09/06/2017
Potpisivanje protokola o saradnji između Srbije i Austrije na planu dugo najavljivanog uvođenja tzv. dualnog obrazovanja u naš školski sistem, prošlo je bez veće pažnje javnosti. Može se očekivati da će nova vlada početi da sprovodi program uvođenja dualnog obrazovanja. U tom smislu, potpisivanje ovog protokola zavređuje veoma ozbiljnu pažnju kritičke javnosti jer pokazuje da, uprkos na sve strane proglašavnom krahu neoliberalizma, projekat kapitalističke kolonizacije javne sfere ne zna za granice.
Sprovođenje tzv. Bolonjskih reformi već je predstavljalo prijem Srbije u klub zemalja i društava u kojima visoko obrazovanje postaje podređeno interesima tržišta. Drugim rečima, sprovođenje ovih reformi nije značilo ništa drugo do pripremu za totalnu komodifikaciju znanja i stvaranje uslova za usklađivanje obrazovanja sa interesima globalnog kapitalističkog tržišta kojim dominiraju multinacionalne kompanije i oligopoli finansijskog kapitala. Projektanti neoliberalne kolonizacije javne sfere, namenjene za to da postane još jedna kolonija kapitala, uspostavljanjem kontrole nad obrazovanjem počeli su da izgrađuju još jedan pogon za proizvodnju i distribuciju visokokvalifikovane radne snage potrebne za rad u velikim kompanijama.
Najavljeno uvođenje dualnog obrazovanja samo je nastavak ovog trenda kolonizacije javne sfere od strane kapitalističkog tržišta. Reči ministra prosvete Srđana Verbića izrečene neposredno nakon potpisivanja pomenutog protokola same po sebi dovoljno govore i posle njih teško da može biti rasprava o čemu se tu radi. Ministar je naime istakao da je dualno obrazovanje pre svega usmereno u pravcu usklađivanja obrazovanja sa privredom. S tim u vezi treba da dođe do promene upisne politike. Najzad, ministar je rekao kako očekuje veliku pomoć velikih kompanija u sprovođenju ovih obrazovnih reformi. Kada se na ovo doda izjava premijera u kojoj se ističe da ćemo uvođenjem dualnog obrazovanja dobiti obrazovanu i motivisanu radnu snagu, stvari postaju kristalno jasne. Svrha dualnog obrazovanja jeste obezbeđivanje usko stručno obrazovane i motivisane radne snage potrebne stranim kompanijama. Deca sa 15-16 godina već mogu da počnu da rade, dakako za manje dohotke od radnika, i da se uz to uče potrebnoj disciplini i poslušnosti koja će od njih učiniti verne vojnike kapitalističkih kompanija, kakva je recimo famozna Jura.Najzad, zar ovo sve ne znači i to da će država finansirati obrazovanje radnika za strane kompanije. Umesto servisa građana, ona će, na još jednom planu, postati servis stranih kompanija!
U tom i takvom kontekstu, ne preostaje nam ništa drugo nego da ovaj tekst završimo u jednom ironijskom, a možda čak i ciničkom ključu. Naime, po ugledu na velikog irskog pisca Džonatana Svifta našim vlastodršcima, vlasnicima kompanija i ideolozima “slobodnog tržišta”, a njih ima toliko mnogo, iznećemo jedan skroman predlog. Veliki irski satiričar Džonatan Svift 1729. godine napisao je pamflet Jedan skroman predlog ili Kako da irska deca ne budu na teretu svojim roditeljima i otadžbini gde predlaže da se pitanje siromaštva u Irskoj reši tako što će siromašni roditelji svoju decu prvo dobro podgojiti,a onda ih prodavati kao hranu za bogate dame i gospodu. Britkom ali i surovom ironijom veliki satiričar kritici je izložio englesko tretiranje siromašnih Irskih radnika kao puke robe.
Mi skromno predlažemo da se ozbiljno razmisli o tome da se već u osnovne škole, zašto ne već od prvog razreda, uvede dualno obrazovanje. Decu na vreme treba pripremiti za to da odgovore potrebama tržišta i da se prilagode uslovima rada u stranim kompanijama. Jer, šta im drugo preostaje kada će im budući život biti sveden na to da budu jeftina radna snaga stranih kompanija. Bolje da ih odmah spremimo za takav život, a uz to da im pokažemo da on itekako ima svoje prednosti. Neoliberalizam je život, a sve ostalo su sitnice i nepotrebni troškovi! Zato umesto narodnih pesama i klasičnih bajki u školama treba da im pričamo neoliberalne bajke. Klasične bajke mogu da ih nauče da na kraju uvek pobeđuje dobro, a u ovo naše doba na kraju pobeđuje tržište, a ono je s one strane dobra i zla. Ili, još gore, bajke mogu da ih nauče da prepoznaju da je car go. A šta će onda bitis našim demokratskim carevima koji sprovode kao hleb neophodne neoliberalne reforme.
Naše školstvo je zastarelo, čujemo glasove sa različitih strana. Zato, umesto dela Hansa Kristijana Andersena, Branka Ćopića, Duška Radovića, Ljubivoja Ršumovića, deca treba da čitaju dela “Fridrih fon Hajek i Milton Fridman za početnike” ili “Kako postati jeftina radna snaga i biti srećan”, koja tek treba napisati. U tom smislu, treba raspisati konkurs za bajke na temu neoliberalizma. Ne treba da brinemo, na konkurs će se prijaviti veliki broj kandidata. Neoliberalima barem ne oskudevamo. Svakoga dana izviru sa svih strana. A za veliki novčanu nagradu namenjenu pobednicima konkursa već će se pobrinuti neka strana kompanija ili neka nevladina organizacija.
AUTOR
