Jugoslavija, ne ex-Jugoslavija
Zašto Jugoslaviju i više od tri decenije posle njenog nestanka uporno nazivamo „bivšom“? Kako je privremena pravno-administrativna oznaka postala sredstvo kojim se njeno razaranje predstavlja kao istorijska nužnost? Autor pokazuje da prefiks „ex“ potiskuje odgovornost konkretnih aktera i pokušava da zatvori društveno i političko iskustvo koje i dalje pripada našoj sadašnjosti.
Jugoslavija ne postoji više od tri decenije. Ta je činjenica toliko nesporna da bi pridev „bivša“ trebalo da bude suvišan. Pa ipak, Jugoslavija ima neobičnu jezičku sudbinu: njeno odsustvo stalno se iznova izgovara. Govorimo o „bivšoj Jugoslaviji“, „ex-Yu prostoru“, „narodima bivše Jugoslavije“, čak i kada predmet nema nikakve veze sa pravnom sukcesijom države. Taj diskurzivni aparat zaslužuje pažnju upravo zato što nam je postao gotovo instinktivan.
Pridev former ili „bivši“ ne koristi samo u slučaju Jugoslavije, odnosno vezuje se i za druge nestale države. Takvi primeri, naime – iako ne na istom nivou, u istoj meri, i ne u svakodnevnom govoru – postoje. Tako mirovni dokumenti posle Prvog svetskog rata govore npr. o „former Austro-Hungarian Monarchy“, a američki Kongres je 1992. usvojio čak i Former Soviet Union Demilitarization Act.1 Međutim, posebnost jugoslovenskog slučaja nalazi se drugde: privremena oznaka iz vremena razaranja i sukcesije dobila je neobično dug život kao gotovo vlastito ime čitavog našeg regiona.
Genealogija tog imena vodi kroz institucije međunarodnog poretka devedesetih. Komisija UN za ljudska prava u avgustu 1992. govori o „teritoriji bivše Jugoslavije“. Londonska konferencija istog meseca prerasta u International Conference on the Former Yugoslavia. Savet bezbednosti u maju 1993. osniva International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. Tribunal je potom sam objašnjavao da „former Yugoslavia“ znači teritoriju koja je do 25. juna 1991. činila SFRJ, sa svih šest republika.2 Jedan pridev tako je prerastao u administrativnu, bezbednosnu i pravnu geografiju. Za to su, inicijalno, tada postojali praktični razlozi: razaranje države je trajalo nekoliko godina, sukcesija je bila sporna, a nova Savezna Republika Jugoslavija istovremeno je polagala pravo na kontinuitet sa SFRJ. Problem, međutim, počinje kada oznaka napravljena za jednu vanrednu pravno-političku situaciju preživi tu situaciju i postane opšti naziv za društva, kulturu, ljude i prostor.
Etjen Balibar je tu partikularnost registrovao veoma rano. U tekstu „Qu’est-ce qu’une ‘frontière’ ?“ (Šta granice označavaju) iz 1994, dok objašnjava da granice razdvajanjem teritorija ujedno proizvode i učvršćuju identitete, on piše o onome što se događa u „ex-Yougoslavie“, uz kratku zagradu: „sam izraz mnogo govori“.3 Više od četvrt veka kasnije, u razgovoru koji smo Zona Zarić i ja vodili s njim, prekinuo je naše pitanje da bi precizirao: „uništenje Jugoslavije“, dodajući da nikada ne koristi izraz „ex-Yougoslavie“.4 Ta terminološka upornost ima smisla unutar njegove šire teorije. Nacionalna država, kaže Balibar, deluje kao snažan „reduktor složenosti“: mnoštvo preklopljenih pripadnosti prevodi u jasne teritorije, granice i nacionalne identitete. U tekstu o „formi nacije“ taj proces opisuje pojmom „fiktivne etničnosti“: populacije se predstavljaju u prošlosti i budućnosti kao da su oduvek činile prirodnu zajednicu.5 U tom ključu, „ex“ se može čitati kao mala jezička granica povučena kroz istoriju.
Pridev „bivša“ čini još nešto. On nestanak države premešta iz registra događaja u samo ime predmeta. Jugoslavija se više ne pojavljuje prvenstveno kao istorijska formacija koja je nastala, trajala, menjala se, proizvodila institucije i sukobe, prolazila kroz krize i na kraju doživela razaranje i rat; njeno ime unapred nosi sopstveni kraj. Negativni ishod tako počinje da organizuje priču o svemu što mu je prethodilo.
