Političke organizacije, posebno one posvećene radikalnoj promeni, suočavaju se sa najvećim izazovima u vremenima krize. 1914. godine nemačka socijaldemokratska partija, kruski dragulj internacionalnog socijalističkog pokreta, bačena je na kolena svojom nesposobnošću da se suoči sa izbijanjem Prvog svetskog rata.
Dve decenije kasnije, ultra-levi nemački komunisti pokazali su se slično nesposobni da se suoče sa rastućom pretnjom nacističke partije, i evropski najjači radnički pokret je uništen u roku od par godina.
Bila bi greška napraviti direktnu istorijsku paralelu između 2016. godine i 1914. i 1933. godine – ali ima smisla reći da se Die Linke, najača snaga na nemačkoj levici, sada suočava sa najvećim izazovom u svojoj desetogodišnjoj istoriji.
Evropska izbeglička kriza naterala je partiju da se suoči sa komplikovanim političkim izazovima. U tom procesu otkrile su se mnoge latentne slabosti i kontradikcije koje postoje unutar Die Linkea.
Umesto da iskoristi sve više ranjivu poziciju koalicije Hrišćansko demokratske unije i Socijaldemokratske partije (CDU-SDP), Die Linke je rastrzana širim društvenim silama, i nesposobna da jasno formiliše koherentni politički odgovor, a kamoli da efektno odgovori na izbegličko pitanje.
Uticaj Die Linkeove ambivalentne političke i strateške poruke – uslovljene njenim šarolikim sastavom, kao i trajnom stagnacijom i opadanjem aktivističke i političke infrastrukture, konačno se jasno pokazao.
Propuštene prilike
Izbeglička kriza pružila je jedinstvenu priliku da artikuliše pricipijalni levičarski odgovor koji povezuje antirasističke i antifašističke grupe sa nacionalnim pro-izbegličkim pokretom.
Iako partija nastavlja da snažno zastupa stav da treba ostaviti granice otvorene, ona nije bila proaktivna ni u jednom stvarnom smislu, i čak je bila preduhitrena iznenađujuće humanom politikom Angele Merkel u prvim mesecima krize.
Od tada, članovi Die Linkeovog vođstva se meškolje u svom odgovoru na sve veće kontradikcije i razbijeni konsensus oko politike otvorenih granica.
Oskar Lafonten – pređašnji lider Die Linkea, koji je takođe bio i SDP-ov ministar finansija kasnih devedesetih – napravio je prvi napad prošlog novembra, kada je zatražio da se uvede ograničenje na broj izbeglica koje ulaze u zemlju.
Posle „seksualnih napada“ na novogodišnje veče, potpredsednica Sara Vageneht izjavila je da će partija podržati deportaciju izbeglica osuđenih za krivična dela.
Iako glavni mediji imaju svoje razloge iza pravljenja senzacije od ovakvih izjava, te izjave, svakako, treba da zabrinu levičarsko-reformističku partiju.
Lafonten i Vageneht, koji su dugo smatrani, od strane mnogih, za bedeme odbrane od otklona udesno u Die Linkeovom vođstvu, sada se ponašaju kao pragmatični levo-centrični političari, i to oni koji zastupaju ksenofobični populizam, čak šta više.
Vođstvo partije i članovi više pragmatičnog krila partije, kao Petra Pau i Katja Kiping, odbacili su ovakve anti-izbegličke izjave.
Ali Pau i Kiping ostale su manje više nečujne u vreme dok je vlast u federalnoj jedinici Turingiji, pod vođstvom Die Linkea, sarađivala sa federalnim vlastima u deportaciji odbijenih azilanata. Koalicionu vladu u Turingiji mnogi, koji pripadaju desnoj struji unutar stranke, posmatraju kaomodel za buduće koalicije, na drugim nivoima vlasti.
Rastući problemi
Ironija, u skorijoj nemačkoj istoriji, je da Die Linkeovi lideri, koji nemaju uticaj na državnu politiku, pozivaju na restrikcije i deportacije, dok oni koji imaju moć javno zagovaraju otvorene granice, dok tiho, u pozadini, sarađuju sa državnim programom deprtacije. Ali kada bacimo pogled na način na koji se formirala partija lakše shvatamo ovu pogrešnu struju.
