Drugog aprila ove godine u drugom krugu predsedničkih izbora u Crnoj Gori pobedu je odneo kandidat pokreta Evropa sad, mladi ekonomista iz Podgorice, Jakov Milatović. Nakon 34 godine vladavine, s manjim prekidima, kako je i sam naveo, poslao je Mila Đukanovića u političku penziju. Ne bi se moglo reći da se takav ishod izbora nije očekivao, ali je svakako s jedne strane iznenađenje, ali s druge i velika šansa.
Jakov Milatović je ostvario doista ubedljivu pobedu. Osvojio je nešto više od 60% glasova onih koji su glasali u drugom krugu, a taj broj je bio zavidno velik, blizu 70%. Naravno, ne treba zaboraviti da toliki broj glasova ne znači i istinsku podršku Milatoviću. Dobar deo glasova iz prvog kruga je preliven na Milatovićevu stranu, usled poziva pristalicama Andrije Mandića, Alekse Bećića i Gorana Danilovića da u drugom krugu svoje glasove daju Jakovu Milatoviću. Sve to na tragu zajedničke anti-DPS koalicije i saradnje koja je ostvarena od avgusta 2020.
Ono što je potrebno naglasiti i uvideti jeste da su predsednički izbori i pad Đukanovića zapravo posledica, a da su uzroci daleko dublji i daleko kompleksniji. U tom smislu, grubo rečeno dominiraju dva narativa: jedan je taj da je za pad Đukanovića zaslužen prosrpski uticaj ostvaren preko SPC i Mitropolije Crnogorsko-primorske u Crnoj Gori, dok je drugi narativ da je Đukanović sam sebe oborio s vlasti, jer za 34 godine nije uspeo da crnogorsku državu unapredi i dovede je na nivo jednog pristojnog evropskog društva.
Prvi dominantni narativ naglašava uticaj Crkve na politička zbivanja u Crnoj Gori. Ne može se govoriti da nikakvog uticaja nema. Itekako ga ima i on je plod duge borbe i animoziteta koji su višedecenijski. Da ne ulazimo u to šta su razlozi sukoba, koji su već dobro poznati. Ali valjalo bi se povesti činjenicama.
U Crnoj Gori prema poslednjem popisu stanovništva ima blizu 30% izjašnjenih kao Srbi. Pretpostavka je da će usled političkih promena na narednom popisu stanovništva taj procenat možda biti i veći. To nikako nije zanemariv faktor, jer se Srbi u tom smislu ne mogu smatrati za nacionalnu manjinu, posmatrano prema brojkama. Već relevantnim društvenim faktorom u crnogorskom društvu.
I tu negde i nastaje koren problema. Mitropolija Crnogorsko-primorska je na sebe preuzela ulogu zaštitnika srpskog stanovništva u Crnoj Gori od vladavine DPSa i Đukanovića, smatrajući Srbe u Crnoj Gori, građanima drugog reda. S druge strane, DPS i Milo Đukanović su pokušavali da grade jedan drugačiji identitet svog stanovništva od sticanja nezavisnosti 2006. Pokušavali su da novi crnogorski identitet grade na otklonu od zajedničke istorije sa Srbijom, negirajući postojanje bilo kakvih veza sa susednom državom, kao i na anticrkvenom narativu. U takvoj konstelaciji, kakva je postojala na terenu, bilo je praktično nezamislivo da neće doći do velikih podela u društvu. Ta vrsta stalnog nadgornjavanja crnogorske države i Mitropolije, nužno je držala upaljač iznad fitilja. Zapaljiva atmosfera i njeno isticanje u prvi plan, bila je savršen paravan da i jedna i druga strana sebe stavljaju u ulogu žrtve, dodatno se među sobom deleći. Dok je običan narod bez obzira na etničke pripadnosti, u većoj ili manjoj meri bio osiromašen i obespravljen, usled nesposobnosti relevantnih društvenih aktera da se crnogorsko društvo unapredi i iskaže sve svoje potencijale.
Na ruku takvoj nemogućnosti i podelama išla je i autoritarna vlast DPSa i Mila Đukanovića. Autoritarizam u praksi obično ode u dva pravca. Jedan je taj da dugogodišnja autoritarna vladavina iscrpi sve potencijale jedne države opstajući na bazi klijentelizma, poslušništva i permanentnog isticanja podela, nalazeći sebi adekvatnu Drugost. Drugi pravac je da se permanentno stvaranje Drugosti kao bumerang vrati samoj vlasti i lideru, što se drugog arpila ove godine i desilo.
Autoritarizam počiva na nizu karakteristika. Pre svega poštovanju autoriteta vlasti i lidera koji se uzdiže na pijedestal društvenog arbitra u organizaciji društva i društvenog života u celini. Takvim ga čine oni koji zbog određenih sinekura ne žele dovesti u pitanje sopstvene pozicije. On je u svojoj prirodi antidemokratski, antipluralan, protiv je slobode pojedinca i surovo nameće odgovarajuć sistem vrednosti, preko raznih kanala: stranke, kontrolisanih medija, obrazovnog sistema i sl.