Pjer Burdije je sličan postupak, na nivou pojedinačnog života, nazvao „biografskom iluzijom“: kada život ispričamo iz njegove završne tačke kao koherentan niz događaja koji su vodili upravo tom ishodu, prošlosti naknadno pripisujemo pravac koji ona u trenutku svog odvijanja nije imala.6 Isti mehanizam lako se prenosi na države. Ako je tačka sa koje čitamo Jugoslaviju uvek njeno razaranje, četrdeset pet godina socijalističke federacije postaju predistorija 1991. Samoupravljanje, federalizam, nesvrstanost, industrijalizacija, socijalna prava i zajednički kulturni prostor, jednako kao politička represija, ekonomske nejednakosti, dug, ustavne napetosti i nacionalni sukobi, počinju da se procenjuju pre svega prema pitanju koliko su „vodili“ kraju.
Olivera Milosavljević je, kritikujući fatalistička tumačenja razaranja Jugoslavije, i pre svega knjigu Dejana Jovića „Jugoslavija, država koja je odumrla“, upozoravala upravo na zamenu istorije naknadnim iskazima nekih od protagonista i „poznatim ishodom“. Lapidarna i potpuno opravdana formulacija koja mi je ostala u sećanju nakon čitanja njenog teksta kojom se suprotstavlja konstruktivističkim pristupima istoriji glasi: „Reči jesu činjenica o ideologiji, ali ne i o realnim zbivanjima.“7 Kada opis nastao posle nestanka jedne države postane ključ za čitanje čitavog prethodnog perioda, ideologija naknadnog pobednika dobija status istorijske nužnosti. Razaranje tada izgleda kao ostvarenje neke duboke istine o Jugoslaviji, umesto kao rezultat borbi, odluka, projekata i odnosa snaga čiji ishod dugo nije bio unapred određen.
Boris Buden je isti problem prepoznao u ideologiji „postkomunističke tranzicije“. Stara ideja tranzicije nekada je podrazumevala otvoren ishod; krajem osamdesetih odredište se unapred zna: liberalna demokratija i kapitalizam zapadnog tipa.8 Ketrin Verderi je zato predlagala da se postsocijalističke promene proučavaju u njihovoj konkretnoj logici, bez pretpostavke da su samo put ka unapred poznatom cilju.9 U jugoslovenskom slučaju toj teleologiji pridružuje se ono što Andreas Vimer i Nina Glik Šiler nazivaju „metodološkim nacionalizmom“, pretpostavka da su nacija, država i društvo prirodno ista jedinica.10 Kada se takva pretpostavka projektuje unazad, države nastale razaranjem Jugoslavije – inače, namerno koristim izraz „razaranje“, a ne „raspad“ ili „razbijanje“, o čemu ću detaljno pisati u nekom od narednih tekstova – lako se vide kao nekakav prirodni kraj istorije, dok se višenacionalna federacija predstavlja kao eksces, odnosno istorijska greška.
Politička posledica tog čitanja mnogo je ozbiljnija od terminološke problematičnosti ili nelagode. Ako je kraj bio sadržan u početku, odgovornost konkretnih aktera bledi. Odluke kontinuističkih elita, klasni interesi, političke i ustavne strategije, nacionalizam, medijska mobilizacija, nasilje i međunarodni kontekst i delanje velikih sila, pretvaraju se u simptome jednog navodno neminovnog raspada. Istorija bez kontingencije lako postaje istorija bez odgovornih. Upravo je to bio ključni problem koji je Olja Milosavljević videla u fatalističkoj interpretaciji: kada država „odumire“ po unutrašnjoj zakonitosti, oni koji su radili na njenom razaranju mogu se predstaviti kao puki izvršioci istorije.11
A postoji i poslednji paradoks. Jugoslavija se tako uporno naziva „bivšom“ u trenutku kada njeni društveni tragovi odbijaju da postanu bivši. Dejan Đokić je pokazivao da je posle nestanka te države opstao zajednički prostor kulturne, ekonomske, sportske i političke saradnje.12 Tome možemo dodati zajednički jezički prostor, migracije, porodične veze, medije, tržišta rada, popularnu kulturu i sećanja. Državna forma je nestala; istorijski odnosi nisu isparili. Možda upravo zato „ex“ mora tako uporno da se ponavlja: on svakim izgovaranjem pokušava da zatvori ono što društvena stvarnost nastavlja da drži otvorenim.
