primljeni u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, bez obzira na grandiozna dostignuća u svojoj struci? Pretpostavljam da Vam nije svejedno to što Vam zemlja u kojoj ste rođeni, i ceo život socijalno i naučno angažovani, ne daje nikakvo zvanično priznanje za dosadašnje naučno stvaralaštvo? Doduše, kada pogledamo ko su arbitri, ja sam siguran da je Vama ljudski važnija zahvalnost koju možete da osetite na licima npr. radnika u Zrenjaninu, koje ste godinama aktivno podržavali u njihovoj borbi protiv tajkuna i državnih aparatčika, ili studenata, kada ste prošle godine u svojoj 82. godini, po hladnoj zimi i beogradskom ledu, došli da potpišete peticiju za besplatno obrazovanje ispred Vašeg Filozofskog fakulteta. Takođe, u javnim istupanjima ste nekoliko puta ponovili da je pomenuta studija Moji horizonti… ujedno i Vaša poslednja knjiga. Oni koji poznaju Vašu energiju, ali i životni credo koji je najbolje iskazan kroz podnaslov te knjige ”MISLIM, DELAM, POSTOJIM”, uključujući i mene, Vam najiskrenije ne verujemo. Čime se trenutno bavite?
Pošto sve što sam tokom svoga života radila nisam činila zbog neke nagrade i „državnog priznanja“, već iz lične potrebe da svojim stečenim znanjem doprinesem da živimo humanijim životom, činjenica da su me zaobilazile nagrade ni malo me nije uzdrmala i pokolebala u svom angažovanju, jer moj smisao života je sadržan u onome što stoji u podnaslovu moje poslednje knjige, odnosno, opravdanost svoga postojanja sam videla u tome da razmišljam o onome što nam se u životu događa i da u skladu sa tim činim onoliko koliko mogu da bih ispravila nepravde i učinila život lepšim i poželjnijim. Doživljavam kao najveću nagradu kada me na ulici zaustave nepoznati ljudi koji mi zahvaljuju za ono što radim i pišem, ili kada me se i danas sećaju moji studenti još iz prvih godina moga profesorskog rada (50-ih i 60-ih godina), ili kada zažele da čuju šta mislim o nekom problemu koji i njih muči. Jer, to potvrđuje da nije uzalud ono što pišem ili govorim, odnosno da ima odjeka upravo kod građana, kojima su moje misli i radovi namenjeni. I to mi daje snagu da i u ovim poznim godinama nalazim smisao svoga života.
A što se tiče moga daljeg rada, smatram da sam dosta napisala i da nema potrebe da pišem još neku novu knjigu – ne zato što više nemam šta da kažem, već zato što se i u kraćim tekstovima, koji, možda, i više dopiru do čitalaca mogu reći važne stvari. Moja poslednja knjiga Moji horizonti može poslužiti i kao rezime mojeg „pogleda na svet“ i kao poruka čitaocima da i sami preispituju svoj put i izabrani način života.
1 Golubović, Zagorka. 2012. ’’Moji horizonti: mislim, delam, postojim’’, Beograd: Žene u crnom i Centar za ženske studije i istraživanje roda.
2 Golubović, Zagorka. 2008. ’’Smisao i značaj levice u turbulentnoj epohi novog milenijuma: sa osvrtom na tranziciju u Srbiji’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena. (ured.) Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji’’, Beograd: FES