Policajci, na kamionima, s četničkim grupama, zavodili su „red” u gradu koji je bio spao od trista na trideset hiljada stanovnika. Bez reči, bez ispita, oni su streljali ljude ulicama – čistili su tobože „petu kolonu”, marodere i dezertere. U gradu je vladala glad, očajanje i strah. Patriotski Beograd počeo je da priželjkuje dolazak Nemaca, da se spasi terora podivljalih policajaca. Tek-tek, pa bi odjeknuli pucnji i sveža krv bi zalila pločnike i prskala zidove. Ubili su „dezertera”, ili radnika koji je uzeo hleb iz razvaljene pekare. To su bili oni isti policajci koji su se obračunavali sa studentima i radnicima. Mi smo ih prepoznavali: agent Miloradović, poznat po surovosti, takmac Kosmajčev u premlaćivanju, jurio je po gradu s četničkom šubarom i grupom ubica. Mi komunisti morali smo da se skrivamo, da nas ne bi pobili kao tobožnje dezertere, naplativši stare račune, iako smo bili najodlučniji za odbranu zemlje. Bojali smo se da upalimo sveću, da ne bi izazvali upad policajaca, koji su i inače tražili „nemačke špijune”.

Opirući se novom vođstvu i njegovoj politici, Krleža se u stvari opirao izgradnji Partije na novim osnovama – centralizmu, vojničkoj disciplini i idejama lenjinizma u njihovoj staljinističkoj varijanti. Članovi Centralnog komiteta, Tito, Kardelj i ja, nismo Krležu smatrali za pravog marksistu. Ali smo smatrali da je saradnja s njim mogućna, a naročito da treba izbeći sukob. Tito je u tom pogledu bio najstrpljiviji, budući je Krležu znao odranije i čak bio s njim u prijateljstvu. No to je bilo nemogućno, kako zbog puta kojim smo mi išli, tako i zbog Krležinog temperamenta i shvatanja. I Krleža je, ustvari, bio komunista iz jednog ranijeg vremena, od pre diktature. Iako je mrzeo socijalnu demokratiju, on je sačuvao bio nešto drugo – rezonovanje slobodnog i nezavisnog intelektualca, što je za naša tadašnja partijska i idejna merila bilo i neshvatljivo i nedopustivo.

Mi smo već bili vaspitali sami sebe da imamo apsolutnog poverenja u Sovjetski Savez i sve odluke njegove vlade. Ali bio je i jedan drugi, dublji razlog. Teoretski mi komunisti nismo isključivali savez između SSSR-a i kapitalističkih država. Ali „kapitalističke države” bile su za nas sve manje-više iste. Nismo pravili nikakvih bitnih razlika između hitlerovske Nemačke i zapadnih demokratija. Zavisilo je samo od konkretnog momenta i praktične koristi kakvi će odnosi biti uspostavljeni s kojom državom. Ako se ovome doda i prominhenska politika zapadnih vlada, naš stav nam je mogao izgledati utoliko jasniji i logičniji.

Položaj Titov u tom Centralnom komitetu bio je izuzetan već zbog toga što je Kominterna jedino njega bliže i znala, dala mu poverenje i priznala Centralni komitet kakav je on predložio. On je u Centralnom komitetu faktički imao pravo veta, iako je to samo jedared istakao. Njegova reč je bila ne samo poslednja i odlučujuća, nego nije trpeo ni duge diskusije i ubeđivanja, čak ni u pitanjima kad bi očito njegov stav bio rezultat neznanja ili zablude. Takav odnos bio je i ostao. On je takođe bio rezultat ne samo dotadašnjih prilika u Partiji, ličnih odlika i nasleđenih odnosa i pojmova. Svi smo mi prihvatali takav odnos iz revolucionarne discipline: Kominterna je dala čoveka u koga ima poverenje i njegova uloga i vlast moraju biti izuzetni. Osporiti to značilo bi naići na otpor svih drugih, značilo bi biti izbačen iz Partije i onemogućen u revolucionarnoj aktivnosti i izgubljen za revoluciju. Makar što smo ponekad i gunđali protiv nekih samovoljnih Titovih postupaka i nerazumevanja, nikad niko od nas se ne samo nije usudio, nego nije ni pomislio da učini nešto da se ti odnosi promene.

