Profesorka Ištar Gozajdin, javna intelektualka i vrhunska teoretičarka državno-religijskih odnosa u Turskoj, privedena je 20. decembra 2016. pod optužbama da je bila članica terorističke organizacije. Ne postoji nijedan razlog da se ovim optužbama poveruje, niti je pružen ijedan dokaz. Profesorka Gozajdin je još jedan ućutkani glas nakon propalog pokušaja puča 15. jula. Danas, ovo je sudbina koja više nije rezervisana samo za zvaničnu opoziciju režimu već sudbina koja očekuje svakoga ko glasno kritikuje Erdoganovo vođstvo
Ko je ova žena?
Ištar Gozajdin je poznata, i kroz svoj akademski rad i kroz svoj društveni aktivizam, borkinja za ljudska prava. Ne samo liberalka, kako to deluje mnogima koji je znaju iz javnog života, ali i neumorna zastupnica ljudskih prava i sloboda i nezaustavljiva u njihovoj zaštiti. Izbegavajući uvek direktno članstvo, Gozajdin je bila u kontaktu sa brojnim društvenim grupama u zemlji, najviše kroz svoj rad na univerzitetima u Turskoj, uključujući i Tehnički univerzitet u Istanbulu, Dogus i Gediz. Održavajući kritičku distancu neophodnu za akademske svrhe, Gozajdin nikada nije oklevala da progovori za prava ugroženih, bez obzira na njihovu etničku, religijsku ili drugu pripadnost.
Nasilje je bilo crvena linija koju nije prelazila. U jednom intervjuu koji je dala neposredno pred hapšenje, Gozajdin je zapitala : « Ako se ne borimo protiv smrtne kazne i drugih vrsta nasilja, za šta ćemo se onda boriti u ovoj zemlji, kao akademski građani i kao ljudi ? ». Ištar Gozajdin je otpuštena sa svog mesta na univerzitetu tokom čistke koja je usledila nakon puča u julu, a 23. septembra joj je zabranjeno da napušta zemlju. Kao i sve javne ličnosti u zemlji, imala je razloga za strah ali je strah nije sprečio da nastavi da govori kroz sve postojeće demokratske platforme i da ne opravda ćutanje u atmosferi sistematskog kršenja prava.
Kritikovala je čistke nastale posle puča, umereno i argumentovano. Gozajdin nije ni kurdska političarka, niti aktivistkinja Gulena, ali je govorila za sve koji cene slobodu. Tako je došlo njeno vreme. Od nje je pravosudna grana Erdoganovog režima napravila slučaj za primer : niko, pa ni najumereniji kritičari, neće biti pošteđeni. U tako politizovanoj atmsoferi, Gozajdin je uhapšena. Kako njen advokat kaže, ni najmanje se ne kaje.
Šta se desilo u Turskoj ?
Iako nikada nije bila jednostavna zemlja za razumeti, od 15. jula 2016. godine i neuspelog puča Turska je još komplikovanija. Ovo nije bio prvi put da turska vojska (odnosno hunta unutar nje) izvrši pokušaj puča, ali je možda bio najinteresantniji pokušaj do sada. Redžep Tajip Erdogan, predsednik i primarni cilj neuspelog puča, dao je kontradiktorne izjave o tome kada je i kako saznao za ove događaje. Teško je poverovati da Vlada Turske nije ništa znala unapred o pokušaju puča, kada se uzmu u obzir izuzetna dezorganizacija vojske kao i iznenađujući nivo staloženosti među civilima. Očigledni dobitnik ovog neuspelog puča je gospodin Erdogan lično, koji ga je i sam opisao kao « poklon od Boga ». Istovremeno, i brojni članovi Vlade iz AKP-a su izjavili da im je puč omogućio niz aktivnosti koje inače ne bi mogli da ostvare, a svakako ne u okvirima demokratije.
Velika čistka nastala nakon puča ubrzala je osnaživanje autoritarizma Erdoganove Vlade i dodatno udaljila Tursku od svojih dotadašnjih demokratskih saveznika. Otpušteno je preko sto hiljada državnih službenika, većinom učitelja, doktora, inžinjera i birokrata ; hiljade nevladinih organizacija i stotine medijskih kuća je zatvoreno. Svi ostali čekaju da dođe vreme na njih. Svakako interesantan način da se proslavi pobeda demokratije. Teško je ne zapitati se kako je moglo biti gore da je puč bio uspešan ? Iako je Vlada optužila za pokušaj članove pokreta Gulen unutar vojske a u saradnji sa zapadnim moćnicima, dokazi za ove optužbe nisu pronađeni. Parlamentarni komitet je ispitao sve sem tri ključne osobe : šefa bezbednosne službe, šefa generalnog osoblja i samog Erdogana. Rekli bismo, zanimljiva istraga.
