Dvadesetog januara ove godine, napustila nas je jedna od najboljih jugoslovenskih glumica, Mira Furlan. Iako sebe nije smatrala nostalgičnom za prošlošću, epitet “jugoslovenska” sasvim joj pristaje. Premda, kako bismo drugačije rekli? Hrvatska glumica? Zagrebačka glumica? Njen duh nije trpeo redukcije na trendove etničkih distanciranja, rušenja mostova i dizanja barikada, kao ni proizvode tih trendova poput primitivizma, provincijalizma, nekulture, mržnje, malograđanštine. Nažalost sve nas, pa i nju, ujedno srećnu i nesrećnu što je rođena na ovim prostorima, to je zateklo upravo te 1991. sa obe strane Dunava.

Kada nestaju države i sistemi i kada u mutnu vodu padnu sve one vrednosti, norme, simboli i obrasci koji su do nestanka važili, potrebno je, zbog nedostataka starih, stvarati nove. Nosioci starih vrednosti tu se nalaze pred maksimalno tri izbora: ili će stati u odbranu starih vrednosti kao boljih, humanijih i vrednijih življenja u skladu sa njima, ili će izvršiti konverziju, učestvovati u stvaranju i odbrani novih vrednosti a, u svrhu odbrane, o starima govoriti sve najgore, ili će se kloniti i jednih i drugih i otići sa te ruševine. Mira ih je napravila dva: prvi, a zatim i treći. Drugi izbor takvoj ličnosti nije ni pristajao. Njenim sugrađanima s obe strane koji su se pretvorili u malograđane, svakako jeste.

Upravo onima koji su odabrali drugi izbor, napisala je svoje, sada već kultno, Pismo sugrađanima.  Sklon sam tome da akcenat ne stavim na prvu, već na drugu reč: sugrađani. Isto tako, mislim da je to pismo imalo daleko širu publiku kojoj se trebalo obratiti, i da nije mislila isključivo na Zagreb i njegove stanovnike. Ne zaboravite da je Mira živela na relaciji Zagreb-Beograd. Stanovnici i jednog i drugog grada bili su njeni sugrađani. Beogradu možda svojom brzom selidbom iz njega nije dala priliku da malograđanštinu i pokaže, a s obzirom na čitav kontekst tog perioda i razvoj istog, pitanje je kako bi se i Beograd prema njoj poneo da je u njemu ostala duže. Uostalom, da joj je u tom kontekstu bilo lepo, zar ne bi u njemu i ostala?

Mirini sugrađani su te 1991. postali Malograđani. Vara se svako ko misli da je Mira bila samo “žrtva” veze sa čovekom koji je živeo u Beogradu i igranja na Bitefu. Mira je pre svega postala žrtva malograđanskih sklonosti, jer malograđani su inherentno ispodprosečni, u najboljem prosečni ljudi u bilo kom životnom segmentu. Oni ne trpe iznadprosečne, u slučaju Mire Furlan, daleko iznadprosečne. Tom nesagledivom iznadprosečnošću, širokogrudošću, inteligencijom i svestranošću u smutnim vremenima, ona je postajala sve veća žrtva malograđana. Uski umovi, ograđeni torovima, koji reaguju samo na zvuk rafala svojih ovnova-predvodnika, sve navedene vrednosti nisu u stanju da spoznaju. Jedan vrisak nikad nije nadglasao zvuke hiljada i hiljada pušaka.

Malograđanima sklonim ćutologiji i klimoglavljenju slobodna i nezavisna misao ostaje nedokučiva. Njihova “slobodna misao” poginula je onog momenta kada su prvi put pristali na ucenu. Malo je bilo onih koji su se oduprli.

Stara poslovica kaže: “U svakom ratu prva žrtva je istina”. Ginuli su, osim nje, tada mnogi, uglavom nevini i nemoćni. Međutim, mnogi su poginuli, a da su ostali živi. Jedna od njih je Mira. Laž je, na ovim prostorima, nažalost bila jača.

Spomenik njenoj žrtvi nije bilo teško izgraditi, jer je pijedestal već bio granitan. Građen kroz Smogovce,Nepokoreni grad, Kiklopa, U raljama života, Za sreću je potrebno troje, Lepoti poroka, Oca na službenom putu, Turneji, a i kroz mnoge pozorišne komade koje su pisali Držić, Molijer, Turgenjev, Šo… Napisala je i scenario za predstavu: “Dok nas smrt ne razdvoji”. Sve je to, i još mnogo toga, Mira. Većina tih naslova je deo njenog, sada već završenog, života.

Iz Zagreba je otišla onda kada je odnosom prema njoj, potvrdio da je pokoren. Iz Beograda je otišla iz straha da se njoj i njenom životnom saputniku ne dogodi da je (ih) i Beograd pokori. Iz njega je otišla na vreme. Zbog svoje slobodne misli, ljudskosti, hrabrosti, čovečnosti i slobodnog duha koji su sijali iz njenih očiju, ali nedovovljno da osvetle sveopštu tamu, upala je u ralje života. Ipak, nakon toga dolazi do spoznaje da je za sreću zaista potrebno troje, ali daleko u Los Anđelesu: njen sin, muž i ona. Službeni put je trajao duže od Mešinog u filmu. Bio je i dosta uspešniji od Mešinog, jer je njen talenat i profesionalizam prepoznat tamo gde ga je zbog ogromne konkurencije mnogo teže prepoznati. A ako je postojala sitna nagrada, desilo se da je došla baš u Babylon 5, susrevši se sa specifičnim fanovima SF-a, odnosno s obožavateljicama koje su se oblačile i šminkale (cosplay) kao njen lik Delenn. Tamo je lakše stvorila novi dom, jer je stari, ne svojom krivicom, izgubila. Njena lepota je bila specifična, dakako i poročna. Trajala je sve dok je njena smrt od svih nas nije razdvojila, ali njena Turneja time nije stala. Trajaće sve dok traju njena dela.

Kako završiti ovo pismo? Siguran sam da bi Mira to bolje umela. Zato ću je i citirati:

“Upućujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajući tko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrijebiti. Vjerojatno će poslužiti kao hrana za vječno gladnu propagandnu zvjerku. Možda će ga ipak netko pročitati čistoga srca. Takvom čovjeku ću biti zahvalna.”

Praznina i mrak Mirinim odlaskom  biće još veća i tamnija. Propagandnih zverki nam nikada nije manjkalo, u tome imamo zavidan kontinuitet. A mi tebi, ženi tako čistog srca, ostajemo večno zahvalni. Nažalost, ti ovo pismo nikad nećeš pročitati.

Hvala ti, Miro.

 

PODELITE