Tito je ostavljao utisak čoveka čvrstog, iako nije najpažljivije slušao. Meni nije bilo poznato ništa o sukobu između njega i Gorkića, tada sekretara Centralnog komiteta, kojemu je Kominterna bila dala pravo veta u Komitetu. Ali se meni nisu sviđala Gorkićeva shvatanja, izlagana u njegovim brošurama. Za Gorkića je Narodni front bio skoro istovetan s Udruženom opozicijom, koja je odbijala svaku saradnju s komunistima. Gorkić je, kako mi se činilo, smatrao da više nije bitan ne samo ilegalni rad, nego ni postojanje ilegalne partijske organizacije. U praksi, bilo je nemogućno shvatiti kako će komunisti, ako nisu organizovani, moći da ostvaruju Narodni front i da se za njega bore. A mogli su biti organizovani jedino ilegalno.

            Petko Miletić, budući je tek bio došao na robiju, bolje je od njih osećao stanje napolju, a naime – da u zemlji rastu novi i mladi borci, drukčiji u mnogočem od stare garde, koja se, sem pojedinačnih izuzetaka, povukla u pasivnost pred žestinom diktature, i u to ništa manjim razmerama ona koja je bila na levici od one na desnici. Petko je jasno shvatio da mora da se osloni na nove, borbenije drugove, odrasle pod diktaturom, ne samo ako hoće da ostvaruje svoje ciljeve na robiji, nego čak i one napolju. 

foto: Saradnici nacionalističkih i građanskih organizacija sa kojima su komunisti sarađivali tridesetih: Šime Balen (levo), koji je od hrvatskog nacionaliste postao komunista, i Većeslav Vilder (desno), Čeh hrvatskog porekla, član Samostalne demokratske stranke Srba-Prečana, koji će ostati anti-komunista i pristalica londonske Vlade četrdesetih. Polazeći od uobičajenih komunističkih socioloških postavki, mi smo se pre svega okomili na seljake da ih „prevaspitamo” i pridobijemo za svoju stvar. Ne samo da smo to radili s njima u toku nevezanih razgovora, nego smo u taj svoj rad unosili sve više plana, utoliko više ukoliko je i naše idejno obrazovanje – učenje teorije iz knjiga i predavanja, dobijalo organizovani vid. U sudskom zatvoru su za takvo što mogućnosti, a i iskustva, bili mali. Ali ipak se ponešto radilo. Rezultati su bili, činilo nam se, ogromni: seljaci su odobravali sve što smo mi pričali protivu gospode i sl.

Pretres je bio kratak i površan. Ipak su uzeli neke knjige, koliko da ne odu prazni. Takav način pretresa bio je uopšte karakterističan za Upravu grada: dugim iskustvom ona je naučila da se ne pronalazi ništa traženjem, nego batinanjem.

Kad sam prvi put posetio Maslešu on nije mogao da skrije iznenađenje zbog razgranatosti univerzitetske organizacije. On je pretpostavljao da se radi o labavim i nepovezanim levičarskim grupama, preko kojih će se moći uticati na legalni i polulegalni rad na Univerzitetu. Pred njim je, međutim, već bila gotova organizacija. Ja sam od njega tražio dvoje: tehniku (tj. pisaću mašinu, šapirograf i dr.) za umnožavanje letaka, ilegalnu literaturu i povezivanje s radnicima, na taj način što bi studenti bili dodeljivani u njihove ćelije da se „prekale” i da im se podigne „klasna svest”.

FOTOGRAFIJA: Grupa mladih pisaca na Beogradskom univerzitetu, decembar 1930. Stoje, s leva na desno: Đorđe Lopičić, Dimitrije Marković, Milivoje Ristić, Stefan Mitrović, Slobodan A. Jovanović. Sede, s leva na desno: Nikola Lopičić, Julija Lazarević-Šević, Dora Pilković i Milovan Đilas.

Bio sam se čvrsto rešio da ne stignem u Beograd u svojoj poluseljačkoj i otrcanoj odeći. Na to me naterivalo još više to što sam očito privlačio pažnju, tako da je svak u meni prepoznavao naivnog poluseljaka, koji je krenuo u svet na školovanje.