Die Linke je, u isto vreme, i partija koja prati široke evropske trendove, ali poseduje i veoma nemačke karakteristike. Kao i druge levičarske partije njena društvena i politička baza zasniva se na krizi klasne reprezentacije i rastućeg, ali nejednakog, talasa društvenih protesta koji su počeli početkom 21. veka. Evropske levičarske partije su većinski kontradiktorne formacije, opisane od strane Danijela Bensaida kao “deo raspona snaga polarizovanih između otpora i društenih pokreta, sa jedne strane, i izazova institucionalnog formalizovanja, sa druge strane”.
Čarli Post smatra da ove partije – Die Linke posebno – suočavaju sa “istim strateškim pitanjima sa kojima su se suočavali socijalisti pre 1914. godine” i da opet postoje “ne samo iste političke debate već i iste praktičke kontradikcije koje je Lenjinizam težio da razreši politički i organizaciono”.
Postova analogije je delimično tačna. Die Linke je rastrzan između borbe za političke pozicije i, kako Post kaže, “stvaranje nezavisne organizacije antikapitalističkih organizatora i aktivista”. Ali skorašnja nemačka istorija čini slučaj sa Die Linke malo drugačijim.
Ni jedna druga evropska leva partije ne deli takav jedinstveni sklop sastavnih jedinica – bivšu vladajuću Komunističku partiju, sa jedne strane, i na brzinu sastavljenu levo motivisanu odcepljenu grupa socijaldemokrata, sa druge strane.
Kao što je Oliver Nehvju istakao nedugo pošto su se ove dve struje spojile, njene osnovne struje nisu podeljene strategijama koje se odnose na pitanje da li pristupiti reformi ili revoluciji, već na one koje su usmerene na “jurnjavu za političkim pozicijama” i na onu “usmerenu na praktične političke mere”.
Dok oni koji se bore za političke pozicije teže da dobiju zakonodavnu moć i spremni su da naprave kompromise oko konkretnih političkih pitanja kako bi to ostvarili, struja usmerena na konkretna politička pitanja teži da ostvari specifične reforme, kao što je uvođenje minimalne plate, ali je zato fleksibilnija oko strateških pitanja.
Iako se ova dva usmerenja sa vremena na vreme snažno sukobljavaju, ona nisu – barem ne na srednje staze – isključiva. Ove dve struje reprodukuju podele koje postoje unutar radništva, a koje je Post identifikovao.
Iako su dominantne struje unutar Die Linkea ideološki raznovrsne, sve se zalažu za neki oblik onoga što je Hal Draper nazvao “socijalizmom odozgo”. Draperova definicija odnosi se na neki drugi istorijski period i ne može se primeniti na Die Linkeove ideološke i istorijske nijanse, ali ostaje korisno sredstvo za razumevanje ove partije.
Na kraju, Die Linkeova praktična orijentacija je usmerena na izgradnju socijalizma kroz set politika i institucija zamišljenih sa vrha, pre nego kroz aktivno kreiranje postkapitalisitčkog društva koje bi ostvarile mase.
Ova, naočigled beskrajna, bitka oko programskog usmerenja na stranačkim konferencijama i sastancima u periodu opadanja aktivizma i organizacionih kapaciteta partije, to dokazuje.
Čak je i takozvana antikapitalistička levica, sačinjena većinom od Trockista i post-komunističkih grupa, čudno fokusirana na odbranu stranačkog programa od mogućih desno usmerenih izmena, i na taj način stvara suprotan fokus od onoga što je fokus većinskog pragratičnog stranačkog fokusa.
Ovo usmerenje tera Die Linke da zastupa interese onih koji se bore za parlamentarne pozicije, bez da se aktivno uključi u van-parlamentarnu organizaciju.
Iako je partija u stanju da proizvede detaljne planove za progresivnu reformu celokupnog društva, ona nikako nije u mogućnosti da usmeri i pokrene društvene pokrete ili sindikate oko tih politika, čak i onda kada im to direktno ide u korist.
Za razliku od većine svojih zapadno-evropskih pandana, Die Linke nije imala značajnu revolucionarnu struju još od svog osnivanja u periodu 2005-2007. godine. Umesto toga, ona je nastala kada je zapadno-nemačka levica koja se odvojila od Socijaldemokratske partije sjedinila sa vrlo različitom strujom levice u istoriji, Partijom demokratskog socijalizma (PDS), institucionalnim i političkim nastavljačem zaostavštine istočno nemačke Komunističke partije.