Poštovanje autoriteta vlasti i lidera poput Đukanovića, dovelo je do toga da je on sam da bi što duže opstajao na vrhu, morao sebi da stvori Drugost i nametne sebi ulogu čuvara Crne Gore od nekoga ko je, po tom narativu, svojim verskim i dakako političkim delovanjem ugrožava. U ulozi društvenog arbitriranja on je taj koji se pitao koga će odabrati za protivnika. I odabrao je Mitropoliju. Čitava izgradnja crnogorskog identiteta pod DPSovom vladavinom je išla u tom pravcu.
S druge strane, toliko dug opstanak na vlasti doista je teško zamisliti u uslovima slobodnih izbora, pluralizma i demokratije. Vladanje na strahu, na stalnoj opasnosti koja vreba nad Crnom Gorom, na strahu od potencijalnog ugrožavanja identiteta, ali i verovatnom kontrolom izbornog procesa – trajao je predugo. Autoritarni princip vladavine i nedovođenje u pitanje lidera u okvirima stranke, tiho ali sigurno ruši i samu stranku. Usled takve neupitnosti liderstva u okviru DPSa, stranka nije uspela da izbaci nekog novog lidera koji bi nasledio Đukanovića. Tako se autoritarizam povratno obio o glavu i DPSu i samom Đukanoviću. To je takođe velika opasnost koju autoritarizam u sebi nosi. Iz svite je teško odabrati novog „kralja“.
Kako je sasvim izvestan skori kraj dominacije DPSa i Đukanovića crnogorskim društvom, tek sada treba biti obazriv. Ovo je samo šansa. Može se izvitoperiti u nekom neželjenom i retrogradnom pravcu po crnogorsko društvo. Problem sa dugotrajnom autoritarnom vladavinom je u tome što demontaža nametnutog društvenog sistema i narativa traje vrlo sporo, teško i dugo. Tek sada mogu nastati ogromni problemi. Pobeda na izborima je svakako početak. Sada slede krupna pitanja i odluke.
Kako su snage ancien regimea poražene, sada svu pažnju treba usmeriti ka novim vlastima. Sva je prilika da će i na junskim parlamentarnim izborima ove godine koalicija organizovana protiv DPSa i Đukanovića dobiti parlamentarnu većinu. Ali je društveni kontekst sada potpuno drugačiji, nego u avgustu 2020. Drugačije su želje, a i prohtevi.
Tada je Đukanović još uvek bio na vlasti i kakva-takva garancija i brana da će sistem vrednosti produkovan na bazi njegovog autoritarnog vladanja opstati. Sada Đukanovića nema na mestu predsednika. Što potencijalno može promeniti i odnose u samoj „avgustovskoj koaliciji“. Autoritarna vladavina sada više ne može biti opravdanje za buduće političko delovanje bilo kog političkog aktera. Ona je prošla fazu od prihvatanja, do duge pobune, a zatim rušenja. Sada se treba usredsrediti na izgradnju nečeg drugačijeg. A ne na kontinuitetu autoritarnog, ali sa drugim narativom i drugim ulogama.
U tome zaista leži klica velike opasnosti. Ukoliko nove vladajuće snage u Crnoj Gori budu pokušale da vladaju na strahu od povratka na vlast DPSa i Đukanovića i ako ih u tome bude podržavala Mitropolija, imaćemo samo drugu stranu iste medalje. U biti, priroda autoritarizma neće biti uništena. Osim toga, podrška Milatoviću na izborima od strane drugih političkih stranaka i lidera iz „avgustovske koalicije“, neće ostati bez očekivanja. Treba očekivati političke nagrade za tako nešto. Potencijalno nezadovoljstvo nagradama može izazvati nove podele unutar koalicije i društva u celosti.
Ali i samog Milatovićevog pokreta. Moguće su podele i u okviru samog pokreta Evropa sad. Ne treba zaboraviti da je Milatović bio rezervni kandidat, a da je Milojko Spajić takođe prepoznat kao budući lider. Stranke obično ne trpe dva lidera istovremeno. Zato se takva situacija mora uzeti s oprezom, jer više nisu opozicija i svake podele u pokretu uticale bi i na Milatovića kao predsednika Crne Gore. Sve u svemu, biće jako teško pronaći pravi put.
Ono što je važno istaći je da ga je bar moguće zamisliti. To je put pokušaja građenja jednog prevednijeg društva, očuvanja nezavisnosti i suverenosti Crne Gore koliko je to moguće u uslovima težnje ka EU i kao članice NATO saveza, saradnje sa susedima, podsticanja pluralizma, smanjenja netrpeljivosti i promocije jednakosti i tolerancije, uspostavljanje novog društvenog kriterijuma vrednosti nezavisno od etničke, relgijiske, polne i drugih različitosti, ali i suočavanja sa prošlošću, koje podrazumeva demontažu svega onoga lošeg što je proisteklo u poslednje 34 godine. Sa akcentom na suzbijanje deoba i društvenih aktera koji su ih podsticali.
Foto: OSCE Parliamentary Assembly