Zato formulom „Jugoslavija, ne ex-Jugoslavija“ tražim ne samo veću preciznost u mišljenju, nego i jasnu političku perspektivu. Možda pravna istorija ponekad zahteva izraz „bivša SFRJ“. Kada govorimo o državama koje su nastale njenim razaranjem, možemo ih nazvati državama naslednicama Jugoslavije. Kada govorimo o teritoriji, možemo reći prostor nekadašnje SFRJ. A kada govorimo o Jugoslaviji kao istorijskom društvu i političkoj formaciji, njeno ime je sasvim dovoljno: Jugoslavija.
Jugoslavija jeste bivša kao država. Kao istorijsko iskustvo, društvena stvarnost i političko pitanje, ona, ipak, i dalje pripada našoj sadašnjosti. Međutim, kako sugeriše Srećko Pulig, Jugoslavija može biti i „ime za ono što dolazi“: ime za mogućnost zajedničkog života koji jedini nosi potencijal za prevazilaženje zajedničke periferizacije i nebitnosti današnjih banana država. Možda je upravo strah od takve jedne mogućnosti razlog zašto naše elite – i mi zajedno sa njima, nesvesno prihvatajući neprijateljski ideološki jezik – već više od tri decenije tako uporno tu državu proglašavamo bivšom?
- Videti, između ostalog, međunarodne dokumente nastale nakon raspada Austro-Ugarske, u kojima se koristi formulacija former Austro-Hungarian Monarchy/Empire, kao i Former Soviet Union Demilitarization Act of 1992, Pub. L. 102–484, Title XIV, 23. oktobar 1992.
- United Nations Commission on Human Rights, Resolution 1992/S-1/1, „The Situation of Human Rights in the Territory of the Former Yugoslavia“, 14. avgust 1992; Work Programme of the International Conference on the Former Yugoslavia, London, 27. avgust 1992; United Nations Security Council, Resolution 827 (1993), 25. maj 1993. Statut ICTY-a utvrđivao je teritorijalnu nadležnost nad teritorijom nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
- Étienne Balibar, „Qu’est-ce qu’une ‘frontière’ ?“, u Marie-Claire Caloz-Tschopp i Axel Clevenot (ur.), Asile, Violence, Exclusion en Europe. Histoire, analyse, prospective, Genève, Groupe de Genève, 1994, str. 335–343; kasnije u: Étienne Balibar, La crainte des masses. Politique et philosophie avant et après Marx, Paris, Galilée, 1997, str. 371–380. Balibar piše: „‘ex-Yougoslavie’ (l’expression elle-même en dit long)“.
- Ivica Mladenović i Zona Zarić, „Des Insurrections Ambivalentes : entretien avec Étienne Balibar“, Philosophy World Democracy, 15. januar 2021. Balibar kaže: „La destruction de la Yougoslavie (je n’emploie jamais l’expression ‘ex-Yougoslavie’…)“.
- Étienne Balibar, „The Nation Form: History and Ideology“, Review (Fernand Braudel Center), vol. 13, br. 3, 1990, str. 329–361; videti posebno raspravu o „fictive ethnicity“.
- Pierre Bourdieu, „L’illusion biographique“, Actes de la recherche en sciences sociales, br. 62–63, 1986, str. 69–72.
- Olivera Milosavljević, „Fatalističko tumačenje raspada Jugoslavije“, Republika, br. 316–317, septembar 2003; tekst je naknadno dostupan i na portalu Peščanik.
- Boris Buden, „Children of Postcommunism“, Radical Philosophy, br. 159, januar–februar 2010, str. 18–25; videti i: Boris Buden, Zona prelaska. O kraju postkomunizma, Beograd, Fabrika knjiga, 2012.
- Katherine Verdery, What Was Socialism, and What Comes Next?, Princeton, Princeton University Press, 1996.
- Andreas Wimmer i Nina Glick Schiller, „Methodological Nationalism and Beyond: Nation-State Building, Migration and the Social Sciences“, Global Networks, vol. 2, br. 4, 2002, str. 301–334.
- Olivera Milosavljević, „Fatalističko tumačenje raspada Jugoslavije“, nav. delo.
- Dejan Djokić, „The Past as Future: Post-Yugoslav Space in the Early Twenty-First Century“, u Radmila Gorup (ur.), After Yugoslavia: The Cultural Spaces of a Vanished Land, Stanford, Stanford University Press, 2013, str. 54–74.