Pošto je bila blokirana da se pridruži (ili pre da postane) socijaldemokratska partija – za razliku od većinje njenih istočno evropskih pandana posle 1989. godine – PDS je postala etablirana politička snaga na Istoku, koja je osvajala 20-30 procenata glasova i izgrađivala politički aparat zasnovan na hiljadama predstavnika na nižim nivoima vlasti.
Većina Die Linkeovih krajne levih struja su uglavnom ograničene na nekoliko gradova i nominalne pozicije unutar vođstva i strukture partije, dok pragmatično istočno krilo Die Linkea ima značajniji uticaj u partiji.
Strategija istočnog krila partijeje “transformatorska” i uključuje niz različitih scenarija u kojima se kapitalizam postepeno restruktuiše i transformiše u ekonomiju solidarnosti.
Iako većina, a možda i svi oni koji zastupaju transformatorsku strategiju prepoznaju duboko usađenu prirodu klasne moći i ograničenja kapitalističke demokratije, oni su i dalje privrženi politici usmerenoj na izbore i široke leve alijanse.
U svakodnevnom i praktičnom smislu – posebno kada uzmemo u obzir Die Linkeovu nategnutu vezu sa društvenim pokretima u mnogim poljima – ovakva strategija se u praksi preslikava u vlade levog centra koje usvajaju mere štednje i koja tera predstavnike partije da izdaju sopstvena predizborna obećanja.
U trenutku u kojem niti transformatorske koalicije levog centra, niti masovni društveni pokreti nisu na vidiku, ovaj oblik socijalizma odozgo svodi partiju na ništa više nego na parlamentarni glas marginalizovanih masa.
Tek posle Die Linkeovog uspeha na regionalnim izborima u 2009. i 2010. godini “parlamentarizam odozdo” počeo je da uzima maha. Hiljade aktivnih članova partije ušli su u zakonodavna tela na lokalnim nivoima vlasti.
Kao rezultat, parlamentarne politike i lični interesi su počeli da igraju veću ulogu u partijskom životu, a sve na štetu aktivizma unutar partije. Mnogi članovi koji su ranije bili životna sila na lokalnom nivu postali su sve više okupirani parlamentarnom rutinom.
Svakako, Die Linkeov ad hoc sastav i odstustvo dugotrajnih ustaljenih partijskih struktura ubrzali su ovaj proces. Međutim, relativno opadanje inteziteta društvenih sukoba posle finansijske krize verovatno je bio najznačajniji faktor.
U suštini, odlično rukovođenje merama štednje od strane nemačkog establišmenata omogućilo mu je da usmeri javno mnjenje i marginalizuje opoziciju.
Za partiju koja je uvek bila mnogo bolja u predstavljanju društvenih pokreta u parlamentu nego što je bila uspešna u njihovoj organizaciji u jedinstveni front, ovakva dešavanja značila su relativan pad značaja Die Linkea i delimični organizacioni razdor.
Prilika koja se ukazala sredinom prve decenije novog milenijuma nestala je, kako je kriza klasne reprezentacije počela da se smanjuje.
Sve to može da pomogne u objašnjenju zašto se partija spotiče u sve više turbulentnoj političkoj situaciji. Suočena sa velikom izbegličkom krizom i rastućim ksenofobnim stavovima, jedan deo partijskog vođstva pokušava da se prilagodi populističkom rasizmu, čineći političke ustupke.
Ostale partije su iskoristile ovu priliku da napadnu levu partiju, optužujući je za kapitulaciju ksenofobnom raspoloženju, dok su se i one same tiho privolele deportacijama, samo nekoliko meseci pošto su obećale da to neće raditi.
Ono što ni jedna grupa ne razmatra ozbiljno je, međutim, strategija koja se posvećuje pokretima odozdo, umesto što se bave političkim manevrisanjem odozgo.
Iako situacija na terenu ostaje sumorna, neki tračci nade se polako pojavljuju. Dvojac koji zajednički vodi partiju, Katja Kiping i Bern Riksinger, pomeraju partiju ka pristupu koji više vodi računa o aktivizmu i društvenim pokretima.
Najnoviji članak koji su ovo dvoje napisali, “Revolucija za društvenu pravdu i demokratiju” poziva na “ofanzivnu strategiju” kako bi se borili sa porastom desnice i objavljuje, sa iznenađujućom dozom iskrenosti, da “više ne postoji nikakav skup levih partija”.
Umesto toga, Kiping i Riksinger predlažu izgradnju “grupacije solidarnosti” unutar nemačkog društva, što se svodi na prošireni koncept ujedinjenog fronta, mada sa razumljivo malim fokusom na pobedu nad SPD-om.
