Revizije prošlosti su nešto što je retko koje društvo u svom istorijskom trajanju moglo izbeći. Očigledno da broj revizija zavisi od područja na kojima se odigrava manje ili više istorijskih potresa. Shodno tome, što je područje turbulentnije, pretpostavka je da će i broj revizija biti veći. Međutim, kada se govori o reviziji prošlosti na umu se moraju imati minimalno dva pitanja: Zašto se prošlost revidira i koji su ciljevi revizije? i Kakve posledice ona može izazvati?
Jedan od osnovnih razloga revizije prošlosti leži u formiranju novog identiteta koji je prožet novom vladajućom političkom i ideološkom paradigmom. Kako su nova država ili društvo na samom početku mladi i tragaju za sopstvenim identitetima koje bi nametnuli sopstvenim građanima, često usled nedostatka istorijskog materijala poteže se za revizijom prošlosti. Ta revizija se često kreće u okvirima negiranja prethodne prošlosti koja se smatra ideološki i politički obojenom, pa sve do izmišljanja prošlosti, kako bi se naglasio „izgubljeni istorijski kontinuum“.
Tako smo početkom devedesetih godina dvadesetog veka, često na srpskoj ali i hrvaskoj strani imali pozivanja na hiljadgodišnje/tisćuljetno carstvo, koje je neželjenim istorijskim tokovima izgubljeno, ali da je došao dan kada ga je neophodno obnoviti. I naravno, što se dublje seže u izmišljenu prošlost, time se legitimitet nove države upotpunjuje. S druge strane, oni koji istoriju revidiraju često jesu oni društveni naučnici, koji pate od one iste „bolesti“ na koju ukazuju kod „kovača prethodne istorije“ – ideološke obojenosti.
Najopštije rečeno, uzroci revizije prošlosti leže u želji pojedinih društvenih teoretičara, da kroz jedan pokušaj (ne)naučnog pristupa izvrše opravdanje novog društvenog sistema nastalog na pepelu prethodnog. Samim tim, naučnici koji vrše reviziju prošlosti jašu na talasima nove političke klime, pa shodno njoj stvaraju istoriju koja je često izmišljena u cilju pravdanja legitimiteta novonastalih država. Raspad bivše jugoslovenske države i nastanak samostalnih nezavisnih država na njenom području tipičan su primer ovih dešavanja. Urušavanjem socijalizma i njegovih političkih i ideoloških vrednosti bilo je potrebno opravdati novu ideološku paradigmu oličenu u ekstremnom nacionalizmu koji je u dobroj meri prelazio u šovinizam.
Međutim, trebalo bi pažnju usmeriti i na posledice revizije prošlosti. Postavljaju se dva osnovna pitanja. Na prvom mestu, da li proces revizije može i mora u potpunosti uspeti pritom ne misleći samo na institucionalnu reviziju prošlosti i u skladu sa tim, da li proces revidiranja prošlosti nužno dovodi do brisanja one istorije koja ostaje u sećanju pojedinaca i koja joj je prethodila, pa samim tim i duboko ukorenila u svesti pojedinaca? I kao drugo pitanje, kako se revizija prošlosti prima kod pojedinaca, tj. da li revizija može izazvati konfuziju kod pojedinaca po pitanju identiteta, s obzirom da su socijalizovani u jednom sistemu koji se nakon propasti revidira, a moraju živeti u novom koji se često izmišlja i planski stvara zarad rušenja upravo tog društvenog sistema u koji se do juče verovalo?
Kada se govori o reviziji prošlosti, čini se da je neophodno napraviti ove distinkcije. Revizija prošlosti svakako jeste čin koji se odigrava „odozgo“ prema „dole“. Njegovi tvorci jesu razni pseudoistoriografi koji zarad nekih ličnih, ili ciljeva određene grupe istoriju revidiraju u njima poželjnom pravcu. Ipak, ne treba zanemariti da revizija prošlosti od strane pojedinih naučnika ne bi imala puno osnova, ukoliko ne bi dobila institucionalnu potporu. Neretko revizija istorije i prošlosti jednog naroda postaje državni projekat vladajućeg režima, zarad rušenja vrednosti i normi prethodnog režima.
Revizija prošlosti se takođe može posmatrati kao jedan uzrok koji treba dovesti do određene posledice. Ta posledica bi očito trebala biti brisanje i kolektivno zaboravljanje istorije prethodnog režima radi lakšeg inkorporiranja novog društvenog poretka. Ali osnovni problem za reviziju istorije i reviziju prošlosti jednog društva, naroda ili države, jeste upravo u tome što revizija gotovo nikada nema potpuni učinak. Prošlost svakog društvenog poretka, kao i ona koja se revizijom želi predstaviti, jeste selektivna. Ipak, sama revizija zavisi od društvenog konteksta. Onda kada jedan sistem zapada u krizu, gotovo uvek dolazi do pojave nostalgije, pa čak i fetišizacije prošlosti. Otuda ne treba da nas čudi kada ljudi srednje starosne dobi koji žive na prostoru bivše Jugoslavije na najlepši način govore o socijalističkom sistemu u kom su socijalizovani, i to baš u trenucima krize kapitalističkog sistema čiji se efekti najdrastičnije osećaju na periferiji svetskog kapitalističkog sistema.
