Sindikat profesionalnih fudbalera Nezavisnost nedavno je u javnost izneo činjenice vezane za neregularne registracije fudbalera na kraju prelaznih rokova na štetu igrača, trenera i službenih lica kojima se godinama ne isplaćuju primanja koja su im garantovana ugovorima. To je samo vrh ledenog brega jer mnogi klubovi praktično “sistematski”ne isplaćuju zagarantovane dohotke fudbalerima. Čelnici fudbalskog saveza okreću leđa i ne rade ništa na rešavanju nagomilanih problema ove vrste. Štaviše, smatra se da su oni u direktnom dosluhu sa čelnicima klubova. Najzad, na ovom poslu obespravljenja fudbalera i sportskih radnika učestvuju i pojedini državni funkcioneri, dok ljudi iz državnog vrha ne čine apsolutno ništa na rešavanju nagomilanih problema, što znači da se prećutno saglašavaju sa aktuelnim stanjem stvari. Uostalom, zar čelnici nekih sportskih saveza ionako nisu bliski sa ljudima iz vrha vlasti.
Osim što ukazuje na endemsku korupciju oličenu kroz povezanost uprava klubova, poslovnih ljudi, tzv. biznismena i vladajućih političkih struktura (kod mnogih ljudi koji deluju u srpskom fudbalu pomenute pozicije se prepliću, jer mnogi od njih su istovremeno i “poslovni ljudi” i deo političkih struktura i fudbalski funkcioneri), ovakvo stanje stvari u srpskom fudbalu predstavlja oličenje jednog zanimljivog socijalnog i socijalno-psihološkog fenomena, ali i odnosa strukturne nejednakosti, kako na lokalnom tako i na globalnom nivou.
Krenimo redom. U svojoj knjizi Praxis-mišljenje kao diverzija, Božidar Jakšić podseća da je Rudi Supek, zagrebački sociolog, jedan od začetnika časopisa Praxis i Korčulanske letnje škole, ukazivao na fenomen tzv. biciklista koji savijaju kičmu prema onima koji su iznad njih, dok nogama gaze one koji su ispod njih. Čelnici srpskih fudbalskih klubova, definitivno predstavljaju paradigmatične primere ovakvih biciklista. Oni savijaju kičmu pred vladajućim političkim strukturama, dok bezobzirno gaze prava fudbalera i fudbalskih trenera koji nastupaju za njihove klubove. Jer od političara na vlasti oni očekuju podršku, pa zato moraju da se prema njima ponašaju snishodljivo da ih uključuju u upravne odbore klubova i da im svakom prilikom izražavaju zahvalnost, što neretko zna da preraste u izricanje panegirika. A fudbalere i fudbalske trenere, koje smenjuju kao na traci često posle samo nekoliko poraza, smatraju potrošnom robom.
Međutim, to je samo jedna strana medalje. Na drugoj, podjednako sumornoj strani medalje oni predstavljaju samo jedan šraf u mehanizmu, dobro uhodanom mehanizmu svetske fudbalske kapitalističke mašine, odnosno sistema. Naime, oni, u sprezi sa menadžerima, s kojima su, kolokvijalno rečeno, u talu, u smislu da sa njima dele dobit od prodaje fudbalera, služe kao proizvođači radne snage za zapadno fudbalsko tržište. Svaki fudbaler koji se izdvaja talentom ne ostaje dugo na srpskim fudbalskim terenima jer postaje plen menadžera i bogatih klubova, uglavnom sa bogatog Zapada, pri čemu se transferi ostvaruju na štetu domaćih klubova, ali na sreću i u korist njihovih čelnika ili vlasnika. Samim tim, oni fudbaleri koji se pokažu kao potencijalno isplativa radna snaga za to tržište dobro prolaze i imaju sreću da odu iz srpske, periferijske fudbalske kaljuge i eventualno ostvare mogućnosti za makar pristojna i što je najvažnije redovna primanja. Drugo je pitanje da li će se tamo naigrati i ostvariti svoje fudbalske, dakle stvaralačke potencijale, s obzirom na to da mnogi od njih nikad ne dobiju pravu šansu da se pokažu jer uglavnom greju klupe velikih timova i odlaze na beskonačne pozajmice u manje klubove, što u konačnici, može da ih pretvori u prekarne radnike koji se trude da počnu negde da igraju fudbal po svaku cenu.
A fudbaleri koji ne uspeju da se “kvalifikuju” za zapadno tržište radne snage utehu i kakvu-takvu sigurnost traže u zemljama Azije i slabijim evropskim ligama. A gotovo svi oni fudbaleri koji su osuđeni na to da ostanu u srpskom fudbalskom blatu (zbog stanja fudbalskih terena u Srbiji ovo ostajanje u blatu gotovo da može biti shvaćeno doslovno), postaju predmet eksploatacije i dele sudbinu sa svim radnicima u Srbiji. Fudbal je u tom pogledu ogledalo društva. Jer, kao što su radnici u fabrikama u Srbiji istovremeno podređeni ovdašnjim korumpiranim političkim moćnicima i njihovim nalogodavcima iz sveta multinacionalnog kapitala koji im daju recepte za “kreiranje” i uređenje ekonomskog ambijenta i klime povoljne za strana ulaganja i iskorišćavanje jeftine radne snage, koju famozni investitori, koje nam predstavljaju kao naše dobročinitelje, kada ovde dođu bezobzirno eksploatišu, tako su i fudbaleri, fudbalski treneri i sportski radnici u Srbiji dvostruko podređeni; na jednom nivou podređeni su čelnicima klubova koji ih tretiraju kao parije bez ikakvih prava, dok su na drugom nivou, zajedno sa čelnicima klubova, podređeni pravilima funkcionisanja svetskog fudbalskog kapitalističkog sistema.
Nažalost, mnogi od onih koji odu iz Srbije, što važi za radnike podjednako kao i za fudbalere, koji su i sami uostalom radnici, vrlo brzo zaborave periferijsku kaljugu iz koje su otišli i postanu neka vrsta otmene radničke aristokratije koja ne haje za svoju obespravljenu braću. To što fudbalski reprezentativci Srbije ćute o surovom odnosu prema njihovim kolegama u Srbiji, dok neki od njih čak pružaju otvorenu podršku Aleksandru Vučiću i njegovom režimu, na najbolji način dokazuje zasnovanost ovakve tvrdnje. Bilo kako bilo, i radnicima u fabrikama, i radnicima na fudbalskim terenima ne preostaje ništa drugo nego da organizuju štrajkove i traže svoja prava! A svima nama preostaje da podržimo njihovu borbu.