Članak, takođe, pominje u pozitivnom kontekstu i proizbegličke i antirasističke inicijative kao što su Aufstehen gegen Rassismus (Ustanimo protiv rasizma) i Dobrodošli se da ostanete. Društveni pokreti kao što su ovi mogu da daju partiji jasna usmerenja za sledeći period.
Rezultati i izgledi
Die Linke je danas ozbilja nacionalna politička sila i prema svim igledima i ostaće to. Njeno prisustvo je stvorilo dovoljno pritisaka ka velikoj koaliciji da otupi najopasniju oštricu mera štednje i da uvede (bednu) minimalnu platu.
Infrastruktura koju pruža Die Linke, bilo kroz finansijsku i logističku podršku sindikatima i društvenim pokretima i prostori otvoreni za kritičku misao koje stvara preko Roza Luksemburg fondacije , predstavljaju jasan i kvalitativan napredak u operacionim i funkcionalnim kapacitetima nemačke levice.
Ipak, ona tek treba da postane nešto više od opozicione partije. Prošle godine stranka je imala otprilike šesdeset hiljada članova, što predstavlja pad u odnosu na sedamdeset osam hiljada u 2009. godini. Samo deset procenata članstva ima ispod trideset godina, a samo devetnaest posto članstva su klasifikovani kao “radnici”.
Iako to predstavlja najveće učešće radništa u članstvu bilo koje glavne političke partije u Nemačkoj, Die Linkeovo relativno malobrojno mlađe članstvo predstavlja najveću prepreku sprovođenju strategiji pro-solidarnosti na terenu, koje vođstvo partije teži da sprovede.
Kapitulacija Sirize je dovela do toga da se pitanje Evropske unije hitno stavi u fokus, što čini Die Linkeovu situaciju još komplikovanijom. Istorijski je partija, kao i većina evropske levice, spoticala oko toga. Čak su i najradikalniji lideri često odbija da se direktno izjasne za izlaz iz ili za rasturanje Evropske Unije.
Sada kada je Brisel pokazao šta će se desiti bilo kojoj levoj vladi koja pokuša da prestane sa politikom štednje, nejasni pozivi za transformaciju Evropske Unije, na osnovu parlamentarne većine, pokazuju se još isprazniji.
Odlučna, iako šovinistička, anti EU pozicija Altrenative za Nemačku, očigledno je doprinela alarmantnom nizu njenih pobeda prošlog marta i jasno pokazala koliko je pitanje EU važno za Die Linke.
Strategije koje teže da razreše sadašnju krizu putem dugo diskreditovanih institucionalnih struktura verovatno će da, još više, odbije obespravljene. Niti takav stav pruža nadu hiljadama politički svesnih mladih Nemaca i Nemica koji volontiraju u skloništima za izbeglice ili grade antirasističke pokrete.
Umesto da podilazi šovinizmu ili se trudi da minimalizuje štete koju čine deportacije, tvrdeći da bi to “leva vlada” učinila humanije, Die Linke treba da odbrani prava izbeglica kao stvar principa, dok za to vreme stvara narativ koji povezuje trenutnu situaciju sa širim internacionalnim i društenim pitanjima kako bi pridobila naklonost obespravljenih nemačkih radnika.
To je ogroman i veoma težak zadatak, ali kao što je obično slučaj sa levicom, mi imamo činjenice i kontra-argumente na našoj strani.
Ratovi i konflikti u kojima su bili upleteni Evropa i NATO su, uglavnom, odgovorni za priliv izbeglica koje dolaze u Nemačku i druge evropske zemlje.
Dolazak stotina hiljada izbeglica na nemačka vrata otvara prostor za diskusiju i ukazuje na ulogu države u imperijalističkim ratovima na Bliskom istoku i na njenu moćnu industriju oružja koja je usmerena na izvoz.
Ukazivanje na činjenicu da izbeglice ne samo što beže od ratova, već ratova u kojima se koristi oružje koje je izvezla Nemačka, mnogo je snažniji argument u korist prava izbeglica nego oportuni humanizam centrističkih partija.
Pošto je Die Linke jedina velika partija koja se kontinuinirano protivi izvozu oružja i stranim intervencijama ona može da približi sebi jedan deo birača. Ovakav pristup je politički kredibilnije nego onaj što ga imaju SPD ili Zeleni, koji su pokušali da eksploatišu krizu kako bi stekli politički kapital.
