Svaka zaokružena ideologija mora da sadrži iste osnovne elemente. Za početak mora da polazi od nekih osnovnih vrednosti, a onda da na osnovu tih vrednosti izgradi sliku savršenog/idealnog društva. Osim toga, zaokružene i razrađene ideologije moraju da daju sliku sadašnjeg stanja društva, a pre svega u kontekstu njegovih nedostataka u odnosu na idealnu situaciju. Poslednji element svake ideologije je stvaranje plana kako da se u praksi dođe iz sadašnjeg stanja društva u idealno ili što bliže idealnom stanju.
Socijalistički autori, još od Marksa, su se mnogo više bavili davanjem detaljnih opisa trenutnog stanja društva i ekonomije, kao i svih negativnih posledica takvog stanja. To znači da je socijalistička ideologija ogromnu pažnju posvećivala detaljnom proučavanju i kritici kapitalizma, a značajno manje pažnje je posvećeno ostalim aspektima socijalističke ideologije. Od samog početka socijalizma njegove osnovne vrednosti su bile jednakost i solidarnost, ali je čak i slika idealnog društva često ostajala vrlo nejasna. Razrada detaljnog plana kako doći od sadašnjeg stanja do stanja koje bi bilo idealno/najbliže idealnom je veoma retko bila predmet socijalističke ideologije. Osnovi razlog vrlo različitih putanja kojima su, u izgradnji socijalističkog društva, krenule različite države – SFRJ, Kina, Burma, Kuba, Severna Koreja, SSSR – je upravo odsustvo izgrađenog konsensusa oko toga kako socijalističko društvo zaista treba da izgleda i kako doći do njega.
U ovom tekstu predstavićemo koherentnu i jasnu sliku kako bi socijalizam mogao da izgleda i najbrži i najbolji način da se takav sistem ostvari u praksi. Na početku potrebno je definisati kako se u ovom tekstu definiše pojam socijalizma. Pozicija koju ovde uzimamo je da u uže-političkom smislu socijalizam mora biti demokratski, dakle da su svi ljudi, u smislu političkih prava, jednaki i da svi imaju realnu mogućnost da učestvuju u donošenju političkih odluka. Međutim, u ovom tekstu usredićemo se samo na to kako bi ekonomska organizacija socijalizma trebala da izgleda. Na početku potrebno je opisati kapitalistički ekonomski sistem, kako bi bolje razumeli u čemu se socijalistički ekonomski sistem razlikuje od njega.
Osnova kapitalističkog sistema u modernom dobu je privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i pravo prisvajanja viška vrednosti od strane vlasnika u odnosu na radnike koji raspolažu samo sopstvenom radnom snagom. Prisvajanje viška vrednosti čini osnovu eksploatacije, dok kontrola nad samim procesom proizvodnje predstavlja osnovu ekonomske dominacije unutar proizvodnje. Kapitalizam se, takođe, zasniva na tržišnoj razmeni koja je usmeravana od strane države, a u korist kapitalista. To znači da je potpuno slobodno tržište liberalna fikcija.
Na levici postoji veliko neslaganje koliki je otklon od potpuno liberalnog kapitalizma potrebno napraviti kako bi se stvorilo pravedno drušvo. Istinski socijalizam (dakle idealna slika društva) je onaj u kojem ne postoji eksploatacija i dominacija u samom procesu proizvodnje. To znači da bi u socijalizmu mogli da postoje samo dva osnovna tipa privrednih subjekata: oni koji su u vlasničkom i organizacionom smislu ustrojeni na nekapitalističkim osnovama (zadružna ili državna svojina, neprofitna socijalna preduzeća, neprofitna udruženja građana i sl.) i samo-zapošljavanje. Samo zapošljavanje bi moglo da podrazumeva i privatno vlasništvo nad sredstvima za rad. Ovakva situacija je postojala i u SFRJ. Poljoprivrednici, zanatlije, trgovci, advokati i sl. bili su vlasnici sredstava za proizvodnju. Ključno za ovaj oblik privrednog organizovanja je ukidanje eksploatacije i dominacije, zato što bi svi zaposleni u takvim preduzećima bili sami inokosni vlasnici i eventualno članovi njihove porodice/domaćinstva. Veliki uticaj na ekonomiju već nekoliko vekova ima i bankarsko-finansijski sektor. U socijalizmu bi celokupni bankarsko-finansijski sektor morao da bude kontrolisan od strane države ili nižih lokalnih nivoa organizovanja. Takođe, ovaj sektor bi funkcionisao suprotno profitnoj logici. Po nama, socijalizam ne mora da znači i ukidanje novca i tržišta. Novac i tržište bi bili kontrolisani od strane države, ali u odnosu na kapitalističku ekonomiju, tržište i novac bi u socijalizmu radili u korist najugroženijih pojedinaca, grupa i regiona. Svi oni koji nisu zaposleni ili nisu sposobni da rade bili bi u potpunosti ekonomski i na druge načine zaštićeni od strane države i lokalne zajednice.