Zemlja pretvorena u kaleidoskop
Prvi turski laureat Nobelove nagrade, Orhan Pamuk, u otvorenom pismo u kojem upozorava da Turska nakon pokušaja puča « klizi u režim terora », rekao je : « U Turskoj hitno zatvaramo sve one koji se bore za slobodu izražavanja i koji i najmanje kritikuju vlast ». I zaista, nebrojeni liberali, levičari, Kurdi, Gulenisti ali i kritički nastrojeni konzervativci zatvoreni su, dok su preostali retki kritičari na slobodu ućutkani lovom na veštice na društvenim mrežama.
I pre pokušaja puča, Turska je postala « one man show ». Nakon pokušaja, pretvorila se u kaleidoskop u kome se jedna slika i jedan glas ponavljaju kuda god da se okreneš. Način na koji je Erdogan prisvojio svu vlast za sebe školski je primer vanrednog stanja koje prevazilazi sve okvire vladavine prava. Trenutno, svi predsednikovi ljudi su usmerili svoje napore samo u jednom pravcu – u pravcu institucionalizacije trenutne de facto vladavine jednog čoveka. Međutim, otkako Erdoganova AKP nema kvalifikovanu dvotrećinsku većinu u parlamentu, novi Ustav ne može biti usvojen. AKP je zato ubedio Nacionalni pokret (AHP) da formira sa njima tursko-islamistički blok. Taj blok može da pitanje novog ustava postavi na referendumu koji bi se onda odigrao tokom vanrednog stanja. Dakle, istorijska promena režima bi se odigrala u momentu najjače kontrole medija i ograničenog pristupa bilo kakvim informacijama koje su kritički nastrojene prema AKP-u.
U prilog ovoj strategiji govore i brojevi. Istraživanje koje je skoro sproveo ANAR, turski istraživački centar, ukazuje da 36% stanovništva nema nikakvu ideju o sadržaju predloženog amandmana, dok 28% tvrdi da zna jako malo. Uzevši u obzir snažnu kontrolu medija u zemlji koja je trenutno vodeća u stavljanju novinara iza rešetaka, ovo nije iznenađujuć podatak. Amandmani koje trenutno podržava vođstvo AKP-a imaju za cilj da se Erdoganu daju neograničenu moć – kako to govori Deniz Bajkal, političar i prethodni lider opozicije, ove promene bi učinile Erdogana moćnijim i manje kontrolisanim od Bašara Asada. Njegova vlast bi bila skoro apsolutna; imao bi mogućnost zakonodavnih dekreta koji ne bi morali da budu usvojeni u parlamentu. Čak ni sami članovi AKP-a nisu informisani u potpunosti o čemu se radi.
Neograničeni kontra napadi
Svako ko bi se iole mogao kvalifikovati kao opozicija trenutno u Turskoj prolazi kroz kontinuirane i nezapamćene (kontra)napade. Mete ovih sistematskih i pojačanih optužbi su svi kolektivni identiteti koji ne pripadaju AKP-ovoj prećutno definisanoj ideji prihvatljivog građanstva: Kurdi, Alevi, liberali, sekularisti, socijalisti, socijal-demokrati a najviše Gulenisti. Više od hiljadu obrazovnih institutcija i nevladinih organizacija pokreta Gulen je zatvoreno, kao i sedamnaest univerziteta, bez ikakvih sudskih odluka, a zbog njihove navodne umešanosti u pokušaj puča.
Istovremeno, lideri, mnogi članovi parlamenta i izabrani gradonačelnici pro-kurdske HPD uhapšeni su zbog njihovih navodnih veza sa PKK i terorističkim akcijama. Brojne ličnosti Erdoganove klike iskoristile su ovaj trenutak da optužbe podignu na novi nivo i opoziciju nazovu terorističkom organizacijom, bez ikakve odgovornosti naravno. U ovakvoj atmosferi, anti-zapadna i pro-ruska evroazijska struja, snažna u turskoj vojsci i bezbednosnim strukturama, najjača je saveznica AKP-a.
Bez obzira na rezultate referenduma, zbog svih podela koje je Erdoganovo vođstvo nametnulo ovom društvu, Turska će u skoroj budućnosti snažno patiti.
PREVOD Milica Popović
Izvor OPEN DEMOCRACY