Baveći se problemom izbegličke krize na nivou cele Evrope Die Linke može da ojača socijalističku kritiku EU i diskurs unutar same države na način koji ostale leve grupe, a koje su bez parlamentarnog učešća, ne mogu da imaju.
Na ovaj način Die Linke može da smesti dužničku kolonijalizaciju Grčke, izbegličku krizu i dugogodišnju stagnaciju plata i mere štednje unutar šireg diskursa o demokratiji i kapitalizmu, a pri tome odbijajući da pristupi svakom od ovih pojedinačnih pitanja sa tehnokratskih (i često rasističkih) pozicija.
Još važnije za dugotrajni opstanak partije je njena sposobnost da usmeri podršku izbeglicama u koherentan politički pokret.
Pokret solidarnosti sa izbeglicama predstavlja jedan od, ako ne i najveći, porast aktivnosti društvenih pokreta još od početka finansijske krize.
Sa druge strane došlo je do uzleta desnice koja jača uporedo sa porastom nasilja prema izbeglicama. Za sada, aktivnosti pro-izbegličkog pokreta bile su usmerene na pružanje materijalne i logističke podrške izbeglicama. Kako se raspoloženje javnog mjenja menja i kako desnica postaje sve hrabrija, Die Linke mora da pruži konkretan politički odgovor.
Kao jedina nemačka partija koja je – osim par razočaravajućih izuzetaka –očuvala principijalan stav oko izbeglica, ona može da efektno interveniše u izgradnji pokreta za prava izbeglica i borbi protiv plime desnog populizma.
To će produbiti njenu povezanost sa postojećim antifašističkim i antirasnim mrežama i možda ustanoviti osnovu za rast i regrutaciju unutar društvenih pokreta.
Die Linke je nasledila strategiju i političku tradiciju partije iz koje je nastala, posebno njenu viziju “socijalne EU” i njen uski parlamentarni fokus u vremenu štednje i budžetskih ograničenja. Ove tradicije su se, same za sebe, pokazale kao neadekvatne.
Ali neizbežna institucionalizacija partije nastavlja u istom ritmu. Sadašnja strategija koju imaju Rieksinger i Kiping, nejasna kakva jeste, označava korak u pravom smeru. Sve dok druge partije levog centra odbijaju da naprave kolicije sa Die Linke, njena institucionalizacije će biti ograničena.
Crveno-crveno-zelena kolicija verovatno će biti moguća u budućnosti, posebno pošto je lider SPD Sitmar Gabrijel poslao javni poziv za šire progresivne saveze protiv narastajuće krajnje desnice.
Iako bi bilo greška jednostavno odbaciti ovu ponudu, takođe, iluzorno je verovati da Die Linke može da uspe putem povezivanja sa Socijaldemokratskom partijom koja sve više propada.
Ako Die Linke uspešno oformi pro-solidarnu grupaciju koja će pritiskati mejnstrim partije (umesto da bude obrnuti slučaj, kao do sada), onda ona i širi pokret mogu da se bolje pozicioniraju kako bi se odupreli pritiscima na kompromis i da stvore dobru pregovaračku poziciju u odnosu na druge parlamentarne partije, kada dođe do pregovora oko formiranje kabineta.
Povezujući izbegličke i druge društvene pokrete, organizujući radnike i samu partiju, Die Linke može da ostvari, još uvek daleki, cilj izgranje modernog i masovnog socijalističkog pokreta koji bi bio prisutan i u nacionalnoj politici ali i u životima miliona radnih ljudi.
Ovo je ogroman projekat, ali je i jedini mogući način na koji stranka i levica kao celina mogu da idu napred.
Vreme kada je Nemačka bila relativno stabilno ostrvo se, izgleda, završava, i dok se to dešava Die Linke će morati da se prilagodi. Istorijski, u periodima duboke drutšvene krize, nemačke socijalističke partije su se ili hrabro suočavala sa izazovima ili su katastrofalno propadale.
Ako ništa drugo, odgovor koji će formulisati Die Linke će u narednom periodu igrati odlučujuću ulogu u njenoj sposobnosti da prevaziće tradicionalnu podelu koja postoji između partije i pokreta. Post i drugi tvrde da će to odlučujuće uticati na budućnost svih evropskih levih partija, ali i na budućnost Nemačke i ostatka Evrope.
PREVOD Velizar Mirčov
Izvor JACOBIN