Sada kada smo, načelno, definisali idealno stanje ekonomije unutar socijalizma, možemo dalje nastaviti sa sastavljanjem strategija pomoću koje ćemo iz sadašnjeg stanja doći u socijalizam. Ako izuzmemo strategije koje su primenjivane u državama blagostanja u Zapadnoj Evropi u 20. veku, koje nikad i nisu težile ukidanju kapitalističke ekspoloatacije i dominacije, strategija izgradnje socijalizma imala je dva ključna pristupa – evolutivni i revolucionalni. Evolutivni pristup zastupa postepene kumulativne promene koje bi, na kraju, dovele do potpune transformacije društva. Revolucioni pristup, u našem kontekstu, ne znači oružanu borbu, već korenite i više-manje trenutne promene u funkcionisanju ekonomije. Pozicija koju mi zauzimamo u ovom radu je da je neophodno primeniti oba pristupa kako bi se izgradio socijalistički ekonomski sistem, koji bi, sa jedne strane, bio pravedan i oslobođen eksploatacije i dominacije, a sa druge strane, bio održiv i dugoročno stabilan. Trenutne promene bi trebalo sprovesti, pre svega, u bankarsko-finansijskom sektoru. Nagla i potpuna nacionalizacija svih bankarskih i finansijskih ustanova i preduzeća je neophodni preduslov uspešne izgradnje socijalističke ekonomije. Druga revolutivna promena bila bi uvođenje radničkog ko-upravljanja u sva preduzeća unutar sektora realne ekonomije. Treća suštinska revolutivna promena bila bi nacionalizacija svih preduzeća koja su u privatnom vlasnišvu a kontrolišu velike prirodne resurse – šume, rudnike, reke.
Evolutivni pristup bio bi primenjen kod postepenog ukidanja privatnog vlasništva nad sredstvima za rad (osim u slučaju manjih preduzeća u kojima rade samo samo-zaposleni vlasnici) kao i kod ujednačavanja privatnog bogatstva nad drugim resursima koji nisu uposleni kao sredstva za rad: nekretninama, luksuznim stvarima, poljoprivrednom zemljom i sl. Ovo bi se postiglo izuzetno visokim porezima (preko 95%) na sve vrste prihoda koje prevazilaze prosečna primanja, kao i na sve oblike i tipove privatnog vlasništva. Druga metoda bi bila zabrana nasleđivanja vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, kao i uvođenjem maksimuma iznad kojeg se ne mogu naslediti drugi oblici imovime. Ovakve evolutivne reforme bi omogućile lakšu i stabilniju transformaciju iz kapitalističke u socijalističku ekonomiju.
Naša pozicija je da mirna i kontrolisana transformacija ekonomije bitnija od trenutnog kompletnog preobražaja, zato što je teško predvideti i kontrolisati nagle promene u svim sferama ekonomije, pa efekti mogu biti veoma negativni, što se i desilo u nekim društvima realnog socijalizma – Kini, Severnoj Koreji i Burmi. Drugi razlog postepenog ukidanja privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju je vreme koje je potrebno da radnici steknu iskustvo u upravljanju preduzećima, pre nego što sva preduzeća počnu da funkcionišu na ne-kapitalističkim osnovama. U narednom odeljku biće detaljno izložena naša vizija idealne ekonomske organizacije socijalizma.
Ekonomska organizacija demokratskog socijalizma
Ekonomska organizacija demokratskog socijalizma traba da izbegne, kako zamke planirane ekonomije i dominacije države, tako i eksploataciju koju proizvodi kapitalizam. Sa druge strane lične slobode i lična inicijativa mora ostati važan faktor razvoja ekonomije i društva, kako bi se osigurao i ekonomski napredak, ali i civilno društvo koje direktno učestvuje u odlučivanju o najvažnijim odlukama.
Da bi se omogućio razvoj ovakvog ekonomskog sistema potrebno je uvesti potpuno drugačije oblike organizacije preduzeća i drugih organizacija. Osnovni pregled novih pravnih oblika preduzeća i organizacija izgledao bi kao na tabeli:
Svaki tip organizacije vršio bi posebnu funkciju. Lična inicijativa bi dolazila do izražaja u ekonomskim kooperativama i malim vlasničkim preduzećima. Država bi imala vrlo malu ulogu jer bi se većina ekonomskih i političkih odluka donosila na lokalnom nivou. Novac i tržište bi i dalje postojali, ali ne bi bilo eksploatacije i dominacije u samom procesu proizvodnje. Razlike između ekonomski uspešnijih lokalnih zajednica i preduzeća i onih manje uspešnih bi se smanjivale porezima, koje bi država preusmeravala u one manje razvijene zajednice. Lokalna zajednica bi sama donosila najvažnije odluke putem participativne demokratije.
Foto: Cherie/Flickr