Drugim rečima, to da li će se stvari društveno promeniti i da li će se istorija i prošlost revidirati ne zavisi samo od institucija i njihovih propisanih pravila. Pre će biti da mnogo važniju ulogu igra društveni kontekst jedne epohe, tj. globalna političko – ideološka kretanja u datom istorijskom periodu. Upravo ta kretanja prethode institucionalnom potvrđivanju društvenog konteksta.
Revizija istorije i prošlosti, ako želi biti uspešna, mora uticati na čitavu društvenu zajednicu. Međutim, ukoliko je lično iskustvo pojedinaca suprotno od nametnute revizije prošlosti, pitanje je kolika će biti uspešnost revizije. Primer toga bi opet moglo biti iskustvo života u SFRJ. Teško je nekoga ko je imao pristojnu mesečnu platu, obezbeđeno socijalno, zdravstveno i penzijsko osiguranje, mogućnost besplatnog školovanja i mogućnost visokog napredovanja na društvenoj lestvici, iz današnje perspektive ubediti da je, kako neki revizionisti tvrde, Jugoslavija bila tamnica naroda.
Upravo iz tih razloga bilo je neophodno napraviti razliku između institucionalnog nivoa, na kom se donose zakoni koji potpomažu reviziju prošlosti i društveno – stvarnosnog nivoa koji ne mora uvek prihvatiti ono što je institucionalno propisano. To je jedan od osnovnih razloga zbog kojih revizija prošlosti ne može u potpunosti ispuniti svoje ciljeve.
Revidiranjem prošlosti se pre svega želi uvesti novi set normi i vrednosti, različit od prethodnog, koji je odlikovao drugačiji društveni sistem. S obzirom na to da se revidiranjem prošlosti pretežno oživljavaju nacionalističke tendencije, jedan od ciljeva revidiranja jeste formiranje novog identiteta. To se nabolje moglo osetiti na primeru Zapadnog Balkana i novonastalih država nakon pada socijalizma. Revizija prošlosti je poslužila kao pokušaj formiranja zasebnih identiteta novonastalih država, ali zbog sličnosti naroda, te jednog perioda zajedničke istorije, prošlost je uzimana selektivno, kako bi poklapanja sa istorijama i prošlošću drugih, nekada bratskih naroda, bila minimalna. To revidiranje obuhvata više identitetskih odrednica, a pokušaj stvaranja zasebnih jezika srpskog i hrvatskog, od nekada zajedničkog jezika sa te dve varijante, tipičan je primer to. Selektivnim pristupom jeziku došlo je i do pojave jezičkog purizma odnosno izbacivanja onih jezičkih elemenata koji bi podsećali na jednu ili drugu varijantu.
Ipak, tu se krije još jedan problem po proces revidiranja prošlosti. Ukoliko pojedinci žale za prošlim sistemom, veoma lako se može dogoditi da se sa njim kao boljim i adekvatnijim iz njihovog ugla i identifikuju. Ljudi često teže identifikaciji sa onim što smatraju za bolje i lepše. Tako se dešava i sa prošlošću. Na tom tragu, ukoliko zbog neuspešnosti tranzicije ljudi žale za prethodnim socijalističkim sistemom, može se pretpostaviti da je njihov identitet mnogo bliži tom sistemu i toj epohi.
Upravo tu se mogu javiti problemi, jer življenje u sistemu koji je drugačiji od onog sa kojim se pojedinci identifikuju može dovesti do konfuzije identiteta, jer ti pojedinci ne znaju kom vremenu i kojoj epohi oni pripadaju. Žive u ovoj, ali se identifikuju kroz staru epohu. Savremeni makedonski nacionalizam je dobar radi uočavanja te konfuzije identiteta. Današnji makedonski nacionalizam pati od postmodernog diskursa da je od svega pomalo moguće krojiti sopstvenu prošlost bez obzira na činjeničku istoriju i razlike u istorijiskim epohama. Upravo ta epohalna neosetljivost makedonskog nacionalizma jeste dovela do nakaradne monumentalizacije glavnog grada, Skoplja.
Dovoljno je videti novi centar Skoplja: na jednom mestu, Trijumfalna kapija, Car Dušan, Skenderbeg, Aleksandar Makedonski, Filip Drugi, Ćirilo i Metodije, Car Simeon, Goce Delčev, Spomenik makedonskim partizanima, Josip Broz Tito, Toše Proeski….Dakle, u klimi razvijenog postmodernizma gde se čini da je makedonski identitet svačiji, a najmanje makedonski, mogućnost za konfuziju identiteta je drastično veća, nego prilikom pokušaja revizije prošlosti, koja se fokusira samo na reviziju društvenog sistema koji joj je prethodio
Čini se da je za takvu ambivalenciju upravo odgovorna revizija prošlosti. Jedan od čestih izlaza iz ove ambivalencije na ovim prostorima, jeste bila konverzija, za šta je opet odgovorna revizija prošlosti, čiji su „krojači“ i sami postali konvertiti. Ukoliko se želi urušiti društveni sistem sa kojim se pojedinci identifikuju zarad stvaranja novog, proces usvajanja novih normi i vrednosti kod takvih pojedinaca ići će znatno sporije od očekivanog, osim ako prethodno ne izvrše konverziju. Otuda proces revizije i jeste dugotrajan proces. On se ne može vremenski ograničiti, jer očigledno dok god se smatra potrebnim on će i biti prisutan.
Foto: Susan/Flickr